Alber Kami: „Jelenino progonstvo“

Mediteran ima svoju sunčanu tragiku, drugačiju od tragike magli. Ponekad s večeri, na moru, u podnožju planina, noć pada na savršen luk nekog malog zaliva, a iz mirnih voda počinje da se penje neka nespokojna punoća. Na takvim mestima shvatamo da ako su Grci dospeli do očajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga što je u njoj podjarmljujuće. U toj pozlaćenoj nesreći, tragedija dostiže vrhunac. Naše je doba, međutim, othranilo svoje očajanje u ružnoći i grčevima. Zato bi Evropa bila gnusna, kada bi ono što boli ikada moglo da bude takvo.

Mi smo izgnali lepotu, Grci su ustali na oružje zbog nje. To je prva razlika, ali koren joj je dubok. Grčka misao se uvek čvrsto držala pojma granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum, jer ništa nije ni poricala, ni svetinju, ni razum. Ona je uključivala sve, uravnotežujući svetlost senkom. Naša Evropa, naprotiv, koja se bacila na osvajanje svega, kćerka je neumerenosti. Ona poriče lepotu, kao što poriče i sve ono što ona sama ne uzdiže. I mada na različite načine, ona uzdiže samo jednu stvar, a to je buduće carstvo razuma. U svom ludilu, pomera večite granice, i istog časa mračne Erinije se bacaju na nju i proždiru je. Nemezis, boginja mere, a ne osvete, bdi. Svi oni koji prekorače granicu bivaju nemilosrdno kažnjeni.

Grci, koji su se vekovima pitali šta je pravedno, ne bi razumeli ništa od našeg shvatanja pravde. Pravednost se za njih podrazumevala u određenim granicama, dok se ceo naš kontinent grči u traženju pravde, koju želi potpunu. U praskozorje grčke misli, Heraklit je već zamišljao da će pravda postaviti granice i samom fizičkom svetu. „Sunce neće preći svoje granice, jer bi Erinije, koje čuvaju pravdu, to otkrile.“ Mi, koji smo izbacili iz koloseka i univerzum i duh, smejemo se toj pretnji. Na pijanom nebu palimo sunca kakva hoćemo. Ali, granice ipak postoje i mi to znamo. U svojim najvećim ludilima sanjamo o ravnoteži koju smo ostavili za sobom i naivno verujemo kako će je, posle svih grešaka, opet pronaći. Detinjasta uobraženost, koja pokušava da opravda to što detinjasti narodi, naslednici naših ludosti, upravljaju danas našom istorijom.

Jedan fragment, koji se pripisuje tom istom Heraklitu, prosto kaže: „Uobraženost: nazadovanje napretka.“ A mnogo vekova posle Efežanina, Sokrat je, pod pretnjom smrtne kazne, priznavao sebi samo jednu nadmoć: to što nije uobražavao da zna ono što ne zna. Najprimereniji život i misao tog doba završavaju se ponositim priznanjem neznanja. Zaboravljajući to, zaboravili smo svoju muževnost. Mi smo dali prednost sili, koja izigrava veličinu, prvo Aleksandru, a zatim rimskim osvajačima, kojima nas pisci udžbenika, iz neuporedive niskosti duše, uče da se divimo. I mi smo, sa svoje strane, osvajali, pomerali granice, pokorili nebo i zemlju. Naš razum je stvorio prazninu. Najzad sami, dovršavamo svoju vladavinu nad pustinjom. Kako bismo onda uopšte mogli zamisliti onu višu ravnotežu, u kojoj je priroda održavala istoriju, lepotu, dobro, i koja je muziku brojeva unosila čak i u tragedije krvi? Okrenuli smo leđa prirodi, stidimo se lepote. Naše bedne tragedije zaudaraju na kancelarije, a krv koja se u njima lije ima ljigavu boju mastila.

Eto zašto je danas nepristojno govoriti da smo sinovi Grčke. Ili smo onda njeni zabludeli sinovi. Postavivši istoriju na mesto Boga, idemo ka teokratiji, kao oni koje su Grci nazivali Varvarima i protiv kojih su se borili do smrti u vodama Salamine. Ako neko želi da pravilno shvati našu razliku, onda treba da se okrene onom našem filozofu koji je pravi rival Platonu. „Samo moderni grad“, usuđuje se da napiše Hegel, „pruža duhu polje na kojem može da postane svestan sebe.“ I tako živimo u doba velikih gradova. Svetu smo namerno amputirali ono što mu daje trajnost: prirodu, more, breg, večernju meditaciju. Svesti više nema nigde, osim na ulicama, jer se i istorija zbiva samo na ulicama; tako je rešeno dekretom. Shodno tome, i naša najznačajnija dela odraz su tog istog predubeđenja. Još od Dostojevskog, uzalud tragamo za predelima u velikoj evropskoj književnosti. Istorija ne objašnjava ni prirodni svet koji je postojao pre nje, niti lepotu, koja je iznad nje. I ona je prosto rešila da ih ignoriše. Dok je Platon obuhvatao sve, besmisao, razum i mit, naši filozofi znaju ili samo za besmisao ili samo za razum, zato što su zatvorili oči pred ostalim. Krtica razmišlja.

Hrišćanstvo je bilo to koje je počelo da zamenjuje posmatranje sveta tragedijom duše. Ali, ono se makar pozivalo na duhovnu prirodu i pomoć nje je održavalo neku stalnost. Pošto je Bog umro, ostali su samo istorija i sila. Već dugo vremena svi napori naših filozofa imaju za cilj da pojam ljudske prirode zamene pojmom situacije, a staru harmoniju stihijskim ispadima slučaja ili nemilosrdnim hodom razuma. Dok su Grci volju ograničavali razumom, mi smo impuls volje na kraju stavili usred razuma, a on je time postao ubilački. Vrednosti su za Grke prethodile svakoj akciji, kojoj su i iscrtavale jasne granice. Moderna filozofija postavlja svoje vrednosti na kraju akcije. One ne postoje, ali nastaju, i mi ćemo ih u celini saznati tek na završetku istorije. S njima nestaje i granica, a kako se mišljenja o tome kako bi trebalo da izgledaju te vrednosti razlikuju i pošto nema borbe koja se, ako se ne obuzdava tim istim vrednostima, ne produžava u beskraj, današnji mesijanizmi se sukobljavaju i njihovi krici zamiru u sudarima carstava. Neumerenost je požar. Požar se širi. Niče je prevaziđen. Evropa više ne filozofira uz udarce čekića već uz topovsku paljbu.

Ali, priroda je i dalje tu. Ona suprotstavlja svoja mirna neba i svoje razloge ludilu ljudi; sve dok se i atom ne zapali, a istorija ne završi u trijumfu razuma i agoniji vrste. Ali, Grci nikada nisu rekli da se granica ne može prekoračiti. Rekli su da ona postoji i da onaj ko se usudi da je prekorači biva nemilosrdno kažnjen. Ništa u današnjoj istoriji to ne bi moglo da porekne.

I istorijski duh i umetnik žele da izmene svet. Ali, umetnik, koga na to obavezuje njegova priroda, poznaje svoje granice, što je istorijskom duhu strano. Zato je ishod ovog drugog tiranija, dok je strast onog prvog sloboda. Svi oni koji se danas bore za slobodu, bore se, u krajnjoj liniji, za lepotu. Razume se da nije stvar u tome da se lepota brani radi nje same. Lepota ne može da postoji bez čoveka i mi možemo da svom dobu vratimo njegovu veličinu i vedrinu samo ako pratimo čoveka u njegovoj nesreći. Nikada više nećemo biti usamljeni. Ali, nije ništa manje istinito ni da čovek ne može bez lepote i to je ono što naše doba kao da više ne želi da zna. Ono se grčevito upinje da dosegne potpunost i carstvo, ono hoće da preobrazi svet pre nego što ga je iscrpelo, da ga uredi pre nego što ga je shvatilo. Ma šta govorilo, ono napušta ovaj svet. Odisej kod Kalipse može da bira između besmrtnosti i domovine. Izabrao je domovinu i smrt sa njom. Jedna tako jednostavna uzvišenost nama je danas strana. Neki će, opet, reći da nam nedostaje skromnost. Ali, ta reč je, kada se bolje razmisli, dvosmislena. Kao i onim lakrdijašima kod Dostojevskog, koji se hvale svime i svačim, uzdižu sebe do zvezda i najzad pokazuju svu svoju sramotu na prvom javnom mestu, tako i nama nedostaje samo onaj ponos čoveka vernog sopstvenim granicama, vidovita ljubav prema vlastitoj sudbini.

„Mrzim svoje doba“, pisao je pred svoju smrt Sent-Egziperi, iz razloga ne mnogo drugačijih od onih o kojima ovde govorim. Ali, ma koliko taj krik bio potresan, zato što dolazi od čoveka koji je voleo ljude, zbog onoga što je u njima vredno divljenja, mi ga ne prihvatamo kao svoj. A opet, ponekad, kako je veliko iskušenje okrenuti leđa ovom sumornom i ogolelom svetu! Ovo doba je ipak naše doba i mi ne možemo da živimo tako što ćemo mrzeti sebe. Ono je palo tako nisko kako zbog preteranosti svojih vrlina, tako i zbog veličine svojih mana. Borićemo se za onu njenu vrlinu koja potiče iz davnina. Koja je to vrlina? Patroklovi konji oplakuju svog gospodara palog u boju. Sve je izgubljeno. Ali, borba se nastavlja sa Ahilom i pobeda je blizu, zato što je ubijeno prijateljstvo: prijateljstvo je ta vrlina.

Priznanje neznanja, odbacivanje fanatizma, granice sveta i čoveka, voljeno lice i najzad lepota, eto polja na kojem ćemo se opet pridružiti Grcima. Na neki način, smisao buduće istorije nije u onome što se obično misli. On je borbi između stvaralaštva i inkvizicije. Uprkos ceni koju će umetnici platiti za svoje prazne ruke, možemo se uzdati u njihovu pobedu. I opet će se filozofija mraka raspršiti nad blistavim morem. O, podnevna misli [1], Trojanski rat se vodi daleko od bojnih polja! I ovog puta, strašne zidine modernog grada će pasti, da bi oslobodile „dušu vedru kao mir mora“ (Eshil), Jeleninu lepotu.

Napomene:

[1] U originalu, „pensée de midi“: „podnevna misao“, u postojećim prevodima „misao juga“. Kamijeva metafora za misao koja obuhvata sve aspekte sveta i nastoji da ih drži u ravnoteži, ali i koja uvažava granice, u antičkom smislu, što je bila jedna od njegovih glavnih ideja, ne samo u ovom eseju.

Izvor:

Alber Kami, „Jelenino progonstvo“, 1948. Prevod: Ivanka Marković Pavlović
(Ovaj esej pripada zbirci eseja objavljenim pod zajedničkim nazivom „Leto“ koje kritičari vole da nazivaju zbirkom solarnih eseja.)

Ovaj esej je napisan u avgustu 1948. i prvi put obavljen iste godine u časopisu Cahiers du Sud, sa posvetom Reneu Šaru (René Char, 1907–1988).

Fotografija: Mervyn O’Gorman

Celokupnu knjigu možete preuzeti sa sajta Anarhija – blok 45 koji uređuje Aleksa Golijanin.

