Путник Тарнер

img_20200125_005102_383

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

I Хронологија путовања Вилијама Тарнера (1775-1851)

Вилијам Тарнер, енглески сликар доба романтизма, рођен је у Лондону 23. апрла 1775. године. Чињеница да је Тарнер рођен истог дана када и највећи енглески бард, Вилијам Шекспир, додатно га, симболички, приближава најзначајнијим именима британске културе. У наставку следе сва сликарева путовања. Она су, у ствари, његова права биографија.

1791 – Путује по западу Енглеске

1792 – Путује по јужном и централном Велсу.

1794 – Путује по северном Велсу и кроз Мидлендс.

1795 – Путује по јужној Енглеској и јужном Велсу.

1797 – Путује по северној Енглеској и Језерској области.

1798 – Путује по северном Велсу.

1799 – Путује по западу земље, Ланканширу, и северном Велсу.

1801 – Путује по Шкотској.

1802 – Путује по Швајцарској.

1805 – Прва изложба у споственој галерији у Лондону. Пре тога излагао је 1790. и 1796. у Краљевској академији (Royal Academy).

1807 – На Краљевској академији постаје професор перспективе.

1808 – Путује по Велсу.

1812 – Пише песму „Falacies of Hope“.

1813-1814 – Путује западом земље.

1815-1816 – Путује Јоркширом.

1817 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком.

1818 – Посећује Единбург.

1819 – Први пут посећује Италију (Венецију, Фиренцу, Рим, Напуљ). Излаже преко шездесет акварела у Лондону.

1821 – Посећује Париз и северну Француску. Интензивно слика катедрале.

1822 – Посећује Единбург.

1824 – Путује југоисточном Енглеском, као и областима река Меусе и Моселе на Континенту.

1825 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком. Умире колекционар његових слика и мецена Валтер Фавкс.

1826 – Путује Немачком, Бретањом, долином Лоаре.

1827 – Одседа у East Cowes, замку који је пројектовао британски архитекта Џон Неш. Замак се налази у близини Ламанша, на Isle of Wight.

1828 – Посећује Италију по други пут. Углавном борави у Риму. Држи последња предавања на Краљевској академији.

1829 – Излаже седамдесет девет акварела под називом „Енглеска и Велс“ у Лондону. Исте године посећује Париз, обилази Нормандију и Бретању. Умире му отац. Пише тестамент.

1830 – Посећује Мидлендс. Последњи пут излаже аквареле у Краљевској академији.

1831 – Посећује Шкотску.

1832 – Посећује Париз. Могуће је да је том приликом срео Ежена Делакроаа.

1833 – Излаже шездесет шест акварела серије „Енглеска и Велс“ у Лондону. Путује у Беч. Путује у Венецију (први пут након четрнаест година).

1835 – Путује Данском, Пруском, Саксонијом, Боемијом, западном Немачком и током Рајне. Посећује Холандију.

1836 – Посећује Француску, Швајцарску и Вал д’Аоста, део западних Алпа, на граници Швајцарске, Италије и Француске.

1839 – Путује дуж река Меус и Мосел. Меусе извире у Француској, протиче кроз Белгију и Холандију, а улива се у Северно море. Мосел је река која извире у Француској и тече кроз Луксембург и Немачку. Улива се у Рајну (њена трећа притока) у Коблензу.

1840. Посећује по трећи пут Венецију. Први сусрет са Раскином.

1841-1844 – Путује Швајцарском током читавог лета.

1845 – У мају посећује северну Француску. У јесен Нормандију и део Француске северно од Париза, до границе са Белгијом. Последње путовање.

1850 – Велика изложба у Краљевској академији.

1851 – Умире 19. децембра у Лондону.

II Уметник и Венеција

Једино што би могло бити величанственије од града на води јесте град подигнут у ваздуху. – Вилијам Хазлит

Почетак писања налик је алхемијском процесу. Преображај је неминован: импресија, мисли, знања у адекватно уобличен низ речи. Њихово измицање је протејско пред сликом која је ренесансни сфумато, неодређена, магловита, једно кондензовано испарење, какве углавном могу бити мисли које се у нама тек рађају, које тек треба да се оформе, које и нису мисли, већ су то, заправо, душе мисли. (1)

Добро ће послужити као увод једна слика која је део графичке новеле „Бајка о Венецији“ Хуга Прата. Ноћ је плава, Црква Светог Марка је жута. То је доминантна контраст. Жута је злато, а злато је вредност лава, симбола снаге, славе и таштине. Плава је симболизација духовности, меланхолије, чежње за даљином, за местом и временом у коме ми нисмо. Плава је море, а бог мора је Нептун. (2) Божанство мора праћено је дивљим коњима, снажним и необузданим. Величанствени бронзани коњи донешени из Константинопоља део су цркве пред којом је Корто Малтезе. Нептун отелотворује принцип надахнућа, интуиције, визионарских снова, али и лудила, ирационалности, безумља. Нептун је илузија. Она може бити изазвана посредством опојних испарења (парфема или дрога), посредством огледала, посредством лавиринта, посредством маски и магле. Сви ови атрибути везују се за град о коме ћемо писати.

Венеција је град-лавиринт. Умножавајући светови, исти а другачији, очигледни су у феномену огледала и ходника венецијанских палата, а тај се прицип преноси и са унутрашњег на спољашњи план. Не само што су венецијанске палате лавиринти, већ је и град у коме су. Канали, исто колико и тротоари, јесу венецијанске улице. Магла, један аспект илузије, можда жеље да се залута, да се изгуби, да се самопоништи, неодвојива је од овог града. У магли се понеки гондолијер, Харун, може назрети како клизи низ глатке површине воде. Међутим, постоји и тренутак када ова два ходника лавиринта постану један. Ниво воде често преплави град: aqua alta је Венецијанцима добро познат природни феномен. Наставите са читањем