Margerit Jursenar: „Dokrajčenje“ (odlomak)

Image result for coup de grace in art

Bivši baštovan mi priđe i reče mi na uho grubim i preklinjućim tonom starog uplašenog sluge, koji zna da će biti oteran zato što je preneo takvu poruku:

Ona naređuje… Gospođica traži… Ona hoće da to vi učinite…

Pruži mi revolver; ja uzeh svoj i priđoh mehanički jedan korak. Prelazeći to kratko rastojanje imao sam vremena da deset puta u sebi ponovim da Sofija hoće možda da mi uputi poslednju molbu i da je to naređenje samo povod da bi je uputila tihim glasom. Ali njene se usne ne pomakoše: rasejanim pokretom je počela da otkopčava bluzu kao da ću nasloniti revolver na samo srce. Moram reći da su moje retke misli išle tom živom i toplom telu, koje mi je zbog prisnosti našeg zajedničkog života bilo blisko kao telo prijatelja, i osetih da me guši nekakvo besmisleno žaljenje sve one dece koju je ta žena mogla da donese na svet i koja bi nasledila njenu hrabrost i njene oči. Ali nije na nama da punimo stadion i rovove budućnosti. Još jedan korak me dovede tako blizu Sofiji da sam mogao da je poljubim u vrat ili da joj stavim ruku na rame, koje se jedva primetno trzalo, ali uskoro sam od nje video samo mutan obris profila. Disala je ubrzano, a ja se grčevito uhvatih za pomisao da sam želeo da dovršim Konrada i da je ovo isto. Pucao sam okrenuvši glavu, skoro kao uplašeno dete koje ispaljuje petardu u božićnoj noći. Prvi pucanj raznese samo deo lica, što će me zanavek sprečiti da saznam kakav bi bio Sofijin izraz u času umiranja. Drugi pucanj je sve završio. Mislio sam prvo da je zahtevajući da ja obavim taj čin smatrala da mi daje i poslednji i konačni dokaz ljubavi. Posle sam shvatio da je samo htela da se osveti i ostavi mi grižu savesti. Računica joj je bila tačna: savest me ponekad grize. Muškarac uvek upadne u zamku žena.

Izvor: Margerit Jursenar, Dokrajčenje, prevela Ivanka Pavlović, Nolit, Beograd, 1990.

Napomena: Originalni nazi ovog romana iz 1939. godine je Le Coup de grâce. Postoje dva različita prevoda naziva ove knjige. Ivanka Pavlović, čiji je prevod citiran, odlučila se za Dokrajčenje. Prevodilac Mile Pešorda odlučio se za Oproštajni udarac (Svjetlost, Sarajevo, 1983). Ova situacija često izaziva zabunu. Dakle, u pitanju je jedan roman sa dva različita prevoda.

Alber Kami: „Jelenino progonstvo“

Mediteran ima svoju sunčanu tragiku, drugačiju od tragike magli. Ponekad s večeri, na moru, u podnožju planina, noć pada na savršen luk nekog malog zaliva, a iz mirnih voda počinje da se penje neka nespokojna punoća. Na takvim mestima shvatamo da ako su Grci dospeli do očajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga što je u njoj podjarmljujuće. U toj pozlaćenoj nesreći, tragedija dostiže vrhunac. Naše je doba, međutim, othranilo svoje očajanje u ružnoći i grčevima. Zato bi Evropa bila gnusna, kada bi ono što boli ikada moglo da bude takvo.

Mi smo izgnali lepotu, Grci su ustali na oružje zbog nje. To je prva razlika, ali koren joj je dubok. Grčka misao se uvek čvrsto držala pojma granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum, jer ništa nije ni poricala, ni svetinju, ni razum. Ona je uključivala sve, uravnotežujući svetlost senkom. Naša Evropa, naprotiv, koja se bacila na osvajanje svega, kćerka je neumerenosti. Ona poriče lepotu, kao što poriče i sve ono što ona sama ne uzdiže. I mada na različite načine, ona uzdiže samo jednu stvar, a to je buduće carstvo razuma. U svom ludilu, pomera večite granice, i istog časa mračne Erinije se bacaju na nju i proždiru je. Nemezis, boginja mere, a ne osvete, bdi. Svi oni koji prekorače granicu bivaju nemilosrdno kažnjeni.

