Džon Raskin o razlikovanju religiozne i umetničke slike

RAFAEL - Madonna Sixtina (Gemäldegalerie Alter Meister, Dresden, 1513-14. Óleo sobre lienzo, 265 x 196 cm).jpg

Džon Raskin, engleski estetičar i kritičar umetnosti, najpoznatiji po knjigama Kamenje Venecije, Moderni slikari, U odbranu Tarnera, dao je svoje viđenje na temu razlikovanja umetničkog dela od predmeta religijskog obožavanja, što je naročito specifično za katolički kontekst. On se dotiče Rafaelovih slika, naglašavajući zašto one nisu ikone već umetnička dela.

Izrada lutaka, ma koliko da je uticala na riomokatoličku misao u Evropi, svakako ne zaslužuje da se smatra jednom od lepih umetnosti. U doslovnom slislu, rimokatoliku uošte nije važno kako izgleda slika koju obožava. Uzmite najlošiju lutku koja je sastavljena u nekakvoj jeftinoj radnji za igračke, poverite je na čuvanje ogromnoj porodici sa decom, neka je razvlače po kući sve dok od nje ne postane bezoblična masa, potom je obucite u satenski mantil i objavite da je pala sa neba i to će sasvim odgovarati svakoj potrebi rimokatolika. Idolatrija, nije zgodno previše ponavljati, ne ohrabruje lepe umetnosti. Međutim, s druge strane, najuzvišeniji ogranci lepih umetnosti ne ohrabruju ni idolatriju, ni religiju. Nijedna Leonardova ili Rafaelova slika, nijedna Mikelanđelova skulptura nikad nije bila predmet obožavanja, osim nekom slučajnošću. Kad se nemarno razmotre i kad to čine neuki ljudi, ispostavlja se da u njima ima manje onog što privlači nego u delima trećerazrednih umetnika. Kad se pažljivo razmotre i kad to čine razboriti ljudi, oni istog časa odvraćaju misao sa svojih tema na veštinu kojom su izvedena, tako da divljenje zauzima mesto posvećenosti. Ne kažem da Sikstinska Bogorodica, Bogorodica sa štiglićem, i druge, nisu imale značajan verski uticaj na izvesna shvatanja, nego kažem da na mnoštvo naroda Evrope nisu imale nikakav, dok se mnogo veći broj najslavnijih skulptura i slika nikad i nije poštovao drugačije nego divljenje čovekovoj lepoti, to jest kao uvažavanje čovekove veštine. Stoga se delotvorna religijska umetnost uvek nalazila, i smatram da uvek mora da se nalazi, između dve krajnosti – varvarskog pravljenja idola, s jedne strane, i veličanstvene umetnosti, s druge strane. Ona se, delimično, ogleda u crkvenom slikarstvu i onim knjiškim ilustracijama koje su posle pronalaska štampe zauzele njegovo mesto; delimično u slikanju na staklu; delimično u primitivnim skulpturama na spoljašnjim stranama zdanja; delimično u mozaicima i delimično na freskama i slikama u temperi koje su u četrnaestom veku oblikovale sponu između ove moćne, premda nesavršene, religijske umetnosti i oronulog savršenstva koje je došlo za njom.

Citat: Džon Raskin, Kamenje Venecije, preveo Milan Miletić, Službeni glasnik, Beograd, 2011.

Slike: Detalji Rafaelove slike Sikstinska Madona koju je 1512. poručio papa Julije II. Povodom 500 godina od njenog nastanka Katarina Gaensler je objavila knjigu fotografija ove slike, u velikoj dimenziji, tako da je knjiga sama po sebi kuriozitet.

Džon Raskin o renesansnoj arhitekturi

Related imageOld Library of St. Mark at Venice

U narednom odlomku uočićemo ton negodovanja spram renesansne arhitekture od strane engleskog estetičara i proučavaoca umetnosti, Džona Raskina. On osporava veliku individualističku umetnost renesansne tradicije označavajući je kao hladnu i aristokratsku umetnost koja je lišena empatije prema drugim klasama.

*

U tim posnim linijama zaista su izražena najgora obeležja aristokratije: hladnoća, savršeno vaspitanje, nesposobnost za emocije, odsustvo simpatije prema slabosti nižih ljudi, bledo, očajno i oholo samozadovoljstvo. Sva ta obeležja upisana su u arhitekturi renesanse kao da su urezana rečima. Jer, uočićete, sve druge arhitekture imaju u sebi nešto u čemu ljudi mogu uživati; neki ustupak prostodušnosti ljudskog roda, neku svakodnevnu hranu za glad ljudske gomile. Bizarnu fantaziju, bogatstvo ukrasa, jarke boje, nešto što će pokazati simpatiju prema ljudima normalna duha i srca; to su bar gotičari činili s grubošću koja ukazuje na nameru autora da učini zadovoljstvo drugima makar i po cenu da otkrije sopstveno neznanje. Ali renesansa je upravo suprotnost svemu tome. Ona je kruta, hladna, neljudska; nesposobna je da blista, da se prikloni, da se makar i na čas preda. Svaka njena izvrsnost je rafinirana, duboko eruditska, visoko kulturna; sve ono za šta arhitekt veoma dobro zna da neće moći da se dopadne običnom umu. To on i otvoreno proklamuje: „Ne možete osetiti moje delo ako ne proučavate Vitruvija. Ja vam neću dati veselu boju, dopadljivu skulpturu, ništa što bi vas moglo učiniti srećnim; jer ja sam kulturan čovek. U mom ćete delu moći da se radujete samo ponosnom vaspitanju, strogom formalizmu, savršenoj izradi, hladnoj mirnoći. Ja ne radim za svetinu, radim samo za ljude s Akademije i dvora.“

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Inhibicije savremene arhitekture“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Cvijeta Jakšić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Slike: Bramante, Crkvica San Pietro in Montorio, Rim, 1502; Jakopo Sansovino, Bibioteka Marciana, Venecija, oko 1560; Leon Batista Alberti, Crkva Santa Maria della Novela, Firenca, oko 1470;