Alber Kami: „Jelenino progonstvo“

Mediteran ima svoju sunčanu tragiku, drugačiju od tragike magli. Ponekad s večeri, na moru, u podnožju planina, noć pada na savršen luk nekog malog zaliva, a iz mirnih voda počinje da se penje neka nespokojna punoća. Na takvim mestima shvatamo da ako su Grci dospeli do očajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga što je u njoj podjarmljujuće. U toj pozlaćenoj nesreći, tragedija dostiže vrhunac. Naše je doba, međutim, othranilo svoje očajanje u ružnoći i grčevima. Zato bi Evropa bila gnusna, kada bi ono što boli ikada moglo da bude takvo. Nastavite sa čitanjem

Alber Kami: „Povratak u Tipazu“

A ti oca i dom ostavila,
kroz dve stene morem proplovila,
na to luda nagnala te ljubav!
Sad u tuđoj živiš postojbini...
Medeja, Euripid (Prev. Miloš N. Đurić)

Punih pet dan kiša se slivala bez prestanka na Alžir i najzad iskvasila i samo more. S visine neba, činilo se neiscrpnog, neprekidni pljuskovi, već ljigavi od gustine, spuštali su se na luku. Sivo i meko kao veliki sunđer, more se nadimalo u zalivu bez obrisa. Ali, površina vode izgledala je skoro nepomična pod stalnom kišom. Samo bi, s vremena na vreme, neki neprimetan i širok zamah podizao iznad mora mutnu paru, koja je stizala do pristaništa, ispod venca morskih bulevara. I sam grad, niz čije se bele zidove slivala vlaga, ispuštao je drugi oblak pare, koji je išao u susret onom prvom. Na koju god stranu da se krene, izgledalo je da se udiše voda, i najzad, da se vazduh pije. Nastavite sa čitanjem

Alber Kami: „More izbliza“

More izbliza
Brodski dnevnik

Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv, iz sve snage. Viđaju me kako prolazim lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzažima, tapšem kao i svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, pomalo sanjarim, vređaju me, jedva da se čudim. Onda zaboravljam i osmehujem se onome ko me vređa ili suviše učtivo pozdravljam nekog koga volim. Šta ja tu mogu, kad u mom pamćenju postoji samo jedna slika? Na kraju, traže od mene da kažem ko sam. „Još ništa, još ništa…“ Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“

225f26e6fe2e016fe1e9bc0daf9cf4ac

Za G. F

Ova knjiga bila je zamišljena, zatim napisana, u celosti ili delimično, u različitim oblicima između 1924. i 1929. godine, između moje dvadesete i dvadeset pete godine. Svi su ti rukopisi uništeni, što su i zasluživali.

*

Ponašla sam u jednoj svesci Floberove prepiske, koju sam mnogo čitala i mnogo ispodvlačila oko 1927. godine, nezaboravnu rečenicu: „Pošto bogova više nije bilo, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedinstveni trenutak kada je samo čovek postojao.“ Veliki deo svog života provela sam u pokušajima da definišem, a zatim i naslikam tog čoveka samog, a ipak vezanog za sve.

*

Radovi započeti u 1934. duga istraživanja; petnaestak strana napisano i smatrano konačnim. Nameravano delo otpočinjala i napuštala nekoliko puta između 1934. I 1937.

*

Dugo sam zamišljala delo u obliku dijaloga, gde bi se svi glasovi vremena čuli. Ali ma šta radila, detalj se isticao iznad svega; delovi su ugrožavali ravnotežu celine; u svim tim kricima gubio se Hadrijanov glas. Nisam uspevala da dam taj svet onako kako ga je video o čuo jedan čovek.

*

Jedina preostala rečenica iz redakcije od 1934: „Počinjem da sagledavam profil svoje smrti.“ Kao što slikar stojeći prema horizontu neprestano pomera svoje nogare desno, pa levo, i ja sam najzad našla vidni ugao svoje knjige. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o prijateljstvu)

