Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca i kakav je značaj njegove simbolike.

Kada posmatramo Sunce čini se da ono našu misao odvodi iza. Krećući se ka Suncu sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat predvečerja, slika je i stanje duge tišine. Tišina je izuzetno bitna za moju ličnu mitologiju.

Zašto pisanje, stvaranje simbola, značenja i stvarnosti posredstvom reči ne bi bilo poput posmatranja Sunca? Uvek postoji ta razdražljiva želja da se ode iza.

*

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca, ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil, ali ispostavilo se da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali, i da smo plivajući zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, kroz redak mulj. U njemu su sedeli ljudi koji su izgledali kao crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikl je pedalama grebao moje gležnjeve, pas je cvileo od umora. Bilo me je strah jer sam predosećala da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem tla kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

Odatle potiče ideja za naslov. Njim sam objedinila tri pojedinačne knjige koje su nastajale u periodu od sedam godina: „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

U nastavku slede odlomci koji se mogu doživljavati uporedo sa delima koja su bila inspiracija.

*

Slika žene pred Suncem koje sviće ili koje zalazi nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila deo mog „unutrašnjeg pejzaža“. Ženska prilika pred Suncem morala je uticati da napišem sledeće stihove: Nastavite sa čitanjem

Ogledala, snovi, ženska tela i zvuci u Bergmanovim filmovima

Četiri video eseja u ovoj objavi jesu kompilacije scena iz različitih Bergmanovih filmova, koji sadrže različite motive, koje sam naslovom naznačila, a koji, kada se ovako kompilirano posmatraju, predstavljaju uvid u nekoliuko bitnih motiva za stvaralaštvo neumornog filmskog proučavaoca ljudskh emocija, psihe i njenog načina funkcionisanja.

Bergman je suprotstavio, ili približio, simboličkom predmetu iracionalnog, ogledalu, mnoge junakinje. Taština nad taštinama ili vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj samog sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst.

 

 

U pozadini scena mogli smo čuti pesmu Ogledalo Silvije Plat. Stvaralaštvo ove američke pesnikinje neobično je blisko Bergmanovim stvaralačkim preokupacijama.

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo –
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.
Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
To njeno lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Prevela Ljiljana Đurđić

Sledeći video esej jeste o prikazu snova u filmovima švedskog reditelja. Autor i narator Majkl Koreski. Nastavite sa čitanjem

„Коњске су главе окренуте Вечности“: Смрт у делу Емили Дикинсон и Ингмара Бергмана

Сцена из филма „Седми печат“ Ингмара Бергмана

Статус списатељица англосаксонске књижевности, иако има чврст темељ и канонизован статус у оквиру сопствене књижевне традиције, у другим културама има проблематичан статус, недовољно озбиљно схваћен. Кад је реч о уметницама 19. века, читаоци о њима поседују представе као о ауторкама сентименталних романа чији су протагонисти махом наивне јунакиње које праволинијски походе друштвенене лествице, досежући на тај начин правду за себе, искупљујући тако све животне неприлике кроз које су морале проћи.

Опречна мишљења и постоје да изнова реафирмишу статус уметника, да га на тај начин ревитализују, и да у постојећим осенчењима одреде приближну нијансу његовог значења и значаја. Такви уметници увек су са „недовршеном судбином“, то су „песници чије дело не престаје да се преображава у духу генерација, откривајући у том преображају нове просторе, за нови слух и нова препознавањa“, пише Иван В. Лалић, један од преводилаца поезије Емили Дикинсон.

Рођена 10. децембра 1830. године у месту Амхерст, држава Масачусетс, Емили Дикинсон ретко је напуштала, не свој град, већ и своје двориште. Многи митови везују се за њене дневне ритуале: разговор са познаницима искључиво преко писама које би им слала уз кутију увек истих колача, које је, из дана у дан изнова правила; сакупљање биља за свој хербаријум; ношење беле одеће и приврженост свом псу. Сви они морали су за пуританску, младу и наивну Америку, речено језиком Хенрија Џејмса, изгледати чудно. Ипак, њима се не могу довољно и добро објаснити сва значења њених хиљаду седамсто седамдесет пет песама. Наставите са читањем