Federiko Felini: „Lepota je nedostižna, i boli“

Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. – Federiko Felini

Rođen u Riminiju 1920. godine, gradu u kome je, po predanju, prešavši reku Rubikon, Julije Cezar izgovorio „Kocka je bačena!“. Kao reditelj debitovao je 1950. godine. Felini se u mnogim ostvarenjima približava egzistencijalističkom stanovištu Albera Kamija, a to je možda najbolje uočljivo u filmovima Dolce VitaOsam i po i Kazanova.

Felinijeva opsesija su iluzije, čovekova izgubljenost, zaokupljenost ispraznim, gubitak, opšta banalizacija svakodnevnih razgovora i radnji, prenaglašenih kroz mimiku. U moru događanja gledalac pomišlja kako je život filmskog junaka uzbudljiv i sačinjen od pregršt suštastvenih susreta, međutim, on je samo glasan.

Felini 1954. snima film Ulica za koji dobija Oskara. Tokom karijere još tri puta je dobio najveću američku filmsku nagradu: za Kabirijine noći (1957), Osam i po (1963) i Amarkord (1973). Planetarnu slavu doneo mu je Sladak život (Dolce Vita) sa Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi. Petog Oskara je dobio za životno delo.

Muzika Felinijevih filmova, koju je komponovao Nino Rota, bitan je element i neizostavni deo sveta koji reditelj stvara. O Roti je rekao sledeće:

S Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, pa pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim u tom i tom delu. Međutim, van posla ne volim da slušam muziku. Ne znam, možda je to jedna od katoličkih uslovljenosti, činjenica da me muzika rastužuje. Ispunjava me grižom savesti. Beskorisna kao svaki glas savesti, ona upozorava, ispunjava čežnjom jer govori i podseća na neku dimenziju sklada, mira, savršenstva iz kojih si isključen. Prognan. Muzika je okrutna, kao i svaka lepota ispunjava nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna, i da te boli. Ali, eto, ja poznajem Nina Rotu, prijatelj sam mu, on me voli, i to me nekako teši.

 

 

Na početku smo videli jedan Felinijev crtež. Reditelj je pre početka snimanja skicirao svoje junake. Jedan karikaturalan, komičan, tužan svet fizionomija pred našim očima otkriva različita lica života. Na zvaničnom sajtu reditelja – Federico Fellini – možete pogledati i ostale njegove crteže.

Isto važi i za postere njegovih ostvarenja. Odabrala sam one koji predstavljaju filmove u kojima sam ja najviše uživala. Felini je, uz Hičkoka, moj omiljeni režiser pa je ova objava jedan od načina odavanja pošte sjajnom umetniku i misliocu 20. veka. Preporučujem čitaocima da pogledaju sve filmove koji su na posterima.

Image resultImage result for amarcord fellini

Vladimir Pištalo o Veneciji (intervju)

Sledi intervju koji je pisac Vladimir Pištalo dao za dnevni list „Politika“. Intervju je objavljen u kulturnom dodatku 2. jula 2011. godine. Intervju je vodila Vesna Roganović, a isti je objavljen pod nazivom „Bekstvo u karneval“. Intervju je ovde dat u celosti.

Bildungsroman o Veneciji prikazuje susrete jednog čoveka i njegovog mitskog grada, Alefa. Sve je počelo zimske večeri na Festu, kada je sedamnaestogodišnji gimnazijalac video novi Felinijev film. Da li je samo „Kazanova“ kriv za ovaj roman?

