Радница у култури Југославије: Војка Смиљанић Ђикић

Дама на фотографији је Војка Смиљанић Ђикић.

Питате се: „Ко је она?“

У питању је жена коју сам једино знала по томе што је превела роман „Алексис“ Маргерит Јурсенар чије сам одломке објављивала на овом месту.

Име ништа не може да исцрпи а толико тога је иза њега сакривено.

Војка Смиљанић Ђикић била је једна од најзначајних радница у култури и културној политици Југославије. Мислим да људи када размишљају о свеукупној култури једне земље никада не помишљају на уреднике, а ти су људи управо творци и планери читавог пројекта. Ко би могао да помисли да је ова жена стајала иза дешавања и догађаја у култури који су образовали стотине хиљада људи?

Она је била једна од таквих: особа која је заслужна за садржај Радио Београда, особа која је заједно са Мешом Селимовићем радила на роману „Дервиш и смрт“, особа која је са енглеског преводила писце из земаља несврстаних, особа која је познавала толико људи значајних у контексту југословенске културне сцене.

Много прича и легенди казала је у интервјуу за Сарајевске свеске новинару Бору Контићу. Уметност интервјуа је посебан поетички и књижевни жанр. Историја, теорија, критика: све је ту. И форма интервјуа, не само форма есеја или научног текста, требала би бити препоручена литература за испит. Невероватне приче можете сазнати из интервјуа који следи, од оних из уметничких кругова до прича са политичког врха.

Уопште, можете сазнати много више: шта је (био) један живот. Војка Смиљанић-Ђикић била је последња југословенска Уредница, како су је назвале колеге из Свесака, у чијем је оснивању и учествовала (томе у прилог говори и овај видео). Преминула је у Сарајеву крајем августа 2016. године. У наставку можете читати одломке из интервјуа.

Војка Смиљанић Ђикић (на фотографији је иза Јованке Броз, у Алжиру, као жена југословенског амбасадора у тој земљи, Османа Ђикића) у интервјуу за Сарајевске свеске, говори о:

РАДИО БЕОГРАД

Ја долазим на Радио Београд негде 1956, 1957. Радио Београд је био чаробан. Стево Мајсторовић је био шеф културе. Ја сам дошла у ту редакцију а тамо: Нада Маринковић, Моча Миланков, Цици (Милорад) Павић, Душко Радовић, Мића Данојлић. Ту сам ушла у гротло и испекла занат.

Занат је подразумијевао, шта?

Одлазак на сва места од Академије до праћења позоришног репертоара. Само су ме бацали, гурали овамо, онамо. Тако сам прешла на екавицу. Прво сам радила са лектором Радио Београда, Милијом. Али, мислим да је главни узрок моје екавице – српска поезија. На њој сам нарасла као личност. Тада сам написала и прве песме, на екавици и тако је остало, ево до данас.

БЕОГРАДСКЕ КАФАНЕ

Пуно сте се и дружили?

Да, а то је значило кафану. Ту сам научила да седим и једем пребранац. Најбољи ресторан тог времена у Београду био је „Јанићије“. Није био отмен, није било сервирања, ни салвета. Али врхунска храна. Јанићије је био Македонац, мали, мршав с брковима. Стар. А његова жена као Аксиња из Тихог Дона. Лепотица, раскошна. Њих двоје су то водили. Она је наплаћивала.

Гдје је био тај ресторан?

Идете Булеваром (револуције) доста високо. Прођете и ону пијацу па се негде лево скрене. Значи лево од булевара кад се иде горе према Цветку. И ту у једном ћошку, старинска кућа која има онај улаз на ћошку. Није било пуно столова. То је била кафана у коју је обавезно долазила екипа из Југословенског драмског, после представе. Не могу да нађем никог у Београду ко се сећа тог Јанићија. Јанићије је наравно, умро. Уопште, Београд моје младости је нешто најлепше. Па онда Клуб књижевника. Краљ, краљева. Иво, Будо, млади били. То је цветало. Мислим да нигде у свету нисам јела као у том Клубу књижевника. Онда је било пар ресторана на Ковачу.

МИЛИЦА ЗОРИЋ-ЧОЛАКОВИЋ

Иначе, Милица Зорић – Чолаковић је за време рата била у логору на Бањици. Спасила је нека Зора, паризанка, која је касније живела у Сарајеву. Милица је имала само 30 кила кад је изашла из логора. Мислим да је Милица увела Роћка у тај круг око Андрића, одмах након рата.

Морате знати да је Милица Зорић – Чолаковић била Андрићева пријатељица још пре рата. Дописивали су се и гајили нежно пријатељство. Отац Милице Зорић био је инжињер. Предавао је на Високој школи у Београду. Милица је била велика љубав Бранимира Ћосића који је рано умро. Волио ју је такође и Веселин Маслеша. И композитор Вучковић.

Моје право пријатељство је почело после Милицине изложбе у Музеју фресака у Београду. Остала сам потпуно запањена. Полудела сам од тих њених таписерија. То нису само таписерије. То је историја народа. Она је после излагала у Антибу затим Швајцарској. Њен је отац био колекционар. Иначе, она је сестра Растка Петровића. Расткова мајка и Милицин отац су брат и сестра. Значи родбински везана и за Надежду Петровић. Милица иде из најугледније српске породице. Имала је тај велики хендикеп да јој је муж био високи политичар. У свету такав муж је привилегија. Код нас је драма.

Одем значи на ту изложбу – полудим. Приђем јој, изразим своје дивљење и тако почнем с њом да се виђам. Једном смо на Брионима ишле на плажу Милица, Роћко, ја и Бела Крлежа. И каже Бела Роћку: „Леп си као Гари Купер“. А Милица је одмах одговорила: „Ма како можеш оног глумца упоредити са овим чичекањом“. Милица је била бритког језика. Једном је пред Титом рекла оном Влаховићу (Вељко): „Ма дај богати шта се петљаш у културу. Остави је више“. Е видите, Милица Зорић – Чолаковић је сада заборављена у српској уметности. Ја сам хтела једном у Свескама објавити али нисам нашла никог да напише слово о њеним таписеријама. Њена је генерација помрла. Пеђа (Милосављевић) је дивно писао о томе. Кад је излагала у Антибу то су биле дивне критике. У Југославији, увек је била само Роћкова жена.

ИВО АНДРИЋ

Андрића сте такође познавали?

Да. Дао ми је право да драматизирам и направим ТВ филм по његовој причи „Злостављање“. Ја сам Андрића, осим на излетима са Чолаковићима, раније сретала код Стеве Јаковљевића и његове жене Војке на адреси – Авалска 6. Ту сам долазила 1950-тих. Мислим да се на тој адреси у рату дубоко развила љубав Иве Андрића и Милице Бабић – Јовановић. И Војка Јаковљевић и Милица Бабић су остале без мужева током Другог светског рата. И Стева и Ненад Јовановић су одведени у њемачки заробљенички, не концентрациони логор. Стева Јаковљевић, који је био познат по својој „Српској трилогији“, написао је после рата роман о својим заробљеничким искуствима али тај текст није доживео прави пријем. Имао је сукоб, нисам сигурна да ли са Ђиласом или неким другим и након тога је готово престао да пише. Стева Јаковљевић је био професор биологије, чувени ихтиолог, и са Синишом Станковићем истраживао је Охридско језеро.

Његова жена Војка била је сличних година као и Милица Бабић – Јовановић (која је рођена 1910. године). Предратна лепотица улазила је у ред најчувенијих заједно са Лелом Чавком и Лелом Лопандић. Могло би се комотно рећи да су главне предратне београдске лепотице потицале из Босне. Након рата када се Милици Бабић вратио муж из заробљеништва, као и свака патријархална Босанка, посветила се мужу.