Alber Kami: „Povratak u Tipazu“

A ti oca i dom ostavila,
kroz dve stene morem proplovila,
na to luda nagnala te ljubav!
Sad u tuđoj živiš postojbini...
Medeja, Euripid (Prev. Miloš N. Đurić)

Punih pet dan kiša se slivala bez prestanka na Alžir i najzad iskvasila i samo more. S visine neba, činilo se neiscrpnog, neprekidni pljuskovi, već ljigavi od gustine, spuštali su se na luku. Sivo i meko kao veliki sunđer, more se nadimalo u zalivu bez obrisa. Ali, površina vode izgledala je skoro nepomična pod stalnom kišom. Samo bi, s vremena na vreme, neki neprimetan i širok zamah podizao iznad mora mutnu paru, koja je stizala do pristaništa, ispod venca morskih bulevara. I sam grad, niz čije se bele zidove slivala vlaga, ispuštao je drugi oblak pare, koji je išao u susret onom prvom. Na koju god stranu da se krene, izgledalo je da se udiše voda, i najzad, da se vazduh pije.

Pred tim utopljenim morem, hodao sam, čekao, u tom decembarskom Alžiru, koji je za mene i dalje bio grad leta. Pobegao sam od noći Evrope, od zime ljudskih lica. Ali, i sam grad leta izgubio je svoj smeh i nudio mi samo povijena i sjajna leđa. Uveče, u jarko osvetljenim kafanama, u koje sam se sklanjao, čitao sam svoje godine na licima koja sam prepoznavao, a da nisam mogao da im se setim imena. Znao sam samo da su ti ljudi bili mladi kad i ja, i da to više nisu.

Ipak sam ostajao uporan i ne znajući šta zapravo čekam, ako ne, možda, čas da se vratim u Tipazu. Svakako je velika ludost, koja skoro uvek biva kažnjena, vratiti se u mesta svoje mladosti i hteti da se ponovo, u četrdesetoj godini, doživi ono što se volelo i u čemu se silno uživalo u dvadesetoj. Ali, na tu sam ludost bio upozoren. Prvi put sam se već bio vratio u Tipazu neposredno posle onih ratnih godina, koje su za mene obeležile kraj mladosti. Nadao sam se, mislim, da ću tamo opet pronaći slobodu koju nisam mogao da zaboravim. Tu sam, zaista, pre više od dvadeset godina, provodio cela prepodneva lutajući između ruševina, udišući pelen, grejući se na kamenju, pronalazeći sitne ruže, koje brzo ostaju bez latica, ali koje preživljavaju proleće. Tek u podne, u čas kada se i zrikavci ućute omamljeni, bežao sam pred nezasitim bljeskom svetlosti, koja je sve proždirala. Noću sam, ponekad, spavao otvorenih očiju pod nebom oblivenim zvezdama. Tada sam živeo. Posle petnaest godina, vratio sam se svojim ruševinama, na nekoliko koraka od prvih talasa, hodao ulicama zaboravljenog grada, kroz polja obrasla gorkim drvećem, i na obroncima iznad zaliva opet milovao stubove boje hleba. Ali, ruševine su sada bile opasane bodljikavom žicom i unutra se moglo ući samo na dozvoljenim mestima. Isto tako je, iz razloga koje valjda nalaže moral, bilo zabranjeno šetati se tuda noću, a danju se nailazilo na zvaničnog čuvara. Slučajno, bez sumnje, tog jutra je na ceo prostor oko ruševina padala kiša.

Izgubljen, dok sam išao pustim i mokrim poljima, pokušavao sam da pronađem makar onu snagu, dosad vernu, koja mi pomaže da stvari prihvatim kakve jesu, pošto sam se uverio da ne mogu da ih izmenim. A nisam zaista mogao da se vratim u prošlost, da svetu dam lik koji sam voleo, i koji je nestao u jednom danu, nekad davno. Drugog septembra 1939, naime, nisam otišao u Grčku, kao što sam nameravao. Za uzvrat, rat je došao do nas, da bi onda zahvatio i samu Grčku. Taj razmak, te godine koje su razdvajale tople ruševine i bodljikavu žicu, pronašao sam i u sebi, tog dana, pred sarkofazima punim crne vode ili pod prokislim tamarisima. Pošto sam najpre odrastao u prizoru lepote, koji je bio moje jedino blago, počeo sam od punoće. Onda je došla bodljikava žica, hoću da kažem, tiranije, rat, policije, doba pobune. Trebalo se povinovati pravilima noći: lepota dana bila je samo uspomena. A u toj blatnjavoj Tipazi i sama je uspomena bledela. Kakva lepota, punoća ili mladost! Na svetlosti požara, svet je odjednom pokazao svoje bore i svoje rane, stare i nove. Odjednom je ostario, a mi s njim. Dobro sam znao da taj zanos, koji sam ovde došao da potražim, može poneti samo nekog ko ne zna da će se vinuti. Nema ljubavi bez malo nevinosti. Gde je nevinost? Carstva su se rušila, narodi i ljudi su se zubima klali, usta su nam bila ukaljana. Najpre nevini, i ne znajući to, sada smo bili krivi, bez svoje volje: tajna je narastala uporedo s našim znanjem. I zato smo se bavili, o ironije, moralom. Osakaćen, sanjao sam o vrlini! U doba nevinosti, nisam ni znao da moral postoji. Sada sam to znao, ali nisam bio sposoban da živim na njegovoj visini. Na grebenu, koji sam nekada voleo, između mokrih stubova razrušenog hrama, izgledalo mi je da idem iza nekog čije korake još uvek čujem kako odjekuju po kamenim pločama i mozaiku, ali koga više nikada neću stići. Vratio sam se u Pariz i tek posle nekoliko godina sam opet došao kući.

Ipak mi je tokom tih nekoliko godina nešto neodređeno nedostajalo. Ako je čovek jednom imao sreće da snažno voli, život mu prođe u traženju tog žara i te svetlosti. Odricanje od lepote i čulne sreće povezane s njom, isključivo služenje nesreći, zahtevaju veličinu koja meni nedostaje. Ali, najzad, sve ono što nas prisiljava na isključivost, nije istinito. Isključiva lepota na kraju postaje grimasa; pravda, odvojena od svega, na kraju ugnjetava. Ko hoće da služi isključivo jednom, bez onog drugog, ne služi nikome, ni samom sebi, i na kraju dvostruko služi nepravdi. Dođe dan kada čoveka, usled preterane strogosti, više ništa ne zadivljuje, sve mu je već poznato, život prolazi u ponavljanju. To je doba izgnanstva, jalovog života, mrtvih duša. Da bi se oživelo, potrebni su nadahnuće, samozaborav ili postojbina. U neka jutra, na zavijutku ulice, blaga rosa padne na srce i potom ispari. Ali, neka svežina ostaje i baš nju srce traži. Morao sam opet da odem tamo.

I u Alžiru, po drugi put, dok sam koračao pod istim onim pljuskom, koji kao da nije prestajao od mog odlaska, za koji sam mislio da je konačan, usred te ogromne melanholije, s mirisom kiše i mora, uprkos tom sivom, maglovitom nebu, tim leđima pogurenim pod kišom, kafanama čija je sumporasta svetlost izobličavala lica, uporno sam se nadao. Zar nisam, uostalom, znao da alžirske kiše, koje izgledaju kao da nikada neće stati, iznenada prestanu, kao reke u mom kraju, koje nabujaju za dva sata, opustoše hektare njiva i odjednom presahnu? Jedne večeri, zaista, kiša stade. Čekao sam još jednu noć. Diže se prozračno jutro, blistavo iznad bistrog mora. S neba, čistog kao oko, pranog i ispranog tim uzastopnim kišama, do najfinije i najsvetlije potke, spuštala se treperava svetlost, koja je svakoj kući, svakom stablu, davala oštre obrise, neku novu lepotu. Zemlja se, u praskozorje sveta, morala ukazati u takvoj svetlosti. Ponovo sam se zaputio u Tipazu.

Svaki od tih šezdeset devet kilometara za mene je pun uspomena i utisaka. Žestoko detinjstvo, dečačke sanjarije uz brektanje autobusa, jutra, sveže devojke, plaže, mladi mišići uvek u naponu snage, laka večernja strepnja u jednom šesnaestogodišnjem srcu, želja za životom, slava, i godinama uvek isto nebo nepresušne snage i svetlosti, nezasito, koje mesecima proždire svoje žrtve, raspete na plažama, jednu po jednu, u zlokobni podnevni čas. I uvek isto more, izjutra skoro nestvarno, koje sam pronašao na horizontu čim je put, ostavljajući za sobom Sahel i njegove brežuljke s vinogradima, boje bronze, počeo da se spušta ka obali. Ali, nisam se zaustavio da bih ga posmatrao. Hteo sam da opet vidim Šenuu (Chenoua), tešku, masivnu planinu, isklesanu u jednom jedinom komadu, koja leži duž zaliva Tipaze, na zapadu, pre nego što se i sama obruši u more. Vidi se iz daleka, mnogo pre nego što joj se priđe, kao neka plava i laka izmaglica, još uvek stopljena s morem. Ali, ona se malo pomalo zgušnjava, kako joj se približavate, sve dok ne poprimi boju voda koje je okružuju, kao neki ogromni i nepomični talas, čiji se čudesni zamah odjednom skamenio iznad mirnog mora. Još bliže, skoro na kapijama Tipaze, evo njene namrštene mase, mrke i zelene, evo starog, mahovinom obraslog boga, koga ništa neće pokolebati, utočišta i luke za njegove sinove, od kojih sam i ja jedan.

Zagledan u njega, najzad prolazim kroz bodljikavu žicu, da bih se opet našao među ruševinama. I pod raskošnom decembarskom svetlošću, kao što se dešava svega jednom ili dvaput u životu, koji se posle toga može smatrati potpunim, opet sam pronašao upravo ono zbog čega sam i došao, i što mi je uprkos vremenu i svetu, bilo darovano, zaista samo meni, usred ove puste prirode. S foruma, obraslog maslinama, videlo se malo niže jedno selo. Nijedan glas nije dopirao otuda: laki dimovi izvijali su se u prozračnom vazduhu. I more je ćutalo, kao zanemelo pod neprekidnim mlazom blistave i hladne svetlosti. Sa Šenue se čuo daleki poj petla, koji je jedini slavio krhku slavu dana. Oko ruševina, u nedogled, prostirali su se rošavo kamenje i pelen stabla i stubovi, savršeni u prozirnosti kristalnog vazduha. Izgledalo je da je jutro stalo, da se sunce zaustavilo, na jedan nemerljivi trenutak. U toj svetlosti i toj tišini, godine gneva i mraka lagano su se topile. Osluškivao sam u sebi zvuk skoro zaboravljen, kao da je moje srce, odavno zaustavljeno, ponovo počinjalo tiho da kuca. Sada već budan,  prepoznavao sam, jedan po jedan, neprimetne šumove od kojih je bila sazdana tišina: neprekidni bas ptica, lake i kratke uzdisaje mora u podnožju stena, treperenje drveća, slepi poj stubova, šuštanje pelena, pokrete guštera. Osluškivao sam sve to i začuo talase sreće koji su rasli u meni. Izgledalo mi je da sam se najzad vratio u luku, makar na trenutak, i da taj trenutak nikada neće proći. Ali, malo posle, sunce se vidno pope za jedan stepen na nebu. Jedan kos napravi kratki uvod i smesta sa svih strana prasnu pesma ptica, s takvom silinom, likovanjem, veselim neskladom i beskrajnim ushićenjem. Dan produži svoj hod. I nosio me je do večeri.