Felinijev „Kazanova“ je bio okidač. Rasap i frivolnost osamnaestog veka zauvek su ostali asocirani sa Venecijom jer je u tom veku Republika propala. Felini mi je dao san o gradu. Posle toga sam doživeo sam grad. Šetnje kroz Veneciju, vožnje vaporetom i, naročito, gondolom, veoma liče na budan san. Mnogi se iznenade do koje mere je Venecija nepotrošiva. Posle tolikih generacija turista, venecijanska iskustva i dalje imaju smisla. Prizori nisu istrošeni milionima očiju koji su ih pre nas gledali. Nagnute palate od skorenog šećera, mermerne crkve koje noću isijavaju mesečinu, plavet laguna na kojima su nekad bili manastiri ili ludnice, zlatni prozori na Velikim kanalom koji liče na ikone, vizantijska katedrala, zvonko nebo i melodiozne boje – i dalje predstavljaju autentično čudo.

Kada čovek stupi na tlo o kojem je dugo maštao, obično sledi šok – stvarnost potire „Zid sna“. Vaš junak sve vreme traži te neuhvatljive slike Venecije… Jeste li ih Vi pronašli?

Postoji jedan junak Tomasa Mana koga stvarnost stalno razočarava jer stalno očekuje nešto više od onoga što doživljava. Svaki mlad čovek je pomalo takav. Možda je Venecija bila prvo mesto za koje sam mogao reći: „Dobro je i dovoljno je.“ Mladi ljudi bi hteli da pobegnu iz stvarnosti. Rembo govori o „drugoj strani vazduha nenastanjenoj i nenastanjivoj“. Morison kaže: „Break on through to the other side.“ Venecija je mesto bežanja iz stvarnosti koje je istovremeno i stvarnost. Venecija je način da se izađe izvan sveta a ostane u svetu. Ona je istovremeno voda i kopno, sadašnjost i prošlost, stvarnost i ne-stvarnost. Jednom sam taj grad opisao kao intimnost koja se nakupila do ogromnosti.

Piko dela Mirandola veli da samo obrazovanje čoveka čini božanskim. Ja verujem u nezamenjivost zurenja. Ova knjiga govori o tome kako čovek uči da vidi stvari. Kako percepcija nije datost nego veština i ulaganje. Sve stvari – i najzanimljivije – plitke su ako im pažnja ne prida dubinu. Svet, bilo da se radi o Veneciji ili o Beogradu, ne postoji bez naše pažnje. Stvarnost ostaje ružno pače ako je pažnja ne pretvori u labuda. Posmatranje je alhemijski proces. Dobro uočen detalj nije deo svakodnevnog. Tačno zapažanje dolazi iz nenaviknutog i pruža se kao most ka drugom svetu. Ako umete da gledate ne morate bežati iz ovog sveta. To je tajna koju bih poverio mladim ljudima.

Roman otkriva i Vašu porodičnu prošlost. Opišite nam te Vaše bokeljske pretke, njihove kortomaltezovske živote. Ko su i šta su. Šta vam je, osim Venecije, zajedničko u genima?

Često mislim o tome možemo li zamisliti živote naših pradedova i prababa? Kako su tačno živeli, šta su želeli, čega su se bojali? Kako su izgledali iznutra. Teško ih je zamisliti. A šta tek reći za živote pradedova naših pradedova? Od predmeta koje su koristili do odela koja su nosili, do misli koje su imali u glavi – sve postaje komplikovano. I same likove ljudi ne možete zamisliti po sebi, zbog izmena koje je donosilo svako novo venčanje. Ljudski lik se menja kao oblak i sam svet se menja kao oblak. Heraklit je govorio da nikad ne možete dva puta stupiti u istu reku. Svet – reka se menja ali menja se i onaj ko u nju stupa. I čovek teče u vremenu. Nisu li to dve reke koje stupaju jedna u drugu? Zamišljajući svoje bokeljske pretke u 17. veku shvatio sam da je vrlo teško oživeti te „senke zaboravljenih predaka“. Izuzev kroz neku vrstu autobiografske fantazije, usmerenog maštanja. Nejaki razum tad mora da pruži ruku sveznajućoj mašti.