Сећам се сусрета са Андрићем тих година у кући Јаковљевића. Сретали смо се у соби са охридским намјештајем. Војка Јаковљевић је потицала из Куманова. Андрић је био помало и гурман. Волео је посебно пасуљ са кобасицама. Једном недељно то му је спремано код Јаковљевића. Такође и пита од вишања. Стева би му говорио „Да вас виде оне ваше обожаватељке изгубили би доста на значају“. Стева Јаковљевић је 1950-тих често ишао са Андрићем на књижевне вечери. Андрић је говорио да „у Србији сви знају за Стеву, мене нико не зна“. Да ли је то говорио као џентлмен или је тако стварно било…

Related image

Ivo Andrić: „Na putovanju“

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutljajima oživljavalo je razgovor.

„Volim da putujem!“, rekao je odjednom, neočekivano i tiho, jedan mladić, ali sa osmehom u kojem je bilo nešto od prigušenog kliktanja i radosnog polaska. Uzbudio me je taj mladićki osmejak i podstakao da i ja kažem nešto o putovanju, ali u sebi. To je bio negovoreni monolog koji je, kao reka ponornica, nečujno tekao ispod njihovih glasnih pričanja.

„A ko ne voli? Razgovarajte sa ženama i mladićima, pa ćete videti. Zagledajte u dno duše starijim, smirenim ljudima, koji ne govore o svojim željama, i naći ćete istu strast, zamrlu, bez nade na ostvarenje, ali živu i trajnu. Možda bi se mogdo reći da svak voli putovanje, ili bar misao o njemu, kao svoj drugi, lepši, život. Ali ja, kad kažem da volim da putujem, imam za to stvaran i naročit razlog. Jelena, koja se tako retko pojavljuje, na putovanjima je još ponajčešće pored mene. Zato volim da putujem sam, i zato putujem često. Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam. Tada se dešava, u srećnim trenucima, da se pojavi Jelena. Kako, kada, i pod kojim vidom i prividom, ne bih mogao da kažem, jer to ni sam ne mogu nikad da predvidim niti umem docnije sebi da objasnim. Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz kreće i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinjava neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svim svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama. Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga beskrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo. Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima – nepomična i nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, liče na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a sluđene delove kontinenata i okeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošću nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke. Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojačanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljaju samo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)

Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca.

Na ovakvim putovanjima sa Jelenom takve, inače retke, zamene čula bile su neprestano i potpuno mogućne, i ostvarivale se lakoćom sna i brzinom misli. Tako je bilo i sada.

A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima.

Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika. Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; ona po zakonu svoga bića i postanka, a ja u neizrecivoj slasti njenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći.

Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmerno srećniji od svih ljudi na zemlji, koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom ženom savršenog bića i lika. To je bilo dovoljno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje.

Prema meni se, u ritmu brzog voza, njihalo prazno sedište, kao grana sa koje je ptica odletela. Vagonski prozor uzalud je hvatao i kosio sve nove predele u sve novoj igri svetlosti i oblaka. Sve to je proticalo i odlazilo nekud u bezobličnim, tečnim masama. A ja sam putovao kao brižan samac, što sam bez Jeleninog prisustva u stvari uvek i bio.

A biva da se Jelena javi i drugom prilikom i na drugi način, ali uvek na putovanju, uvek čudno i neočekivano.

Dešava se da nam u stranom gradu, na povratku, ostane koji sat vremena između dva voza, ili između voza i aviona, ili broda i voza. Tu sati imaju uvek naročitu boju i naročito mesto u našem životu.

Sunčano popodne iza kiše. Stvari su u garderobi, u džepu je vozna karta za dalje putovanje, večeras. Sav raniji život iza mene je, sav budući tek preda mnom. Stvara se prazno područje potpune slobode. Tu se dobro živi. Ništa nije ni kako je bilo ni kako će biti, nego onako kako bi moglo biti i kako, nekim čudom, i jeste. Sav život je odjednom postao čvrst, jasan, bezimen, osetan samo po onom što vredi sam po sebi. Sve ima naročito značenje i vrednost, i ono što čovek pomisli, i ono što pogleda, pomiriše ili okusi. Sitnice i slučajni susreti imaju u takvim prilikama često izgled značajnih stvari i velikih doživljaja.

Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu, razgledam izloge, spomenike i zgrade, kao da ću moći sve poneti u sećanju. Svraćam u radnje i kupujem sitnice, poklone koje ću poneti prijateljima kod kuće. Uzbuđen sam kao da otimam od života, kradem od smrti. Nosim poklone za druge, a idem pun radosti, kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dragocenim predmetima i uz njih pogledima i osmejcima koji vrede hiljadu puta više od predmeta. Prolazim nepoznatim gradom kao raskošnim tuđim voćnjakom. Razgledam, pazarujem, izvinjavam se, zahvaljujem. A preda mnom je stalno utvrđen sat i minut moga odlaska.

Ušao sam u jednu veliku, bogato uređenu papirnicu, punu sveta, koji je na dvoja velika vrata neprestano ulazio i izlazio. Bilo je doba godine kad dani počnu primetno da kraćaju. Napolju je bilo još prilično vidno kad su u radnji planule svetlosti, sve odjednom, i celu prostoriju prelile mlečnim sjajem, u kojem su oživeli svi predmeti, raznobojna roba po tezgama i rafovima i lica kupaca i prodavačica. U tom trenutku ugledao sam Jelenu. Išla je put kase da plati. Prodavačica je napustila svoje mesto i pratila je, ne odvajajući očiju od nje. Žena na kasi primila je rasejano novčanncu, a kad je htela da vrati ostatak i podigla pogled do Jeleninog lica, odjednom je ustala i stojeći predala joj novac. Jelena se zaputila ka izlazu, a mala prodavačica išla je za njom sve do vrata, sa očitom namerom da ih otvori. Ali je u tom pretekao jedan stariji nameštenik, koji se slučajno desio tu. Gledajući Jelenu u lice, otvorio je širom vrata i rekao glasno i radosno:

„Neka, ja ću zatvoriti!“

Žena za kasom jednako je stajala i gledala za Jelenom.

Bio sam potpuno zanesen gledajući kako se svak kao čarolijom menja čim pogleda Jelenu u lice. Tek kad su se vrata za njom zatvorila, setio sam se da pohitam i da joj priđem. Na nesreću, nisam još bio platio. Brzo sam istresao novac pred ženu na kasi, koja je hladno prelazila pogledom preko mene kao preko brojke u dugom nizu brojaka. Gurajući se i saplićući, istrčao sam napolje. Gledao sam levo pa desno. Svet je vrveo širokim trotoarima u oba pravca, sredinom su milela kola u neprekinutoj povorci. Bio je dvosmisleni prelazni čas između dana i noći. Sve je bilo osvetljeno, a ipak nejasno i nerazumljivo. Činilo mi se da pored mene prolazi povorka sa maskama na licima. Gde se tu izgubila Jelena? U kom pravcu je krenula? Kako da je nađem? – Učinio sam ono što je najgore i najnerazumnije. Krenuo sam levo, probijao se grubo i zagledao svakoj ženi u lice. Onda sam se opet vratio pred radnju i pošao desno. Kad sam izgubio svaku nadu, vratio sam se na polaznu tačku. Tu sam stajao još jedno vreme, kao čovek koji je nepovratno izgubio ono do čega mu je najviše stalo. Sve je bilo maglovito i neodređeno, samo jedno je bilo jasno: da se sa takvim gubitkom čovek ne može pomiriti.

Još dugo sam krstario tim živim i prometnim delom grada, vukući svoje paketiće i unezvereno gledajući oko sebe. Na mahove bi mi se pričinilo da za ugao zamiče Jelena. Potrčao bih naglo i tamo nalazio – neku nepoznatu ženu. Zastajao sam postiđen. Ali malo docnije opet bi mi se učinilo da se u gomili, na protivnoj strani ulice, nazire Jelenin stas. Pretrčao bih nepropisno i – uzalud. Sve me je varalo. Sve sam više gubio poverenje u svoje oko i svoj korak. Izmučen i umoran, stigao sam na stanicu pred sam polazak voza. Uzeo sam svoje stvari, smestio se u avetinjski osvetljenom kupeu. Paketiće od kupovine složio sam u svoj kofer. Činilo mi se da sam se udvojio i da vidim sam sebe kako dugo sedim nepomičan sa koferom na kolenima, pitajući se neprestano da li je to zaista mogla biti Jelena, a zatim čvrsto i nervozno pritišćem njegove dve brave, koje pri zatvaranju kažu metalnim glasom, jedna: da!, a druga: ne! Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvetljen predeo. Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen element. Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, ubilačka pustinja. Čini mi se da je živo biće neće preživeti ni videti joj kraja. A meni valja živeti, i čekati. Živeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

Napomena: Ovaj odlomak o putovanju deo je Andrićeve priče Jelena, žena koje nema.