Grci, koji su se vekovima pitali šta je pravedno, ne bi razumeli ništa od našeg shvatanja pravde. Pravednost se za njih podrazumevala u određenim granicama, dok se ceo naš kontinent grči u traženju pravde, koju želi potpunu. U praskozorje grčke misli, Heraklit je već zamišljao da će pravda postaviti granice i samom fizičkom svetu. „Sunce neće preći svoje granice, jer bi Erinije, koje čuvaju pravdu, to otkrile.“ Mi, koji smo izbacili iz koloseka i univerzum i duh, smejemo se toj pretnji. Na pijanom nebu palimo sunca kakva hoćemo. Ali, granice ipak postoje i mi to znamo. U svojim najvećim ludilima sanjamo o ravnoteži koju smo ostavili za sobom i naivno verujemo kako će je, posle svih grešaka, opet pronaći. Detinjasta uobraženost, koja pokušava da opravda to što detinjasti narodi, naslednici naših ludosti, upravljaju danas našom istorijom. Nastavite sa čitanjem

Alber Kami: „Povratak u Tipazu“

A ti oca i dom ostavila,
kroz dve stene morem proplovila,
na to luda nagnala te ljubav!
Sad u tuđoj živiš postojbini.
Euripid, „Medeja“, preveo M. Đurić

Punih pet dan kiša se slivala bez prestanka na Alžir i najzad iskvasila i samo more. S visine neba, činilo se neiscrpnog, neprekidni pljuskovi, već ljigavi od gustine, spuštali su se na luku. Sivo i meko kao veliki sunđer, more se nadimalo u zalivu bez obrisa. Ali, površina vode izgledala je skoro nepomična pod stalnom kišom. Samo bi, s vremena na vreme, neki neprimetan i širok zamah podizao iznad mora mutnu paru, koja je stizala do pristaništa, ispod venca morskih bulevara. I sam grad, niz čije se bele zidove slivala vlaga, ispuštao je drugi oblak pare, koji je išao u susret onom prvom. Na koju god stranu da se krene, izgledalo je da se udiše voda, i najzad, da se vazduh pije.

Pred tim utopljenim morem, hodao sam, čekao, u tom decembarskom Alžiru, koji je za mene i dalje bio grad leta. Pobegao sam od noći Evrope, od zime ljudskih lica. Ali, i sam grad leta izgubio je svoj smeh i nudio mi samo povijena i sjajna leđa. Uveče, u jarko osvetljenim kafanama, u koje sam se sklanjao, čitao sam svoje godine na licima koja sam prepoznavao, a da nisam mogao da im se setim imena. Znao sam samo da su ti ljudi bili mladi kad i ja, i da to više nisu.

Ipak sam ostajao uporan i ne znajući šta zapravo čekam, ako ne, možda, čas da se vratim u Tipazu. Svakako je velika ludost, koja skoro uvek biva kažnjena, vratiti se u mesta svoje mladosti i hteti da se ponovo, u četrdesetoj godini, doživi ono što se volelo i u čemu se silno uživalo u dvadesetoj. Ali, na tu sam ludost bio upozoren. Prvi put sam se već bio vratio u Tipazu neposredno posle onih ratnih godina, koje su za mene obeležile kraj mladosti. Nadao sam se, mislim, da ću tamo opet pronaći slobodu koju nisam mogao da zaboravim. Tu sam, zaista, pre više od dvadeset godina, provodio cela prepodneva lutajući između ruševina, udišući pelen, grejući se na kamenju, pronalazeći sitne ruže, koje brzo ostaju bez latica, ali koje preživljavaju proleće. Tek u podne, u čas kada se i zrikavci ućute omamljeni, bežao sam pred nezasitim bljeskom svetlosti, koja je sve proždirala. Noću sam, ponekad, spavao otvorenih očiju pod nebom oblivenim zvezdama. Tada sam živeo. Posle petnaest godina, vratio sam se svojim ruševinama, na nekoliko koraka od prvih talasa, hodao ulicama zaboravljenog grada, kroz polja obrasla gorkim drvećem, i na obroncima iznad zaliva opet milovao stubove boje hleba. Ali, ruševine su sada bile opasane bodljikavom žicom i unutra se moglo ući samo na dozvoljenim mestima. Isto tako je, iz razloga koje valjda nalaže moral, bilo zabranjeno šetati se tuda noću, a danju se nailazilo na zvaničnog čuvara. Slučajno, bez sumnje, tog jutra je na ceo prostor oko ruševina padala kiša. Nastavite sa čitanjem