Head of Artemis, 4th c. BC

Head of Artemis, 4th c. BC

I tada mi se javi najmudriji od svih mojih dobrih duhova: Plotina. Više od dvadeset godina poznavao sam caricu. Bili smo iz iste sredine, bili smo približno istih godina. Gledao sam je kako mirno podnosi život skoro isto skučen kao što je i moj, ali sa manje nade na budućnost. Podržavala me je, kao da to ne primećuje, u teškim časovima. Ali u gadnim danima Antiohije njeno mi je prisustvo postalo neophodno, kao što će mi kasnije uvek biti neophodno njeno poštovanje, i sačuvao sam ga sve do njene smrti. Navikao sam se na tu priliku u beloj odeći, jednostavnoj koliko to može da bude odeća jedne žene, na njena ćutanja, njene odmerene reči, koje su uvek bile samo odgovori, i to što je moguće jasniji. Njen izgled nije ni po čemu odudarao u ovoj palati starijoj od rimske raskoši; ova ćerka skorojevića bila je potpuno dostojna Seleukida. Skoro u svemu smo se slagali. Oboje smo imali strast da ukrasimo, a potom ogolimo svoju dušu, da okušamo svoj duh na probnom kamenu. Naginjala je epikurejskoj filozofiji, tom uskom ali čistom ležaju gde bi se ponekad i moja misao opružila. Tajna bogova, koja je mene mučila, nije je uznemiravala, a nije imala ni moju strasnu privrženost telima. Bila je čedna iz gađenja prema površnosti, širokogruda više svesno no po prirodi, mudro nepoverljiva, ali spremna da sve prihvati od prijatelja, čak i njegove neizbežne pogreške. Prijateljstvo je za nju bio izbor u koji je cela ulazila; apsolutno mu se predavala, onako kako sam ja to samo u ljubavi činio; otkrivao sam joj ono što sam skrivao od svakog drugog: na primer tajne podlosti. Volim da verujem da mi ni ona sa svoje strane ništa nije prećutala. Prisnost tela, koje nikad nije bilo među nama, nadoknadio je taj dodir dva duha tesno vezana jedno za drugo.

Našem slaganju nisu bile potrebne izjave, objašnjenja ili uzdržavanja: same činjeice bile su dovoljne. Ona ih je bolje od mene primećivala. Pod teškim pletenicama, koje je moda zahtevala, to glatko čelo bilo je čelo sudije. Njeno pamćenje je zadržavalo tačan otisak svake i najmanje stvari; nikad joj se nije događalo, kao meni, da dugo okleva ili da se prebrzo odluči. Jednim pogledom bi otkrila moje protivnike, i one najskrivenije; odmeravala je moje pristalice sa mudrom hladnoćom. Uistinu, bili smo saučesnici, ali i najizvežbanije uho jedva da bi načulo znake tajnog slaganja među nama. Nikad preda mnom nije pala u grubu grešku da se žali na cara ili u tananiju grešku da ga izvinjava ili hvali. Sa moje strane, moja lojalnost nije dolazila u pitanje.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o jednoj ljubavi)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Arno Breker’s Sculpture (detail)

Trudim se da ponovo uhvatim kolutove dima i sedefaste mehure sapunice, kao u dečijoj igri. Ali lako je zaboraviti… Toliko je stvari prošlo od tih laganih ljubavi da im bez sumnje potcenjujem slast; a naročito rado poričem da sam ikad zbog njih patio. Međutim, od svih tih ljubavnica bila je bar jedna koju sam slatko voleo. Bila je tananija i čvršća, nežnija i tvrđa od ostalih; njen vitki, obli stas podsećao je na trsku. Uvek sam uživao u lepoti kose, tom svilastom i talasastom delu tela, ali kose većine naših žena su kule, lavirinti, čamci ili zmijska klupčad. Njena kosa je pristajala da bude ono što ja volim: grozd u doba berbe ili ptičije krilo. Ležeći na leđima, oslanjajući svoju gordu glavicu na mene, pričala mi je o svojim ljubavima sa izvanrednom bestidnošću. Voleo sam njen bes i njenu ravnodušnost u zadovoljstvu, njen probirački ukus i žestinu sa kojom je razdirala dušu. Znao sam da je imala ljubavnike. Na tuceta. Više im nije znala broja; ja sam bio jedan od saučesnika koji ne zahtevaju vernost. Zaljubila se u igrača po imenu Batil, tako lepog da su sve ludosti unapred bile opravdane. Grcala je njegovo ime u mom naručju; moje odobravanje vraćalo joj je hrabrost. U drugim trenutcima mnogo smo se smejali zajedno. Umrla je mlada, na jednom nezdravom ostrvu, kuda ju je prognala porodica posle razvoda koji je izazvao skandal. Milo mi je zbog nje, jer se plašila starenja, ali tako nešto ne osetimo za one koje smo zaista voleli. Trebalo joj je strašno mnogo novca! Jednog dana mi zatraži da joj pozajmim 100.000 sestercija. Doneo sam joj ih sutradan! Ona sede na zemlju, sitnog lica, čistih crta, kao u devojčice koja se igra piljaka, prosu kesu na ploče poda i poče da deli blistavi brežuljak na gomilice. Znao sam da za nju, kao i za sve nas rasipnike, ti zlatnici nisu teturavi novci sa likom Cezara, već čarobna materija, lična moneta neke himere sa žigom igrača Batila. Ja više nisam postojao. Bila je sama. Skoro ružna, nabirajući čelo sa ljupkom ravnodušnošću prema sopstvenoj lepoti, računala je i preračunavala na prste, sa izrazom đačeta, teške zbirove. Nikad me nije u tolikoj meri očarala.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.