„Venecija“ vešto dočarava Vašu poetiku karnevalizacije. Taj „svet po Pištalu“, u kome i u trenucima patosa pulsira jedan burleskno-komični duh – ovde se oslobađa kroz raskalašni karneval. Kako vi doživljavate taj cirkus?

Karneval predstavlja finale moje knjige o Veneciji. Karneval nije samo igra već nešto dublje. Možda bismo to mogli nazvati kosmičkom prostitucijom duše. Karneval je momenat kada popuštaju socijalne stege. Još u mesopotamsko vreme karnevalski obredi su uključivali ponižavanje kralja. Dostojanstvenici tad postaju smešni. Lude postaju dostojanstvene. Izokreću se sva značenja. To je igranje sa značenjem i identitetom. Bežanje iz zatvora sebe, iz kuluka sopstvenih nadanja. Ljudi ostavljaju svoja lica i uzimaju druga. Čak više ne moraju da budu ljudi. Oni se maskiraju u životinje, u oblake, u sunca u mesece. To je vrhunski trenutak Ovidijevih Metamorfoza. Ljudska zajednica imitira čitav svet. Ličnost nije više obavezujuća. Ljudi postaju ono što su, po hinduistima, bili u prethodnim inkarnacijama. Postaju ono što će biti kada više ne budu oni. Postaju reke, mora, vetrovi, mačke, zvezde. To je trenutak u kome se kosmos privremeno vraća u okrepljujući haos (haos koji je sklon nastajanju) pre nego što će se ponovo vratiti u red. Karneval je redak trenutak u kome čovek više nije jedno nego SVE.

Karnevalske maske su praznooke ljušture. One su takođe metafore. Metafore su ne samo oznake granica nego i posrednici između onoga što može i ne može izreći. One sažimaju teorije u samo nekoliko izraza. Njima duša govori sebi u snu.

Karnevalski je i vatromet u kojem Tesla nazdravlja 20. veku, među maskama i furijama, kao i uvek. Kakva je veza između Tesle među maskama i vaših karnevalskih maski?

Veza je samo jedan citat. Tesla na jednom mestu kaže: „Možda ni sama smrt nije kraj čudesnih Metamorfoza kojima smo svedoci.“ Neki umetnici posle uspeha jedne knjige nastoje napišu sličnu. Veoma mi je drago bilo što je „Venecija“ potpuno drugačiji roman od Tesle. Tesla se bavi sudbinom jednog čoveka i njegovog vremena. Kao i „Milenijum u Beogradu“, Venecija je kolektivna priča. To je roman o gradu. U stvari, nikad se nije radilo samo o gradu, već o imperiji, koja je imala dve flotile ostrva, jadransku i grčku. Ta imperija je u kulturnom pogledu  veoma uticala na nas. Duždevi su se svake godine ritualno venčavali sa morem. Bacali su prsten u Mediteran i govorili: „O, more, venčavamo te u ime naše trajne dominacije.“ Moj roman pokušava da definiše šta je Mediteran i gde prestaje. To je i roman o nama. Mi smo mediteranski Sloveni. Jan Moris je tvrdio da je Venecijanac jednim delom Sloven i naročito je tragove slovenskog porekla nalazio u očima i licima gondolijera. Ko bi osporavao tu šarmantno-bleskastu tvrdnju?

Rimljani su Balkan nazivali kucavicom sveta – catena mundi. Sveti Sava je ovaj prostor nazvao zapadom istoka i istokom zapada. Vrlo je slična kulturna pozicija Venecije. Crkva svetog Marka je vizantijska crkva, prozori i balkoni Serenisime su arapskog porekla, gondola je bila turski čamac, krilati lav je, po poreklu, verovatno kineska himera. Radi se o gradu koji se nikad nije odrekao ijedne forme uljuđenosti; o gradu koji je, kao i Balkan, od boga stvoren za posredovanje.

