Kitsov primerak Miltonovog speva „Izgubljeni raj“

Zašto je Milton važan romantičarima?

Ovako bi mogao glasiti alternativni naslov ove objave o Kitsovom primerku speva Izgubljeni raj koji je napisao Džon Milton, engleski pesnik 17. veka. Ova objava ne bi bila dovoljna ukoliko bismo se zadržali samo na vizuelnom predlošku. Njega treba kontekstualizovati. Zašto baš Milton, naročito kada znamo da je Kits i Šekspira naročito pažljivo čitao, podvlačeći bardove stihove, zapisujući na marginama svoja zapažanja, baš kao i u ovom slučaju, na priloženim slikama (drame Bura, San letnje noći, Kako vam drago).

Dante, Milton i Šekspir su tri pesnika koja vrše najsnažniji uticaj na romantičarsku imaginaciju. Naravno, tu su i uticaji antičke književnosti, Plutarha posebno, kao i uticaji njihovih savremenika, među kojima se izdvaja Gete. Meri Šeli u svom romanu Frankenštajn piše o romantičarskoj lektiri:

Našao sam na zemlji jednu kožnu torbu, u kojoj su bili neki delovi odeće i nekoliko knjiga. Žudno sam zgrabio taj plen i vratio se s njim u svoju šupu. Srećom, knjige su bile napisane jezikom čije sam osnove naučio od ukućana, a zvale su se Izgubljeni raj, jedan tom Plutarhovih Života i Jada mladog Vertera. Bio sam jako ushićen što imam to blago; neprekidno sam proučavao ta delo i pomoću njih vežbao svoj um dok su moji prijatelji obavljali svoje redovne poslove.

Teško da mogu da ti opišem dejstvo koje su te knjige imale na mene. One su u meni izazivale nebrojeno novih slika i osećanja koja su me ponekad dovodila do ushićenja, ali su me mnogo češće bacale u najdublju potištenost.

Ove redove izgovara Frankenštajnovo neimenovano stvorenje koje biva humanizovano, više ne samo u fizičkom, već i u etičkom smilslu, jer ume da prepozna lepotu i misao umetničkog dela. On jezik ne koristi više kao samo deo razumevanja i olakšavanja komunikacije, već i kao mogućnost nadgradnje. Evo kako to stvorenje, dakle ne naučnik, već čudovište, doživljava Miltonov Izgubljeni raj. Naredni redovi Meri Šeli opisuju, zapravo, adekvatno i verno, kakav je odnos prema tom delu mogao imati čovek njenog vremena, umetnik, naučnik, vizionar, melanholik, revolucionar.

Ali je Izgubljeni raj izazvao kod mene daleko dublja osećanja. Čitao sam ga isto kao što sam čitao i osteale knjige koje su mi došle ruke, kao istinitu istoriju. Osećao sam čuđenje i strahopoštovanje koje može da izazove slika svemogućeg boga koji ratuje sa bićima koja je stvorio. Često sam dovodio u vezu sa sobom, kada mi je sličnost padala u oči, razne okolnosti. Kao Adam, izgleda da ni ja nisam bio vezan nikakvim sponama za bilo kakvo drugo biće; ali njegov položaj mnogo se razlikovao od mog u svakom drugom pogledu. On je bio stvoren božijim rukama kao savršeno biće, srećno i napredno, i njegov ga je tvorac čuvao sa posebnom brižljivošću; bilo mu je dozvoljeno da razgovara i da stiče znanja od viših biča, a ja sam bio nesrećan, bespomoćan i sam. Mnogo puta smatrao sam da je sotona bio bolji simbol za moje stanje, jer se često u meni, kao i u njemu, rađala žučna zavist kad sam posmatrao sreću svojih zaštitnika.

Još jedna okolnost je učvrstila i potvrdila ta moja osećanja. Ubrzo posle dolaska u šupu, našao sam neke papire u džepu odela koje sa, uzeo iz tvoje laboratorije. U početku nisam obraćao pažnju na njih, ali sada, kada sam bio u stanju da protumačim slova kojima su bili napisani, počeo sam da ih pažljivo proučavam. To je bio tvoj dnevnik koji si vodio u toku četri meseca koji su prethodili mom nastanku… U njima je opisano sve što se odnosi na moje prokleto poreklo; izneti su svi detalji iz tog niza odvratnih postupaka koji su do njega doveli, dat je najdetaljniji opisi moje grozne i gnusne ličnosti rečima koje su oslikavale tvoj sopstveni užas, dok je moj postao neizdržljiv. Smučilo mi se dok sam čitao. Neka je proklet dan kada sam oživeo!, uzviknuo sam užasnut. Prokleti tvorče! Zašto si napravio tako strašno čudovište da si se čak i ti s odvratnošću okrenuo od mene? Bog je iz sažaljenja napravio čoveka lepim i privlačnim, po sopstvenom liku; a ja sam tvoja loša kopija, još užasnija baš zbog te sličnosti. Sotona je imao svoje drugove, đavole, da mu se dive i da ga hrabre, a ja sam usamljen i omrznut!

Romantizam favorizuje Satanin čin pobune kao čin individualnosti, slobode, beskompromisne doslednosti i volje da se istraje u sopstvenom pobunjeničkom položaju. Satana odbija ropski odnos prema autoritetu. Odnos prema autoritetu i relacija na kojoj je zasnovan je unapred rečen, dat, normiran, on ne ostavlja prostor slobodi, individualnom izražavanju, saznanju i imaginaciji.

Prvi romantičar koji problematizuje Satanin lik u kontekstu Miltonovog speva je Vilijam Blejk. Kasnije, svi veliki umetnici ovog pokreta jedan specifičan interteksualni odnos sa njim ostvaruju. Shvatanje Satane otrgnuto je iz religijskog konteksta i „oživljeno“, njemu je dat obrazac koji se može uporediti sa pobunom Čudovišta protiv Tvorca, baš kao u romanu Meri Šeli, svojevrsnoj alegoriji čitavog pokreta i odnosa umetnika i Boga.

Lik Satane otrgnut je iz svog striktno religijskog konteksta i zaodeven je u formu koju možemo uporediti sa figurom Prometeja. Njihovo poređenje moguće je, ali između njih dolazi do razdvajanja i uočljiva je razlika kada govorimo o razlogu pobune. Naime, Prometej nije sa armijom pošao na bogove. Prometej je neposlušnik koji svojom lukavošću, dovitljivošću, neposlušnošću izneveri zapovest bogova, ali iz ideala, iz želje i uverenja da treba pomoći ljudima i dati im vatru, taj povlašćen posed bogova. On zbog toga biva kažnjen. Međutim, Miltonov Satana je pobunjenik kao takav, on nema ideal, njegova pobuna je pobuna protiv autoriteta kao takvog, ali bez daljeg obrazloženja da li bi on, koji unapred zna da je njegova pobuna izgubljena (da li i uzaludna?), da dođe na mesto Boga činio i predstavljao isto što i on. Ne princip dobra koliko princip autoriteta. Satana, za razliku od Prometeja nije idealista. Samo pobunjenik.