Fotografija: André Kertész

Ivo Andrić: „Razgovor sa Gojom“

Image result

Toplo i mirno popodne spuštalo je prve senke na drum. Delilo me dvadesetak kilometara od Bordoa. Prolazeći kroz Croix des Huins ugledao sam desno od druma velike stubove stanice za bežičnu telegrafiju. Kule od metalne paučine, fine kao čipka i tvrde kao gradovi.

Vozeći dalje, mislio sam neprestano na sličnost između vitih i prestarelih katedrala i ovih čeličnih tornjeva bežične telegrafije. I oni imaju svoje stalne službenike koji ih opslužuju kao sveštenici hramove. I u njima gore, noću, celom dužinom (zbog aviona koji lete u tami), crvene ili zelene lampe koje liče na sveće i kandila u crkvama. Naravno da je kod onih telegrafskih kula sve na racionalnoj osnovi i sve služe jasno određenoj praktičnoj svrsi, dok su crkveni tornjevi danas samo luksuz i simbol. Ali, zar i oni nisu nekad postali iz potrebe i bili građeni na racionalnoj osnovi? Samo se ta racionalna osnova pomakla, a svrha nestala, zaboravljena.

Ta analogija me stalno pratila i od nje se u mojim mislima neobično jasno i ubedljivo vezivalo ono što mi nazivamo blizu sa onim što zovemo daleko, „mogućno“ sa „nemogućnim“. Noseći u očima sliku tih modernih crkava u kojima se svakoga trenutka dešava čudo, činilo mi se da i moja misao i moja uobrazilja lakše i brže prelaze i oživljuju prošla vremena i pomrle ljude.

Velike i još nesavršene katedrale našega vremena koje sam posle podne gledao u Croix des Huins bile su predmet toga razmišljanja još pred veče, kad sam lutajući po velikoj vinarskoj varoši seo umoran pred jednu kafanu u predgrađu. Takva predgrađa postoje u svim gradovima sveta. Tu je kanalizacija još rudimentarna, asfalt redak, a ulice nose imena lokalnih pesnika ili lekara filantropa, poznatih samo u ataru te opštine. U tim kvartovima koji nastaju, gde još ništa nije utvrđeno ni stalno, gde se ništa ne zaustavlja i ne buni misao, tu je za stranca najlepše mesto za odmor i razmišljanje.

Nedaleko od kafane, na jednoj utrini, pored građe odbačene sa poslednjih građevina, podižu cirkusku šatru. Čuju se udarci čekića, radnička vika i, s vremena na vreme, promuklo štektanje hijene ili neke druge životinje iza rešetaka menažerije.

Ove male kafanice po predgrađima, u kojima nema nekog naročitog pokućstva ni ureda, jednake su manje-više svuda i ne menjaju se sa vremenom i modom. Stolovi, klupe, flaše sa širokim grlićem i čaše od grubog mutnog stakla, gazda sa zasukanim rukavima i modrom keceljom, sve je to oduvek i svuda tako, u sve su to gledali mnogi i mnogi naraštaji gostiju. Na tom dekoru mogu se uvek izazvati ljudi i nošnje i običaji iz raznih vremena, a da nimalo ne odudaraju od njega, i bez anahronizama koji bi kvarili iluziju i činili scenu neverovatnom.

– Da, gospodine – rekao je neko pored mene, potvrđujući moje misli kao da sam ih glasno kazao. To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali žive oči. – Prema meni je sedeo Don Francisco Goya y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog govora, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.

– Da, gospodine… I mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stvarima ljudske sudbine.

Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikarsko delo.

– Da, gospodine, proste i uboge sredine su pozornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti u stvari su samo dogorevanje i docvetavanje onoga što je niklo ili planulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, zaboraviti drugo.

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jednostavnosti, na strani slobodnog, dubokog života oskudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovata, siva, snažna a suva kao pustinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim životom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke?

Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ruke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomično na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost onoga što je starac govorio svojim muklim glasom iz grudi, koji se samo na mahove peo u grlo, kao plamen koji se ne da prigušiti ni sakriti.

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudima, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

– Vidite, umetnik, to je „sumnjivo lice“, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još uvek ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko biće. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:

– Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.

Vidite to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna. Ovako je Paolo, služeći se jednom fikcijom, kazivao našu zajedničku misao.

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo poziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispuniti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika zadovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodoljiva i nezaježljiva težnja da se iz mraka nepostojanja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje „zauvek“, krtom kredom na prolaznoj hartiji?

Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i mozgova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parčad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pravom, izgleda bezuman i sujetan ima nečeg od velikog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mravinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga posla mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik „izvan zakona“, odmetnik u višem smislu reči, osuđen da natčovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki viši nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljiv, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.

Mi stvaramo oblike, kao nekad druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u „prirodi“ već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas „igramo Antihrista“, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instiktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila.

To je bila velika teorija moga druga Paola, Italijana sa slovenskom krvi u žilama. Treba biti sklon maštanju i mistici kao što je on bio, pa sve to sročiti ovako. Za mene je bilo zanimljivo da može neko tako da stvara i rastvara svetove iznad i ispod plana na kome živi. Sasvim drugačije sklopljen, ja nisam nikad mogao ući u njegov način osećanja i izražavanja. Jer ja sam i tada osećao, kao što danas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, i da nas samo naši instikti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostrukosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje vidimo izdvojene i zasebne svetove, različne po osobinama i po suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost sa večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih a uvek nesumnjivo istih zakona.

Kada bih hteo da padam u grešku i da zamenjujem proizvoljno uzroke sa posledicama, ja bih mogao za Paolovu tezu o antihristovskom pozvanju umetnika-tvorca naći novih i značajnih dokaza. Samo što ja iz tih činjenica ne podvlačim zaključke slične njegovima. Ja ne stvaram uopšte nikakve zaključke. Ali vidim činjenice. Paolo je govorio: umetnik je proklet, jer je, kao što vidite, takav i takav. Ja se ograničavam da kažem: umetnik je takav i takav. I tu se slažem u svemu sa njim.

– U mojoj kući je živela, pored svoje majke, mala Rosarito. (Kod toga imena, starac obori svoj oštri pogled i oko njegovih sklopljenih trepavica obiđe nešto kao magla). Jednoga dana, kad joj je bilo pet godina, slušao sam razgovor između nje i jednog dečaka koji je bio tek pošao u školu i hvalio se pred devojčicom svojim znanjem.

– A znaš li ti ko je stvorio ljude? – pitao je dečak.

– Ljude? Znam. Čika Francisko – odgovorila je devojčica i pokazivala na portrete razmeštene po mom ateljeu.

Dečak koji je želeo da se hvali, kao da je odjednom zaboravio svoj katihizis, zamuckivao je.

– Bog… Bog je stvorio.

Ali pogled nije skidao sa slika oko sebe, a devojčica je, pokazujući mu jedan po jedan ljudski lik, pobednosno izgovarala kod svakoga.

– Čika Francisko… Čika Francisko.

Iz cirkusa, koji se podizao na ledini pored kafane, javiše se trube i doboši. Stari gospodin zastade u govoru. Slušao je jedno vreme ne pokazujući ni zlovolju ni nestrpljenje. Instrumenti su izostajali. Ostala je samo jedna tanka truba. Uz njenu svirku, starac je govorio tiho i razgovetno.

– Za mene je cirkus najpristojnija forma pozorišta. On je najmanja beda u toj velikoj bedi. U svakom javnom nastupanju ima nečeg kao nedopuštenog i stidnog. Dok sam bio mlađi, dešavalo mi se dosta puta ovo: snivam da igram na nekoj pozornici, pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom, i sve se sa užasom pitam kako sam nepozvan i nespreman došao na scenu. A treba da igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reči.

