Leonardo da Vinči: „Vitruvijev čovek“

Vitruvian-Man

U nastavku sledi odlomak iz poglavlja „Umetnik kao naučnik“ Franka Celnera. Poglavlje je deo monografije posvećene renesansnom umetniku Leonardu da Vinčiju. Celner na adekvatan način približava čitaocu ovaj zagonetni crtež. Nastavite sa čitanjem

Osmeh Svetog Jovana Krstitelja na slici Leonarda da Vinčija

Bez obzira na to koliko su se određena tumačenja Leonardovih dela poslednjih godina kretala u pravcu isticanja novih i neobičnih istorijskih i biografskih detalja, ja i dalje u njima vidim, pre svega zahvaljujući svetlosti postignutoj sfumato tehnikom, izvesnu atmosfersku napetost, pre misterioznu nego mističnu, neodređenu, blagu, gracilnu, suptilnu, baš kao note neke kompozicije koju čujemo u daljini.

Na mnogim Leonardovim slikama anđeli i drugi biblijski likovi upečatljivo drže uperen kažiprst u određenom pravcu. O tome sam već pisala u tekstu Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“ gde, u prvoj verziji, nastaloj oko 1483. godine, vidimo anđela kako prstom upire u bebu Jovana Krstitelja, dok u drugoj verziji taj trenutak izostaje, anđeo je spustio ruku. Sada, na ovoj slici, nalik narativnom nastavku, Sveti Jovan Krstitelj ju je podigao.

Sa ovom predstavom Svetog Jovana Krstitelja, jednom od mojih omiljenih slika renesansne umetnosti, nalazimo se u 1513. godini. Da Vinči je u Rimu, nedavno je prešao iz Milana u papsku prestonicu. Umetnik u trenutku stvaranja slike ima 60 godina. Mikelanđelo, njegov nešto mlađi savremenik, upravo je završio sa oslikavanjem tavanice Sikstinske kapele. To je, ukratko, biografsko i istorijsko pozicioniranje umetnika i dela.

Iz tamne pozadine kojoj pristaje osmeh u kome „ima čežnje i setne zavisti i malo preziranja i čitavo jedno čedno blaženstvo“, kako je pisao Tonio Kreger svojoj prijateljici Lizaveti Ivanovnoj (junaci ranog dela Tomasa Mana, novele „Tonio Kreger“), izranja figura androginog mladića, ogrnutog krznom, elegantne kovrdžave kose, koji blago pokazuje prstom gore. Slika boje meda i plamena sveće koji se crni pri vrhu jeste poput nekog veoma starog ogledala. Traži da u njenu gustu masu uronimo.

Pokret Svetog Jovana čitam kao: „Gledaj put Duha, put svetlosti lepote i saznanja“, ili kao vizuelni predložak kasnijem Šlegelovom fragmentu koji stoji kao poetsko načelo mog rada i ovog internet mesta: Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život – ljubav i obrazovanje. I da ne znaš na putu si ka religiji.

Iako svestan svoje misije i puta stradanja svetitelj je spokojan. On izranja iz tame put sjaja zahvaljujući lepoti pogleda uperenom iza, van. Ja ne previđam religioznu funkciju ove slike, ali njena lepota prevazilazi funkcionalnost koju ikona ima. Ova slika nije o Jovanu Krstitelju koliko je o spoznaji da lepota, naročito lepota duha (a duh je svetlost) iskupljuje, blaži, dariva, ospokojava.

Zahvaljujući brojnim gustim nanosima boje preko koje su, potom, nanošeni slojevi prozirnog laka, Jovan Krstitelj sav je od svetlosti, on je svetlost koji izranja iz tame – osmehujući se. On je izvor i svedok božanske svetlosti koja za nas može biti i još mnogo toga: umetnost, saznanje, ljubav, dobrota, entuzijazam, osmeh prijatelja.

U kojoj meri sama tehnika kao što je sfumato određuje i značenjski sloj dela pisao je Frank Celner u svojoj monografiji posvećenoj italijanskom slikaru, odakle izdvajam jedan deo, a on nam može dopuniti utisak i zaokružiti ovaj fragmentaran i impresionistički govor o slikaru.

Dodajući brojne slojeve tankog, prozirnog laka, slikar može da stvori veliki raspon senki u slici, zamagljene meke konture i blage prelaze između svetla i senke, i da pojača voluminoznost figura. Krajnji efekat postignut ovim procesom (eksperimentom sa uljem koji omogućava višeslojno nanošenje boje) je monohromna predstava, stvorena finim odnosima valera. U slici Sveti Jovan Krstitelj upotreba sfumata dopunjava značenje: figura krstitelja, koja izranja iz skoro crne pozadine, deluje kao da je napravljena od svetla; scena je osvetljena izvorom svetla izvan same slike što je u skladu sa temom, jer Jovan Krstitelj nije izvor već samo svedok Božije svetlosti koja ga obasjava. Slika tako predstavlja vizuelizaciju prvog stiha Jevanđelja po Jovanu: „On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo“. Zato Leonardov sfumato nije samo tehnika, već upotpunjuje religijsko značenje dela.

Citati:

Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić Rebac, Novosti, Beograd, 2004.

Frank Celner, Leonardo da Vinči, preveo Nikola Gradić, IPS, Taschen, Beograd, 2007.

Fridrih Šlegel, Ironija ljubavi, preveo Dragan Stojanović, Zepter, Beograd, 1999.