Romantizam zavšava u paradoksima i nemoguće ga je poimati bez te nestabilnosti koju sam sebi zadaje, koju sam stvara. Međutim, mi smo pošli od Kitsovih anotacija. One su bitne i sa stanovišta poetizacije i razumevanja čitanja. U pitanju je jedinstvena teorija čitanja i vizuelno predočavanje kako se ona ostvaruje. Doživljaj dela je unutrašnji, „to nisam ja spolja, to ste vi iznutra“, poruka je umetničkog dela svojim čitaocima. Te doživljaje, kao specifrične duhovne kategorije, kao pojave unutar svesti i imagainacije, kao fantazme, umetnik pokušava da rečima oformi i da impresijama da konkretan oblik zapisujući ih na margine stranica svoje knjige. To je jedan intiman čin, poput vođenja dnevnika. To je i dnevnik čitanja, ali i slikanje prelaza, montenjevski rečeno, jer ta senka sopstvenog bića, senka baš pod tim uglom, neće se više ponoviti, biće u vremenu nastaviće svoj tok i na tu tačku nas ne može vratiti osim kroz ponovno čitanje naših anotacija, redova i utisaka koje smo zapisali, čitajući delo, na marginama.

Citati: Meri Šeli, Frankenštajn, prevela Maja Pantić, Čarobna knjiga, Beograd, 2004, str. 127-130.

Izvor slika: Museum Crush

Film o Džonu Kitsu: „Bright Star“

Film „Bright Star“ režirala je Džejn Kempion, australijska rediteljka, autorka filmova „Portret jedne dame“ i „Klavir“ koja su za naš kontekst dva najbitnija, a oba preporučuijem da pogledate i da naročito obratite pažnju na značaj tišine i značaj pauze u njenim filmovima između dve reči protagonista. Takođe i na interpretaciju junakinja.

Pisanje o ovom filmu uklapa se u seriju objava o engleskom romantičarskom pesniku i odnosi se na njegovu ljubav – u filmu visokostilizovanom, naročito kada su u pitanju kostimi i ambijent u kakvom volimo da zatičemo pesnike toga doba – sa Fani Braun, a pre odlaska u Italiju na lečenje od tuberkuloze koje se ispostavilo fatalno.

Moj omiljeni, ili bar jedan od omiljenih filmskih žanrova je biografija umetnika, doduše ne slobodno ili romantično interpretirana. U ovom filmu to nije slučaj. Mislim da je interpretacija događaja, iako se drži činjenica, obogaćena bajkovitim elementima, koje, ovoga puta, i na moje čuđenje, ne smetaju estetskom čulu.

U nastavku objave sledi trejler filma, kao i dva pisma koje je Džon Kits uputio Fani Braun. Jedno pismo je dato u prevodu dok je drugo pred čitaoce prineto na engleskom jeziku. Tu je i rukopis Kitsovog pisma. Najzad, film je dobio ime po istoimenoj Kitsovoj pesmi koju nisam uspela da pronađem u prevodu, snimljen je 2009. godine.

Najslađa Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu – čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosađivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvijek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najslađi, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje – ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osjećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tijesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvijek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, čini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muče.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospođa Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dž. Kits.

My dearest Girl,

This moment I have set myself to copy some verses out fair. I cannot proceed with any degree of content. I must write you a line or two and see if that will assist in dismissing you from my Mind for ever so short a time. Upon my Soul I can think of nothing else – The time is passed when I had power to advise and warn you against the unpromising morning of my Life – My love has made me selfish. I cannot exist without you – I am forgetful of every thing but seeing you again – my Life seems to stop there – I see no further. You have absorb’d me. I have a sensation at the present moment as though I was dissolving – I should be exquisitely miserable without the hope of soon seeing you. I should be afraid to separate myself far from you. My sweet Fanny, will your heart never change? My love, will it? I have no limit now to my love – You note came in just here – I cannot be happier away from you – ‘T is richer than an Argosy of Pearles. Do not threat me even in jest. I have been astonished that Men could die Martyrs for religion – I have shudder’d at it – I shudder no more – I could be martyr’d for my Religion – Love is my religion – I could die for that – I could die for you. My Creed is Love and you are its only tenet – You have ravish’d me away by a Power I cannot resist: and yet I could resist till I saw you; and even since I have seen you I have endeavoured often “to reason against the reasons of my Love.” I can do that no more – the pain would be too great – My Love is selfish – I cannot breathe without you.

Yours for ever
John Keats

Izvor pisma: Hiperboreja  |  English History

Mario Prac o Džonu Kitsu

Posebno je značajan Kits, jer se u njemu nalaze klice elemenata koje će razviti prerafaelizam i koji će, preko prerafaelizma, preći u francuski simbolizam. Kits je pisao:

Zavisno od mog stanja, nalazim se sa Ahilom u rovovima i sa Teokritom u dolinama Sicilije. Ili se osećam kako sav živim u Troilu i, ponavljajući one reči: „Ja lutam kao izgubljena duša na obalama Stiksa, u očekivanju da preplovim“, rastapam se u vazduhu s tako delikatnom slašću da sam zadovoljan što sam sam.

Ova vrsta ekstaze (ako mogu u širem smislu da upotrebim termin koji u jeziku misticizma imam sasvim tehničko i precizno značenje) je ekstaza egzotiste, a i egzotisti koji je „ekstatičar“, begunac od samog sebe kakav je sada i ovde, dozvoljena je neka vrsta metafizičke intuicije koja iza mnogostrukih privida primećuje stalno trajanje jedne jedine suštine:

Ti se nisi rodila za smrt, o besmrtna ptico!
Izgladnela plemena te ne gaze;
glas koji ja čujem u ovoj kratkovečnoj noći čuli su
u dalekim danima carevi i robovi:
možda je to onaj isti pev koji je našao put
do tućnog Rutinog srca, kad je, izjedana nostalgijom,
stajala plačući među stranačkim letinama;
ili onaj koji je često
očaravao čarobne prozore otvorene prema peni
pogubnih mora, u izgubljenim predelima legende.

Sličnu intuiciju nalazimo kod De Kvinsija tamo gde on, opisujući Mater Lachrymarum (u Levana and Our Ladies of Sorrow, 1845), zamišlja alegorijski lik prisutan u Rami, gde se začuo Rahelin plač nad njenim sinovima; u Vitlejemu, u pokolju Nevinih, u sobi Zara i tako dalje:

Zahvaljujući moći tih ključeva Bogorodica Suza prodire kao sablasni uljez u sobe ljudi bez sna, žena bez sna, besne dece Ganga i Nila, od Nila do Misisipija… Njene oči su blage i nežne, divlje i pospane naizmenično; ponekad dignute prema oblacima, ponekad izazivaju nebo. Ona nosi dijademu oko glave.