Nemogućno je kazati kakvo je mučenje takav san. A snivao sam ga dosta često.

U životu sam dolazio u dodir i sa pozorištem i sa glumcima. I svaki put sam se mogao uveriti da je pozorište najjaloviji od svih naših napora. U dodiru sa scenom i glumcima mene ispuni takvo osećanje bede i uzaludnosti da se pitam: da li ova ništavnost pozorišta nije samo slika onoga što čeka sve veštine, pre ili posle, na njihovom putu? Kad vidim sat meda, načinjen od kartona i naslikan ovlaš, koji služi u nekoj operi kao dar gorštaka šumskom božanstvu, ja još sutradan niti imam volje da jedem ni da slikam. Po dvadeset i četiri sata me progoni slika tog mrtvog, gore nego mrtvog, nerođenog predmeta, koji je podjednako daleko od varke kao i od stvarnosti. I ako treba da nađem neki simbol za pozorišnu umetnost, ja bih uzeo taj sat meda od kartona. Bedno parče rekvizita koje je pokušalo po stotinu puta da u očima ljudi postane med i po sto puta se nanovo vratilo u sanduk za rekvizite, uprljano, neuspelo, izlišno.

I u najboljim pozorištima sve je prašno i nečisto. Glumački poziv je najteži i najbedniji od svih poziva. Zato je njima potrebno sa se u životu toliko provode, banče, jedu i piju, kao neki stalni osuđenici na smrt, stalno na belom hlebu.

Poznavao sam dobro jednu glumicu… (Tu stari gospodin nešto prežvaka, kao da samo za sebe izgovara njeno ime, trepavke mu se sastaviše i oko očiju mu zaigra opet neka milina).

To je bila divna žena, srčana i velikog duha u svemu osim u stvarima koje su se ticale pozorišta. Zbog nje sam išao u teatar, iako je za mene bilo pravo mučenje gledati je na sceni. Jednog dana, sedeći u prvom redu, video sam kako joj je za vreme igre dugi skut bele haljine zapeo za neki nevidljivi ekser u podu. Osetila je da se zaplela, ali je recitovala i dalje, samo je trzala očajnički nogom, nastojeći da se oslobodi. Ti jadni pokreti uhvaćene nemoćne životinje koja izgovara visokoparne stihove dok je obliva mrtvački znoj i u očima joj sja ludački strah od „kiksera“ i skandala, pokazali su mi u munjevitom osvetljenju svu sujetu ove umetnosti. Što je još gore, sve je to dugo vremena kvarilo veliko zadovoljstvo koje mi je davalo druženje sa ovom divnom i nezaboravnom ženom.

– Meni su govorili često, govorili i pisali, da imam preteranu i nezdravu sklonost ka mračnim predmetima, silovitim ili dvosmislenim prizorima. I to su ponavljali u govoru i pismu onako hladno i sve sa manje smisla i razmišljanja, kao što ljudi rade većinu stvari.

Bilo je jedno vreme, u Madridu, pre ratova, kad su ljudi i žene u razgovoru sa mnom kriomice pogledali moje ruke, kao da hoće da se uvere da li su to te ruke. Govorilo se, znam, da slikam noću uz pomoć Nečastivog i da imam poroke kojima se ne zna tačno ni ime ni suštine, ali koji su satanskog porekla. Međutim, u to vreme nije u celoj Španiji bilo skromnijeg, plašljivijeg i normalnijeg, da, normalnijeg, čoveka od mene.

Nije to zanimljivo da li su ljudi mislili ovako ili onako o meni ili govorili ovo ili ono, nego je to važno kao primer nerazumevanja umetnosti. A meni je lako objasniti moj stav.

Svi ljudski pokreti proizilaze iz potrebe za napadom ili odbranom. To im je osnovni, u većini slučajeva zaboravljeni, ali istinski uzrok i jedini pokretač. A priroda umetnosti je takva da nije mogućno naslikati hiljadu sitnih pokreta koji, svaki za sebe, nisu mračni ni zlokobni. Ali svaki umetnik koji hoće da slika ono što sam ja slikao, prisiljen je da prikaže pokret koji je zbir svih tih mnogobrojnih pokreta, a taj zgusnuti pokret nužno i neminovno nosi na sebi pečat svog istinskog porekla, napada i odbrane, besa i straha. I što je u jednom takvom pokretu veći broj pokreta utkan i zbijen, to je pokret izrazitiji i slika ubedljivija. Eto zašto su moji likovi i njihovi stavovi i pokreti mrki, često strašni i jezivi. Zato što, u stvari, drukčijih pokreta i nema.

Može se kazati da ima ljupkih slikara koji su prikazivali samo idilične scene i likove pune lake bezbrižnosti. Ima i toga u životu, i sam sam to ponekad slikao, ali za svaki takav stav, oslobođen instinkta straha i opreza, potrebno je nekoliko miliona onih drugih bezbrižnih i borbenih pokreta, da bi ga u njegovoj neprirodnoj i kratkovečnoj lepoti i slobodi podržavali i branili. Inače, oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi. Ne treba zaboraviti da svaki korak vodi ka grobu. Već samo to meni je dosta kao opravdanje. A to bar ne može niko poricati.

Jednom sam, igrajući se, nacrtao vodenu površinu u večernjem sjaju i na njoj barku iza koje ostaje lepezasta brazda na vodi. Sve je nejasno, bez pojedinosti, gledano izdaleka. Dao sam jednom prijatelju, vedrom i pametnom čoveku, taj crtež i ostavio mu da on sam navede ime. Bez oklevanja čovek ga je okrstio. „Poslednja vožnja”, iako se to ni po čemu nije moglo videti.

– Ima jedan naročito težak zadatak kod izrade portreta, jedna velika muka slikareva, a to je: izdvajanje lika iz svega onoga što ga okružuje i vezuje za ljude i okolinu. To oslobođenje jednog lika opet je, što bi rekao onaj moj Paolo, jedna vrsta antihristovske akcije, jedno protivstvaranje. Ceo put kojim je išla sudbina modela mi pređemo ponovo samo u protivnom pravcu, dok lice na koje smo bacili oko ne izvedemo na čistinu na kojoj ga postavimo samo samcato, kao na gubilištu. I tek tu, mi ga ponovo stvaramo.

U svakoj drugoj umetnosti, čovek je prikazan uvek u vezi sa ostalim ljudima, i što je originalniji i ličniji, to je više potrebno prikazati njegov odnos prema ostalima, da bi se tako podvukla njegova osobenost. Naprotiv, naslikani ljudski lik je sam, okovan, izdvojen jednom zauvek, jer portret nema ni oca ni majke, ni sestre ni deteta. On nema kuće ni vremena ni nade, često ni imena. Dok nas gleda živim očima, on već predstavlja bivši život, ugašen da bi mogao trajati. To je poslednje, ne poslednje, nego jedino ljudsko biće na svetu, u svom poslednjem trenutku. Nepomičan, čovek vas gleda tužno, zaplašeno, kao bolesnik lekara, i pogledom, jedinim čime može da se izrazi, govori: „Ti odlaziš dalje da živiš i radiš, i prenosiš pogled po drugim likovima, a ja ostajem tu, osuđen i okovan, svedok kome se znaju samo ime, zanimanje i godine starosti, a često ni toliko, ostajem doveka samo slika, i to ne slika samoga sebe, nego slika jednog tvog pogleda.“

Osamljenost lika na portretu je tolika da slikar ponekad oseti potrebu da uz ličnost naslika i neki predmet koji je u vezi s njom, neki simbol koji je tumači i objašnjava. Ja sam i sam u nekoliko slučajeva to činio, ali sam brzo uvideo svu uzaludnost toga postupka. Jer predmeti, instrumenti, oružja ili igračke, menjaju s vremenom ne samo oblik nego i značenje, i posle stoje uz onaj usamljeni lik, zastareli i nerazumljivi; i sami usamljeni, još više ga izdvajaju i udaljuju.

