Čarls Bukovski: „Klasika i ja“

phassa: “ Weiss, Wojciech - Melancholic ”

pojma nemam kako je počelo.
kao dečak mislio sam da je klasična muzika
za šonje, a kao tinejdžer osećao sam to još
snažnije.

da, mislim da je počelo u toj prodavnici
ploča.
bio sam u kabini i slušao sam šta god sam
u to vreme
slušao.
onda sam čuo neku muziku u susednoj
kabini.
zvuci su delovali jako čudno i
neuobičajeno.
video sam kako čovek izlazi iz kabine i
vraća prodavcu ploču.
prišao sam prodavcu i pitao ga za tu
ploču.
dao mi je.
pogledao sam omot.

„ali“, rekao sam, „ovo je simfonijska muzika.“

„da“, rekao je prodavac.

odneo sam ploču u kabinu
i pustio je.

nikada nisam čuo takvu
muziku.
na nesreću, ne sećam se
više šta je bilo to
čudesno muzičko
delo.

kupio sam ploču.
imao sam gramofon u
sobi.
slušao sam
i slušao
tu ploču.

navukao sam se.

ubrzo sam otkrio radnju polovnih
ploča
gde si mogao
da vratiš tri albuma u
zamenu za dva.

bio sam prilično siromašan
ali je najveći deo mojih para išao
na vino i
klasičnu muziku.
voleo sam da ih mešam u
celinu.

pročešljao sam čitavu tu
radnju polovnih
ploča.

moji su ukusi bili čudni.
voleo sam Betovena, ali
draži su mi bili Brams i
Čajkovski.
Borodin me nije dojmio.
Šopen je bio dobar samo na
momente.
Mocart je bio dobar samo
kad je meni bilo dobro, a
retko mi je bilo
tako.

Smetana mi je bio
bukvalan a Sibelius
užasan.
Goldmark je, po meni, bio vrlo
potcenjen.
Vagner je bio hučno čudo
mračne energije.
Hajdn je bio ljubav oslobođena u
zvuku.
Hendl ti je dizao glavu skroz
do plafona.
Erik Kouts je bio neverovatno
privlačan i bistar.
a kad
dovoljno dugo
slušaš Baha
nije ti se više slušao
niko drugi.
bilo je još mnogo
njih…

lutao sam od
grada do grada
tako da nošenje gramofona
i ploča nije bilo
moguće
pa sam počeo da slušam
radio
i kupim šta se
nađe.

problem s radiom
bio je u tome
što su stalno puštali
jedne iste standardne
stvari.

previše sam ih slušao
i mogao da predvidim svaku
notu pre nego što bi
stigla.
ali dobro je bilo
što bih, ponekad, čuo neku
novu muziku koju nikad ranije
nisam slušao, od kompozitora
za koje nikad nisam čuo.
bio sam iznenađen koliko je
kompozitora, meni nepoznatih,
koji su stvorili tako čudesna
i uzbudljiva dela.
dela koja nikad više
neću ponovo čuti.

nastavio am da slušam
klasičnu muziku preko radija
decenijama.
dok ovo pišem
slušam Malerovu Devetu.
Maler je oduvek bio jedan
od mojih ljubimaca.
moguće je slušati
njegova dela uvek
ponovo i
ponovo a da ti ne
dosade.

kroz žene, kroz
poslove, kroz stravična
vremena i dobra vremena,
kroz smrti, kroz sve,
u bolnice iz bolnica,
u ljubavi iz ljubavi, kroz
decenije koje su tako hitro
prošle
bilo je mnogo
noći slušanja
klasike na
radiju.
skoro svaka
noć.

voleo bih da mogu da se setim šta
sam prvi put čuo u toj
kabini
ali izmiče mi.
iz nekog čudnog razloga
pamtim dirigenta:
Judžin Ormandi.
jedan od
najboljih.

sada je Maler sa mnom
u obi
i žmarci prolaze uz moje
ruke, stižu mi do
potiljka…
sve je tako neverovatno
blistavo,
blistavo!
a ja ne znam nijednu
notu.
ali otkrio sam deo
sveta
kao nijedan drugi deo
sveta.

dao je srce mom
životu, pomogao mi da
stignem
dovde.

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Wojciech Weiss, Melancholic, 1894.

Impresije povodom jedne Bramsove kompozicije

 

Povodom nestalnih iskri lepote, povodm života koji straćiš u ovom gradu, a koji bi straćio i u bilo kom drugom. Povodom prijateljstava koja prekineš, povodom ljubavi koje, poput lepih zalazaka sunca, ostave nekakav utisak, neodrediv i kratak. Povodom lepote koju donosi jesen, stvorena za uspomene, povodom saznanja da će dani biti kraći i da će se tuga kretati baš tvojom ulicom u utvrđeni čas. Povodom srećnih susreta i zajedničkih šetnji, osmehivanja i draži.. Povodom svih voljenih lica i predela, povodom Sunca, povodom magli, povodom gradova u zoru, povodom dolina u sumrak. Povodom života, neba, bistrog vazduha, povodom elemenata, ova je muzika – kao voda koja teče.

