Valter Bozing o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

Beskrajno uživam posmatrajući detalje njegovih slika (slikar od nas zahteva da mu priđemo sa lupom u ruci), ali malo toga bih mogla da zaključim ili o njima napišem osim da je Boš naš sagovornik i naš savremenik. Dante je pre njega napisao Pakao, međutim, tortura nije ista. Ne govorim o mehanizmima mučenja i detaljno razrađenim krugovima pakla. Više mi se čini da uprkos telesnim stradanjima nesrećnih Bošovih ljudi mi, zapravo, prisustvujemo strahovitom mučenju njihove duše.

U Bošovom paklu vidimo prikaze mučenja. Nelagoda posmatrača je u tome što mi ne znamo da li su ta prikazana mučenja motivisana. Kod Dantea motivacija je jasna, kod Boša ona izostaje. Dante je stariji od Boša sto osamdeset pet godina. Ipak, oni izgledaju kao savremenici kada je u pitanju doživljaj sveta. Boš je živeo u približno isto vreme kada i Leonardo da Vinči, međutim, njegov svet mnogo je drugačiji. Bošovi sagovornici su i naši sagovornici: Franc KafkaTed Hjuz.

Prošle godine je obeleženo petsto godina od smrti Hijeronimusa Boša i četristo godina od smrti Servantesa i Šekspira. Zajedno sa Danteom, Erazmom, VijonomRableom i Brojgelom oni vode dijalog. Pakao je izvestan, u svakom slučaju. Povodom ove godišnjice u Holandiji je organizovano niz predavanja i izložbi a napravljen je i sajt koji dobro objašnjava simbole i kontekst onoga što je Boš naslikao na triptihu Vrt uživanja.

U nastavku slede detalji sa triptiha Vrt uživanja, Bošovog najpoznatijeg dela koje se nalazi u muzeju Prado u Madridu, kao i odlomak Valtera Bozinga iz knjige Hijeronimus Boš (1450-1516): Između raja i pakla. Nastavite sa čitanjem

Autoportret Hijeronimusa Boša

„Čovek-drvo“, groteskno kompozitno biće, prikazan je na crtežu koji se sada nalazi u Beču, u muzeju Albertina. Purpurne gajde su na okrugloj dasci (ili tepsiji), a ona je na vrhu glave stvorenja čiji ostatak tela čine drvene noge i trup sačinjen od ljuske jajeta. U unutrašnjosti  trupa je krčma, simbol pada, greha i posrnuća čoveka, mesto izokrenutog sveta i karnevala. O oba ta motiva, izražena u srednjevekovnoj narodnoj tradiciji i, kasnije, renesansnoj književnosti, pisala sam povodom Rablea, Šekspira i, najzad, ruskog kritičara Mihaila Bahtina.

Teritorija na kojoj je slikar rođen, na kojoj je živeo i stvarao, pripada današnjoj južnoj Holandiji. Boš je rođen oko 1450. godine u Hertogenbošu, gradu na granici sa Belgijom, koji je bio čuven po graditeljima orgulja i livcima zvona. U Bošovo vreme Hertogenboš je bio srednjovekovni grad u kome je bila razvijena trgovina, ali bez univerziteta i dvorskih običaja kakvi su postojali u Briselu.

Postoji bezbroj interpretacija njegovo dela koje je povezivano sa veštičarenjem, religijskim sektama, jeresom, alhemijom, upotrebom opojnih draga i orgijama. U jednom dokumentarnom filmu iz 1980. godine, čiji je narator i istraživač Nikolas Baum, možete čuti objašnjenja nekih pojava na Bošovim slikama. Zašto je bratstvo kome je pripadao preziralo polifonu muziku, kako je izgledao njegov atelje ili kako su smrdeli podzemni kanali u Hertogenbošu i zašto su baš oni bili jedna od inspiracija za prizore pakla.

Obe priložene slike, crtež koji je nastao samostalno i, moguće je, kao predložak kasnijeg prikaza na triptihu „Vrt uživanja“, predstavljaju, veruje se, slikarev autoportret. Krčma unutar njegovog trupa poručuje nam nešto što nije bilo van srednjevekovnih običaja i doživljaja: Ludost, potpuna ludost, vlada i hodi zemljom. Greh i ludost zauzimaju značajno mesto u Bošovoj umetnosti i Filip II, španski kralj koji je kupio njegova dela i preneo ih u Španiju, voleo ih je i pribavljao više radi moralne pouke nego radi zabave koju bi mogao doživeti tokom njihovog posmatranja. Element duhovitog, fantastičnog i grotesknog Bošova dela poseduju podjednako koliko i element religioznog, provokativnog, nedorečenog. Boš je naš savremenik. U njegovim delima prepoznajemo nešto što još uvek korespondira i rezonira sa dobom u kome mi živimo i stvaramo. Njegove mračne, lepe, dvosmislene vizije žive su i prisutne i u našem vremenu.