Jedno sam vreme tako živo osećao tu okovanost, gluvo, večito ćutanje portreta, da sam padao u iskušenje, i podlegao mu, da uz portret napišem reč-dve, jedno ime ili neke druge značajne reči koje tu ličnost karakterišu i koje bi je posle koliko-toliko objašnjavale i povezivale sa gledaocem. Brzo sam morao uvideti koliko je i to neukusno i – uzaludno. Posle mi ni noću nisu davale mira te olako bačene reči koje nisam imao moći da izbrišem, jer portret nije bio više u mojoj vlasti. Nemoćan, gledao sam pred sobom kako te reči, kroz stoleća, neizbrisive a lišene potpuno nekadašnjeg smisla i strane novom izgovoru, izazivaju sažalan osmejak gledaoca, ako uopšte nešto izazivaju, i čine nesrećni lik još više dalekim, tuđim i samim.

Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka ni pomoći. Portretišući čoveka, mi ga ubijamo svakim pogledom po malo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, a kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoća čoveka na portretu veća od samoće kostura u zemlji.

To je veština portretisanja. I zato početnici i rđavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, „prepariraju“. Rđavi portreti po tome se i poznaju što je ličnost na njima stešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobođenja, „ubijanja“ i „ovekovečenja“ ličnosti.

– Meni je uvek malko sumnjivo kad čujem gde se govori: ima hiljadu načina kako se može slikati. Otkuda hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljade. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan način. Oni za koje postoji hiljadu načina, ti ne slikaju. Dakle smo kvit.

Ja sam to još kao mlad čovek objašnjavao u tertulijama zapenušanim debaterima i besposlenjacima. Ali ja se ni danas ne izražavam bogzna kako, a dok sam bio mlad, bio sam potpuno lišen dara da se izrazim jasno i ubedljivo u razgovoru. Uostalom, tu vrstu ljudi i ne može niko ubediti. A sećam se da sam još tada govorio ovo: za mene ima samo jedan način slikanja. To je način moje pokojne tetke Anuncijate iz Fuente de Todosa. Kao dete gledao sam kako ta moja tetka uči svoju kćer, malo stariju od mene, da tka. Mala je sedela za vratilom a tetka pored nje. Čunak je leteo i vratilo lupalo, ali je glasnije od sve lupe vikala moja tetka pri svakoj niti i svakom udarcu.

– Zbijaj, zbijaj to bolje! Što ga žališ? Zbijaj to jače!

Mala se povijala pod tim rečima i udarala svom snagom, ali tetki nije tkanje nikad dosta često zbijeno. Po ceo dan sedi nad devojčicom, i u njen beli razdeljak u crnoj kosi viče oštro :

– Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!

Celog života ja sam slikao pod devizom te priproste i oštre žene. (Svi koji nešto vrede u svom poslu, oštri su.) Ma koliko da su se šalili madridski snobovi i reformatori i podsmehivali receptu „tetke iz Fuente de Todosa“, ja znam da sam svaki put kad sam pustio mašti na volju i kad nisam sabio i sažeo svoj predmet, dao rđavu sliku. To ne znači da su sve one druge uspele, nego da sam ja učinio sve što sam mogao i umeo da uspeju.

Istina, govorili su mi da sam zaobilazio teškoće i olako uticao na gledaoce podvlačeći jedno mesto do karikature. Prvo nije tačno, a drugo jeste, ali delimično. Ja nisam zaobilazio teškoće, nego sam ih sve pošteno rešavao, ali jednom rešene, utkao i sabio u ono „podvučeno“ mesto. Jer, znajte, na svakoj slici uvek je samo jedno mesto koje dočarava iluziju stvarnosti, gledaočeve stvarnosti. Ono je jedino važno i odlučujuće, kao potpis na menici. To mesto mogu biti oči ili ruka, ili prosto metalno dugme osvetljeno na osobit način.

– Ja se uvek zaprepastim i sažalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad ušao u život. U ono vreme misliti o osnovnim stvarima života, značilo je neoprostiv porok. Takvo je bilo društvo. A meni, neukom i svega željnom slikaru, to je bilo dobrodošlo. Ali docnije, kad sam čuo kako to isto društvo škripi u svojim sastavcima, prošlo je ispred mojih očiju toliko čuda i pokora, da bi i živinče, na mom mestu, počelo da razmišlja i stvara zaključke.

Ja sam u teškim trenucima video svu bedu neukih moćnika, „ljudi od dela“, kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistinu maglu kako se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe, čvršće od granita. A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava, i koji je cilj kome vodi. I ma koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni plana ni cilja svemu tome. Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu ne znači mnogo i da ne može ništa ; i do drugog, pozitivnog: da treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i uz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.

Ima nekoliko tačaka ljudske aktivnosti oko kojih se kroz sva vremena, sporo i u finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svoga života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnijih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prva istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečijem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri… Poslednje reči, gluvi starac je vikao glasno. Sad je odjednom ućutao i zagledao se nekud pored mene, kao što mornari motre pučinu. Izgledalo je da u iznenadnoj tišini osluškuje glas svih bezbrojnih legendi kojima ne zna imena i ne ume sve da ih nabroji. Tako je ćutao dugo, dok opet ne spusti pogled na sto preda se. Bilo je kao da se odnekud vratio. Tada mu oko trepavki zaigra tanka maglica, sve što ostaje od nekadašnjeg osmejka, i on nastavi tiho, najtišim glasom kojim gluv čovek može da govori.

– U mojoj mladosti o tim stvarima govorilo se šapatom, samo sa pouzdanim i bliskim licima, ponajviše u četiri oka. Danas, u 1828. godini našeg veka, već odavno, može da govori ko hoće i kako god hoće. To, naravno, ne znači da i današnji ljudi nemaju svoje teme za razgovor u četiri oka i šapatom.

– Verujte mi da sam video sve i da nisam neosetljiv ni budala kad se ničemu ne čudim i kad me ništa ne uzbuđuje, nego da imam pravo na to. Ja sam to pravo iskupio time što sam video sve. A treba videti mnogo da bi se sagledalo sve. Video sam prirodu, video sam društvo. Ah, društvo! Znam mu zakone kristalizacije, toliko proste da nas zbunjuju i da će nas zbunjivati doveka. Čujem mu hod koji je i pored velikog šumora i lomljave samo tapkanje u mestu. Znam sirotinju, strpljivu, mirnu masu. Znam pobunjene, ljude koji idu protiv struje, znam zlikovce, prosjake, javne žene. Znam kraljeve i prinčeve, naše i strane. Znam generale i ministre, španske i francuske, i što je više, znam narednika koji miriše na kaiš i pomadu za brkove. Sve to znam i sve to nije teško poznati i razumeti. (Ja sam naslikao dosta ljudi, raznoraznih. A ja kad portretišem čoveka, ja mu vidim minut rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom da ne ostaje, stvarno, između njih mesta ni za šta, mi za jedan dah ili pokret.) Ali ono pred čim se mora zaustaviti i pred čim se ostaje u svetom nerazumevanju i nemom poštovanju, to je svet misli. Jer svet misli, to je jedina stvarnost u ovom kovitlanju pričina i aveti koje se zove stvarni svet. I da nema misli, moje misli koja ostvaruje i podražava lik koji radim, sve bi se survalo u ništavilo iz kojeg je i izišlo, bednije od sasušene, opale boje i platna koje ništa ne prikazuje.

– Nekako odmah posle tridesete godine, mnogo pre nego što ću se razboleti i početi da gubim sluh, usnio sam čudan san. Jedna topla i prijatna soba, gospodska soba koja odaje ukus kolenovića, sa najboljim pokućstvom i nekoliko dragocenih vaza i porcelana. Tapete bledožute hartije sa finom šarom. Kad sam bolje zagledao tu šaru, video sam da je sastavljena od samih slova reči mors ovako ispisane: Mors. Cela šara nije bila drugo do bezbroj puta ponovljena sitno i fino ispisana, reč: smrt. I te čudne tapete nisu davale sobi nimalo neprijatan ni mračan karakter. Naprotiv, želeo sam da me što duže ostave u njoj, prelazio rukom preko tkanina i porcelana. Bio sam miran i zadovoljan, kako se može biti aso u prostoriji koja odgovara našim potrebama.