Magični, metafizički smisao koji je Kits nalazio u poju slavuja (Oda Slavuju), estete, počevši od Gotjea, primenjuju na žensku lepotu, kao što ćemo to malo dalje videti. Ali i sam Kits je nagovestio sličnu primenu u Belle Dame sans merci, pesma koja u zlokobnoj i bolnoj misteriji koju izražava (siže je očigledno iz Tanhojzera) sadrži zametak čitavog sveta prerafaelita i simbolista, od Laus Veneris kod Svinberna do nekih Moroovih slika.

Videh blede kraljeve i prinčeve,
blede ratnike; svi su bili bledi kao smrt,
i vikali su: „La belle Dame sans merci
drži te u svojoj vlasti!“

U Laus Veneris Svinbern će, u stvari, samo da veze varijacije na taj motiv Večitog Ženskog u vidu Sudbine, koja, kao u nekom petrarkističkom Trijumfu, vuče junake svih vremena i svih zemalja vezane za svoja kola. Kod Kotsa i Kolridža (1), koji su bili iznad svega pesnici a ne kolekcionari osećanja kakvi su obično istinski egzotisti (2), to su još samo nagoveštaji.

Reference:

(1) U interludiju Love namenjenom pesmi Ballad of the Dark Lady, 1799, nalaze se stihovi:

There came and looked him in the face
An angel beautiful and bright;
And that he knew it was a Friend,
This miserable Knight!
…………………………………………………
And she nursed him in a cave;
And how his madness went away,
When on the yellow forest-leaves
A dying man he lay.

Ova Kolridžova pesma, pod naslovom Introduction to the Dark Ladie, pojavila se u listu „Morning Post“ 21. decembra 1799. Očigledno je da se otuda inspirisao Kits za svoju Belle Dame sans merci (1819). Zabeležimo takođe da je Kolridžova pesma počinjala ovako:

O leave the Lily on its stem;
O leave the Rose upon the spray…

što izgleda da je Kitsu sugerisalo strofu:

I see a lilly on the brow
………………………………
And on thy cheek a fading rose…

Inače, Kitsova slika: „I saw pale kings and princes too…“ je odraz čitanja Petog pevanja Pakla. Vidi J. Middleton Murry, Keats and Shakespeare, Oxford University Press, 1925, str. 124. Vidi, takođe, šta Murry kaže o Belle Dame kao simboličnoj transpoziciji Kitsove verenice Fani Broun; i o Kitsovom bolnom osećanju ljubavi. Uživanje i smrt se u Kitsovim pesmama The Eve of St. Agnes, Lamia, Isabella isprepliću. O jednoj anglo-indijskoj devojci koju je sreo kod svojih prijatelja, pesnik se ovako izrazio:

She is not Cleopatra, but she is at least a Charmian. She has a rich eastern look… When she comes into a room she makes an impression the same as the Beauty of a Leopardess… I should like her to ruin me…

(2) Na ovom mestu je u prethodnim izdanjima dolazio na red lik Tomasa Grifitsa Vejnrajta, prema interpretaciji koju daje o njemu Oskar Vajld u Pen, pencil and poison; osnovane rezerve prema ovoj interpretaciji dao je J. Curling u James Weathercock, The Life of Thomas Griffiths Wainewright, 1794-1847, London, Nelson, 1938, str. 78. Međutim, kao dokaz da je Vejnrajt ipak bio umetnik i ljubitelj uživanja može da posluži već sam opis njegovog stana koji se može pročitati na str. 207-17 Kerlingove knjige.

Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974, str. str. 168-170.

Crtež: Džozef Severn, Portret Džona Kitsa, godina nastanka nepoznata

Džon Kits: „La Belle Dame sans Merci“

Samotni, bledi, viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
minuo ptica poj.

Viteže nesrećni, o šta te muči
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.

Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sva joj čar.

– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.

Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.

Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božiji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.

Korenja dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozbori meni:
ti si sva moja strast!

Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah joj sve do sna.

I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.

Kraljeve, ratnike, kneževe videh,
bleđi od smrti svih,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“

Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.

I eto zašto samotnom bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i ptica minu poj.

Preveo Vladeta Košutić

 

Ah, što te boli viteže,
Da lutaš blijed niz pute?
Kraj vode trska svenula
i ptice šute.

Ah, šta te boli, viteže,
Ko sjena tanak ti je stas?
Vjeveričin stan je pun
I požnjeven klas.

S vlagom tuge, rosom groznice
Na čelu ti je ljiljan blijed,
Ružu na licu skoro će
Ubiti led.

Na polju sretoh gospođu,
Prekrasnu kao vila,
Oči joj divlje gorjele,
Kosa vihorila.

Na svoga konja vinuh je
I dan mi ko čas minu,
Vilinsku pjesmu zapeva,
K meni se svinu.

Stavih joj cvijeće na čelo,
Na ruke, za mirisni pas,
I ko da me ljubi gledaše.
Slatko joj drhtao glas.

Korijen slatki i divlji med
Uz rosnu mi dade manu;
I jezikom stranim „Ljubim te!“
Strasno mi šanu.

U spilju me vilinsku odvede,
Gledajuć divlje, duboko,
Dokle ne usnu, ljubih joj
Bezumno oko.

Na mahovini zaspah s njom.
I snih – ah, jada teška! –
Poslijednji san svoj, zauvjek,
Kraj hladna briješka.

I vidjeh blijede krajeve,
Ratnike, blijede strance,
Vikahu: „La belle dame sans merci“
Skova ti lance.

Mrtvačke usne vidjeh kroz mrak
Gdje viću strašno – od čega
Probudih se, i nađoh se tu
Kraj hladna brijega.

I eto zašto lutam ja
Sam i blijed niz te pute,
Dok kraj vode trska svenula
I ptice šute.

Preveo Ivan Goran Kovačić

 

O, što te muči, kud sam i blijed,
Kud lutaš, viteže moj?
Jezerom već je svenuo šaš,
Zamuko ptičica poj.

O, što te mori, viteže moj,
Da mukla svlada te bol?
Vjeverke već je ambar pun,
A požet već sav je dol.

Ja vidim ljiljan na čelu tvom,
Hlap boli, vrućice znoj,
Hitro ti vene ružica cvijet,
Jer obraz bljeđan je tvoj.

Ja gospu sretoh niz travnik proć,
Prelijepu – vilinju kći,
Kose joj duge, lak noške hod,
A pogled divlji joj bi.

Za njeno čelo ja vijenac spleh,
Grivne i mirisan pas;
Gledne me ko da ljubi me sva,
Slatko joj projeca glas.

I ja je sjedoh na ata svog,
Slijep bijah čitavi dan,
Svijala sva se, a pjev joj bi
Sladak ko vilinji san.

Korijen mi dade užitka pun,
Med divlji, rosu što sja,
Zbilja mi reče njen jezik stran:
„Istinski ljubim te ja.“

U vilin-spilju odve me tad
I plakat, uzdisat sta,
Zaklopih s čet’ri poljupca tu
Divlji joj pogled što sja.

Uljulja tu me ona u san,
I sanjah – ah! jad se zbi:
Posljednju sanju što ikad snih
Na lednom brijegu tom bi.

