Марија Јефтимијевић Михајловић о књизи „Три мита о путовању иза Сунца“ Ане Арп

Књигу Три мита о путовању иза Сунца тешко да могу да подведем под било какав поетски „образац“ какве налазим, како у прошлости, тако и данас. Сама концепција је потпуно оригинална; тај мит о путовању у свој унутрашњи свет узраста до самог мита, будући да, нарочито у „Писмима Песефони“, првом делу књиге, оставља простор читаоцу да се сам креће, али и сналази, сразмерно својој имагинацији, кроз лавиринте који су имају двоструко полазиште, како у личним снажним сликама и симболима из детињства, тако и временом надограђеном (пред)знању, бројном и садржајном литературом, чији се утицај осећа на један непретенциозан, али очит начин. Показује се да је литература, а то видим као једино смислено „усвојиво“ знање, била само путоказ до себе, али оног тренутка када се до „лавиринта“ дошло, све је морало да буде одбачено, све осим храбрости да се буде Уметник.

„Дедалове собе“, трећи део књиге Три мита о путовању иза Сунца, су својеврсна духовна и интелектуална авантура не само оног ко пише, него пре свега онога ко чита. Оно што је тамо „виђено“ и представљено, показује и „виђеног“, то јест да ли му је ово путовање „иза сунца“ оснажило или сломило дух. (Наравно да бољем разумевању саме књиге знатно доприноси поговор, нека врста аутопоетичког записа или одгонетања „личног мита“; зато се он може читати баш као речник симбола – личних симбола који су градили или граде биће уметника).

Уз изванредан стил, крајње редукован (и усмерен на симболе или „знакове“ на том путовању), истичем једну мисао која ме не оставља после читање: Три мита о путовању иза Сунца је књига за храбре и смеле да се, упркос свести о снази „ватре“, отисну на путовање после кога више никада нећемо бити исти. Но, смелост одгонетања митова (који су увек у нама самима) припада само истинском Уметнику. Наставите са читањем

Бранко Миљковић о Мајаковском

Мајаковски се није убио у тренутку душевне кризе. Њега је убио вишак властите снаге, „револверски пуцањ изнутра“.

Умео је да обеснажи смисао туђег самоубиства, али је сам подлегао апсурду. Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутарњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: „Другови, не сплеткарите.“ Па ипак, револвер није опалио случајно. Мајаковског није убила потиснута лирика, презапослена нежност. Он је био исувише јак да би га могли победити канаринци. Другачије су птице кружиле над његовом главом.

Догађај се само упола догодио уколико не нађе свога песника. Октобарска револуција је нашла свога песника у Мајаковском.

Никада ниједан песник неће издржати претварање својих речи у дело, ма какве биле те речи. Исувише је буке, отпада и погрешака. Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника.

„Песма остаје ако је испевана у времену – тридесет година од смрти Владимира Мајаковског“; Књижевне новине, април 1960.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, избор и предговор Петар Џаџић, Просвета, Београд, 1965.

Фотографија: Владимир Мајаковски и Љиља Брик

Мит о Хермесу

Хермес, славни гласник богова, син Зевса и Атлантове кћерке Маје, најмлађи од дванаест олимпских богова.