Prošlo je osam, možda i devet godina. Bolovao sam, putovao, radio i potpuno zaboravio čudni san. Živeći potpuno sam i napušten, u vili pored Madrida, patio sam mnogo. Ne od zla, kojeg je pun svet, nego od svojih misli o tome zlu. Svaki dodir sa ljudima bacao me je u neobjašnjiv i užasan strah. Svaki dan su se otvarale preda mnom nove i neslućene mogućnosti zla i nesreće. Za dvadeset i četiri sata svaka od njih bi mi stegnula stomak, uznemirila srce, otrovala dan i noć, i onda iščeznula kao izlišna i potpuno neosnovana. Na njeno mesto dolazila je nova. Te strahote je rađao svaki dodir, svaki pokušaj dodira sa svetom. A kad bih se usamio, one su nicale odnekud iz mene samog.

Da bih zavarao strahove za koje sam, što me najgore mučilo, znao da su uobraženi, počeo sam da po zidovima najveće sobe slikam „protivstrahove“. Prekrio sam bio slikama i crtežima sve zidove, tako da nije ostalo prazna mesta ni koliko za nokat. Ostao je bio samo jedan mali trougao iznad prozora. Trougao je bio nepravilan (pošto je soba bila prerađivana i taj prozor probijen naknadno) izgledao ovako :

Ja sam bio odavno zaboravio nekadašnji san od kojeg su me delile tolike godine i tolike noći ispunjene snovima koji vršljaju „dok razum spava“. Pa ipak nisam u taj mali prostor uslikao ni lik neki ni ornament, nego sam kao po dogovoru, kao na diktat, napisao reč Mors. I to, po nuždi prostora, kako je jedino bilo mogućno i kako sam nekad video u snu: Mors.

I tu je ta reč ostala kao amajlija koja me je branila od strahota, sve dok nisam ozdravio i vratio se u mirnu vlast razuma, gde amajlije nisu potrebne.

– Živeći među ljudima, ja sam se pitao stalno zašto je sve što je misaono i duhovno u našem životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi. I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomnici sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog sveta iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela i stalne, uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer one su neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci.

Bilo se posve smračilo. Ja to nisam ni primetio. Ali je moj sabesednik, kao svi stari ljudi, bio osetljiv na promene da na i vremena. I svi glasovi spolja i oko nas kao da su umukli nekako u isto vreme. A sa tišinom koja je nastupila gasio se i Gojin glas. U potpunoj tišini, digao se od stola. Ni pomicanje njegove stolice nije proizvelo ni najmanji šum. Otišao je jednostavno, gotovo bez pozdrava, kao što odlaze iz kafane ljudi koji su redovni gosti, rekavši samo, lako i prirodno: do viđenja! Šešir mu je i inače bio za celo vreme na glavi, a štap u levoj ruci.

Malo posle njega izašao sam i ja.

A sutra sam ceo dan mislio sa izvesnim uzdržanim uzbuđenjem na starog gospodina i razgovor koji me uveče očekuje. Čim je sunce zašlo za prve katarke u pristaništu, ja sam pohitao u udaljeno predgrađe.

Cirkus je bio potpuno gotov. Oko njega su se kupili radnici, besposličari i crni vojnici kolonijalnih trupa. Sa šištanjem su gorele karbidske lampe na ulazu, iako je još bilo vidno. Oko njih su se iskupljali prve leptirice i zadovoljna deca.

U kafani je bilo mirno, gotovo pusto. Seo sam za isti sto za kojim smo sedeli sinoć i poručio jedno od onih južnjačkih pića koja su toliko uhlađena da izazivaju žeđ, i koja u ustima ne daju ono zadovoljstvo koje svojom jarkom bojom obećavaju. Kratko, jedno od onih pića na kojima je najlepše njihovo ime. Sedeo sam neko vreme mirno, ali malo-pomalo moja izvesnost poče da se koleba i da prelazi u nervozno iščekivanje. Razočaranje na koje nisam imao prava poče da me muči. Sećao sam se svega što mi je stari gospodin juče govorio, i ponavljao u sebi sve ono o čemu sam još mislio da ga pitam. tada prvi put pomislih da napišem ono što sam od njega čuo.

Mračilo se napolju. Zapališe prvu sijalicu, pored ogledala, nad kasom. Da prekratim čekanje, zatražih mastilo i hartiju. To izazva priličnu uzbunu i malo objašnjavanje između gazde i posluge. Bilo je kao da sam tražio neko egzotično jelo. Kelner je, izgleda, hteo da mi odgovori: to ne držimo. Ali gazda ga posla u svoj stan, u koji su vodila vrata uz kafane. Otud je izašao snabdeven svim što je trebalo. Dosta krupne hartije koja je kupljena na rasprodaji neke propale firme. Crna i velika mastionica, kakva se sada ne viđa nigde. Crno i zapušteno francusko pero, tanko kao zmijski jezik.

Izašao sam dockan iz kafane, pošto sam proveo dva sata u pisanju, čekajući uzaludno sinoćnjeg sabesednika. Gazda je bio večerao i sad je sa svojim gostima igrao karata, na parčetu zelenog sukna.

Pred kafanom je bilo pusto, ali se oko cirkusa jednako skupljao grlat narod pod jarkom i neprijatnom svetlošću karbidskih lampi, koja je licima davala bled i sanjiv izraz i očima nezdrav sjaj. Odjednom mi se učini da sam na kraju gomile, u polutami, ugledao pognutog starca u kaputu zastarelog kroja, sa štapom u ruci i velikim šeširom na glavi. I odmah ga izgubih iz vida. Potrčah kroz svetinu. Zagledani u cirkus, ljudi se nisu sklanjali. Uvijajući se između njih i gurajući ih, pretrčao sam ceo prostor, ali od starca nije bilo ni traga, Jedan omalen čovek u sportskom odelu, pored koga sam zadihan zastao, grdio me je glasno:

– Šta se gurate? Kakav je to način? To su džeparoška posla.

Morao sam odustati od daljeg traženja onog što se ne može naći. Vratio sam se umoran u varoš. A drugog dana, ujutru, napustio sam Bordo zauvek.

Napomena: Andrić je 1935. godine napisao esej Razgovor sa Gojom koji u celosti možete čitati i na sajtu Projekat Rastko.

Andrić i Milica

Koliko vremena je trebalo, pa da Andrić, pred prijateljima kaže ono, o čemu je tako dugo ćutao?

Trideset godina poznanstva, i trideset godina čekanja, učinili su, u stvari, da on, nikada ne napiše svoj ljubavni roman, već da ga odživi.

Sa Milicom Babić-Jovanović sreo se u Berlinu. Tu je Andrić, posle diplomatskog službovanja u Marselju, Madridu, Briselu i Ženevi, krajem marta 1939, postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije.

Ateše za štampu, istog poslanstva, u to vreme, bio je Miličin suprug Nenad Jovanović. Budući da Andrić nije bio oženjen, on će, kako mi je ispričao Miličin drug iz detinjstva, docnije njen i Andrićev prijatelj, lekar dr Branko Jovanović, Milici da poveri ulogu domaćice na prijemima. On tada ima četrdeset i sedam. Ona trideset godina.

Tako će tu, u Berlinu, iz njihovog „specijalnog prijateljstva“ započeti Andrićeva ljubavna biografija, koja će nositi detalje romana o „velikim čekanjima“. Svu dramatičnost „ljubavnog trougla“, kad emocionalni problemi prerastaju u „saznanje srcem“, a sentiment tu vezu uvodi u dinamičan „ljubavni odnos bez senke i skandala“.

„Učinila si me čovekom“, „You made me a man“, govorio je Džems Džojs svojoj voljenoj Nori.