U podne, s polupeskovitih padina pokrivenih suncokretima, kao penom, koju su za sobom ostavili divlji talasi ovih poslednjih dana, gledao sam more koje se u ovom času jedva uzdizalo malaksalim pokretom, i utoljavao dve žeđi, koje se ne mogu dugo zavaravati, a da se biće ne sasuši, hoću da kažem, ljubav i divljenje. Naime, samo je loša sreća kada čovek nije voljen: a nesreća je kad uopšte ne voli. Svi mi, danas, umiremo od te nesreće. Zato što krv i mržnja izgladnjuju i samo srce; dugo traženje pravde iscrpljuje ljubav, koja ga je upravo i donela na svet. U halabuci u kojoj mi živimo, ljubav je nemoguća, a pravda nedovoljna. Zato Evropa mrzi dan i ume samo da nepravdi suprotstavi nepravdu. Ali, da bismo sprečili da se pravda sparuši, taj lepi, narandžasti plod, gorkog i oporog jezgra, u Tipazi sam ponovo otkrivao da je treba sačuvati u sebi netaknutu svežinu, izvor radosti, voleti dan koji izmiče nepravdi i vratiti se u borbu s tom osvojenom svetlošću. Ovde sam opet pronašao drevnu lepotu, mlado nebo i sagledao svoju sreću, shvatajući najzad da me ni u najgorim godinama našeg ludila sećanje na to nebo nikada nije napuštalo. Ono me je, najzad, sprečilo da padnem u očajanje. Oduvek sam znao da su ruševine Tipaze mlađe od naših porušenih gradova. Svet tu ponovo nastaje, svakog dana, u uvek novoj svetlosti. O, svetlosti!, to je poklič svih junaka antičke drame, pred licem sopstvene sudbine. To je i naše poslednje utočište i sada sam to znao. Usred zime, najzad sam otkrio da u sebi nosim nepobedivo leto.

Ponovo sam napustio Tipazu, vratio sam se Evropi i njenim borbama. Ali, uspomena na taj dan mi i dalje daje snage i pomaže da podjednako hrabro prihvatim i ono što uznosi i ono što tišti. U teškom času koji preživljavamo, šta drugo mogu da poželim, osim da ništa ne odbacujem i da naučim kako da od jedne crne i jedne bele niti pletem jedno jedino uže, zategnuto do pucanja? U svemu što sam dosad uradio ili rekao, čini mi se da jasno prepoznajem te dve sile, čak i kada svaka vuče na svoju stranu. Nisam mogao da poričem svetlost u kojoj sam rođen, ali opet nisam hteo ni da odbijem obaveze svog vremena. Bilo bi suviše jednostavno kada bih ovde umilnom imenu Tipaze suprotstavio neka druga, zvučnija i surovija imena: za današnje ljude postoji jedan unutrašnji put, koji dobro poznajem, jer sam ga prošao u oba smera, i koji vodi od visova duha do prestonica zločina. I nema sumnje da čovek uvek može da otpočine, da zaspi na visu ili da se nastani u zločinu. Ali, ako se odreknemo jednog dela onoga što jeste, onda se moramo odreći i sopstvenog postojanja; moramo se, dakle, odreći mogućnosti da živimo ili volimo, osim kada za to dobijemo odobrenje. Postoji volja za životom koja ne odbacuje ništa od života i to je vrlina koju najviše poštujem na ovom svetu. Istina je da bih želeo da sam je makar povremeno upražnjavao. Kako je malo razdoblja koja iziskuju toliko kao naše, da se bude isti i u dobru i u zlu, voleo bih upravo da ništa ne mimoiđem i da mi sećanje uvek bude pouzdano i dvostruko. Da, postoji lepota i postoje poniženi. Ma koliko bio težak taj poduhvat, voleo bih da nikada ne izneverim ni lepotu, ni njih.

Ali, ovo opet liči na neku pridiku, a mi živimo za nešto što seže dalje od morala. Kad bismo samo mogli da mu nađemo me, kakva tišina! Na brežuljak Sent Salsa, istočno od Tipaze, već se spustilo veče. Doduše, još je svetlo, ali neka nevidljiva klonulost svetlosti najavljuje kraj dana. Diže se vetrić, lak kao noć, i more bez talasa odjednom uzima određeni kurs i teče kao velika, besplodna reka, s kraja na kraj horizonta. Nebo tamni. Tada počinju misterija, bogovi noći, ono što leži s one strane uživanja. Ali, kako to izraziti? Novčić koji sam poneo odavde ima jednu vidljivu stranu, s lepim likom žene, koji mi ponavlja sve što sam naučio u toku ovog dana, i izlizano naličje, koje osećam pod prstima u povratku. Šta mogu da mi kažu ta usta bez usana, ako ne ono što mi govori neki drugi tajanstveni glas u meni, koji mi svakog dana obznanjuje moje neznanje i moju sreću:

„Tajna koju tražim skrivena je u maslinovoj dolini, pod travom i hladnim ljubičicama, oko jedne stare kuće koja miriše na lozu. Više od dvadeset godina prolazio sam tom dolinom i dolinama koje na nju liče, raspitivao se kod nemih pastira, kucao na vrata napuštenih ruševina. Ponekad, kada se na još svetlom nebu pojavi prva zvezda, pod kišom tanane svetlosti, mislio sam da znam. I znao sam, zaista. Znam još uvek, možda. Ali, tu tajnu niko ne želi, nema sumnje, ne želim je ni ja, i ne mogu da se rastanem od svojih. Živim u svojoj porodici, koja misli da vlada gradovima, bogatim i odvratnim, sazdanim od kamena i magli. Ona govori glasno, danju i noću, i sve se klanja pred njom, koja se ne klanja ničemu: gluva je za sve tajne. Njena moć, koja me nosi, ipak je zamorna i ponekad sam sit njenih pokliča. Ali, njena nesreća je i moja nesreća. Iste smo krvi. I sam osakaćen, saučesnik i larmadžija, nisam li i ja vikao među kamenjem? Zato se trudim da zaboravim, koračam kroz naše gradove od gvožđa i ognja, hrabro se osmehujem noći, pozdravljam oluje, biću veran. Da, zaboravio sam: odsad ću biti delotvoran i gluv. Ali, možda ću jednog dana, kad budemo spremni da umremo od iscrpljenosti i neznanja, moći da se odreknem naših razmetljivih grobova, i odem u onu dolinu da legnem tamo, pod tom istom svetlošću, da poslednji put otkrijem ono što znam.“

Izvor:

Alber Kami, „Povratak u Tipazu“, 1952. Prevod: Ivanka Marković Pavlović
(Ovaj esej pripada zbirci eseja objavljenim pod zajedničkim nazivom „Leto“ koje kritičari vole da nazivaju zbirkom solarnih eseja.)

Fotografija: Mervyn O’Gorman

Celokupnu knjigu možete preuzeti sa sajta Anarhija – blok 45 koji uređuje Aleksa Golijanin

Alber Kami: „More izbliza“

More izbliza
Brodski dnevnik

Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv, iz sve snage. Viđaju me kako prolazim lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzažima, tapšem kao i svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, pomalo sanjarim, vređaju me, jedva da se čudim. Onda zaboravljam i osmehujem se onome ko me vređa ili suviše učtivo pozdravljam nekog koga volim. Šta ja tu mogu, kad u mom pamćenju postoji samo jedna slika? Na kraju, traže od mene da kažem ko sam. „Još ništa, još ništa…“

Na pogrebima prevazilazim samog sebe. Ističem se, zaista. Laganim korakom prolazim kroz predgrađa okićena gvožđurijom, idem širokim alejama, kroz drvorede od cementa, koji vode do rupa u hladnoj zemlji. Tu, pod jedva pocrvenelim zavojem neba, gledam kako hrabri momci sahranjuju moje prijatelje, na jedva tri metra dubine. A cvet koji mi tada pruža neka blatnjava ruka, ako ga bacim, nikada ne promaši raku. Moje je poštovanje precizno, uzbuđenje tačno odmereno, glava pristojno oborena. Dive mi se kako pronalazim prave reči. Ali, u tome nema moje zasluge: ja čekam.

Čekam dugo. Ponekad posrnem, ruka me izda, uspeh mi izmiče. Šta mari, tada sam sam. Probudim se tako usred noći, i kroz polusan, čini mi se da čujem šum talasa, disanje voda. Sasvim razbuđen, vidim da su to vetar u krošnjama i zlosrećni huk pustog grada. Onda mi je potrebna sva moja snaga, da sakrijem svoje očajanje ili da ga prikladno odenem.

Drugi put mi, opet, nešto pritekne u pomoć. U Njujorku, ponekih dana, izgubljen na dnu tih bunara od kamena i čelika, kojima lutaju milioni ljudi, trčao sam od jednog do drugog, ne videći kraja, iznemogao, sve dok me najzad ne bi pridržavala samo masa ljudi koja je tražila izlaz. Gušio sam se, panika u meni samo što nije kriknula. Ali, svaki put bi me udaljena sirena remorkera podsetila da je taj grad, preshala cisterna, u stvari ostrvo, i da me na rtu Bateri čeka voda mog krštenja, crna i ustajala, prekrivena šupljim plovcima.

I tako sam ja, koji ništa nemam, koji sam razdelio svoj imetak, koji logorujem pored svih svojih kuća, ipak srećan kad to poželim, otiskujem se bilo kad, očajanje me ne poznaje. Za očajnika nema domovine, a ja, ja znam da mi more prethodi i da me prati, moja je ludost već spremna. Oni koji se vole, a razdvojeni su, mogu da žive u bolu, ali to nije očajanje: oni znaju da ljubav postoji. Eto zašto patim, suvih očiju, zbog izgnanstva. I dalje čekam. Najzad stiže i taj dan…

*

Bose noge mornara tiho tapkaju po palubi. Polazimo u zoru. Tek što smo isplovili iz luke, kratki, ali snažni nalet vetra žustro četka more, koje se kostreši u male talase bez pene. Malo kasnije, vetar postaje svežiji i posipa vodu kamelijama, koje odmah nestaju. I tako, tokom celog jutra, naša jedra pucketaju iznad veselog ribnjaka. Voda je gusta, ljuspičava, pokrivena svežim balama. Talasi ponekad zakevću oko pramca, a gorka i uljasta pena, pljuvačka bogova, sliva se niz drvo do vode, gde se rasipa u šare, koje se rastaču i ponovo prave, kao krzno neke plave i bele krave, iznemogle životinje, koja se još dugo vuče za brazdom koja ostaje iza nas.

*

Od samog polaska, galebovi prate naš brod, bez vidnog napora, skoro ne zamahujući krilima. Njihovo lepo, pravolinijsko jedrenje skoro da se ne oslanja na vetar. Odjednom, grubi pljusak iz kuhinje diže gastronomsku uzbunu među pticama, razbija njihov pravilan let i pali vatromet belih krila. Galebovi, u ludom kovitlacu, lete u svim pravcima, i ne gubeći nimalo u brzini, napuštaju taj metež jedan za dugim i spuštaju se okomito ka vodi. Trenutak kasnije, evo ih opet okupljenih na vodi, svađalački živinarnik, koji ostavljamo za sobom, ugnežden među talasima, koji lagano kruni manu [1] otpadaka.