Alber Kami: „More izbliza“

Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je izgledalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo. Od tada čekam. Čekam lađe koje se vraćaju, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv, iz sve snage. Viđaju me kako prolazim lepim, otmenim ulicama, kako se divim pejzažima, tapšem kao i svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, pomalo sanjarim, vređaju me, jedva da se čudim. Onda zaboravljam i osmehujem se onome ko me vređa ili suviše učtivo pozdravljam nekog koga volim. Šta ja tu mogu, kad u mom pamćenju postoji samo jedna slika? Na kraju, traže od mene da kažem ko sam. „Još ništa, još ništa…“

Na pogrebima prevazilazim samog sebe. Ističem se, zaista. Laganim korakom prolazim kroz predgrađa okićena gvožđurijom, idem širokim alejama, kroz drvorede od cementa, koji vode do rupa u hladnoj zemlji. Tu, pod jedva pocrvenelim zavojem neba, gledam kako hrabri momci sahranjuju moje prijatelje, na jedva tri metra dubine. A cvet koji mi tada pruža neka blatnjava ruka, ako ga bacim, nikada ne promaši raku. Moje je poštovanje precizno, uzbuđenje tačno odmereno, glava pristojno oborena. Dive mi se kako pronalazim prave reči. Ali, u tome nema moje zasluge: ja čekam.

Čekam dugo. Ponekad posrnem, ruka me izda, uspeh mi izmiče. Šta mari, tada sam sam. Probudim se tako usred noći, i kroz polusan, čini mi se da čujem šum talasa, disanje voda. Sasvim razbuđen, vidim da su to vetar u krošnjama i zlosrećni huk pustog grada. Onda mi je potrebna sva moja snaga, da sakrijem svoje očajanje ili da ga prikladno odenem.

Drugi put mi, opet, nešto pritekne u pomoć. U Njujorku, ponekih dana, izgubljen na dnu tih bunara od kamena i čelika, kojima lutaju milioni ljudi, trčao sam od jednog do drugog, ne videći kraja, iznemogao, sve dok me najzad ne bi pridržavala samo masa ljudi koja je tražila izlaz. Gušio sam se, panika u meni samo što nije kriknula. Ali, svaki put bi me udaljena sirena remorkera podsetila da je taj grad, preshala cisterna, u stvari ostrvo, i da me na rtu Bateri čeka voda mog krštenja, crna i ustajala, prekrivena šupljim plovcima. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“

225f26e6fe2e016fe1e9bc0daf9cf4ac

Za G. F

Ova knjiga bila je zamišljena, zatim napisana, u celosti ili delimično, u različitim oblicima između 1924. i 1929. godine, između moje dvadesete i dvadeset pete godine. Svi su ti rukopisi uništeni, što su i zasluživali.

*

Ponašla sam u jednoj svesci Floberove prepiske, koju sam mnogo čitala i mnogo ispodvlačila oko 1927. godine, nezaboravnu rečenicu: „Pošto bogova više nije bilo, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedinstveni trenutak kada je samo čovek postojao.“ Veliki deo svog života provela sam u pokušajima da definišem, a zatim i naslikam tog čoveka samog, a ipak vezanog za sve.

*

Radovi započeti u 1934. duga istraživanja; petnaestak strana napisano i smatrano konačnim. Nameravano delo otpočinjala i napuštala nekoliko puta između 1934. I 1937.

*

Dugo sam zamišljala delo u obliku dijaloga, gde bi se svi glasovi vremena čuli. Ali ma šta radila, detalj se isticao iznad svega; delovi su ugrožavali ravnotežu celine; u svim tim kricima gubio se Hadrijanov glas. Nisam uspevala da dam taj svet onako kako ga je video o čuo jedan čovek.

