Izložba „Henri Džejms i američko slikarstvo“

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Ovo su reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer. One mogu biti adekvatna predstava Džejmsovog odnosa prema stvarima, prema predmetima, pojavljivanju, prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz jedinstvenu izložbu posvećenu ovom piscu: Henri Džejms i američko slikarstvo.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskeih duša i odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta.

Ova izložba imala je za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Edit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Colm Tóibín.

 

 

Džejms je majstor nerečenog (ne nedorečenog već baš nerečenog, nenapisanog). U njegovoj prozi najbitnije je ono što nije rečeno, što nije napisano. Njegova proza često muči čitaoca, ali ga i privlači svojim oblikom koji je poput obojene pare, poput daha na staklu. Zato je Venecija tako često prisutna kao motiv i kao mesto radnje njegovih dela.

Džejms je bio prijatelj američkih umetnika kao što su Džon La Farž (John La Farge), Džon Singer Sardžent (John Singer Sargent), čiji se portretisani daju uporediti sa portretima Džejmsovih junaka i Vistler (James McNeill Whistler), čija su dela apsolautni vizuelni pandan kasnijim Džejmsovim ostvarenjima. Svi oni putovali su zajedno Evropom.

Ova izložba pokušava da otkrije piščev jedinstven i trajan odnos prema likovnim, vizuelnim umetnostima koja nisu u njegovom delu prisutna samo na nivou opisa već na nivou simboličkog predstavljanja i ključne uloge u razvoju radnje. Takođe, Džejmsov stil, bar onako kako se oslikava u svesti čitaoca, je snažno slikarski. On je u domenu verbalnog ovaplotio jedan likovni sadržaj, modernistički, nepouzdan i nestabilan, ali lirski i emotivno opojan, baš nalik Tarnerovim i Vistlerovim kolorističkim apstrakcijama.

Jedan od mnogih primera upotrebe likovnosti, na nivou poređenja, jeste utisak Gilberta Osmonda, junaka romana Portret jedne dame, o gospođi Tačet. Ovaj odlomak, poput prvog odlomka citiranog u ovoj objavi, svedoči nešto i o samom Piscu:

O, pa ona je stara Firentinka… mislim bukvalno stara, ne neki moderni prolaznik. Ona je savremenik Medičija; mora da je bila prisutna kada su spaljivali Savonarolu, i nisam baš tako siguran da nije i ona bacila pregršt drvaca na lomaču… Zaista, mogu njeno lice da vam pokažem na freskama Đirlandaja.

Citati: Henri Džejms, Portret jedne dame, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Izvor slika: The Morgan Library | Arts Summary

John La Farge, Henry James, 1862.

William James, Portrait of Henry James, 1910.

John Singer Sargent, Henry James, 1913.

Prekucana verzija romana „Šta je Mejzi znala“ iz 1897. sa piščevim ispravkama

Prekucani tekst romana „Ambasadori“ sa potpisom pisca

Lilla Cabot Perry, The Green Hat, 1913.

Frank Duveneck, Elizabeth Boott Duveneck, 1888.

James McNeill Whistler, Arrangement in Black and Brown: The Fur Jacket, 1877.

The analogy between the art of the painter and the art of the novelist is, so far as I am able to see, complete. Their inspiration is the same, their process (allowing for the different quality of the vehicle), is the same, their success is the same. They may learn from each other, they may explain and sustain each other. Their cause is the same, and the honour of one is the honour of another. – Henry James, „The Art of Fiction“, 1884.

Image result for henry james and american paintingImage result for henry james and american paintingImage result for henry james and american painting

Seksualne persone Šarla Bodlera

James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

James McNeill Whistler – La Petite Mephisto, 1884.

Zamislimo škorpiona koji je istovremeno hranjen i uništavan svojom otrovnom tečnošću. Za razliku od zmije, koja otrov skladišti na vrhu jezika, škorpion svoj močvarni talog nosi u središtu tela – trbuhu, utrobi, nutrini, kako god nam je draže da nazovemo centralni deo živih bića, onaj najprimarniji i najzahtevniji, koji svakom prilikom spori širenja duha i uslovljava ga svojim zahtevima. U poeziji Šarla Bodlera želja, koja za sobom povlači podjednako telesnu koliko i emocionalnu komponentu, predstavlja se kao nezasiti trbuh žedan otrova i, istovremeno, njime prepunjen. Subjekt je u nemogućnosti oslobađanja sebe od želje koja je i kao ispunjena i kao neostvarena za njega isključivo patnja. Kamil Palja u svojoj knjizi Seksualne persone pisala je:

Bodlerov novi dekadentni ton je ohol i hijeratički. Njegove pesme predstavljaju ritualnu konfrontaciju sa užasima seksa i prirode, koje on analizira pomoću oštre Sadove retorike. Htonsko predstavlja njegovu epsku temu.