Kraljeve vidjeh, knezova niz,
Ratnike – blijede ko grob;
Svi viču: „La Belle Dame sans Merci
– Ti zavijek njezin si rob!“

Trulih im usta vidjeh kroz mrak
Prijeteći razvaljen red
I nesta sna i nađoh se tu
Na boku brijega ko led.

I eto zašto ostadoh tu,
Sam lutam i blijed sam vas,
Jezera prem je svenuo šaš
I ptičji zamuko glas.

Preveo Danko Anđelinović 

 

Izvor 1: Džon Kits, „La Belle Dame sans Merci“, preveo Vladeta Košutić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Midorag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Izvor 2: Džon Kits, „La Belle Dame sans Merci“, preveo Ivan Goran Kovačić, u: Bajron, Šeli, Kits, Izbor poezije, priredio Ivo Vidan, Sarajevo, Narodna prosvjeta, 1954.

Izvor 3: Džon Kits, Stihovi, preveo Danko Anđelinović, Nolit, Beograd, 1960.

Slika: Marc Fishman – „La Belle Dame Sans Merci“

Evropski putnici i komparativna književnost

PUTNICI

Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontainovu lastavicu, a prvi čovjek koji je pošao svojim susjedima u posjet i odanle donio neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.

Postoje dvije kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: tako, Francuzi koji odlaze u Njemačku i Nijemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Des Esseintesa sanjaju pre-listavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea šeću po svojoj sobi, takvih koji kao Colette čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde; to i nisu najmanje gorljivi.

Od XVI do XIX stoljeća, zlatno doba putovanja, ne susreću se na cestama Evrope samo „picaros“ koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i promatranjem divota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode Talijani; Rabelais i Du Bellay dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montaignea goni radoznalost; zatim u Italiju putuju i mnogi pjesnici prve polovine XVII stoljeća: Saint-Amant, Mainard, Scarpon — a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućega kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.

Slikari, prije renesanse, za renesanse i poslije nje ne vjeruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu promatrali blago vječnoga grada: Flamanci XV i XVI stoljeća; u XVII stoljeću Nicolas Poussin, zatim umjetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, francuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Medici, gdje je Ingres bio jedan od upravitelja. Overbeck i Cornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu prije engleskih prerafaelita. Danski kipar Thornvaldsen boravi tamo i vraća se u Copenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Jones donio je u XVII stoljeću u Englesku paladijski stil. Nastavite sa čitanjem

Šest oda Džona Kitsa iz 1819. godine

Početkom 1819. godine Džon Kits napušta svoj dotadašnji posao apotekara i odlučuje da se posveti isključivo stvaranju poezije. Isprva pokušava da završi odu Hiperion ali ubrzo odustaje i započinje novi ciklus pesama. Te godine napisao je šest oda, od kojih je jedino „Oda jeseni“ bila završena u septembru a ostalih pet verovatno u maju 1819.

U nastavku slede svih šest oda, od kojih su Oda slavuju, Oda bezbrižnosti (u nekim prevodima i Oda indolenciji), Oda melanholiji i Oda psihi date u prevodu Danka Anđelinovića iz 1960. godine, što će čitaoci primetiti, naročito po određenim leksičkim odlikama prevoda. Oda grčkoj urni i Oda jeseni data je u prevodu Vladete Košutića iz 1968. godine.

Na blogu A . A . A možete čitati detaljnije analize pesama Oda jeseni i Oda grčkoj urni. Takođe, Kits je poslužio i kao inspiracija za jednu pesmu poljske pesnikinje Eve Lipske. Najzad, treba nešto reći i o likovnim prilozima u ovoj objavi. Kits je prikazan na nekoliko portreta, što ulja na platnu, što crteža. Tekst o njima nalazi se posle oda, na kraju objave.

ODA SLAVUJU

Boli me srce, san klonuća mori,
Ko da se napih divlje živoline,
Il’ ispih do dna opoj ponajgori,
Il’ ko da padoh Leti u dubine:
Ne jer ti usud zavidim presretni,
Već jer me sreći puna sreća tvoja,
Da ti, o šumska Drijado krilata,
Kroza splet poletni
Zelene bukve i sjena bez broja,
Proljeću pjevaš, laka i grlata.

Htio bih gutljaj vina! što je bilo
Hlađeno dugo zemlji u bezdanu,
S okusom Flore, zelen s polja pilo,
Provanse pjesmu, ples, radost sunčanu!
Oh, želim čašu vina topla, gusta,
S Juga i punu rujne Hipokrene,
Da rub joj kipi biserastim zrakom,
A purpurom usta:
Da mogu ispit, nek nevidan svene
Život mi s tobom zavit šumskim mrakom.

Daleko svenut, iščeznut, nestati
I smetnut s uma što nikad ne znade
Ti među lišćem, kako čovjek pati
I zgara čujuć gdje svak jada jade;
Gdje kljenut trese zadnje kose sijede,
Gdje mladost blijedi, kopni i umire,
Gdje mislit znači biti prepun boli,
Gdje zdvojnošću blijede
Olovne oči, gdje lijepost samire,
A ljubav sutra dočekat ne voli.

Otale! k tebi želja letjet mi je,
Bez leoparda i bez kola Baka,
Već na nevidnim krilima poezije,
Prem tu me drži, priječi misao svaka:
I već sam s tobom! noć mekoća mije,
Kraljica Luna možda je na tronu,
U krugu svojih svih zvjezdanih Vila;
Al’ svjetlosti nije,
Van te što s daškom s neba tiho klonu
Kroz zelen-tamu vrzom s bezbroj krila.

Kakvo mi ne znam pod nogama cvijeće,
Nit kakav nježni miris kiti grane,
Al’ kroz mrak svaki, što mirisan slijeće
Pogodim darak dobe rascvjetane:
Divljega voća, guštare i trave,
Bijeloga gloga, šipka i ljubice,
Što skrita lišćem vrlo brzo svene;
I kćerke ubave
Svibanjske – pjane od rose – ružice;
Mrmore baja ljetne noći snene.

I tamu slušam: nekoliko puta
U Smrt sam blagu zaljubljen gotovo,
I zvah je rimom zamišljenih ćuta,
Da splije blago disanje mi ovo;
Ljepše no ikad sad me mrijet snalazi,
U ponoć nestat bez boli u sebi,
Ti dokle poješ dušom zanesenom
U ovoj ekstazi!
Ti još bi pjevo, ja te čuo ne bi’
I na tvoj rekvijem postao bih busenom.

Rođena nisi smrtnom, vječna ptico!
Nit porod gladni, da ti zator bude;
Tvoj pjev bje slušan, što mi noćas klico,
U drevno vrijeme od cara i lude:
Možda to isti pjev je, što put nađe
U srce Rute, kada tužne zjene
U tuđem žitu, dom svoj plačuć, staja;
Pjev što često sađe
Na čarni prozor, otvoren na pjene
Opasnih mora vilinskog beskraja.