Kao što je Nenad Šaponja uočio, „Venecija“ je vaš najintimniji roman, intimniji i od „Milenijuma u Beogradu“. I intimni omaž filmskoj naraciji slikom. On se lakše gleda, nego što se čita. Otkud da tajna veza između filma i Vaše proze?

Celog života sam učio od filmske umetnosti. Naročito od Italijana. Posebno od Felinija, „Venecija“ jeste omaž Feliniju. On nam je podario nezaboravne prizore sleđene Venecije u svom „Kazanovi“. U stvari, podario mi je bezbroj nezaboravnih prizora. Možda su mi bliži oni njegovi filmovi koji su više stilizovani, kao „Satirikon“ ili „Đulijeta i duhovi“ (njegov naslov je bio jedna od inspiracija za naslov „Tesla, portret među maskama“). Bio sam u onom hotelu iz „Amarkorda“ i posetio sam u Riminiju Felinijev grob u obliku prekookeanskog broda. Uvek sam se pitao kako je Felini radio ono što radi? On je preko ovog sveta crtao svoj svet. Crtao bi svaki lik i svaku situaciju pre nego što ih snimi. Insistirao je da tačno takav nos mora da imati ovaj lik, tačno takvu kosu. Morala je da bude ova varijanta plave a ne neka druga. To je bio veoma individualan svet, besramno individualan (Tomas Man se čudio kako individualno uvek pobeđuje nad generalnim). I na kraju je sveta stilizacija po snazi svoje originalnosti i iskrenosti postajala realnija od realne. Rimini iz „Amarkorda“ je postajao realniji od stvarnog.

Posle objavljivanja „Milenijuma“ na francuskom i plasmana u najuži izbor za nagradu „Femina“, dobili ste poziv za audijenciju kod Sarkozija – i niste otišli. Šta fali toj modi? Tadić se nedavno susreo sa Zoranom Živkovićem, dao intervju Basari?

Dobio sam nekoliko poziva za te Sarkozijeve prijeme i nisam otišao iz najjednostavnijeg razloga što su ti prijemi bili u Parizu a ja sam bio u Americi. Inače mislim da je ohrabrujuće ako srpski političari, koji su potrošači ideja, ponekad uzmu ozbiljno pisce, koji ideje proizvode.

Kad je francuski pisac Erik Emanuel Šmit, kao mladi laureat, pozvan kod predsednika Miterana, ovaj mu je ponudio da bira, a zatim i ispunio, želju: da ode u Senegal, i upozna jednog drugog predsednika pesnika, Leopolda Sengora. Šta biste Vi na Šmitovom mestu poželeli?

U Americi majke govore ćerkama: pazi šta želiš jer bi ti se to moglo ostvariti. Naša pesimistička kultura ne predviđa ni samu mogućnost ostvarenja. Miteran ne bi mogao da me upozna sa Andrićem (kojim će se baviti moja sledeća knjiga) jer je Andrić mrtav.

Tražio bih od tog imaginarnog Miterana ili od zlatne ribice put oko sveta pa bih o tome napisao putopis.

Kako danas, kad svratite da se odmorite od Amerike, vidite Beograd?

Došao sam u Beograd u dane cvetanja lipa. Grad je bio pun obasjanih krošnji, kao da krošnje cvetaju svetlošću. Miris lipa se uvlačio u sve. Pio sam ga, prosto dišući sa hlebom i jogurtom. Taj miris mi je najvažniji utisak o Beogradu ovaj put.

Федерико Фелини

Federico Fellini

Federico Fellini

У Вили мистерија у Помпејима можемо видети фреске на којима су приказане радње у наративном следу који још увек дешифрујемо. Динамика, колоритет, лица (тако битан мотив за Фелинија) пред нама су, као пред фризом присуствујемо следу догађаја који покушава да нам сликом саопшти оно што се углавном саопштава речима: причу. Позоришна уметност своје корене има у Атини али филмска засигурно потиче из античког Рима. Фелини је у том смислу настављач традиције културе која је одувек величала спектакл, масу, галаму, феште, гротескност и декаденцију. Као у Верленовој песми Копњење

Царство сам на крају пропасти,
Што гледах где пролазе велики Варвари бели
О не пожелети, не моћи умрети.
Ах! Све испијено је!
Батил, смејеш ли се још?
Све испијено, све поједено је!
И ништа више нема да се каже.