*

U podne, pod zaglušujućim suncem, more se jedva pridiže, malaksalo. Kada se ponovo spusti, zazviždi tišina. Jedan sat prženja i bleda voda, limena ploča zagrejana do belog usijanja, počinje da cvrči. Cvrči, puši se, rečju, gori. Za koji trenutak opet će se okrenuti da izloži suncu svoje mokro lice, sada zagnjureno u talase i tamu.

*

Prolazimo kroz Herkulove stubove, pored rta na kojem je umro Antej. Dalje je svuda Okean, u jednom potezu obilazimo Rt Horn i Rt dobre nade, meridijani se spajaju s paralelama, Tihi okean ispija Atlantik. Istog časa, pravac Vankuver, i mi lagano jedrimo ka Južnim morima. Posle još nekoliko kabela [2], Uskršnja ostrva, Kergelen i Hebridi prolaze u konvoju pored nas. Jednog jutra, iznenada, galebovi nestaju. Daleko smo od svakog kopna, i sami, s našim jedrima i našim mašinama.

*

I sami s horizontom. Talasi dolaze s nevidljivog istoka, jedan po jedan, strpljivo; stižu do nas i onda, strpljivo, opet odlaze prema nepoznatom zapadu, jedan po jedan. Dugo putovanje, bez početka, bez kraja… Potoci i reke protiču, more protiče i ostaje. Tako bi trebalo i voleti, verno i nestalno. Grlim more.

*

Pučina. Sunce se spušta i utapa u magle daleko pre horizonta. Na trenutak, more je s jedne strane rumeno, a s druge plavo. Potom voda potamni. Naša škuna klizi, sićušna, površinom savršenog kruga od teškog, zagasitog metala. I u času potpunog zatišja, dok se veče polako primiče, stotine pliskavica iskaču iz vode, propinju se malo oko nas i onda beže prema horizontu bez ljudi. Posle njih, muk i teskoba praiskonskih voda.

*

Koji trenutak kasnije, susret s ledenim bregom u tropima. Zasigurno nevidljiv posle duge plovidbe kroz topla mora, ali delotvoran: prolazi s desne strane broda i na užadima se hvata rosa od inja, dok s leve strane izdiše sušni dan.

*

Na more noć ne pada. S dna voda, koje od gustog pepela već potonulog sunca malo pomalo tamne, ona se, naprotiv, penje ka još bledom nebu. Samo na tren, Venera ostaje usamljena iznad crnih talasa. Tek što ste sklopili i opet otvorili oči, zvezde počinju da se roje u tečnoj noći.

*

Mesec je izašao. Najpre slabo osvetljava površinu voda, penje se još, ispisuje nešto po gipkoj vodi. Najzad u zenitu, osvetljava ceo jedan rukavac mora, raskošnu mlečnu reku, koja se, prateći kretanje broda, spušta ka nama, nepresušna, po tamnom okeanu. Evo verne noći, sveže noći, koju sam prizivao usred drečave svetlosti, alkohola, vrtloga strasti.

*

Plovimo tako velikim prostranstvima da nam se čini kako im nikada nećemo videti kraj. Sunce i mesec se naizmenično penju i silaze niz istu nit svetlosti i tame. Dani na otvorenom moru, svi isti, kao sreća…

*

Taj život, koji se opire zaboravu, opire sećanju, o kojem govori Stivenson.

*

Zora. Presecamo Rakovu obratnicu, vode ječe i uvijaju se u grčevima. Dan sviće iznad uzburkanog mora, posutog čeličnim šljokicama. Nebo je belo od izmaglice i omorine, blista mrtvim, ali neizdržljivim sjajem, kao da se sunce rastopilo u guste oblake duž celog nebeskog svoda. Bolesno nebo, nad rastočenim morem. Kako dan odmiče, jara u vazduhu boje olova postaje sve žešća. Celog dana kljun broda isteruje oblake letećih riba, malih gvozdenih ptica, iz njihovih žbunova u talasima.

*

Popodne se mimoilazimo s parobrodom koji se vraća ka gradovima. Pozdrav koji razmenjuju naše sirene, kao tri krika praistorijskih životinja, mahanje putnika izgubljenih na pučini i uzbuđenih prisustvom drugih ljudi, razdaljina između dva broda koja postepeno raste, najzad rastanak, na zlokobnim vodama, stežu srce. Ti tvrdoglavi ludaci, zakačeni za daske, bačeni na grivu ogromnih okeana, u potrazi za ostrvima koja izmiču, kako bi onaj ko voli samoću i more mogao da ih ne voli?

*

Na samoj sredini Atlantika povijamo se pred besnim vetrovima, koji neprekidno duvaju s jednog pola na drugi. Svaki naš povik se gubi, nestaje u bezgraničnom prostoru. Ali, taj povik, koji će danima i danima nositi vetrovi, na kraju će dospeti na jedan od spljoštenih krajeva zemlje i odzvanjati dugo među ledenim zidinama, sve dok ga neki čovek, negde, izgubljen u svojoj snežnoj ljušturi, ne začuje i radosno se ne osmehne.

*

Utonuo sam u polusan na suncu, u dva popodne, kada me je probudila užasna buka. Ugledah sunce na dnu mora, talasi su gospodarili uzburkanim nebom. Odjednom je more gorelo, sunce se slivalo u dugim ledenim mlazovima niz moje grlo. Oko mene mornari su se smejali i plakali. Voleli su jedan drugog, ali nisu praštali. Tog dana ugledah svet kakav jeste i reših da prihvatim da njegovo dobro može u isti mah biti i zlo, a njegove greške spasonosne. Tog dana shvatih da postoje dve istine, od kojih jednu nikada ne treba reći.

*

Neobičan južni mesec, malo okrnjen, prati nas već nekoliko noći, a zatim brzo sklizne s neba do mora, koje ga proguta. Ostaju Južni krst, retke zvezde, porozan vazduh. Tog časa, vetar sasvim prestade. Nebo se talasa i ljulja iznad naših nepomičnih katarki. Ugašena motora, svijenih jedara, zviždućemo u toploj noći, dok nam voda prijateljski lupka o bokove. Bez naređenja, mašine su utihnule. Zaista, zašto produžiti i zašto se vraćati? Obuzima nas blaženstvo, neko nemo ludilo nas, neodoljivo, uspavljuje. Naiđe tako dan kada sve izgleda dovršeno: tada se treba prepustiti i potonuti, kao oni koji su plivali do iznemoglosti. Ostvariti, šta? To oduvek prećutkujem i samom sebi. O, gorka posteljo, kneževski ležaju, kruna leži na dnu mora!

*

Izjutra, naša elisa blago peni mlaku vodu. Ponovo ubrzavamo. Oko podneva, krdo jelena, prispelo s dalekih kontinenata, mimoilazi se s nama, prestiže nas i pliva ravnomerno ka severu, praćeno šarenim pticama koje se, s vremena na vreme, spuštaju da predahnu na njihovim rogovima. Ta šušteća šuma iščezava postepeno na horizontu. Malo kasnije, more prekrivaju čudni žuti cvetovi. Predveče, neki nevidljivi poj, tokom nekoliko dugih sati, putuje ispred nas. Padam u san, zbližen.

*

Izloživši sva naša jedra oštrom vetru, letimo preko čistog i mišićavog mora. Pri najvećoj brzini, krma nalevo. A krajem dana, dok podešavamo svoj kurs, polegnuti na desni bok, tako da nam jedra skoro dodiruju vodu, plovimo velikom brzinom duž jednog južnog kontinenta, koji prepoznajem, jer sam ga nekad davno nasumice nadletao u varvarskom mrtvačkom sanduku jednog aviona. Kralj lenjivac, tako se tada vukla moja kočija; iščekivao sam more, a nikada nisam stizao do njega. Čudovište je urlalo, poletalo s polja gvana[3] u Peruu, nadletalo plaže Tihog okeana, preletalo bele, polomljene pršljenove Anda i ogromnu ravnicu Argentine, prekrivenu stadima muva, jednim potezom krila spajalo urugvajske livade preplavljene mlekom s crnim rekama Venecuele, poniralo, urlalo i letelo dalje, drhtalo od požude pred novim praznim prostorima za proždiranje, a da opet nikako nije napredovalo ili je išlo sa sporošću grčevitom i upornom, sa snagom unezverenom i ukočenom, zatrovanom. Umirao sam tada u toj metalnoj ćeliji, sanjao sam o pokoljima, o orgijama. Bez prostora nema ni nevinosti, ni slobode! Za onoga koji ne može da diše, zatvor je smrt ili ludilo; šta mu ostaje, osim da se ubije ili da poseduje? Danas sam, naprotiv, ispunjen vetrom, sva naša jedra nadimaju se u plavom vazduhu, vikao bih od brzine, bacamo u vodu sekstante i kompase.

*

Pod zapovedničkim vetrom, naša su jedra kao od gvožđa. Obala ludom brzinom beži pred našim očima, šume kraljevskih kokosa kvase podnožje u smaragdnim lagunama, miran zaliv je pun crvenih jedara, a peščane plaže meseca. Pomaljaju se veliki oblakoderi, već ispucali pred najezdom džungle, koja počinje nadomak njih; tu i tamo, žuta ipekakuana ili neko drvo ljubičastih grana probijaju se kroz prozor, najzad se Rio ruši iza nas i šuma će pokriti njegove nove ruševine, u kojima će se kikotati majmuni iz Tižuke. Još duže, tamo gde talasi prave vodoskoke od peska, još brže, ovce Urugvaja ulaze u more, koje od njih odjednom postaje žuto. Zatim, na obalama Argentine, grube lomače, u razmacima, dižu prema nebu volovske polutke, koje se lagano peku. Po noći, ledene sante Ognjene zemlje satima udaraju u trup našeg broda, koji jedva da usporava i skreće. Izjutra, jedan jedini talas Tihog okeana, čija hladna voda, zelena i bela, ključa duž hiljada kilometara čileanske obale, polagano nas podiže i preti da nas nasuče. Krma ga izbegava, obilazimo Kergelen. U slatkastoj večeri, prve malajske barke dolaze nam u susret.

*

„Na more! Na more!“, uzvikivali su divni dečaci iz jedne knjige mog detinjstva. Sve sam iz te knjige zaboravio, osim tog uzvika. „Na more!“ A onda Indijskim okeanom, preko bulevara Crvenog mora, gde se čuje kako u tihim noćima pucaju, jedna po jedna, pustinjske stene, koje se lede, pošto su preko dana gorele, vraćamo se u staro more, gde krici zamiru.

*

Najzad, jednog jutra, privremeno zastajemo u zalivu punom čudne tišine, u kojoj nepomična jedra stoje kao putokazi. Samo se nekoliko galebova satima otima oko komadića trske. Plivamo do puste plaže; celog dana ulazimo u vodu i onda se sušimo na pesku. Uveče, pod nebom koje postaje zeleno i povlači se, more, ionako mirno, još se više smiruje. Kratki talasi izbacuju penušavi dah na mlaki pesak. Ostaje samo prostranstvo, otvoreno za nepomično putovanje.