Htonske elemente u Bodlerovoj poeziji lako je prepoznati. Pesnik često svoj lirski subjekt stavljau položaj nekoga ko puzi, nalik gmizavcu koji kažnjava svoj plen, ne ubijajući ga već perverzno se igrajući sa njim. Bodlerovi kasnoromantičarski dekadenti, ophrvani dosadom od koje su stvorili ritual i pozu kao odgovor na svakidašnjicu koja nema izazova, zadaju rane zarivajući otrov u tela svojih ljubavnica. Svi nabrojani elementi, istovremeno, u funkciji su seksualne konotacije. Seksualnost je oduvek poimana i kao deo htonskom. Odlomak iz pesme „Preveseloj“, koja je pripadala ciklusu zabranjenih pesama zbirke Cveće zla, opisuje uzajamni odnos seksualnih persona Šarla Bodlera.

Zato bih hteo, jedne noći,
U pozno doba sladostrasno,
Ko podlac puzeći bezglasno,
Nad riznice tvog tela doći,

Da put ti kaznim razdraganu
Da zgnječim tvoje čiste grudi
da ti udar moje žudi
Na boku zada tamnu ranu,

A tad, o slasti divnog spoja!
Da kroz te lepše usne nove
U rujno meso što me zove
Svoj otrov slijem, sestro moja!

Bodlerovi dekadenti razdirani su sado-mazohističkim porivima. Istovremeno ranjivi i okrutni takve odlike projektuju i na svoje muze koje žele da potčine, videći u njima Prirodu koja ih nagoni na seksualnu aktivnost, time im silujući i slamajući duh. Oni, istovremeno, žele da se potčine, kao muva pauku, svojim draganama. Ovaj uzročno-posledični sado-mazohistički odnos jedna je od glavnih komponenti Bodlerove erotske poezije. Kamil Palja je pisala:

Za Bodlera, seks je ograničenje, a ne oslobađanje. Želja, koja je obično pokretač muške akcije, čini muškarca aktivnim u odnosu na svoje, od majke rođeno telo. Telo ga izdaje, predaje u ženske ruke zbog svoje seksualne slabosti. Moć prirode je u rukama nemilosrdnih vampirica, najbrojnijih likova u Bodlerovoj poeziji.

Vampirice, harpije, sfinge, veštice specifične su za kasnoromantičarsku, dekadentnu i simbolističku umetnost. Podjednako kao i muškarac koji za žudi za njihovim telima, i one žude za njegovom tečnošću, dvostrukim otrovom. Analogije sa škorpionima i vlagom, mržnjom, otrovima, istovremenom zeljm i nemoći, evidentne su i u nekim od narednih sthova:

Taj otrov crn sva krv je moja!

(pesma „Heaautontimorumenos“, ciklus „Pariske slike“ iz zbirke Cveće zla)

Ja sam ko kralj u zemlji gde, kiša stalno pada,
bogat, ali bez moći, mlad, al’ živ odvajkada

(pesma „Splin“, ciklus „Pariske slike“ iz zbirke Cveće zla)

Sa dna mračne jame vapim za tvoje milosrđe,
preklinje palo srce, jedina koju volim!

(pesma „De Profundis Clamavi“, ciklus „Pariske slike“ iz zbirke Cveće zla)

Ja polazim u napad, verem se, puzim, bliže,
ko jato crva koje prema lešini gmiže,
pa volim još, o zveri, svirepa u daljini,
čak i hladnoću ovu što mi te lepšom čini!

(pesma XXIV, ciklus „Pariske slike“ iz zbirke Cveće zla)

Na osnovu fragmentarnih stihova vidimo svu dvostrukost kojom je lirski subjekt prožet. On je istovremeno i lovac i plen, i mučitelj i mučeni, nemoćan kralj kastriran od svoje ohole ljubavnice. Ali i on uzvraća ujedima. Evo jednog proznog odlomka:

Pričа o mojoj ljubаvi nаlik je beskrаjnom putovаnju po površini čistoj i uglаčаnoj poput ogledаlа, vrtoglаvo monotonog, koje bi svа mojа osećаnjа i gestove odrаzilo sа ironičnom preciznošću moje sopstvene sаvesti, tаko dа nisаm mogаo sebi dа dopustim neki nerаzumаn gest ili osećаj, а dа ne primetim nemi prigovor moje nerаzdvojne utvаre. LJubаv mi se predstаvljаlа kаo nаdzornicа. […] Lišаvаlа me je svih koristi u kojimа sаm mogаo uživаti usled svog ličnog ludilа.. Koliko sаm se sаmo putа uzdržаo dа je ne uhvаtim zа grlo i podviknem: ‘Bednice, budi nesаvršenа! Dа bih mogаo dа te volim bez muke i besа!’ Tokom nekoliko godinа posmаtrаo sаm je srcа ispunjenog mržnjom. Nа krаju krаjevа, nisаm jа umro od togа! […] Jedne večeri, u šumi.. nа obаli jedne močvаre.., nаkon melаnholične šetnje gde su njene oči odrаžаvаle lepotu nebа, u kojimа je moje srce bilo zgrčeno kаo pаkаo..

