Iz filma „Only Lovers Left Alive“ Džima Džarmuša

1a2b3c

Only Lovers Left Alive, poslednji film američkog reditelja Džima Džarmuša, sadrži scenu gde je nekoliko sekundi oko kamere zadržano na zidu dnevne sobe jednog od junaka filma, Adama. Na zidu se nalaze uramljene fotografije svih ljudi tokom duge istorije zapadne kulture koje su modernog vampira inspirisale duhovno, intelektualno i stvaralački.

Na prvoj slici prepoznajemo Baha, Leonarda Koena, Meri Volstonkraft, Poa, Malera, Kafku, Vejtsa i engleskog baroknog kompozitora Henrija Persela (gornji desni ugao).

Na drugoj slici prepoznajemo Vilijama Blejka, Peti Smit, Njutna, Frenka Zapu, Igi Popa, Barouza i Kristofera Marloua (donji desni ugao).

Na trećoj slici prepoznajemo Bodlera, Baster Kitona (setimo se Bertolučijevog filma „Sanjari“ gde se vodi dilema ko je bolji komediograf – Kiton ili Čaplin), Nikolu Teslu, Remboa, Emili Dikinson, Marka Tvena, Džejn Ostin, Šelija, Oskara Vajlda, Bili Holidej, Frenka Sinatru, Beketa i Nil Janga.

Još jedna od zanimljivosti filma jeste odabir dva grada u kojima se radnja dešava. U pitanju su Detroit i Tandžir. Tandžir, grad na severu Maroka, poznat je po tome što je u njemu dugo boravio Vilijam Barouz. Detroit, grad duhova, napušten industrijski grad, idealno je mesto odbeglih od savremene civilizacije koja stoji nasuprot vrednostima duhovnih tragalaca čiji su portreti na Adamovom zidu.

Takođe, zanimljivo je napraviti paralelu između Detroita i Berlina, grada koji se ne pominje u filmu, ali koji je implicitno prisutan. Ne postoje dva sličnija mesta, duhovno i ekonomski (činjenica ne od malog značaja), od Berlina i Detroita. Oba grada bar jednom (Berlin čak više puta) bila su potpuno ekonomski ruinirana gde su se posredstvom socijalnih i društvenih previranja razvili novi oblici (sub)kulture.

Berlin tridesetih godina sa posleratnom inflacijom, kabareima i ruskom emigracijom. Zatim, Berlin devedesetih godina, posle pada zida, sa skvotovima, tehno muzikom i novim oblikom izlaganja umetnosti. Detroit na sličan način ponavlja priču, samo na drugom kontinentu, i u drugom vremenu, tamo gde je kontekst malo drugačiji, ali je suština ista. Ruinirani grad metafora je ptice Feniks, ljubavničkih lutanja noću, muzike i reči.

Утицај Вилијама Блејка на популарну културу 20. века

 

Стваралачки духови с лакоћом успевају да преброде време и простор, а тако је било у случају енглеског песника Вилијама Блејка, америчког песника и фронтмена групе The Doors, Џима Морисона, и америчког редитеља Џима Џармуша. О утицају Вилијама Блејка на ову тројицу писао је Зоран Пауновић.

Додатак Блејковом утицају на поп културу 20. века је и приложени видео о коме нисам успела да пронађем детаљније информације. Непознати аутор видеа са Блејковим култом комбинује култ рок хероја 20. века: Џима Морисона и Ијана Кертиса, фронтмене група The Doors и Joy Division. Ту је, наравно, и Боб Дилен.

Као да је у свом растерећеном лутању кроз време и простор Блејк посејао своје трагове – за оне који ће умети да их пронађу – на неким с разлогом одабраним местима, онима у којима је скривена праисконски целовита и праисконски једноставна мудрост, какву је у стиховима ваљда само он успевао да дотакне. Тридесетак година после Морисона, на те је трагове налетео и Џим Џармуш, који је, изгледа, такође био изненађен оним што је Блејк као наук могао да понуди и читаоцима израслим из кратких панталона. Орлови губе време – сазнајемо из Блејкових паклених пословица – онда када покушавају да нешто науче од врана: орлови треба да уче од орлова, поручује Блејк овом изреком прожетом сасвим индијанском метафориком, и то од орлова који се неће, као албатроси, спотицати о сопствена незграпна крила. Страшну симетрију Блејковог тигра (или орла, свеједно) спознао је, дакле, у једном тренутку и Џим Џармуш. Тако је Блејково присуство у његовом филму постало нешто много веће од необавезне скупине ерудитских пошалица; у тим се блејковским референцама заправо огледа смисао читаве приче.

Извор цитата: Време