Beskraja! to je prava riječ ko zvono,
Što od tebe me zove mome meni!
Zbogom! jer mašta splest ne može ono,
Što, misle, kadar taj vilenjak sneni.
O, zbogom! zbogom! tužni pjev ti vene,
Prelazeć travnik, preko vode plije,
Do boka humka: da već na dubravam
Nijem, pokopan svene:
Je l’ to san budni il’ sanja vizije?
I nesta pjesme: – bdijem ili spavam?

ODA MELANKOLIJI

Ne idi k Leti, ni jedića brati
Čvrst koren – otrov za njezina vina;
Ni velebilja, blijedo čelo da ti
Cjeliva – grozd što voli Prozerpina;
Tis-boba vijenac nek te ne ovija;
Balegar ne daj, ni mrtvačka glava,
Ni meka sova, da s tvoje Duše
Žalobne druzi bolnih misterija;
Sjena vrh sjena već će doć sna plava,
Da duše budne boli ti poduše.

Al’ kada s neba nenadano pane
Melankolija, kao oblak plačni,
Što kruni cvijeće sve, što na pol sane,
A na hum zelen svoj plašt baci mračni
Aprilski; tad bol iz ruže jutrene
Zasiti svoj, il’ s dugom s mora slana,
Il’ pun nek božur bogatstva ti toči,
Il’ kad ti ljuba nježno smršti zjene,
Za ruku prim’ je, nek bjesni lagana,
– I žedno pij joj, pij, predivne oči.

S Ljepotom ona stanuje – s Ljepotom
Što umrijet mora; Radost ruku ima
Uvijek na usni zboreć – zbogom; potom
Slast boli bliza, da otrov ustima
Pčelinjim stvori: U hramu Naslade
Melankolije carsko je svetište,
Nevidno svima, van tom, što na jaku
Jeziku smečit grozd Radosti znade;
Moć njena će mu dušu da pritište,
Njen trofej bit će viseć na oblaku.

ODA PSIHI

Boginjo! počuj ovaj pjev bez sklada,
Iz slatkog žara i spomena draga,
Što vre – i prosti, da ti tajne sada
U uha pojem školjkasta i blaga:
Sigurno sanjah, il’ zar vidjeh danas
Krilatu Psihu otvorenih zjena?
Kroz šumu lutah, i kad ostavlja nas
Najednom miso, zatreptih ko sjena,
Videć dva bića, gdje bok pokraj boka,
U travi leže pod krovom mrmora
Lišća, a cvijeće dršće kraj žubora
Potoka laka toka:
Međ’ cvijećem svježa korijenja, a oka
Mirisnog, plavog, boje srebrn-bijele,
Purpurna pupa – ležahu duboka
Daha u travi: krila im se žele,
Ne ljube usne, al’ – zbogom – ne vele,
Ko da ih dijele meke ruke drijemne,
Cjelove prošle nadcjelivat spremne,
Kroz nježnu ljubav što sjaj zore nosi:
Krilatog dečaka poznadoh, što spava;
Ali ti, sretno, sretno grle, tko si?
Njegova Psiha prava.

Rođena zadnja, vizijo najljepša,
Olimpske vlasti svele nemilice!
Od zvijezde Feba na nebu još ljepša
Il’ večernjice – nebeske krijesnice;
Ljepšoj ti od njih nitko hram ne pruži,
Nit oltar cvijećem kiti;
Nit zbor ti nježni djevica ne tuži
Kad sat noćni hiti;
Nemaš ni frule, lutnje, glasa, kada,
U kadilniku da ti tinja,
Svetišta, luga, ni proroka, pa da
Proriče žarki san mu usna sinja.

Presjajna! prem za zavjete predane
Prekasno, kasno za zvuk lire mili,
Zborišta kad su bile šuma grane,
Kad vatra, voda i zrak sveti bili;
Ipak u dane, što daleko tako
Od sretne dobe, – ja ti krila sjajna
Nad Olimpijcim’ sveilim vidim lako
Pršit – i pjevam od zanosa tajna.
Daj, da ja budem tvoj hor, te da tužim
U noćne sate;
Tvoj glas i lutnja, frula, s kadilnika
Miris što slatko tinja;
Svetište, lug i prorok snena lika,
Kom žari usna sinja.

Jest, tvoj svećenik bit ću, hram ti dići
Negdje u tajnom mjestu svoga uma,
Gdje s granjem misli slatka bol će nići,
Ko borje šumit s vjetrom mjesto šuma;
Okolo svud će tvoj lug taman vele
Gorama divljim prekrit sve gromade
I tu će ptice, lahor, vrutci, pčele
Ljuljuškat u san na šušnju Drijade;
I tu, gdje mir se na daleko pruža,
Isplest ću od ruža
Svetište prućem mozga, koji misli,
S pupovim, zvoncim, zvijezdama bez imena,
Od sveg što mašta vrtlarica smisli,
Što gajeć cvijeće vječna je promjena:
Tu će ti biti mekana naslada,
Otvoren prozor noći
I baklja, sve što sjene misli svlada,
Da ljubav može doći.

ODA BEZBRIŽNOSTI

I

Oni ne siju, niti žanju…

Pred zoru jednom tri ugledah lika,
Prignuta vrata, drže se za ruke;
I mirne bočke kreću kao slika,
U bijelu ruhu, sandalama bez buke;
Prođoše kao slike s mermer-urne,
Ako je vratiš, gledaš sa svih strana;
Prođoše opet, ko da se okrene
Još jednom urna i okolo zurne;
Čudne mi bjehu, – ko onom kom znana
Fidije ruka, – već viđene sjene.

II

Kako to, sjene, da vas ne poznadoh?
Kako ste došle u šutljivu ruhu?
Zar u nijem, tajni neki splet upadoh,
Otmete da mi u bescilju gluhu
Bezbrižne dane? Snen bje čas bez želja,
Slabilo bilo, da mi oči krije
Blaženi oblak, ljetne bezbrižnosti,
Bol bestrn, vijenac bez cvijeta veselja;
Oh, zašto niste iščezle – da mi je
Duh miran od sveg – van od ništavnosti.

III

I treći put prođu i okrenu
vaka mi trenom lice, te ih nesta:
Slijedit ih tad me plamen želje krenu
I imat krila, jer ih poznah smjesta:
Ljepojka prva – Ljubav joj je ime,
Ambicija druga, bljeđanih usnica,
Vijek budna, oko umorno joj sija.
Ta treća, koju ljubim srcem svime,
Prem na njoj mnogi prijekor, okrutnica,
Moj demon, znadoh, to bje – Poezija.

IV

Nestaše, i ja, zbilja, željah krila:
O, ludost! Što je Ljubav? Gdje je ona?
Ambicija jadna nju je porodila
Ljudskoga malog srca febra bona;
A Poezija? – Ne, ni ona nije
Sreće mi dala ko podnevi sneni,
Il’ suton mednom kad bezbrigom plavi;
O, život jedan bez muka da mi je,
Da ne znam ništa o mjeseca mijeni;
Nit šta za trudni čujem razum zdravi.