I Andrić je bio svestan da je, upravo, susret sa Milicom bio presudan da on ode iz Monterlanove „kuće neženja“ (Anri d Monterlan). Uradi ono što je, govorio je, za njega dobro. Iako u poznim godinama, i kada se za ljude njegovih stavova najmanje očekuje, uđe u brak sa ženom, koja je već samim svojim postojanjem opravdala sve, pa i njegovo pravo na građansku običnost. („Kad bi bilo drukčije svi bismo voleli iste žene“ – Gaetan Pikon).

Stvarna žena sa slatkom krvi, dragim imenom i navikama koje odgovaraju mojim. Sve je tu preda mnom i sve se može jesti i piti kao vino i voće. A u isto vreme, tu su moja glad i moja žeđ, ogromne do bezumlja, bez i najmanje nade da će ih ikada išta moći utažiti i ugasiti. Tako sam putovao svetom, najsrećniji čovek sa najlepšom ženom kakva se samo može sagledati u predvečerje dugog dana mog smotničkog leta punog odricanja… – Jelena žena koje nema (odlomak)

Kad se 1941. posle izbijanja Drugog svetskog rata, vraćaju iz Berlina, Andrić  je gotovo svako veče  u kući Jovanovića, u Mišarskoj 10 u Beogradu. Ovde stalno dolazi kada je Nenad u logoru Dahau, kad s Milicom tu stanuje njena majka Zorka i sestra Danka s decom. Porodica Jurišić.

Andrić će u Mišarsku 10 dolaziti i posle, kada se Nenad vrati. Tako mi je pričao Miličin drug iz Tuzle, Branko Jovanović, u atmosferi književnih polemika, uveliko će se raspravljati o Džojsu, Prustu. I, naravno, ličnost večeri, uvek će biti Nenad. On će bukvalno briljirati u nadmetanju s Andrićem, baš, kao što će umeti da se oduševljava njegovim delima. Da s Milicom bude prvi njegov kritičar, dok su knjige bile još u rukopisu.

U stvari, Andrić, svestan zbog čega posebno dolazi u Mišarsku, ponašaće se, reći će dr Branko Jovanović, kao čovek, koga svakog trenutka možete da pitate: „A zašto ste vi ovde?!“ Introvertan po prirodi, „on će, samo kad mora, da uđe u rasprave i razgovore. Mogao je celo veče da, pored prigušene lampe, odsedi, prateći svaki Miličin pokret, a to je mogao da primeti  samo upućen  u njegovu tajnu“.

U „Znakovima pored puta“, on kao da objašnjava te svoje godine. „Tajna se čuva najbolje“, kaže on, „kad smo po nečem – po čemu bilo i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a, najsigurnije čuva onaj koji to čini nesvesno. Inače, nikad čovek ne može biti siguran da će do kraja sačuvati ni svoju, ni tuđu tajnu; ona se krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku, koji poništava sve godine vernosti i ćutanja…“

Koliko ga „pitanje tajne“ opseda, posebno njegove lične koju trideset godina nosi, odaje nam u pasusima „Znakova“. „Ima i takvih slučajeva“, kaže Andrić, „da mi nosimo u sebi neku svoju tajnu kao skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, rešeni da sve podnesemo i umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tom i ne slutimo da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi sami, ali iz sažaljenja ili obzira ili ravnodušnosti nećee to da nam kažu ili pokažu.“

O slikama:

The origin of these disturbing images has been attributed to various sources in Magritte’s imagination. Like many of his Surrealist associates, Magritte was fascinated by „Fantomas“, the shadowy hero of the thriller series which first appeared in novel form in 1913, and shortly after in films made by Louis Feuillade. The identity of „Fantomas“ is never revealed; he appears in the films disguised with a cloth or stocking over his head. Another source for the shrouded heads in Magritte’s paintings has been suggested in the memory of his mother’s apparent suicide. In 1912, when Magritte was only thirteen years of age, his mother was found drowned in the river Sambre; when her body was recovered from the river, her nightdress was supposedly wrapped around her head.

Izvor: Gordana Brajović, Andrić i Milica, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Slike: Rene Magrit, Ljubavnici, 1928.   |   Citat: Rene Magritte

Napomena: Zahvaljujem se svojoj prijateljici, Ružici Medaković, na preporuci citiranog odlomka iz knjige Gordane Brajović.

Izložba „Ivo Andrić u diplomatiji“

Image result for ivo andrić u diplomatiji

Sada već davne 2011. godine održana je izložba povodom sto devetnaest godina od rođenja pisca. Izložba je bila naslovljena „Ivo Andrić u diplomatiji“. Njeni autori bili su Dušan Jončić i Jelena Đurišić a Miladin Milošević je napisao uvodni tekst. Isti autori sarađivaće nešto kasnije i na izložbi povodom Jovana Dučića i njegovih diplomatskih misija. Katalog može biti veoma koristan putokaz u otkrivanju života i dela ove znamenite ličnosti naše kulture.

KATALOG IZLOŽBE

U opisu izložbe pisalo je sledeće:

Kroz izložbene dokumente i fotografije prikazan je put Ive Andrića u diplomatiji od početka službovanja 1920. godine u Vatikanu gde je postavljen za vicekonzula III klase. Slede premeštaji i nova postavljenja u Bukureštu, Trstu, Gracu, Beogradu, Marseju, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi, Beogradu i Berlinu, a sa njima unapređenja u službi i uspon na diplomatskoj lestvici do pomoćnika ministra inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije. Karijeru je okončao 1941. godine u zvanju opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika u Berlinu. Iste godine penzionisan je rešenjem Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije.

Vladimir Pištalo: „Pismo Ivi Andriću“

O PUTOVANJIMA

Da imamo brašna kao što nemamo masla, pozajmili bismo tavu i napravili halvu. – Srpska narodna poslovica

Gledajuci iz Trsta prema Krasu i Balkanu, Fransoa Rene de Šatobrijan je zabeležio:

Odavde su lavovi.

Da li se mi hranimo njima, dragi Ivane, ili oni nama? Jesmo li mi oni?

Dakle, naš svet je metaforično definisan lavovima, naime onim čega ovde NEMA. To je ono, Ono čuveno jetko NEMA iz vaše priče „Zmija“! Nema alkohola protiv zmijskog ujeda, možeš igrati šamanski ples ili urlikati. Nema!

Nema novaca. Nema puteva. Nema sveća. Nema soli. Nema ni dostojanstva za svakoga. Samo kamena i dima ima svima.

Trebale su vam drugačije plaveti, drugačiji zalasci sunca, drugi začini koji su u vazduhu i vodi, drugačija svetlost. Celo Inostranstvo i nije bilo ništa drugo nego začin. Buktanje! Promena! Neovdašnje! Važno je bilo pobeći od običnog, od sebe, od stidno banalnog, grubog i neslanog u estetsku besmrtnost.

Želeli ste da putujete – iz grubosti u uljuđenost, iz haosa u harmoniju. Iz sebe u druge.
Hteli ste da razumete svrhe svih svijetala.

I bilo je to kao tango u Vavilonu.
Kao san o kiši.

I gazili ste sene pred sobom. I svetlele su ceste. I „nebesa su se razvila kao svitak i zapulsirala bujnim plavetnilom“. I tako ste izašli ispod Popinog sporednog neba i stupili pod glavno. Prošla vas je sumanuta jeza niz kičmu i udarile su vam besmislene suze na oči, usred osećanja raskoši i obilja sveta… Sve je na ovom svetu putovalo, samo niste razumeli odakle da vi držite kormilo te lađe gospodnje.

Putovanje je nudilo mogućnost ako ne besmrtnosti a ono višestrukog postojanja. U daljinama su postojale veoma snažne frekvencije koje su podešene na JA. Kao što su Platonovi animus i anima žudeli da se sjedine, tako su i ljubavničko „naše“ i „strano“ želeli da upotpune jedno drugo i da nadmudre „slučajnost rođenja“.

Želeli ste da doživite zvona nad venecijanskim ostrvima. I boga koji se zove Bosfor. Da i vi, čovek iz Višegrada, šetate trgovima uglačanim planinom minulih cipela, odgonetate kaleidoskopske slike u mermeru, da se vozite kroz tunele od pinija. Hteli ste da prelazite pustinje od cimeta, gde gazele ližu svete grobove. Hteli ste da doživite Trg nebeskog Mira i da i vi maštom dodate ruke Niki u Luvru. Hteli ste da vidite nešto luckasto i poneseno u arhitekturi lisabonskih palata.