*

Ponekih noći, čija slast još dugo traje, da, lakše je umreti, ako se zna da će se i posle nas one spuštati na zemlju i more. Veliko more, večito preoravano, uvek netaknuto, to je moja religija, ono i noć! Ono nas pere i utoljava nam glad svojim jalovim brazdama, ono nas oslobađa i drži uspravnim. Svaki talas donosi obećanje, uvek isto. Šta kaže talas? Ako bih morao da umrem okružen hladnim planinama, zaboravljen od sveta, odbačen od svojih, konačno iscrpljen, more bi u poslednjem času ispunilo moju ćeliju, došlo bi da me podigne iznad mene samog i pomogne mi da umrem bez mržnje.

*

U ponoć, sam na obali. Čekaću još malo i onda otići. I samo je nebo nepomično, sa svim svojim zvezdama, kao oni brodovi čije bezbrojne svetiljke, ovog istog časa, širom sveta obasjavaju tamne vode pristaništa. Prostor i tišina slivaju se u jedan jedini kamen na srcu. Iznenadna ljubav, veliko delo, odlučan čin, misao koja preobražava, izazivaju u određenim trenucima istu nepodnošljivu strepnju, udvostručenu neodoljivom privlačnošću. Slatka strepnja bitisanja, opojna blizina opasnosti kojoj ne znamo ime, živeti, dakle, da li to znači ići u susret sopstvenoj propasti? I opet, bez predaha, srljamo u propast.

*

Uvek sam imao utisak da živim na otvorenom moru, ugrožen, u srcu kraljevske sreće.

Napomene:

[1] Mana, u jevrejskoj mitologiji, čudesna hrana koju je Bog podario Izraelićanima za vreme izgnanstva u pustinji.

[2] Pomorska merna jedinica za daljinu; 1/10 nautičke milje ili 182,5 m.

[3] Guano, špan., naslage izmeta ptica i slepih miševa, koje se Južnoj Americi koriste kao đubrivo, kao i za dobijanje baruta.

Izvor:

Alber Kami, „More izbliza“, 1953. Prevod: Ivanka Marković Pavlović
(Ovaj esej pripada zbirci eseja objavljenim pod zajedničkim nazivom „Leto“ koje kritičari vole da nazivaju zbirkom solarnih eseja.)

Fotografija: Mervyn O’Gorman

Celokupnu knjigu možete preuzeti sa sajta Anarhija – blok 45 koji uređuje Aleksa Golijanin

Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“

225f26e6fe2e016fe1e9bc0daf9cf4ac

Za G. F

Ova knjiga bila je zamišljena, zatim napisana, u celosti ili delimično, u različitim oblicima između 1924. i 1929. godine, između moje dvadesete i dvadeset pete godine. Svi su ti rukopisi uništeni, što su i zasluživali.

*

Ponašla sam u jednoj svesci Floberove prepiske, koju sam mnogo čitala i mnogo ispodvlačila oko 1927. godine, nezaboravnu rečenicu: „Pošto bogova više nije bilo, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedinstveni trenutak kada je samo čovek postojao.“ Veliki deo svog života provela sam u pokušajima da definišem, a zatim i naslikam tog čoveka samog, a ipak vezanog za sve.

*

Radovi započeti u 1934. duga istraživanja; petnaestak strana napisano i smatrano konačnim. Nameravano delo otpočinjala i napuštala nekoliko puta između 1934. I 1937.

*

Dugo sam zamišljala delo u obliku dijaloga, gde bi se svi glasovi vremena čuli. Ali ma šta radila, detalj se isticao iznad svega; delovi su ugrožavali ravnotežu celine; u svim tim kricima gubio se Hadrijanov glas. Nisam uspevala da dam taj svet onako kako ga je video o čuo jedan čovek.

*

Jedina preostala rečenica iz redakcije od 1934: „Počinjem da sagledavam profil svoje smrti.“ Kao što slikar stojeći prema horizontu neprestano pomera svoje nogare desno, pa levo, i ja sam najzad našla vidni ugao svoje knjige.

*

Uzeti jedan život kao poznat, završen, utvrđen (ukoliko to ikad život može biti) istorijom, tako da se jednim potezom obuhvati cela krivulja; još više, izabrati trenutak kad je čovek koji meri i ocenjuje život koji je proživeo sposoban da o njemu sudi. Udesiti kao da se on pred svojim sopstvenim životom nalazi u istom položaju kao i mi.

*

Jutra u Vili Hadrijani; bezbrojne večeri provedene u malim kafanama koje okružuju Olimpejon; neprekidna putovanja tamo-amo po grčkim morima; putevi Male Azije. Da bih se mogla koristiti ovim uspomenama koje su moje, trebalo je da mi budu isto tako daleko kao i II vek.

*

Opiti sa vremenom: osamnaest dana, osamnaest meseci, osamnaest godina, osamnaest vekova. Nepomično nadživljavanje kipova, koji, kao glava Antinoja Mondragona u Luvru, još žive u okviru ovog mrtvog vremena. Isti problem razmatran u odnosu na ljudska pokolenja; dva tuceta mršavih ruku, jedno dvadesetpet staraca bilo bi dovoljno da se uspostavi neprekidna nit između Hadrijana i nas.

*

U 1937, tokom jednog boravljenja u Sjedinjenim Državama, čitala sam radi ove knjige neke stvari u biblioteci Jelovog univerziteta; napisala sam posetu lekaru i odlomak o napuštanju telesnih vežbi. Ovi odlomci su ostali, samo prerađeni, i u ovom izdanju.

*

U svakom slučaju, bila sam suviše mlada. Ima knjiga kojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina. Pre ovog doba postoji opasnost da čovek previdi postojanje velikih prirodnih granica koje razdvajaju, od čoveka do čoveka, od veka do veka, beskrajnu raznolikost bića, ili, naprotiv, da prida suviše značaja administrativnim podelama, carinarnicama ili vojnim stražarima. Te su mi godine bile potrebne da naučim tačno da izračunam odstojanje između cara i sebe.

*

Prestajem da radim na ovoj knjizi (sem za nekoliko dana u Parizu) između 1937. i 1939.

*

Susret sa uspomenom na T. E. Lorensa, koja se u Maloj Aziji prepliće sa uspomenom Na Hadriana. Ali Hadrijan se ne oslanja na pustinju već na bregove Atine. Ukoliko više na to mislim, utoliko više doživljaj čoveka koji se odriče svega (a najpre sebe samog) u meni stvara želju da kroz Hadrijana izrazim stanovište čoveka koji se ne odriče ili se odriče na jednoj strani da bi prihvatio na drugoj. Uostalom, po sebi se razume da su ovakav asketizam i ovakav hedonizam u mnogo čemu istovetni.

*

U oktobru 1939. rukopis je bio ostavljen u Evropi sa najvećim delom beležaka; ipak sam sa sobom ponela u Sjedinjene Države nekoliko odlomaka napisanih ranije na Jelu, kartu rimske imperije u času Trajanove smrti, koju sam godinama sa sobom nosila, i Antinojev profil iz Arheološkog muzeja u Firenci, kupljen na licu mesta 1926, profil mlad, ozbiljan i mio.

*

Nameravani rad napustila od 1939. do 1948. Ponekad sam na njega pomišljala, ali sa obeshrabrenjem, skoro ravnodušno, kao na nešto nemoguće. Osećanje izvesnog stida što sam tako nešto i pokušala.

*

Padanje u očajanje pisca koji ne piše.

*

U najtežim časovima malodušnosti i nemoći išla sam da gledam u divnom Hartfordskom muzeju (Kontektikat) Kanaletovo rimsko platno, mrki i pozlaćeni Panteon kako se ocrtava na plavom nebu lepog letnjeg predvečerja. Odlazeći, uvek sam se osećala umirena i ohrabrena.

*

Oko 1941. slučajno sam našla kod jednog trgovca boja u Njujorku četri gravire Piranezija, koje smo G. i ja kupili. Jedna od njih, pogled na Hadrijanovu Vilu, za koju dotle nisam znala, predstavlja kanopsku kapelu, odakle su u XVII veku izvučeni Antinoj u egipatskom stilu i kipovi sveštenica u bazaltu, što se sve danas može videti u Vatikanu. Kompozicija okrugla, rasprsnuta kao lobanja, odakle visi šiblje kao pramenovi kose. Skoro medijumski genije Piranezijev naslutio je halucinaciju, daleka sećanja, tragičnu arhiteksturu unutrašnjeg sveta.

*

Tokom više godina skoro svakodnevno sam gledala tu sliku ne pomišljajući na svoj nekadašnji poduhvat, mislila sam da sam ga napustila. To su čudni obrti onoga što se zove zaborav.

*

Sređujući hartije u proleće 1947, spalila sam svoje zabeleške iz Jela: izgledalo mi je da su mi konačno postale beskorisne.

*

Međutim, Hadrijanovo se ime ipak nalazi u jednom eseju o mitu Grčke koji sam napisala 1943, a Kajoa ga objavio u Lettres Françaises iz Buenos Airesa. U 1945. slika utopljenog Antinoja, nošena bujicom zaborava, isplivala je na površinu u još neobjavljenom eseju Kantika slobodne duše, napisanom uoči jedne teške bolesti.

*

Stalno sebi govorim da je sve ono što ovde pričam lažno zbog onog što ne govorim; ove beleške obuhvataju samo jednu šupljinu. Ovde nije reč ni o onome što sam radila tokom tih teških godina, ni o mislima, ni o radovima, ni o očajavanjima, ni o radostima, ni o ogromnom odjeku spoljnih zbivanja, ni o stalnom proveravanju sebe na probnom kamenu činjenica. A ćutke prelazim i preko preživljavanja bolesti i preko drugih, tajnijih, koje one za sobom povlače, i preko večitog prisustva ili traženja ljubavi.

*

Nije važno: možda je bio potreban ovaj prekid, prelom, mrak u duši, koji su mnogi od nas doživeli u ovo doba, svako na svoj način, a često tragičnije i konačnije nego ja, da bi me prinudio da pokušam da ispunim ne samo odstojanje koje me odvaja od Hadrijana, već naročito ono koje me odvaja od mene.

*

Korisnost svega što radimo za sebe, bez pomisli na dobit. U ovim godinama izgnanstva nastavila sam čitanje antičkih pisaca: sveske sa crvenim ili zelenim koricama izdanja Leb-Hajnemana (Loeb-Heinemann) postale su za mene domovina. Jedan od najboljih načina da se oživi misao jednog čoveka: obnoviti njegovu biblioteku. Godinama unapred, i ne znajući to, radila sam na popunjavanju biblioteke o Tiburu. Preostalo mi je još samo da zamislim otekle ruke bolesnika na odmotanim rukopisima.

*

Obnoviti iznutra ono što su arheolozi XIX veka učinili spolja.

*

U decembru 1948. dobila sam iz Švajcarske, gde sam ga za vreme rata ostavila, jedan sanduk pun porodičnih hartija i pisama od pre deset godina. Sela sam kraj vatre da završim ovaj strašni i u neku ruku posmrtni inventar; tako sam provela sama nekoliko noći. Otvarala sam svežnjeve pisama; pre nego što ću da je uništim, prelistavala sam gomilu prepiske sa ljudima koje sam zaboravila i koji su me zaboravili, sa onima koji su još živi i onima koji su pomrli. Neki od tih listića poticali su od pokolenja i pre moga; čak mi ni imena ništa nisu kazivala. Mehanički sam bacala u vatru ovu izmenu mrtvih misli sa iščezlim Marijama, Franjama i Pavlima. Razvila sam nekoliko listova kucanih na mašini; hartija im je požutela. Pročitah naslov: „Dragi moj Marko…“ Marko… Ko li je taj prijatelj, ljubavnik, daljni rođak? Nisam se sećala tog imena. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim da je tu stajalo Marko umesto Marko Aurelije i da pred sobom imam odlomak izgubljenog rukopisa. Od tog momenta važno je bilo samo ponovo napisati ovu knjigu pošto-poto.

