Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu. Ležao je na leđima, orožalim poput oklopa, i video je, kad bi malo digao glavu, svoj trbuh, zasvođen i mrk, podeljen na otvrdle lukove; na vrhu trbuha se jedva još držao pokrivač, gotovo da sasvim sklizne. Njegove mnoge nožice, jadno tanušne u poređenju sa ostalim telom, bespomoćno su mu treperile pred očima.
„Šta se to sa mnom desilo?“ pomisli on. To nije bio san. Njegova soba, prava, samo nešto odveć mala ljudska soba, mirovala je između dobro poznata četri zida. Iznad stola, na kome je ležala raspakovana kolekcija tekstilnih uzoraka – Samsa je bio trgovački putnik – visila je slika koju je nedavno iseckao iz nekih ilustracija i stavio u lep, pozlaćen okvir. Slika je predstavljala neku damu koja je, sa šeširom i okovratnikom od krzna, sedela ispršena, i dizala prema gledaocu težak krzneni muf, koji joj je skrivao ruku sve do lakta.
Gregor potom skrenu pogled ka prozoru, i od tmurnog vremena – čulo se kako kišne kapi pljeskaju po limenom prozorskom ispustu – postade sasvim melanholičan. ‘Kako bi bilo kad bih još malo odspavao i zaboravio sve budaaštine’, pomisli on, ali to je bilo potpuno neizvodljivo, jer on je bio navikao da spava na desnoj strani, a u svom sadašnjem stanju nije mogao da zauzme taj položaj. Ma koliko snažno se bacao na desnu stranu, uvek bi se, poput ljuljaške vraćao na leđa. Pokušao je to, valjda, stotinu puta, zatvarao je oči da ne gleda nožice koje su se koprcale, i okanio se toga tek kada je u slabinama počeo da oseća lak i tup bol, za kakav dotle nikad nije znao.
„Ah, bože“, pomisli on, „što sam ja izabrao naporno zanimanje! Iz dana u dan na putu. Poslovna uzbuđenja su mnogo veća nego kad se radi u sedištu firme, a sem toga na vratu su mi nevolje s putovanjem, brige oko hvatanja vozova, neredovni, loši obedi, i neprestano druženje sa novim ljudima, koje nikad ne traje duže, nikad ne postaje srdačno. Đavo neka sve to nosi!“ Osetio je lak svrab na vrhu trbuha; polako se na leđima odgurao bliže naslonu postelje, da bi lakše mogao podići glavu; ugledao je mesto koje ga je svrbelo, osuto sve samim belim tačkicama, o kojima nije znao šta da misli; i hteo je da jednom nogom opipa to mesto, ali je odmah povuče, jer ga prilikom dodira prođoše žmarci.
Ponovo je kliznuo u svoj raniji položaj. „Ovo rano ustajanje“, mislio je „sasvim zaglupi čoveka. Čovek mora da se ispava. Drugi trgovački putnici žive kao žene u haremu. Kad se, na primer, tokom pre podneva vratim u gostionicu da prepišem dobijene porudžbine, ta gospoda tek sede za doručkom. Čik da ja to pokušam, kad imam onakvog šefa; smesta bih izleteo. Ko zna, uostalom, ne bi li to za mene bilo vrlo dobro. Kada se ne bih ustručavao zbog roditelja, odavno bih dao otkaz, izišao bih pred šefa i iz dna duše bih mu rekao šta mislim. Morao bi se prevrnuti sa pulta! A i to je čudno ponašanje: sesti na pult i odozgo razgovarati sa činovnicima, koji, uostalom, zbog šefove gluvoće moraju prići sasvim blizu. No, tu nadu nisam još sasvim napustio; kad jednom skupim novac da mu platim ono što mu roditelji duguju – za to će biti potrebno još nekih pet do šest godina – bezuslovno ću tako postupiti. Onda će biti izveden veliki rez. Ali danas, svakako, moram ustati, jer voz mi polazi u pet.“
Izvor: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.
Slika: Pierre Joseph Redouté, A Stag Beetle, 19. vek.
