Карл Густав Карус, „Огољено дрво у јесењој магли“, 1820.

Тајанствени пут води ка унутра

Алберто Кнокс је седео на прагу као и када је Софија стигла прошли пут.

– Седи овде – рече он, и тога дана пређе право на ствар. – Раније смо говорили о ренесанси, бароку и просветитељству. Данас ћемо говорити о романтизму који се назива последњом великом културном епохом Европе. Приближавамо се крају једне дуге историје, дете моје.

– Зар је романтизам трајао тако дуго?

– Почео је на самом крају XVIII века и трајао до средине прошлог столећа. Али након 1850. нема више никаквог смисла говорити о целим „епохама“ које обухватају и песништво, и филозофију, и уметност, и науку и музику.

– Али романтизам је био једна таква епоха?

– Говорило се да је романтизам био последњи „заједнички став“ Европе о људском постојању. Почео је у Немачкој и настао је као реакција на једнострано обожавање разума из доба просветитељства. Судећи по Канту и његовом уздржаном разуму било је као да су млади у Немачкој олакшано одахнули.

– И шта су понудили уместо тога?

– Нове крилатице су биле „осећања“, „машта“, „доживљај“ и „чежња“. И поједини мислиоци из доба просветитељства – а не најмање Русо – указивали су на значај осећања, али је то било више као нека врста критике једностраног стављања тежишта на разум. А онда је тај узгредни ток постао главни ток у немачком културном животу. Наставите са читањем