тако и у Фелинијевој уметности царство „на крају пропасти“ је барокно богато украшено, толико да се никада не би могло помислити да је реч о пропасти.

Доза песимизма проткана је кроз Фелинијево поимање појединца, најчешће јунака у главној улози који је учесник хаоса око себе – Казанова карневала или безбројних вечера, авантура, бродолома, бежања; главни јунаци Сатирикона апсолутно истих фешти, само смештених у доба цара Нерона (сетимо се сцена које приказују Трималхионову гозбу!); Марчело Мастројани у Слатком животу пролази кроз апсолутно иста искушења или друштвене догађаје као и предходно поменути јунаци, само што су исти прилагођени времену у коме се радња одвија. Царство на крају пропасти у уметности италијанског редитеља своје огледало има у појединцу који је носилац радње,  пикару првог (Сатирикон), осамнаестог (Казанова) или двадесетог века (Dolce Vita) који лута у потрази за .. за чим?

 

 

Фелинијева уметност, наизглед блиска и шармантна, као и у случају других италијанских редитеља,  поседује компоненту горчине и резигнираности коју саопштава кроз (о)смех. За чим тачно трагају Фелинијеви јунаци, који је смисао свега што им се догађа – то су питања на која експлицитних одговора нема. Оно што је уочљиво јесте да су сви до сада поменути јунаци заправо репрезенти, не првог или седамнаестог, већ искључиво двадесетог века. Зато нам је карневалска атмосфера Фелинијевих филмова блиска. Полазећи од традиционалних предложака своје култре – Петронија, Бокача, Казанове – Фелини их интерпретира из сопствене позиције, из перспективе коју он као стваралац поседује, а то је перспектива човека обликованог стварношћу и културом 20. века. На тај начин традиција је истовремено и обновљена и обогаћена, на тај начин лук од 1. до 20. века нове ере изгледа као једна целина, кохерентна и праволинијски доследна.

И као у случају Пабла Пикаса и његове серије цртежа бикова који понављају облике већ успостављене у пећинама Алтамире и Ласка; или као у случају Казимира Маљевича који фолклорно наслеђе своје земље реинтерпретира (на тај начин истовремено га афирмишући и критички оспоравајући) сликајући сељане, косаче и жетеоце у форми геометријских облика; или као, нама можда најближи пример, Стеван Стојановић Мокрањац који народну уметност велича постављајући је у облик ближи нормама, не фолклорне, већ класичне музике, тако и у случају Федерика Фелинија присуствујемо, још једном, потврди тезе да су традиција и индивидуални таленат понекад само различите речи које се односе на исто значење. Таленат без традиције не може бити успостављен. Традиција, начин на који ће бити прихваћена, прилагођена и настављена, у највећој мери зависи искључиво од индивидуалног талента.

Најпознатији филмови

Улица (1954)
Сладак живот (1960)
 (1963)
Сатирикон (1969)
Aмаркорд (1973)
Казанова (1976)

Цитат: Пол Верлен, Копњење, цитирано према: Умберто Еко, Историја лепоте, превод Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004, стр. 331. Песму је превео Данило Киш, њу можете пронаћи под називом Чамотиња у следећем издању: Данило Киш, Песме и препеви, Просвета, Београд, 2003, стр. 334.)

The Villa of the Mysteries, Fresco depicting a Bacchian rite, Pompeii

The Villa of the Mysteries, Pompeii

The Villa of the Mysteries, Fresco depicting the reading of the rituals of the bridal mysteries, Pompeii

The Villa of the Mysteries, Pompeii