Narativni niz odjekuje bes, beznađe, zelju za nesavršenstvom koje, kada biva oslobođeno i/ili dosegnuto, opet rezignira i proizvodi mučan utisak, čamotinju koja razara. No, pored ovih nabrojanih elemenata, trebalo bi se i, sa pravom, jer to tekst omogućava, koncentrisati na trenutak i na afirmativne elemente Bodlerve poezije, bar one koja u svoj centar postavlja muškarca i ženu, ljubavnike u večitoj i nikada zapravo razrešenoj bitci. Naredne pesme – Nakit, Egzotični miris i Leta – neke su od najlepših pesama posvećenih ženskom telu, od Sapfe pa sve do savremenih poetskih ostvarenja. Neke od njih dugo su bile cenzurisane i proglašavane opscenim, pogrešno, jer se, neminovno je, prvenstveno, čitalačko biće koncentrisalno na njihov sadržaj. Bodler je, pak, tvrdio kako u njima prvenstveno treba „da sam predmet bude u drugom planu a u pesmi se sagleda samo plastična namera“. Pod „plastičnom namerom“ pesnik je podrazumevao formu. Ona je, ako se bolje koncentrišemo, izuzetno bitan elemenat njegove poezije, komponenta koja joj dodatno učvršćuje auru remek-dela koja iznova predstavlja izazov za mnoge prevodioce.

U naredne tri pesme dominantan motiv je miris koji žensko telo i kosa ostavljaju na posmatrača, on ima glavno sinestezijsko dejstvo. Takođe, nakit kao odlika varvarki, konkubina nalik Delakroaovim i Engrovim, predstavlja uticaj koji je pesnik crpeo od slikara savremenika. More, takođe jedna od najčešćih Bodlerovih slika, prisutna je u pesmi Nakit i u funkciji je jedne od najlepših poetskih slika svetske književnosti koja predočava odnos dvoje ljude kao što to može biti odnos mora i žala. Takođe, pesnik nekoliko puta svoje dragane, u različitim pesmama, oslovljava sa „ljubljeni tigre“, naznačavajući tako svu gipkost i divlju razdražljivost svojih ljubavnica. One su, izvesno je, direktan ili posredan uzor imale u Bodlerovom okruženju. Žana Dival (kojoj su posvećene pesme Nakit i Leta), Apolonija Sabatje (kojoj je posvećena pesma Preveseloj) ili gospođa Pomare neke su od čuvenih Bodlerovih inspiracija, dekadentnih seksualnih persona Pariza 19. veka.

NAKIT

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, svo ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se sa metalom u kamenje preliva
ushićuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanu je ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala –
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svoga žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
sanjalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

njezine ruke, noge i slabine i bedra
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to moje zrelo voće,

umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokove Antiope i grudni koš dečaka
kao za neki novi crtež u jednoj spoji:
struk joj tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

– Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreptavši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme, s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao!

Preveo Branimir Živojinović

Les Bijoux – AUDIO

 

EGZOTIČNI MIRIS

Kada sklopim oči u jesenje veče
I udišem miris tvojih toplih grudi,
Vidim plamen sunca što, jednolik, bludi
Po blagom primorju nekom, punom sreće.

Vidim leni otkok i čudno drveće
I zemlju što sočne plodove nam nudi,
Vidim narod vitkih i okretnih ljudi
I žena što pogled oboriti neće.

Tvoj miris me nosi do predela žarkih
U luku prepunu umornih katarki
I od burnog mora klonulih jedara,

Dok mi iz zelenih tamarinda miris
Što kroz vazduh struji i nozdrve širi –
U duši se stapa sa pesmom mornara.

Preveo Nikola Bertolino

Parfum exotique – AUDIO

 

LETA

Daj da te grlim, biće zlo i pusto,
Ljubljeni tigre, čudovište sneno,
Drhtavi prsti nek mi opijeno
I dugo blude tvojom kosom gustom;

U tvoje skute što mirišu tobom
Daj da sahranim misli nespokojne,
Da slasni zadah ljubavi pokojne
Udišem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hoću, da spavam, pa makar
I ne živ! U snu slatkom poput smrti
Bez kajanja ću poljupcima strti
To lepo telo, glatko kao bakar.

I ništa kao ponor tvog kreveta
Jecanje moje neće da uspava:
Tvoja su usta puna zaborava,
U poljupcima tvojim teče Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
Pokoriću se ko suđenoj kobi;
Mučenik krotki, koji nevin dobi
Kaznu da muke plamte mu u strasti,

Svojoj ću mržnji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi
S ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
Gde nikad srce tamnovalo nije!

Preveo Nikola Bertolino

Le Léthé – AUDIO

Citati:

Šarl Bodler, Cveće zla, Pariski splin, preveli: Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

Kamil Palja, Seksualne persone: umetnost i dekadencija od Nefertite do Emili Dikinson, prevela Aleksandra Čabraja, Zepter Book World, Beograd, 2002.

Žan Starobinski, Melanholija u ogledalu, preveo Bojan Savić-Ostojić, Karpos, Beograd, 2011.

Preporuka:

Tekstovi o Šarlu Bodleru objavljeni na blogu A . A . A