*

U decembru 1948. dobila sam iz Švajcarske, gde sam ga za vreme rata ostavila, jedan sanduk pun porodičnih hartija i pisama od pre deset godina. Sela sam kraj vatre da završim ovaj strašni i u neku ruku posmrtni inventar; tako sam provela sama nekoliko noći. Otvarala sam svežnjeve pisama; pre nego što ću da je uništim, prelistavala sam ovu gomilu prepiske sa ljudima koje sam zaboravila i koji su me zaboravili, sa onima koji su još živi i onima koji su pomrli. Neki od tih listića poticali su od pokolenja i pre moga; čak mi ni imena ništa nisu kazivala. Mehanički sam bacala u vatru ovu izmenu mrtvih misli sa iščezlim Marijama, Franjama i Pavlima. Razvila sam nekoliko listova kucanih na mašini; hartija im je požutela. Pročitah naslov: „Dragi moj Marko…“ Marko… Ko li je taj prijatelj, ljubavnik, daljni rođak? Nisam se sećala tog imena. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim da je tu stajalo Marko umesto Marko Aurelije i da pred sobom imam odlomak izgubljenog rukopisa. Od tog momenta važno je bilo samo ponovo napisati ovu knjigu pošto-poto.

*

Te noći sam ponovo otvorila dve od vraćenih knjiga, ostatke rasturene biblioteke. To su bili Don Kasije u lepom izdanju Anrija Estjena i jedna sveska nekog izdanja Istorije careva, dva glavna izvora za upoznavanje Hadrijanovog života, koje sam kupila u vreme kada sam nameravala da napišem ovu knjigu. Sve ono što smo svet i ja preživeli u međuvremenu obogatilo je hroniku ovog davnog doba i na ovaj carski život pacilo drugu svetlost i druge senke. Nekad sam pre svega mislila na književnika, putnika, pesnika, ljubavnika; ništa od toga nije izbledelo, no prvi put sam videla da se ocrtava sa izuzetnom oštrinom, među svim tim likovima, najzvaničniji a istovremeno i najskriveniji, lik cara. Život u svetu koji se ruši ukazao mi je na vrednost vladara.

*

Uživala sam praveći i popravljajući portret ovog čoveka skoro mudraca.

*

Samo me još jedna istorijska ličnost dovodila u skoro isto iskušenje: Omar Hajam, pesnik astronom. Međutim, život Hajama je život posmatrača, i čistog posmatrača: svet od akcije mu je bio isuviše stran. Uostalom, ne poznajem Persiju i ne znam persijski jezik.

*

Nemogućnost, takođe, da centralna ličnost bude žena, da, na primer, za osovinu svoje knjige umesto Hadrijana uzmem Plotinu. Ženski je život suviše ograničen ili suviše tajan. Ako žena o sebi priča, prvi prekor koji će joj se učiniti biće da više nije žena. Teško je već staviti nešto istine u uusta čoveku.

*

Otputovala sam za Taos u Novom Meksiku. Ponela sam sa sobom belu hartiju, na kojoj ću ponovo otpočeti ovu knjigu: plivač koji skače u vodu ne znajući da li će dospeti do druge obale. Kasno u noć radila sam na njoj između Njujorka i Čikaga, zatvorena u svojim spavaćim kolima kao u nekoj podzemnoj grobnici. Zatim ceo sutrašnji dan u restoranu jedne čikaške železničke stanice, na kojoj sam očekivala dolazak voza zapalog u snežnu oluju. Zatim ponovo do zore sama u razglednim kolima ekspresa za Santa Fe, okružena crnim vrhovima planina Kolorada i večitom slikom zvezda. Stavovi o hrani, ljubavi, snu i poznavanju čoveka napisani su u jednom potezu. Ne sećam se nijednog vatrenijeg dana ni lucidnijih noći.

*

Prelazim što mogu brže preko tri godine istraživanja, koje interesuju samo stručnjake, i preko izrade metode delirijuma, što bi interesovalo samo bezumnike. I još ova poslednja reč pridaje suviše značaja romantizmu: bolje da govorim o stalnom učešću, i to vrlo objektivnom, u svemu što je nekad bilo.

*

Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji život.

*

Portret jednog glasa. Odlučila sam da ove Hadrijanove memoare pišem u prvom licu, zato da bih što je moguće više izbegla posrednika, ma bila to i ja. Hadrijan je mogao o svom životu da govori odlučnije i suptilnije od mene.

*

Svi koji istorijski roman stavljaju u posebnu kategoriju zaboravljaju da je romansijer uvek samo tumač, uz pomoć metoda svog vremena, izvesnog broja minulih događaja, uspomena svesnih ili nesvesnih, ličnih ili tuđih, delo od iste materije od koje je i istorija. Kao i Rat i mir, i Prustovo je delo rekonstrukcija jedne izgubljene prošlosti. Istorijski roman od 1830. naginje, istina, melodrami i pustolovnom romanu; ne više od divne Vojvotkinje od Lanžea ili čudnovate Devojke zlatnih očiju. Flober pažljivo rekonstruiše Hamilkarovu palatu pomoću stotinu sitnih pojedinosti; on isto tako postupa i za Jonvil. U naše vreme istorijski roman, ili ono što se uprošćava radi tako naziva, mora da se zagnjuri u to ponovo nađeno vreme, da bude osvajanje jednog unutrašnjeg sveta.

*

Vreme ne ometa rad. Uvek se čudim što moji savremenici, koji veruju da su savladali i preobrazili prostor, ne znaju da je moguće, po svojoj volji, smanjiti razmak između vekova.

*

Sve nam izmiče, i svi, i mi sami. Život svog oca manje poznajem od Hadrijanovog života. Svoj lični život, ako bi tebalo da napišem, opisala bih spolja, mučno, kao život nekog drugog; morala bih da potražim pisma, tuđe uspomene, da bih napisala ta kolebljiva sećanja. Uvek su to samo porušeni zidovi, senke. Postarati se da se praznine u našim tekstovima, u odnosu na Hadrijanov život, poklapaju sa onim što bi i on zaboravio.

*

Što ne znači, kao što se obično naglašava, da je istorijska istina uvek i u svemu neshvatljiva. Ova je istina kao i sve druge; čovek se vara više ili manje.

*

Pravila igre: naučiti sve, čitati sve, obavestiti se o svemu i, istovremeno, za svoj cilj usvojiti Vežbanja Ignacija Lojole ili metod hinduskog askete, koji se godinama iscrpljuje da bi tačnije uočio sliku koju stvara pod zatvorenim očnim kapcima. Pratiti kroz hiljade zabeležaka sadašnjost činjenica; kamenim licima vratiti pokretnost i živu gipkost. Kad su dva teksta, dva tvrđenja, dve misli jedni drugima protivni, radije ih treba pomiriti nego ih međusobno potirati; treba u njima videti dve različite strane, dva postupka stanja iste činjenice, ubedljivu stvarnost – jer je kompleksna, ljudska – jer je mnogostruka. Čitati tekst iz II veka očima, dušom i čulima II veka; potopiti ga u majku-vodu, koju predstavljaju savremene činjenice; izbeći, ukoliko je moguće, sve ideje, sva osećanja nagomilana u nizu slojeva između tih ljudi i nas. Pa ipak, poslužiti se, ali oprezno, i samo radi pripremne studije, mogućnošću približavanja ili prilagođavanja novim perspektivama, postepeno izgrađenim tolikim vekovima ili događajima koji nas razdvajaju od tog teksta, te činjenice, tog čoveka; koristiti ih kao repere pri povratku na jednu određenu tačku vremena. Lišiti se svake projekcije; ne dozvoliti da dah zamagli ogledalo; zadržati se samo na onome što je najtrajnije i najbitnije u našim čulnim emocijama ili operacijama duha, to neka nam bude dodirna tačka sa tim ljudima koji su kao i mi grickali masline, pili vino, imali od meda lepljive prste, borili se protiv oštrog vetra i kiše koja zaslepljuje, leti tražili hlad pod platanima, uživali i mislili, starili i umirali.

*

Nekoliko puta sam od lekara tražila da na osnovu kratkih hronika ustanove dijagnozu Hadrijanove bolesti. Ne razlikuju se mnogo, opše uzev, od kliničkih opisa Balzakove smrti.

*

Šta je Hekuba za njega? – pita se Hamlet pred putujućim glumcem koji oplakuje Hekubu. I eto, Hamlet je prinuđen da prizna da je ovaj glumac koji lije tople suze uspeo da uspostavi vezu sa pokojnicom umrlog pre tri hiljade godina, vezu dublju no što je on ima sa svojim ocem sahranjenim dan pre toga, ali čiju nesreću ne oseća potpuno da bi bio sposoban da ga bez oklevanja osveti. Srž i struktura čoveka uopšte se ne menjaju. Ništa nije nepromenljivije od krivine čovečijeg članka na nozi, mesta tetive ili oblika palca na nozi. Ali ima doba kada obuća manje izobličava. U veku o kome govorim, još uvek smo blizu istinitosti bose noge.

*

Oštroumnost koju sam pripisivala Hadrijanu samo je, uostalom, način da naglasim njegovu skoro faustovsku crtu koja se, na primer, zapaža u Sibilskim pevanjima, u spisima Elija Aristida ili u Frontonovom portretu ostarelog Hadrijana. Opravdano ili ne, tome su smrtniku pripisivali natčovečanske vrline.

*

Nikad se dovoljno ne predajemo izvanredno zanimljivom radu na poređenju tekstova. Pesma o lovačkom trofeju iz Tespije, koju je Hadrijan posvetio Ljubavi i Uranijskoj Veneri, „na bregovima Helikona, kraj izvora Narcisova“, potiče s jeseni 124. godine. Približno u isto vreme car je, kako nas obaveštava Pausanija, prešao u Mantineju, gde je obnovio Epaminondin grob i na njemu ispisao jednu pesmu. Zapis iz Mantineje danas je izgubljen, ali Hadrijanov gest dobija svoj pravi smisao tek kada se dovede u vezu sa jednim stavom iz Plutarhovih Moralia, koji kaže da je Epaminonda na tom mestu sahranjen između dva svoja mlada prijatelja poginula pored njega. Ako se kao datum susreta Antinoja i cara prihvati vreme bavljenja u Maloj Aziji 123-124. godine, što je, svakako, najverovatnije i najviše se oslanja na nalaze ikonografije, te dve pesme bile bi deo onog što bi se moglo nazvati Antinojev ciklus, jer su obe inspirisane istom ljubavnom i herojskom Grčkom na koju se kasnije, posle smrti miljenika, Arijan pozivao poredeći mladog čoveka sa Patroklom.

*

Nekoliko lica čije bih portrete rado razvila: Plotina, Sabina, Arijan, Svetonije. Ali Hadrijan ih je mogao videti samo sa strane. I Antinoj se da videti samo u odrazu, iz carevih uspomena, to jest ocrtan sa strasnom brižljivošću za sitnice i sa ponekom greškom.