Velikani klasične muzike

10177519_673115106104454_7349846846396983292_n

Prvi red: Sergej Rahmanjinov, Jan Sibelijus, Petar Iljič Čajkovski, Johan Sebastijan BahFrederik Šopen

Drugi red: Rihard Štraus, Bela Bartok, Antonio Vivaldi, Moris Ravel, Johanes Brams

Treći red: Aaron Copland, Robert Šuman, Feliks Mendelson, Franc Šubert, Anton Bruckner

10410543_673115196104445_8244091166688745214_n

Prvi red: Gustav Maler, Franc List, Volfgang Amadeus Mocart, Hektor Berlioz, Dmitrij Šostakovič

Drugi red: Georg Fridrih Hendl, Đakomo Pučini, Rihard Vagner, Đuzepe Verdi, Sergej Prokofjev

Treći red: Klod Debisi, Jozef Hajdn, Igor Stravinski, Ludvig van Betoven, Antonjin Dvoržak

Dve slike sa portretima meni poznatih i nepoznatih umetnika dobro su mi poslužile da obnovim i sistematizujem podatke koji se tiču kompozitora klasične muzike o kojima je bilo reči na blogu A . A . A. Imena isprva neprepoznatih kompozitora otkrio mi je autor bloga Bezimena ulica. Hvala najlepše! O klasičnoj muzici na blogu A . A . A sve postove možete pogledati ovde.

Волите ли Брамса?

Johannes Brahms

Johannes Brahms

Музику немачког композитора Јохана Брамса треба слушати како би утисак о празницима који намећу одређена расположења, често беспотребна, конфузна и иритирајућа, био превазиђен или пак адекватно уобличен. Уз Брамсову музику се, једноставно, ужива. Нема филозофских импликација, као у случају Бетовена, или пак надовезивања на литературу и сликарство, као у случају музике Франца Шуберта.

Волите ли Брамса? назив је романа француске књижевнице Франсоаз Саган који ми се учинио погодним за ову прилику. Наслов у облику питања може бити индиректан начин подсећања на дело композитора које као да стоји по страни, признато, али не и довољно пута истицано. Делo којe сам одабрала прво везујемо за Брамсов рад, у питању су Мађарске игре, двадесет и једна композицијa.

Срж Брамсовог осећања налазимо пре свега у његовом обимном камерном стваралаштву: у искрености и аутентичности те полетне музике препознајемо све музичке склоности овог уметника који је волео циганску музику и био велики пријатељ и обожавалац Јохана Штрауса, чувеног композитора валцера. Изванредном свежином одликују се Брамсове  Мађарске игре и Валцери, за један или два клавира. Валцерски ритам, са сасвим личним акцентом, јавља се и у дивним Брамсовим песмама, у којима се наставља традиција Шуберта и Шумана; у квартетима, тријима, квинтетима и у изврсном Гудачком секстету такође се чују валцери (са особеном комбинацијом инструмената), финала у циганском духу и мелодија у стилу лида.

Овако изразита зависност од личних маштања и расположења провлачиће се кроз цео Брамсов живот – живот који почиње детињством у беди а завршава се привидно особењачком старошћу, дајући Брамсу лик гозајзног брадатог старца, љубитеља пива и цигара. Испод те спољашњости крије се неугасива свежина осећања, као што нам показује и његова безнадна љубав према Клари Шуман.

Било је неизбежно да у једном тренутку Брамс престане да компонује искључиво за уски домаћи круг, то јест да са камерне музике пређе на симфонијску: тај тренутак су сви у Бечу очекивали.

Он је то знао, пошто је одувек осећао одговорност због великих, пророчких речи којима га је Шуман приказао читаоцима свог листа: „Поздравимо долазак младића уз чију колевку су стајале Грације и Хероји“.

Био је то последњи Шуманов чланак под насловом Нови путеви. Брамсови путеви заиста су били нови, иако су изгледали као повратак на старо („Вратимо се старој музици и бићемо спасени“, говорио је тих година Ђузепе Верди). Били су то, уосталом, и једини путеви који су њему, по природи заиста „ученику Грација“, допуштали да постане музичар и „херој“, како је то захтевала историја.

Извор: Лучано Алберти, Музика кроз векове, превео Иван Клајн, Вук Караџић, Београд, 1974.