V

Još jednom one prođu; – zašto, jao!
Moj san je bio vezen sanjom mraka,
A duša travnik, gdje cvat cvijeća cvao,
Nemirnih snova i drhtavih zraka:
Oblačno jutro bješe, al’ bez kiše,
Trepavke prem mu pune majskih suza;
List novi loze po oknu mi pade,
Mđ’ pupovima toplim drozd bigliše:
O, Sjene! vrijeme – zbogom – reć je sade!
Niz vaše skute suza mi ne puza.

VI

Tri Sjene, zbogom! dići glave moje
Vi niste kadre s trave svježe, meke!
Ne želim biti hranjen od makoje
Hvale, ko maza čulne šale neke!
Nestan’te, bud’te snenih urna slike,
Na maske nalik. Zbogom, noć mi natka
Vizija dosta, te ja imam svoje,
A dan mi mnoge doda raznolike;
Nestan’te, Sjene! u oblak od moje
Bezbrižne duše – zavijek bez povratka!

ODA GRČKOJ URNI

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

ODA JESENI

Doba magle, doba berićeta štedra,
drugo zrelog sunca omiljena ti,
da skupa blaženstvom ispunite nedra
lozi oko slamnog krova što se svi:
da jabuke pognu mahovinom grane
obrasle, da sočnost u plodu se stiče;
da krupnjaju tikve, lešnik letorast
da zajezgra slatko, i da stalno niče
pozno cveće, da bi pčele užurbane
pomislile da će večno trajat dane
toplo leto što im puni saća slast.

I ko te ne vide u obilju tvome?
Ponekad pronaći može tebe svet
gde nehajno sediš na guvnu žitnome
dok ti vejalica vije vlasi splet;
il na nepožnjetoj brazdi, srpa vita
štedeć upleteno cveće sa svih strana,
gde mirisom bulki opijena sniš;
katkad gde pabirčiš, poljem ponosita,
prelazeći potok, klasjem ovenčana;
il gde uz muljaču jabuka, stišana,
satima nad samotokom bdiš.

Gde su sad proleća pesme zanesene?
Al ti svoj sklad imaš, ne misli na njih:
Dok nežnu smrt dana oblaci rumene
a strništa odsjaj ružičast i tih,
tada tugovanka komaraca laka
nad vrbama lebdi, čas jače čas tiše,
po tom kako vetrić živne ili mre;
i krupna već jagnjad bleje s brežuljaka:
cvrče iz živica popci što se skriše,
crvendać iz vrta zvižduće sve više,
cvrkutavo jato lasta nebom gre.

Slikar Džozef Severn (Joseph Severn) je između 1819. i 1823. godine naslikao nekoliko Kitsovih portreta, a i bio je njegov saputnik kroz Italiju. Po saznanju da boluje od tuberkuloze, Kits odlazi u Italiju zbog odgovarajuće klime gde mu društvo pravi Severn. Međutim, Kits umire nakon tri meseca u Rimu. Iza tog prijateljstva ostalo je mnoštvo pisama (koje je Severn upućivao drugima, izveštavajući ih o pesnikovom zdravlju), kao i portreta. Možete ih čitati ovde.

Posle Kitsove smrti, Severn je nastavio da boravi u Rimu, izdržavajući se kao slikar čija su dela obuhvatala različite tematske celine. Sahranjen je pored Kitsa na protestanstkom groblju u Rimu. Pored njega, Kitsove portrete, u formi crteža, ostavili su umetnici čija je dela moguće videti na sajtu Nacionalne galerije portreta u Londonu (National Portrait Gallery). Kitsov i Severnov grob simbolični su: na jednom je lira, na drugom paleta. Na Kitsovom grobu uklesano je, po njegovoj želji:

Ovde leži onaj čije je ime upisano na vodi.

Izvor 1: Džon Kits, Stihovi, preveo Danko Anđelinović, Nolit, Beograd, 1960.

Izvor 2: Antologija pesništva evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Slika: Džozef Severn, Portret Džona Kitsa, 1819.

Džon Kits: „Oda grčkoj urni“

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

Zajedno sa Helderlinom Kits predstavlja obnovu stvarnog helenskog duha u evropskoj poeziji, koja je ranije, za vreme klasicizma, uglavnom bila oslonjena na latinsku antičku književnost. Oda je napisana u maju 1819, a januara sledeće godine (1820) objavljena je u časopisu Annals of the Fine Arts. Valjalo bi uraditi uporednu analizu Helderlinovog romana Hiperion i Kitsove ode istoimenog naziva, a kada već govorimo o revitalizaciji antičkog grčkog duha u modernoj Evropi s početka 19. veka ne možemo zaobići ni Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi.

Ova ekfraza, opis umetničkog dela unutar umetničkog dela, književna je evokacija prostorne umetnosti. Prostor koji zauzima opisana scena je jedna antička vazna (urna). Međutim, to je u svetu fikcije koji nam pesma omogućava. Do čitaoca, a ne lirskog subjekta, pesma je došla posredstvom reči, takođe svojevrsnog tela u obliku urne, tela oblikovanog rečima. Lirski subjekt vidi pred sobom urnu, a na njoj je slika. Mi pred sobom vidimo tekst u kome je opisana vazna na kojoj je (opisana) procesija, arkadijska scena jednog zlatnog dana, a pre toga, jedan tužan mladić što pod stablom svira frulu. Ta slika nas podseća na jednu idiličnu scenu Frederika Lejtona iz 1881. godine.

Ekfraza ne podrazumeva mimetički odnos prema posmatranom predmetu, ona nije deskripcija. Detaljan opis predmeta primarno je bila retorska vežba koja nije morala podrazumevati opis određenog umetničkog dela, slike ili skulpture. Ekfraza je uvek u vezi sa vizuelnim i ova pesma to potvrđuje pred čitaoca prinoseći, a u obliku pitanja, procesiju, živopisno lirski ispripovedano kretanje mase koja koja ide u hram „u dolini Arkadije zlatne“. Bokove vazne obavila je cvetna bajka u kojoj istovremeno prebivaju bogovi i ljudi, device i frule, bitke i junica. Svi oni napustili su grad i nekuda se uputili, a delo, nemo, „odojče tišine“, neće im otkriti tajnu da kretanja, zapravo, nema. Uostalom, to kružni oblik predmeta o kome je reč i potvrđuje.

O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Ćutljivi oblik muči, poput večnosti, čitaočeve misli, ali, za razliku od čitaoca, ona muči i lirskog subjekta koji ju posmatra. Snagom njegove imaginativne moći, dinamikom i dijalektikom reči i teksta tvoreno je umetničko delo. Lirski subjekt, posmatrač, u formi pitanja opisao je urnu, ali nije doznao njenu tajnu, značenje slika kojima je kroz reč dao telo. Delo za njega ostaje hladna pastorala jer je predmet pasivan. Za razliku od njega, tekst je ativan i podsticajan za analizu.