*

Sve ono što bi se moglo reći o Antinojevom temperamentu nalazi se do tančina utisnuto u njegovim slikama. Eager and impassionated tenderness, sullen effeminacy (Vatrena nežnost bez strasti, setna ženstvenost): Šeli sa divnom pesničkom bezazlenošću izražava u šest reči ono bitno, dok se tu većina umetničkih kritičara i istoričara XIX veka rasplinjavala u deklamacijama o vrlinama ili ga idealizovala lažno i maglovito.

Antinojevi portreti: ima ih u izobilju od neuporedivih do osrednjih. Svi oni, uprkos razlikama u zavisnosti od vajareve umetnost ili uzrasta modela, razlikama između portreta kojima je lično pozirao i portreta rađenih u čast umrlog, zbunjuju neverovatnom realnošću lika, koji je uvek i odmah prepoznaje, a, međutim, tako su različito tumačeni. Zbunjuje i taj za antičko doba jedinstven primer nadživljavanja i umnožavanja u kamenu lica koje nije bilo ni lice državnika ni filozofa, već prosto lice voljenog. Dva najlepša lika najmanje su poznata, to su i jedini koji nam daju ime vajara. Jedan od njih je bareljef sa potpisom Antonijana iz Afrodizije, pronađen pre pedesetak godina na zemljištu agronomskog instituta Fundi Rustici, u čijoj se Sali upravnog odbora i danas nalazi. Pošto nijedan vodič za Rim, koji je prenatrpan tolikim kipovima, ne upozorava na njega, turisti za njega i ne znaju. Antonijanov rad je u italijanskom mramoru. Izvesno je bio rađen u Italiji, verovatno u Rimu, gde je ovaj umetnik živeo, ili ga je Hadrijan doveo sa nekog od svojih putovanja. Delo je izvanredno tanano. Grane vinove loze uokviruju najtananijim arabeskama lice mladog čoveka, setno i pognuto: čovek neodoljivo pomišlja na berbu kratkog života, na mirisnu atmosferu jesenje večeri. Delo nosi tragove godina provedenih u podrumu za vreme poslednjeg rata: bela boja mramora je privremeno iščezla pod mrljama od zemlje, tri prsta leve ruke su slomljena. I bogovi pate od ljudskih ludosti.

*

(Gornji redovi su prvi put objavljeni pre šest godina, u međuvremenu Antinojev bareljef kupio je jedan rimski bankar, Arturo Ozio, čovek zanimljiv, koji bi zainteresovao Stendala ili Balzaka. Ozio se stara o ovoj stvari isto onako brižljivo kao i o svojim životinjama, koje drži u slobodi na svom imanju u neposrednoj blizini Rima, i o svom drveću zasađenom na hiljade na svom imanju u Orbetelu. Retka vrlina: „Italijani mrze drveće“, rekao je još 1828. Stendal, a šta bi danas rekao kad rimski špekulanti ubrizgavanjem tople vode sigurno uništavaju borove sa krošnjama u obliku suncobrana, vanredno lepe i strogo zaštićene urbanističkim propisima, koji im smetaju u izgradnji njihovih mravinjaka? Retka raskoš: koliko se malo bogatih ljudi oduševljava šumama i svojim livadama sa slobodnim životinjama, ne radi lovačkog zadovoljstva, već da bi izgradili sebi neku vrsti zemaljskog raja? I ljubavi za antičke kipove, te velike, mirne predmete, u isto vreme i trajne i krhke, isto je tako malo kod kolekcionara našeg vremena, burnog i bez budućnosti. Po savetu stručnjaka, novi sopstvenik Antonijanovog bareljefa dao je da ga vešta ruka savršeno očisti. Lagano i blago trljanje vrhovima prstiju skinulo je sa mramora rđu i plesan i vratilo kamenu njegov meki sjaj alabastera i slonovače.)

*

Drugo od ovih remek-dela je čuveni sardoniks koji nosi ime Gema Marlboro, jer je pripadao ovoj sada rasturenoj zbirci. Za ovu lepu rezbariju se više od trideset godina mislilo da je izgubljena, kao u zemlju da je propala. Jedna javna licitacija januara 1952. u Londonu iznela ju je na svetlost dana. Prefinjen ukus velikog kolekcionara Đorđa Sanđorđija vratio je dragulj u Rim. Zahvaljujući njegovoj ljubaznosti, videla sam i rukom dodirnula ovaj jedinstveni primerak. Nepotpun potpis, koji se verovatno osnovano smatra za potpis Antonijana iz Afrodizije, nalazi se na njegovom rubu. Umetnik je sigurnom rukom urezao savršeni profil u uzane okvire sardoniksa, tako da ovaj komadić kamena svedoči kao i statua i bareljef o velikoj izgubljenoj umetnosti. Zbog srazmera umetničkog dela gubi se iz vida srazmera samog predmeta. U vizantijsko doba ovo remek-delo optočeno je čistim zlatom. Idući od jednog do drugog nepoznatog kolekcionara, delo je dospelo u Veneciju, gde se pominje u jednoj velikoj zbirci iz XVII veka. Gavin Hamilton, čuveni antikvar, kupio ga je i doneo u Englesku, odakle se danas vratio na svoju polaznu tačku, Rim. Od svih predmeta koji još postoje na Zemljinoj kugli jedino se za ovaj može pretpostaviti sa izvesnom sigurnošću da ga je Hadrijan često držao u rukama.

*

Potrebno je zaći u sve skrivene kutke jednog predmeta da bi se otkrile najprostije stvari i od književnog značaja u najopštijem smislu reči. Tek proučavajući Flegona, Hadrijanovog sekretara, saznala sam da ovoj zaboravljenoj osobi dugujemo prvu i jednu od najlepših priča o duhovima, mračnu i strasnu Verenicu iz Korinta, koja je docnije inspirisala Getea, i Anatola Fransa u Korintskoj svadbi. Flegon je istim mastilom i sa istom revnom radoznalošću za sve što prevazilazi ljudske moći pisao besmislene priče o čudovištima sa dve glave i hermafroditima koji se porađaju. Takav je bio, bar nekih dana, razgovor za carskom trpezom.

*

Oni koji bi više voleli Hadrijanov dnevnik umesto Hadrijanovih memoara zaboravljaju da čovek od akcije retko vodi dnevnik; on se skoro uvek tek kasnije, u doba neaktivnosti, priseća, beleži i najčešće išćuđava.

*

I bez ikakvog drugog dokumenta, Arijanovo pismo caru Hadrijanu o kružnom putovanju po Crnom moru bilo bi dovoljno da se u glavnim crtama osvetli carev lik: brižljiva tačnost starešine koji hoće sve da zna, interes za radove u miru i u ratu, sklonost za kipove slične i dobro urađene, strast za pesme i stare legende. I taj svet, redak u svim vremenima, a koji će potpuno iščeznuti posle Aurelija, gde se, ma kako bili tanani prelivi u izražavanju snishodljivosti i poštovanja, i književnik i visoki činovnik kao prijatelji obraćaju vladaru. Ali sve je u tome setno vraćanje idealu stare Grčke, uzdržljivo podsećanje na izgubljenu ljubav i mistične utehe koje traži preživeli, opsesija nepoznatih zemalja i varvarskih podneblja. Sećanje, duboko preromantično, na puste predele nastanjene morskim pticama vezuje se za divnu vazu otkrivenu u Vili Hadrijani a izloženu danas u Muzeju Terme, gde se na snežnobelom mramoru širi i uzleće, u gluhoj samoći, jato divljih čaplji.

*

Zabeleška iz 1949. Što više pokušavam da napravm sličan portret, to se više udaljavam od knjige i od čoveka koji bi se mogao dopasti. Samo će poneki ljubitelj ljudske sudbine razumeti.

*

Roman danas proždire sve oblike; čovek tako reći mora da se posluži njime. Ova studija o sudbini jednog čoveka koji se zvao Hadrijan bila bi u XVII veku tragedija, a esej u doba renesanse.

*

U ovoj knjizi sažet je ogroman rad, koji sam obavila samo za sebe. Uobičajila sam da svake noći skoro automatski pišem rezultate dugih vizija prouzrokovanih prisnošću sa drugim dobom u koje sam se prenosila. Zapisivala sam i najmanju reč, i najmanji pokret, i najneprimetniji preliv; scene koje ova knjiga, ovakva kakva je, svodi na dva reda, odvijale su se do najmanjih pojedinosti i kao usporene. Sakupljeni jedan uz drugi, ovi, da tako kažem, izveštaju predstavljali bi knjigu od nekoliko strana. Ali ja sam svakog jutra spaljivala ono što sam preko noći uradila. Tako sam bila napisala i veliki broj nejasnih misli i nekoliko dosta nepristojnih opisa.

*

Čovek koji strasno voli istinu, ili bar tačnost, vrlo je često u stanju da primeti, kao Pilat, da istina nije čista. Otuda, pored neposrednijih tvrđenja, i oklevanja, vraćanja, kakvih za običniji duh ne bi bilo. U izvesnim momentima, uostalom malobrojnim, dešavalo mi se čak da osetim da car laže. Trebalo ga je tada pustiti da laže kao i mi svi.

*

Prostakluk ljudi koji vam kažu: „Hadrijan, to ste vi.“ Možda je isto toliki prostakluk i ljudi koji se iščuđuju što ste izabrali jednu tako daleku i stranu temu. Vračara koja rasecajući palac u času kad priziva duhove zna da će se oni odazvati njenom pozivu samo zato što joj sišu krv. Ona isto tako zna, ili bi trebalo da zna, da su glasovi koji joj govore pametniji i dostojniji pažnje od njenih krikova.

*

Brzo sam zapazila da pišem život velikog čoveka. Otud veće poštovanje istine, više paćnje i, sa moje strane, više ćutanja.

*

Ovaj II vek interesuje me jer je dugo bio vek poslednjih slobodnih ljudi. Što se nas tiče, mi smo možda već vrlo daleko od tog vremena.

*

Dvadeset šestog decembra 1950, jedne ledene večeri na obali Atlantika, u skoro polarnoj tišini ostrva Mount Desert u Sjedinjenim Državama, pokušala sam da oživim žegu i zagušljivu atmosferu jednog julskog dana 138. godine u Baji, teret pokrivača na tromim i umornim nogama, skoro nečujni šum mora bez plime i oseke koji povremeno dopire do čoveka zaokupljenog ropcem sopstvene agonije. Pokušala sam da dospem do poslednjeg gutljaja vode, do poslednjeg grča, poslednje slike. Caru ostaje još samo da umre.

*

Ova knjiga nije nikome posvećena. Trebalo je da bude posvećena G.F…, i bila bi, da nije nepristojno da stavim ličnu posvetu na delo u kome sam baš želela da se ne pojavljujem. Ali, i najduža posveta je opet suviše nedovoljna, suviše obična da bi nagradila jedno tako neobično prijateljstvo. Kad pokušam da odredim dobro koje sam godinama dobijala, pomislim da takva privilegija, ma kako retka, ne može biti jedina; da ipak mora ponekad postojati neko ko u pustolovini dobro napisane knjige ili u životu srećnog pisca ne dopušta netačnu ili slabu rečenicu kad zamoreni hoćemo da je ostavimo onakvu kakva je; neko ko će, ako ustreba, s nama po dvadeset puta pročitati nejasnu stranu; neko ko za nas sa polica biblioteke skida glomazne knjige gde bismo mogli da nađemo koristan podatak i uporno ih ponovo prelistava kad smo ih mi već zamoreni zatvorili; neko ko nas podržava, sa nama se saglašava ili prepire; neko ko sa istim žarom sa nama deli radost umetnosti ili života i rad na njima, koji nikad nije dosadan ali nije ni lak; neko ko nije ni naša senka, ni naš odblesak, ni dopuna naše ličnosti već svoj čovek; neko ko nam ostavlja božansku slobodu, a ipak nas obavezuje u punoj meri da budemo ono što smo. Hospes comesque.

