O tri engleska gotik romana

Ova objava donosi dva znanja.

Prvo je profesora Džona Bovena o ključnim motivima gotskog žanra, izloženo kroz priloženi video, kratak uvod o fenomenu književnosti nastale u 18. veku.

Drugo je profesora Džona Mulana. Odlomci priloženi u nastavku objave, kao i fotografije prvih izdanja knjiga, preuzete su sa sajta Britanske biblioteke i nalaze se u Mulanovom eseju The Origins of the Gothic čije sam delove za ovu priliku prevela.

Oni mogu da posluže kao uvod i smernica za dalja istraživanja ovog književnog fenomena, naročito u kontekstu (proto)romantičarskih tema. Nastavite sa čitanjem

Džon Boven o romanu „Orkanski visovi“

Ole Hjortzberg, „Portret devojke“, 1929.

Profesor engleske književnosti, Džon Boven, o kome je bilo reči u tekstu O tri engleska gotik romana, ovoga puta govori o elementima specifičnog prostora koji se uklapa u gotski senzibilitet romana Orkanski visovi.

O romanu sam pisala i ja, iz ugla teme kojom se već dugo bavim, a koja se tiče različitih oblika koje junaci dati kao putnici u književnosti 18. i 19. veka zadobijaju. Tim povodom pisala sam o Hitklifu, junaku romana Emili Bronte, u tekstu pod nazivom Putnik Hitklif. Nastavite sa čitanjem

Путник Хитклиф

Оркански висови, једино дело Емили Бронте, готска је поема у прози. Дуго већ, по речима Владиславе Гордић-Петковић, овај роман има завидну читалачку и критичку репутацију захваљујући „готово неодрживој позицији на тромеђи трагедије освете, бајке и грађанског романа“. Nastavite sa čitanjem

Путник – јунак њиховог доба. Анализа односа Путника и природе у књижевности и сликарству романтизма

Каспар Давид Фридрих, „Путник у мору магле“, 1818.

Ја сам путник и планинар, говорио је своме срцу, не волим равнице и чини се да не могу дуго седети на миру.

И ма шта ми још буде наишло као судбина и доживљај у томе ће бити пешачења и планинарења: на крају човек доживљава још једино самог себе. –  Фридрих Ниче

Мотиви путника и путовања не јављају се први пут у уметности романтизма, као ни тема узајамног односа путника и предела. Слика природе коју путник пред собом посматра, доживљава и кроз посматрање снагом своје имагинације изграђује, чест је мотив романтичарске књижевности и он је тема овог рада.

Мотив путника архетипски је мотив светске књижевности. Од Гилгамеша, Јасона, Одисеја, библијских јунака, Синбада, па све до Фауста, Дон Кихота, Дон Жуана, Гуливера, Робинзона, капетана Ахаба и Нема, јунаци који су представљени као путници, било копном или морем, одувек су присутни у литератури. Али, ни у једном другом раздобљу или књижевном правцу, нису тако као у романтизму изједначени путник и путовање, путник и природа.

У другим раздобљима путовање се схвата инструментално, оно је средство којим писац жели да постигне неки други циљ који је изван циља психолошког и образовног развоја јунака, као и напредовања у његовој самоспознаји. У предходним (па и потоњим) књижевним раздобљима, писац карактеришући јунака као путника не подразумева и метафоричност коју реч „путник“ подразумева. Путници тада нису и путници у унутрашњем, егзистенцијалном смислу, њихова духовна динамика није морала бити подударна њиховој физичкој динамици. Не можемо бити искључиви у оваквим тврдњама и морамо имати на уму да увек постоје одступања од оваквих ставова, али они, ако не у потпуности примењиви на свако дело ван периода романтизма, јесу оправдани  у вези са многима. Наставите са читањем