Hteli ste da živite igrajući se i preskačući prostranstva kao pauk. „Hteli ste da vaš život bude svetionik novim putnicima na krivim putevima.“

Na svojim putovanjima nisu vas interesovale katedrale nego ljudska srca. Za vas je ljudsko lice uvek bilo važnije od renesansne palate.

…ali ljudskog lica nisam zaboravio nikad, divnog ljudskog lica, obasjanog sjajem razuma i samo ljudske tuge radi onog što se vidi.

Sve šumne fontane, mermeri, ornamentne fasade postojali su samo s obzirom na ljude i kao izraz ljudi. Nekada vam se činilo da su to mermerni paravani nad kolonijalizmom i eksploatacijom. Kad bi ih zasekli, možda bi krv potekla iz tih sjajnih fasada. Trzaj obrve ili drhtaj glasa za vas je bio važniji od erkera i balustrade. Ono što je čovek stavio „na sebe“ (haljine i građevine) vas je manje zanimalo od izraza ili gesta u kom se unutrašnjost čovekova najednom izdajnički ukaže oku posmatrača.

Ono što je već ostvareno u kamenu smatrali ste dovršenim, beživotnim. Vas – pesnika energije i nevidljivog – teško je bilo zaplašiti dovršenim aspektima civilizacija. Vas je zanimala sama igra života – ljudi: šta govore, kako se osmehuju, kako se ponašaju jedni prema drugima, za čim žude, šta je njihov potencijal, njihov pravi život. Jedan od najlepših gradova za vas je bio međuratni Bukurešt, grad u koji se ulazi sa vedrinom. Najviše vas je u Bukureštu impresionirao veseo način na koji se svađaju rumunski kočijaši.

– Ne. Granit! – kao da ste govorili – Ne! Ne možete nas prevariti tom pogrebnom pompom.

Pažnju ste obraćali na ono što nestane kad čovek umre ili kad stane sat. Vaš Ćorkan se tukao po grudima i vikao:

– Srce je u mene!

Eto. To vas je zanimalo a ne Vestminsterska Opatija.

U Krakovu su vas gušili pokojni kraljevi.

Učinilo vam se da je Grac lep ali žalostan grad.

Ženeva vam je bila mrtva i dosadna varoš.

Putovanja su vam pokazala da pripadate mestu sa koga ste krenuli. Godinama ste bili bacani od jedne pošte „druge, kao pogrešno upućena pošiljka“. Putovanje je kao droga sa ponavljanjem gubila dejstvo. A ljudi čiji je posao da prodaju cveće znaju kako cveće može da smrdi.

U prvom delu života umetnici traže zakone drugačije od opštih. Drugu polovinu utroše u traženju povratka u svet ostalih, običnih ljudi.

Vaša legendarna odvojenost od ljudi bila je delimično rezultat stalnog odsustva zbog putovanja. Nešto je tada počelo da se okreće. Domovina je postala ono žuđeno TAMO a inostranstvo je postalo dosadno OVDE. „Svoje“ je postalo prirodni izvor autenticnosti, unutrašnje potrebe, gotovo egzotičnosti i, što je važnije, postalo je neizbežno.

Posle službovanja u Nemačkoj, vas – ambasadora zemlje koja više nije postojala – su doveli na granicu i ponudili vam hoćete li u neutralnu Švajcarsku ili kući – u gladni i, kasnije, bombardovani Beograd? Zašto vi niste otišli u bezbednu Švajcarsku već u opasni Beograd? Jer ste pretpostavljali da rat neće trajati večito i da pobednici nisu tako nepobedivi. Vaša duša čekala vas je u Beogradu.

Izvor: Izdavačka kuća Agora

Fotografija: Ivo Andrić u Beogradu, 1961.

Ivo Andrić o sirotinji

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvorovima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim, dugim trajanjem.

Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom.

Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir, moćan i bogat, toliko bogat da nije znao gde šta ima. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja, a sve mu se činilo malo i uvek mu je sve bilo hladno. Priređivao je bučne i sjajne gozbe, sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani, i stekao glas bogata i darežljiva domaćina, ali svoju skrivenu, unutrašnju bedu nije mogao zameniti ni zaglušiti. I kao čudo se kazuje da je kriomice, kad bi se svi gosti razišli, i sam sit i pijan do nesvesti, još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća, i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza preostalih gostiju. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića, ali se nije mogao najesti i zajaziti, jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega.“

Ivo Andrić, „Znakovi pored puta, II tom“

Fotografija: Tessa Traeger

Ivo Andrić: „Gospođica“ (odlomak)

Ivo Andrić - Gospođica

Ivo Andrić – Gospođica

Svet se već navikao na njenu neobičnu pojavu koja pada u oči naročito kad su lepi i sunčani dani i kad ulice sa svečanim izgledom ožive od naroda. Visoka, mrkog pogleda i muškog koraka, ona odudara i svojim držanjem i svojim odelom od tog praznički odevenog dokonog ženskog sveta, koji gamiže i čavrlja idući u crkvu ili na šetnju. Na njoj je uvek isti zagasitosivi kostim muškog kroja, na glavi davnašnji crn šešir, malen i potpuno nesavremen, na nogama izgažene cipele sa niskim potpeticama. Svet je posmatra ispitivački, ispod oka ili drsko ljubotitljivo i kada ide ulicama, pa čak i na groblju samom, ali ona im ne poklanja pažnju koliko ni nepoznatim pokojnicima koji pune groblje.

A čim sedne na malu klupu pored očevog groba, za njom se zatvore i poslednja vrata između nje i sveta. Tu je sklonjena i odvojena od svega. Tišina je potpuna. Vidik zatvoren, jer groblje leži nisko, među zelenim obroncima, u dolini Koševa. S vremena na vreme tišinu prati (prati a ne prekida) razliven i dalek glas zvona sa crkava iz varoši, a vidik neznatno menjaju letnji oblaci, koji prolaze nebom, svečani, beli i spori. Ali Gospođica sve to ne primećuje. Ona vidi samo grob.

Taj grob je pobusan i okopan, opervažen belim kamenom; u začelju niska mramorna ploča sa krstom, pored nje raste ruža mesečarka, usađena zajedno sa saksijom u zemlju. Kroz njeno zeleno lišće naziru se zlatna slova na ploči: Ovde počivaObren Radaković, trgovac, preminuo u 45-oj godini života.

Oštro, dugo i netremice gleda Gospođica u taj natpis, sve dok joj ne zablešte oči i sva se slova ispreturaju i pretvore u zlatne iskre, pomešane sa suzama. Tada sklopi oči. Potpuno je utonula u sebe. Sva su čula zatvorena i nepristupna spoljnim utiscima. Izgubljena za ceo svet, Gospođica razgovara sa grobom. Iz tog povijenog i zgrčenog tela navire u nezadrživim talasima silina ženske nežnosti, te čudne snage koja, nevidljiva a svemoćna, živi u tim slabim stvorenjima, izbija iz njih u najraznoličnijim oblicima, i stvara i rastvara živote i sudbine oko sebe.

Gušeći se od navrelih osećanja, Gospođica je toplim, isprekidanim dahom šaputala u svoje stisnute pesnice.

– Ti! Ti! Ti!

U načinu na koji je modulirala glas, izgovarajući prigušeno tu jednu i jednostavnu reč, bile su sve skale nežnosti, bola i žaljenja za koje je sposobna jedna žena u raznim prilikama i raznim razdobljima svoga života. Ali, posle tih prvih izliva, dugo zadržavanih i neutrošenih osećanja, javljala se misao, prava, snažna i neumoljiva kao hladni anđeo sa ognjenim mačem u ruci.

Izvor: Ivo Andrić, Gospođica, Prosveta, Oktoih, BIGZ, SKZ, Beograd, 1992, str. 62-64.