Ova oda, zapravo, nije o onome što je prikazano na urni, oblici koje je antički majstor svojom kičicom iscrtao po oblom telu predmeta. Pesma je, zapravo, autopoetički iskaz u kome mit ne govori o onom spoljašnjem, istorijskom, društvenom, opštem, već o subjektu, o pojedinačnom, o njegovom doživljaju svoga bića i svoje umetnosti u vremenu. Ovo je pesma i o umetničkoj vrednosti, važnosti i samosvesti upravo kroz isticanje značaja vremena i trajanja, uprkos godinama, vremenu koje teče, a sve kao da je spoljašnje u odnosu na sam predmet, kao i ono što je prikazano na njegovoj površini.

Kits je proto larpurlartista. On, za razliku od Šelija, smatra da poezija treba da teži ispunjenju jedino estetskog ideala. Lepota i istina u pesmi su, pesma je ta urnu, savršeno oblikovana i samodovljna, duboka i šuplja. Njena šupljina je njena praznina, a praznina je uvek mogućnost za narativ, za sadržaj. Pesma ima pet strofa, svaka strofa ima deset stihova (u ovom prevodu, doduše, duga strofa ima devet stihova, ali u orginalu ima deset). Pesma je aktuelizacija romantičarske preokupacije odnosa dela i umetnika. Umetničko delo je večno, život je prolazan. Ars longa, vita brevis, latinska izreka, sjajan je našla pandan, proširen i poetički drugačije uobličen u stihovima ove verbalne urne. Dakle, urna je materijalna, ali transcendira i od čulnog, konkretnog čini potez, luk, kas ka onostranom, duhovnom, neopipljivom.

Treba naglasiti da ovo nije oda grčkoj urni već je ovo oda o grčkoj urni (orginalni naslov pesme nije Ode to a Grecian Urn već je Ode on a Grecian Urn). Na njoj je prikazana pastoralna slika sveta koja svoje postojanje ostvaruje jedino u umetnosti. Ova pems nije, žanrovski posmatrano, pastoralna pesma, ali jeste pesma koja u deskripciji sadrži te elemente. Ipak, tu bezbrižnu sliku sveta nešto narušava, nešto ju čini nestabilnom. Prazan grad. Činjenica da su se ljudi kroz određenu procesiju, zajedno sa okićenom junivcom uputili ka žrtveniku. Žrtva bogovima za milost ili za zahvalnost, to ostaje pitanje. Pesma je fokusirana na dve scene: prva je scena sa frulašem koji večito žudi za svojom dragom, u pesmi večito mladom (druga strofa, peti stih i dalje), druga je scena kolone koja vodi junicu na žrtveni oltar.

Kitsova inspiracija za ovu pesmu bio je esej njegovog savremenika Benjamina Hejdona, ali i Eldžinovi reljefi koje je ovaj škotski grof doneo iz Atine.

Slike: Crtež Džona Kitsa (Sosibos Vase) i prva poznata kopija pesme Oda grčkoj urni.

Izvor: Džon Kits, „Oda grčkoj urni“, preveo Vladeta Košutić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Pesma  |  Audio

Eva Lipska o Kitsu

Kits

Dolazeći na svet
usud je izgubio razum.

Lagao je pas koga smo sreli
na tajanstvenoj stazi litice.

Sudbina je tonula u blato
močvare pištaline.

Iscrpljivale su se
zalihe bliskih.
Potrošila se ljubav.

Istinski
volela ga je
samo sušica.

Vreme je započelo
lov sa hajkom
huškajući na njegove stihove
gluve kritičare
(i nestali bez traga i glasa).

Danas postoji
istovremeno rasut u sto gradova
napisao je o njemu V. H. Odn
u svojoj predugačkoj pesmi.

Njegov već treći život
kašlje u meni
ispljuvavajući rivale iz pluća.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA LIPSKA

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu.

Debitovala je 1967. Neke od njenih pesničkih zbirki su: Stihovi (1967), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982), Garderoba tame (1985), Stipendisti vremena(1994), Ja (2003), Negde drugde (2005), Njutnova pomorandža (2007), Draga gospođo Šubert (2012), Ljubav, draga gospođo Šubert (2013). Obajvila je i više izbora svoje poezije, koje je uglavnom sačinjavala sama. Nalazi se u svim antologijama savremene poljske poezije, u zemlji i inostranstvu. Kod nas su je prevodili Petar Vujičić, koji ju je uvrstio u svoju antologiju Savremena poljska poezija (1985), dok je Biserka Rajčić objavila sledeće zbirke njene poezije: Stipendisti vremena (1998), Ja (2004), Negde drugde(2006), Njutnova pomorandža (2008), Pažnja: stepenik (2009), Odjek (2011), Draga gospođo Šubert (2013).

Izvor: Eva Lipska, Turisti reči, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2014.

Slika: T. Sampson, Portrait of John Keats, 1828.

Длан као симбол стваралачког

Ханс Белмер, 1934.

Ханс Белмер, 1934.

Ханс Белмер, 1934.

Пусти да ти свирам, душа гине од тишине
и не бој се буке, то што свира то су руке. – Дарко  Рундек

Руке и дланови као инспирација за поезију, музику и фотографију честа су појава. Облик длана приказан у форми коју бисмо могли назвати делом сликарства првобитно нам долази из пећинске уметности. Тада је човек имао инстинктиван однос према стваралаштву и у дубинама пећина није био свестан да ствара нешто што ћемо ми, много миленијума касније, назвати уметношћу. Оцртавање мокрих зидова материце земље био је део ритуала, чин умољавања природе или божанства да исто оно што је представљено буде приносом богато за првобитну заједницу која је од меса и крзна представљене животиње зависила. Има у том процесу још нечег што подразумева повратак на почетну запитаност: да ли су та осликавања била у део инстинкта за одржањем, сујеверја и повод за бестијална жртвовања? Разлог недоумици крије се у чињеници да је читав један зид у тим пећинама био би посвећен искључиво формама у облику длана. Постоје две могућности за њихово порекло које нам не откривају и разлоге за њихова постојања, а што к нама, још једном, приводи тезу да мистерија одржава уметност. Оно што је далеко и неухватљиво више привлачи јер човек је, баш као и његов предак из пећине, архетипски предодређен да буде ловац. Прва од могућности значења дланова на зидовима пећина јесте да се древни уметник на тај начин потписивао. У остатке боје он би умочио већ мусави длан и на тај начин оставио свој потпис. Дакле, тада је човек имао свест о свом стваралачком значају. Исти ритуал могао је бити рађен и са другачијим циљем. Можда би после „потписивања“ тај исти длан био одсечен како би се жртвом одређеног дела људског тела, оног којим животиња бива савладана, умилостивило божанство и плен у виду животиње лакше омогућио припадницима племена. Свест примитивног човека инстинктивна је али не и без плана. То нам пећинско сликарство лепо показује.