*

Jedina preostala rečenica iz redakcije od 1934: „Počinjem da sagledavam profil svoje smrti.“ Kao što slikar stojeći prema horizontu neprestano pomera svoje nogare desno, pa levo, i ja sam najzad našla vidni ugao svoje knjige.

*

Uzeti jedan život kao poznat, završen, utvrđen (ukoliko to ikad život može biti) istorijom, tako da se jednim potezom obuhvati cela krivulja; još više, izabrati trenutak kad je čovek koji meri i ocenjuje život koji je proživeo sposoban da o njemu sudi. Udesiti kao da se on pred svojim sopstvenim životom nalazi u istom položaju kao i mi.

*

Jutra u Vili Hadrijani; bezbrojne večeri provedene u malim kafanama koje okružuju Olimpejon; neprekidna putovanja tamo-amo po grčkim morima; putevi Male Azije. Da bih se mogla koristiti ovim uspomenama koje su moje, trebalo je da mi budu isto tako daleko kao i II vek. Nastavite sa čitanjem

Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о пријатељству)

Head of Artemis, 4th c. BC

Женска биста из 4. века пре нове ере

И тада ми се јави најмудрији од свих мојих добрих духова: Плотина. Више од двадесет година познавао сам царицу. Били смо из исте средине, били смо приближно истих година. Гледао сам је како мирно подноси живот скоро исто скучен као што је и мој, али са мање наде на будућност. Подржавала ме је, као да то не примећује, у тешким часовима. Али у гадним данима Антиохије њено ми је присуство постало неопходно, као што ће ми касније увек бити неопходно њено поштовање, и сачувао сам га све до њене смрти. Навикао сам се на ту прилику у белој одећи, једноставној колико то може да буде одећа једне жене, на њена ћутања, њене одмерене речи, које су увек биле само одговори, и то што је могуће јаснији. Њен изглед није ни по чему одударао у овој палати старијој од римске раскоши; ова ћерка скоројевића била је потпуно достојна Селеукида. Скоро у свему смо се слагали. Обоје смо имали страст да украсимо, а потом оголимо своју душу, да окушамо свој дух на пробном камену. Нагињала је епикурејској филозофији, том уском али чистом лежају где би се понекад и моја мисао опружила. Тајна богова, која је мене мучила, није је узнемиравала, а није имала ни моју страсну приврженост телима. Била је чедна из гађења према површности, широкогруда више свесно но по природи, мудро неповерљива, али спремна да све прихвати од пријатеља, чак и његове неизбежне погрешке. Пријатељство је за њу био избор у који је цела улазила; апсолутно му се предавала, онако како сам ја то само у љубави чинио; откривао сам јој оно што сам скривао од сваког другог: на пример тајне подлости. Волим да верујем да ми ни она са своје стране ништа није прећутала. Присност тела, које никад није било међу нама, надокнадио је тај додир два духа тесно везана једно за друго. Наставите са читањем

Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о једној љубави)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Скулптура: Арно Брекер (детаљ)

Трудим се да поново ухватим колутове дима и седефасте мехуре сапунице, као у дечијој игри. Али лако је заборавити… Толико је ствари прошло од тих лаганих љубави да им без сумње потцењујем сласт; а нарочито радо поричем да сам икад због њих патио. Међутим, од свих тих љубавница била је бар једна коју сам слатко волео. Била је тананија и чвршћа, нежнија и тврђа од осталих; њен витки, обли стас подсећао је на трску. Увек сам уживао у лепоти косе, том свиластом и таласастом делу тела, али косе већине наших жена су куле, лавиринти, чамци или змијска клупчад. Њена коса је пристајала да буде оно што ја волим: грозд у доба бербе или птичије крило. Лежећи на леђима, ослањајући своју горду главицу на мене, причала ми је о својим љубавима са изванредном бестидношћу. Волео сам њен бес и њену равнодушност у задовољству, њен пробирачки укус и жестину са којом је раздирала душу. Знао сам да је имала љубавнике. На туцета. Више им није знала броја; ја сам био један од саучесника који не захтевају верност. Заљубила се у играча по имену Батил, тако лепог да су све лудости унапред биле оправдане. Грцала је његово име у мом наручју; моје одобравање враћало јој је храброст. У другим тренутцима много смо се смејали заједно. Наставите са читањем