Стидљива Маја живела је у дубокој пећини на планини Килени, у Аркадији, где јој је ноћу, док спавају сви богови и људи, долазио Зевс. После десет месеци, у рано јутро четвртог дана у месецу, Маја је донела на свет сина, повила га и ставила у колевку. У подне истог дана малишан се ослободио пелена и искрао се из пећине у жељи да што пре учини дела која ће га прославити и уврстити међу Олимпљане. На уласку у пећину мали Хермес је наишао на корњачу; од њеног оклопа, трске, волујске коже и седам жица од овчјих црева начинио је лиру, уз коју је одмах запевао о љубави између Зевса и Маје. Убрзо је осетио глад; да би дошао до меса, отишао је у Пијерију, где су пасла Аполонова говеда. Малишан је издвојио педесет крава и, да би заварао гониоце, терао их је унатрашке, све до једне пећине код Пила. У зору је запалио ватру, заклао две краве, испекао их и поделио на дванаест једнаких делова, које је наменио Олимпљанима. Иако је био гладан, Хермес није окусио печено месо, већ га је принео на жртву; ово је била прва жртва у месу намењена боговима. Пошто је сакрио остале краве, Хермес се друге ноћи вратио на Килену и, у зору, поново се увукао у своју колевку. Аполон је у међувремену приметио крађу, али је, заваран траговима, узалудно тражио своје краве. Неки старац, који је приметио Хермеса са говедима, открио му је да је његове краве украо неки малишан; по чудном понашању једне птице, Аполон је закључио да је крађу извршио тек рођени Зевсов син. Брзим скоком стигао је до пећине на Килени и, пошто је извукао Хермеса из пелена, запретио му је да ће га бацити у Тартар уколико не врати отете краве. Лукави Хермес је одбијао да призна крађу и тек кад га је Аполон одвео пред Зевса, морао је да одведе свог старијег брата до места на коме је сакрио говеда. Овде је Хермес засвирао на лири; умилни звуци овог инструмента – који у себи обједињује весеље, љубав и слатки сан – до те мере су очарали Аполона да је понудио брату своја говеда у замену за лиру. Хермес је пристао на трампу; Аполон му је, у свом одушевљењу, поклонио још и сјајни бич, а предао му је и власт над говедима. Хермес је затим пронашао фрулу и за њу је од Аполона добио прекрасни златни штап (керикеон), који доноси срећу и отклања сва зла. Зевс је свом разборитом, лукавом и досетљивом сину наменио улогу посредника између бесмртника и смртника. Наставите са читањем

А . А . А у рубрици „Писци препоручују“ интернет магазина „Плезир“

Крајем децембра 2018. година уредница интернет магазина Плезир, Теодора Коврља, позвала ме је да дам свој прилог рубрици Писци препоручују. Требало је да доставим свој списак наслова. Ја ништа не схватам једноставно. У наставку ћете се уверити и сами. Следи моје виђење списка књига које бих сваком препоручила.

За фотографије које следе (овде је само одабир) био је заслужан Алекса Митранић. Уместо традиционалног начина представљања књига кроз списак и скенирану насловну страну књиге, одлучили смо се за другачији приступ. Алекса је фотографисао моје књиге, које су дубоко уткане и у ткиво овог интернет места, не само у списак.

*

Своје писање о омиљеним књигама организоваћу по принципу метафоре. За пример узмимо однос планета и сателита. Нека моја имагинација буде Сунце око кога планете круже. Дакле, моје читалачко биће је хелиоцентрични систем. Књиге су планете, али књиге су и сателити који се придружују планетама и круже око њих и са њима. Књиге-планете својом гравитационом силом привлаче друга космичка тела, која углавном морају бити мања јер да није тако систем привлачења био би обрнут (или би дошло до судара, а знамо шта космички судари значе). Треба имати на уму да су та друга космичка тела мања, али не у дословном смислу, по књижевно-историјском значају или по обиму, већ су неопходна аналогија датом читалачком искуству па су стога сателити јер долазе после главног дела у низу асоцијација. Они нису читалачко полазиште већ накнадна читалачка асоцијација.

У наставку следи списак чији редослед није квалитативне природе нити има вертикалан визуелни распоред (што је ликовна представа списка). Хоризонтала је у овом случају огледало моје полице испред које сам стала да бих направила овај списак. Посматрала сам ју неколико секунди и деловала ми је као низ кућа на каналу у Амстердаму. Све одабране књиге одражавају оно што је принцип космоса: еквилибријум. Неопходну равнотежу која спречава сударе, искакања из дате путање у космичку празнину, гравитаоционо усисавање мањег космичког тела од стране већег. Почнимо! Наставите са читањем