Дакле, длан је симбол онога што приноси жртву али што и само бива жртвовано. Длан је симбол стварања, длан је симбол човека у непрекидној потрази за пленом. Са визуелних примера прелазимо на књижевне где длан, такође, задобија извсну мистичку димензију коју није изгубио још од пећине, Константиновог кажипрста или Микеланђела (сетимо се само фреске „Стварање Адама“ или Давидовог прецизно исклесаног длана). У наредним поетским примерима видећемо како, у случају Џона Китса, длан заправо симболизује живог човека, оног који дела, кроз чије вреле вене протиче крв, енергија живота. Слика таквог длана истовремено је и упозорење. Писана тоном који одаје извесну ноту готског сaспенса ова песма пример је романтичарске опсесије темама ствараоца и смрти. У контексту песме Пабла Неруде длан је инструмент љубавника, налик латицама цвета и крилима голубице, симбол рањивости и нежности. Руке које се додирују и укрштају заједно настављају свој лет, путовање коме је одредиште тело другог. У песми Сивa Цедеринга руке су део сна и независно биће у међупростору живота и смрти. Дланови лете, враћају се, цртају и опет се враћају етру, летећи на југ. У другом делу песме руке се лирском субјекту одају као сенке које знају тајне раста поморанџи, као море које зна тајну путовања бродова, они су топли као бића која су расла крај сунца. У последњој песми песникиња Џејн Хиршфилд набраја шта рука није, на тај начин јој стварајући значења и пишући, заправо, шта све рука јесте. Поступак негације је поступак афирмације. Рука није само пет прстију, јастук и ливада за сан, подлога за предвиђање будућности и стаза путовања, оловка која исписује стихове по другом телу. Длан је налик здели у коју падају капи које носе у себи многострука значења. Длан окренут ка небу, налик глиненој посуди, нерешива је загонетка налик зују пчела који нараста, приближава се и одмиче, без обећања за повратак.

JOHN KEATS: THIS LIVING HAND

This living hand, now warm and capable
Of earnest grasping, would, if it were cold
And in the icy silence of the tomb,
So haunt thy days and chill thy dreaming nights
That thou wouldst wish thine own heart dry of blood
So in my veins red life might stream again,
And thou be conscience-calmed–see here it is–
I hold it towards you.

PABLO NERUDA: YOUR HANDS

When your hands go out,
love, toward mine,
what do they bring me flying?
Why did they stop
at my mouth, suddenly,
why do I recognize them
as if then, before,
I had touched them,
as if before they existed
they had passed over
my forehead, my waist?

Their softness came
flying over time,
over the sea, over the smoke,
over the spring,
and when you placed
your hands on my chest,
I recognized those golden
dove wings,
I recognized that clay
and that color of wheat.

All the years of my life
I walked around looking for them.
I went up the stairs,
I crossed the roads,
trains carried me,
waters brought me,
and in the skin of the grapes
I thought I touched you.
The wood suddenly
brought me your touch,
the almond announced to me
your secret softness,
until your hands
closed on my chest
and there like two wings
they ended their journey.

SIV CEDERING: HANDS

I

When I fall asleep
my hands leave me.

They pick up pens
and draw creatures
with five feathers
on each wing.

The creatures multiply.
They say: „We are large
like your father’s
hands.“

They say: „We have
your mother’s
knuckles.“

I speak to them:
„If you are hands,
why don’t you
touch?“

And the wings beat
the air, clapping.
They fly

high above elbows
and wrists.
They open windows
and leave

rooms.
They perch in treetops
and hide under bushes
biting

their nails. „Hands,“
I call them.
But it is fall

and all creatures
with wings
prepare to fly
South.

II

When I sleep
the shadows of my hands
come to me.

They are softer than feathers
and warm as creatures
who have been close
to the sun.

They say: „We are the giver,“
and tell of oranges
growing on trees.

They say: „We are the vessel,“
and tell of journeys
through water.

They say: „We are the cup.“

And I stir in my sleep.
Hands pull triggers
and cut
trees. But

the shadows of my hands
tuck their heads
under wings
waiting
for morning,

when I will wake
braiding

three strands of hair
into one.

JANE HIRSHFIELD: A HAND 

A hand is not four fingers and a thumb.

Nor is it palm and knuckles,
not ligaments or the fat’s yellow pillow,
not tendons, star of the wristbone, meander of veins.

A hand is not the thick thatch of its lines
with their infinite dramas,
nor what it has written,
not on the page,
not on the ecstatic body.

Nor is the hand its meadows of holding, of shaping—
not sponge of rising yeast-bread,
not rotor pin’s smoothness,
not ink.

The maple’s green hands do not cup
the proliferant rain.
What empties itself falls into the place that is open.

A hand turned upward holds only a single, transparent question.

Unanswerable, humming like bees, it rises, swarms, departs.

Џон Китс: „Ода јесени“

Чарлс Браун, Портрет Џона Китса, 1819.

Доба магле, доба берићета штедра,
друго зрелог сунца омиљена ти,
да скупа блаженством испуните недра
лози око сламног крова што се сви:
да јабуке погну маховином гране
обрасле, да сочност у плоду се стиче;
да крупњају тикве, лешник летораст
да зајезгра слатко, и да стално ниче
позно цвеће, да би пчеле ужурбане
помислиле да ће вечно трајат дане
топло лето што им пуни саћа сласт.

И ко те не виде у обиљу твоме?
Понекад пронаћи може тебе свет
где нехајно седиш на гувну житноме
док ти вејалица вије власи сплет;
ил на непожњетој бразди, српа вита
штедећ уплетено цвеће са свих страна,
где мирисом булки опијена сниш;
каткад где пабирчиш, пољем поносита,
прелазећи поток, класјем овенчана;
ил где уз муљачу јабука, стишана,
сатима над самотоком бдиш.

Где су сад пролећа песме занесене?
Ал ти свој склад имаш, не мисли на њих:
Док нежну смрт дана облаци румене
а стрништа одсјај ружичаст и тих,
тада тугованка комараца лака
над врбама лебди, час јаче час тише,
по том како ветрић живне или мре;
и крупна већ јагњад блеје с брежуљака:
цврче из живица попци што се скрише,
црвендаћ из врта звиждуће све више,
цвркутаво јато ласта небом гре.

Енглески песник Џон Китс рођен је 31. октобра 1795. године. Ода Јесени написана је 1819. године, исте године када су настале и друге познате Китсове оде: Ода меланхолији, Ода грчкој урни, Ода славују, Ода Психи, Ода индоленцији. Оно што ову песму одваја од других књижевних дела сличне тематике јесте одустајање од поимања јесењег пејсажа као меланхолије у огледалу. Читајући Китсову песму пред собом видимо пуну корпу воћа, јесење плодове у једром зрењу боја и сокова. Присуствујемо снажној афирмација чула укуса.

Набрајање јесењих плодова, јабука, тикви, лешника, јесењег цвећа, класја, врба, одлазећих јата постепено је градирање опсервација које воде од рога изобиља ка увенућу. И баш као што је све у овој песми, по речима Камил Паље, „чулни водопад“, тако се и у смеру воде одвија природин циклус током доба јесени – од пуне зрелости, од једрих плодова до пада истих са дрвета где ће трунути отровани влагом земље.

Цитат: Џон Китс, „Ода јесени“, превео Владета Кошутић, у: Песништво европског романтизма, Просвета, Београд, 1968.