*

Decembra 1951. saznala za nedavnu smrt nemačkog istoričara Vilhelma Vebera, a aprila 1952. za smrt naučnika Pola Grendora, čijim sam se radovima mnogo služila. Ovih dana razgovarala sa dve osobe, G. B.. i J.F.., koji su u Rimu poznavali gravera Pjera Gismana u vreme kad je strasno crtao pogled na Vilu. Osećanje pripadnosti jednoj vrsti Gens Aelia, gomili sekretara velikog čoveka, osećanje učešća u smeni carske straže koju nastavljaju humanisti i pesnici smenjujući se oko jedne velike uspomene. Tako je (isto je, bez sumnje, i  sa stručnjacima za Napoleona i ljubiteljima Dantea) tokom vremena nastao jedan krug ljudi zbliženih istim simpatijama ili zaokupljenih istim problemima.

*

Uraditi što se bolje može. Popraviti. Taj retuš ponovo neprimetno retuširati. „Samog sebe ispravljam“ – govorio je Jejts – „kad doterujem svoje radove.“

*

Juče u Vili mislila na hiljade tihih života, bojažljivih kao životi životinja, bez misli kao životi biljaka, na Cigane iz vremena Piranezija, pljačkaše ruševina, prosjake, kozare, seljake nastanjene kako-tako u nekom kutku razvaline, koji su se ovde smenjivali između Hadrijana i nas. Na ivici jednog maslinjaka, u jednom antičkom hodniku upola raščišćenom, G.. i ja se nađosmo pred ležajem od granja jednog čobanina, pred njegovim ogrtačem uguranim između dva bloka rimskog cementa, pred još toplim pepelom njegove vatre. Osećanje skromne prisnosti skoro slične onoj kad se čovek nađe u Luvru posle zatvaranja, u času kad između kipova iskrsavaju platneni kreveti čuvara.

*

(U 1958. ništa ne treba menjati u predhodnim redovima; ogrtač čobanina, bez njegovog ležaja, još je tu. G.. i ja opet na travi Tempe, među ljubičicama ovog svetog dana u godini kad sve počinje iznova, uprkos pretnjama koje čovek naših dana svuda širi nad samim sobom. Ali Vila je, međutim, pretrpela podmuklu promenu. Razume se, ne potpunu; ne menja se tao brzo celina koju su vekovi lagano rušili i stvarali. Ali greškom, retkom u Italiji, opasna „doterivanja“ su se pridružila istraživanjima i potrebnim popravkama. Maslinjaci su posečeni da bi ustupili mesto prostoru za parkiranje automobila i jednom kiosku sa pićem kao što se prave na izložbama, što je otmenu usamljenost šumske senice pretvorilo u pejsaž skvera; jedna cementirana fontana gasi žeđ prolaznika kroz nekorisnu figuru u gipsu koja treba da predstavlja starinu; druga figura, još nekorisnija, ukrašava zid velikog basena, danas ukrašenog flotilom pataka. Kopije u gipsu običnih statua iz grčko-rimskih vrtova, napabirčenih ovde skorašnjim iskopavanjem, ne zaslužuju ni ovo počasno mesto, ni ovo poniženje; kopije u ružnom, naduvenom i mekom materijalu, postavljene gde bilo na postolja, daju setnom Kanopu izgled dela studija za filmsku rekonstrukciju života cezara. Ništa nije tako krhko kao ravnoteža lepih mesta. Naša proizvoljna tumačenja ne dotiču se samog teksta, koji će nadživeti naše komentare; ali i najmanja nepažljiva restauracija jednog kamena i najmanja asfaltirana staza, krnjeći polje gde je vekovima rasla trava, predstavlja već nešto zauvek nepopravljivo. Lepota nestaje, autentičnost takođe.)

*

Mesta gde čovek izabere da živi, nevidljiva prebivališta sagrađena van vremena. Nastanila sam se u Tiburu, u njemu ću možda umreti, kao Hadrijan na Ahilovom ostrvu.

*

Ne. Još jednom sam posetila Vilu i njene paviljone stvorene za prisnost i odmor, i njene razvaline raskošne bez bleska, što je moguće manje carske, gde se bogati ljubitelj trudio da sjedini uživanje u umetnosti sa slastima poljskog života; tražila sam u Panteonu tačno mesto gde je jednog jutra 21. aprila pala sunčana traka; duž hodnika Mauzoleja prešla sam isti onaj pogrebni put kojim su išli toliko puta Habrija, Celer i Diotim, prijatelji iz poslednjih dana. Ali prestala sam da osećam neposredno prisustvo tih bića, tih događaja, tu neposrednost: oni mi ostaju bliski, ali izmenjeni ni manje ni više no sećanje iz mog sopstvenog života. Naši odnosi sa drugima imaju svoje vreme trajanja; prestaju kad se dobije zadovoljenje, kad se nauči lekcija, učini usluga, završi delo. Ono što sam bila u stanju da kažem, kazala sam, ono što sam mogla da naučim, naučila sam. Okrenimo se sad za neko vreme drugim radovima.

Izvor: Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari (Beleška uz roman), prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, 2004.

Fotografija: Roger Loy

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o prijateljstvu)

Head of Artemis, 4th c. BC

Head of Artemis, 4th c. BC

I tada mi se javi najmudriji od svih mojih dobrih duhova: Plotina. Više od dvadeset godina poznavao sam caricu. Bili smo iz iste sredine, bili smo približno istih godina. Gledao sam je kako mirno podnosi život skoro isto skučen kao što je i moj, ali sa manje nade na budućnost. Podržavala me je, kao da to ne primećuje, u teškim časovima. Ali u gadnim danima Antiohije njeno mi je prisustvo postalo neophodno, kao što će mi kasnije uvek biti neophodno njeno poštovanje, i sačuvao sam ga sve do njene smrti. Navikao sam se na tu priliku u beloj odeći, jednostavnoj koliko to može da bude odeća jedne žene, na njena ćutanja, njene odmerene reči, koje su uvek bile samo odgovori, i to što je moguće jasniji. Njen izgled nije ni po čemu odudarao u ovoj palati starijoj od rimske raskoši; ova ćerka skorojevića bila je potpuno dostojna Seleukida. Skoro u svemu smo se slagali. Oboje smo imali strast da ukrasimo, a potom ogolimo svoju dušu, da okušamo svoj duh na probnom kamenu. Naginjala je epikurejskoj filozofiji, tom uskom ali čistom ležaju gde bi se ponekad i moja misao opružila. Tajna bogova, koja je mene mučila, nije je uznemiravala, a nije imala ni moju strasnu privrženost telima. Bila je čedna iz gađenja prema površnosti, širokogruda više svesno no po prirodi, mudro nepoverljiva, ali spremna da sve prihvati od prijatelja, čak i njegove neizbežne pogreške. Prijateljstvo je za nju bio izbor u koji je cela ulazila; apsolutno mu se predavala, onako kako sam ja to samo u ljubavi činio; otkrivao sam joj ono što sam skrivao od svakog drugog: na primer tajne podlosti. Volim da verujem da mi ni ona sa svoje strane ništa nije prećutala. Prisnost tela, koje nikad nije bilo među nama, nadoknadio je taj dodir dva duha tesno vezana jedno za drugo.

Našem slaganju nisu bile potrebne izjave, objašnjenja ili uzdržavanja: same činjeice bile su dovoljne. Ona ih je bolje od mene primećivala. Pod teškim pletenicama, koje je moda zahtevala, to glatko čelo bilo je čelo sudije. Njeno pamćenje je zadržavalo tačan otisak svake i najmanje stvari; nikad joj se nije događalo, kao meni, da dugo okleva ili da se prebrzo odluči. Jednim pogledom bi otkrila moje protivnike, i one najskrivenije; odmeravala je moje pristalice sa mudrom hladnoćom. Uistinu, bili smo saučesnici, ali i najizvežbanije uho jedva da bi načulo znake tajnog slaganja među nama. Nikad preda mnom nije pala u grubu grešku da se žali na cara ili u tananiju grešku da ga izvinjava ili hvali. Sa moje strane, moja lojalnost nije dolazila u pitanje.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o jednoj ljubavi)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Arno Breker’s Sculpture (detail)

Trudim se da ponovo uhvatim kolutove dima i sedefaste mehure sapunice, kao u dečijoj igri. Ali lako je zaboraviti… Toliko je stvari prošlo od tih laganih ljubavi da im bez sumnje potcenjujem slast; a naročito rado poričem da sam ikad zbog njih patio. Međutim, od svih tih ljubavnica bila je bar jedna koju sam slatko voleo. Bila je tananija i čvršća, nežnija i tvrđa od ostalih; njen vitki, obli stas podsećao je na trsku. Uvek sam uživao u lepoti kose, tom svilastom i talasastom delu tela, ali kose većine naših žena su kule, lavirinti, čamci ili zmijska klupčad. Njena kosa je pristajala da bude ono što ja volim: grozd u doba berbe ili ptičije krilo. Ležeći na leđima, oslanjajući svoju gordu glavicu na mene, pričala mi je o svojim ljubavima sa izvanrednom bestidnošću. Voleo sam njen bes i njenu ravnodušnost u zadovoljstvu, njen probirački ukus i žestinu sa kojom je razdirala dušu. Znao sam da je imala ljubavnike. Na tuceta. Više im nije znala broja; ja sam bio jedan od saučesnika koji ne zahtevaju vernost. Zaljubila se u igrača po imenu Batil, tako lepog da su sve ludosti unapred bile opravdane. Grcala je njegovo ime u mom naručju; moje odobravanje vraćalo joj je hrabrost. U drugim trenutcima mnogo smo se smejali zajedno. Umrla je mlada, na jednom nezdravom ostrvu, kuda ju je prognala porodica posle razvoda koji je izazvao skandal. Milo mi je zbog nje, jer se plašila starenja, ali tako nešto ne osetimo za one koje smo zaista voleli. Trebalo joj je strašno mnogo novca! Jednog dana mi zatraži da joj pozajmim 100.000 sestercija. Doneo sam joj ih sutradan! Ona sede na zemlju, sitnog lica, čistih crta, kao u devojčice koja se igra piljaka, prosu kesu na ploče poda i poče da deli blistavi brežuljak na gomilice. Znao sam da za nju, kao i za sve nas rasipnike, ti zlatnici nisu teturavi novci sa likom Cezara, već čarobna materija, lična moneta neke himere sa žigom igrača Batila. Ja više nisam postojao. Bila je sama. Skoro ružna, nabirajući čelo sa ljupkom ravnodušnošću prema sopstvenoj lepoti, računala je i preračunavala na prste, sa izrazom đačeta, teške zbirove. Nikad me nije u tolikoj meri očarala.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.