Muzika pakla na slici Hijeronimusa Boša

Ovaj kuriozitet bio je moje polazište za seriju tekstova o Hijeronimusu Bošu. Deluje mi neverovatno (ipak, treba proveriti!), da niko pre dvoje studenata iz Okalahome, da niko pre 2014. godine, nije pokušao da odsvira note koje se nalaze ispisane (istetovirane?) na zadnjici mučenika u paklu, na Bošovoj slici koja pripada triptihu „Vrt uživanja“.

Ova objava deo je ciklusa tekstova o karnevalu i renesansnom izokrenutom svetu u kome je psovanje bilo način govora a ružne reči jedno od materijalno-telesnog načela, favorizovanog u tom periodu. Stoga, zadnjica i na Bošovim slikama ima značajno mesto, ne samo kao nešto simbolički nisko i prosto.

Prva verzija odsviranih nota koje vidimo na zadnjici nesrećnika u paklu postavljena je na internet pre tri godine. Od tada, snimak je čulo preko sto trideset hiljada ljudi. Druga verzija je horska, tekst pesme je naknadno dodat, ali je efekat ubedljiv. Poslednja verzija je improvizovana, odsvirana je na lauti, harfi i gajdama.

NAJBOLJA VERZIJA

VERZIJA SA HOROM 

DOPUNJENA I IMPROVIZOVANA VERZIJA

Video radovi o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

 

U okviru ciklusa objava o Hijeronimusu Bošu prilažem i ove video radove. Zajedničko im je da „oživljavaju“ i stavljaju u funkciju kretanja Bošove prikazane figure sa triptiha „Vrt uživanja“.

Video umetnici Bošovom svetu, pored prostorne dimenzije, koja je tom svetu inherentna, dodaju još dimenzije vremena i radnje. Ovi radovi oda su renesansnom umetniku i, istovremeno, interpretacija njegovog dela.

Prvi je uvod u aplikaciju koju je moguće preuzeti i pomoću nje ostvariti virtuelnu turu kroz Bošov rajski vrt. Drugi video je snimljen za potrebe izvođenja baleta Le Jardin des Delices čiji je autor video umetnica Eva Ramboz.

Renesansne trpeze Boša i Rablea

1

2

3

4

5

6

7

8

9

Renesansne trpeze, sudeći po hronikama, tapiserijama, slikarskim i književnim delima, bile su po sebi performansi i umetnička dela par excellence koja su pokušala evocirati, ali i preokrenuti, običaj biblijskih večera, gozbi i svadbi. Što se mene tiče, najneobičnije trpeze i razlozi slavlja nalaze se prikazane na slikarskim delima holandskog umetnika Hijeronimusa Boša (1450-1516) i franscuskog pisca Fransoa Rablea (1494-1553). Vizuelni primeri su sa Bošovog triptiha a književni iz Rableovog romana Garganua i Pantagruel.

To rekoše, večeru spremiše. Pored večere još su ispekli na ražnju šesnaest volova, tri junice, trideset dva teleta, šezdeset tri jareta-odojčeta i devedeset pet ovaca; dok se tri stotine prasadi varilo u širi, peklo se dve stotine dvadetet prepelica, sedam stotina šljuka, četri stotine petlova iz Ludena i Kornuaja, šest hiljada piladije i isto toliko golubova, šest stotina ugojenih koka, hiljadu četri stotine zečeva, tri stotine tri droplje i hiljadu sedam stotina petlića. Od zamašnijeg lova nije se moglo za ovaj mah više dobaviti osim jedanaest divljih veprova, koje je poslao opat od Tirpneja, osamnaest grla krupnije divljači, koje je podario vlastelin od Granmona; pa dvadeset fazana koje je poslao boljar Dezesar, i nekoliko tucadi grivnjaša, pa rečnih ptica svake vrste, divljih pataka, gusaka, tetreba, roda, ćubarki, čaplji, zlatorki, ćurana, indiskih kokoši, ognjara (to su fenikopteri) terigola, morskih koka, ćurića-pućpurikala. Ne sme se izgubiti iz vida i bezbroj čorbi.

Izvor: Fransoa Rable, Gargantua i Pantagruel, preveo Stanislav Vinaver, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2000.