Жан Ало, „Луј Винсент Палије у Вили Медичи“, 1817.

Карл Густав Карус, „Соба са погледом на Напуљски залив“, 1829. 

Веза уметника и Италије позната је одавно. Још од ренесансе када Албрехт Дирер одлази у Италију да би се школовао, градови попут Венеције, Фиренце, Рима, Падове, Парме, Милана и Напуља остали су полазиште за образовање, образовање уметношћу, подједнако као и за формативно образовно путовање и врело инспирације хиљада уметника.

У 18. и 19. веку, нарочито због идеализације давног и далеког, римске рушевине, оживљене на Пиранезијевим гравирама, постају места ходочашћа. Али, рушевине су и текстуалног облика, подједнако колико и архитектонског. Такође, историја је састављена од речи које треба превести, рушевину текстова од којих је историја саткана треба реконструисати и поново оформити.

Гетеове Римске елегије подстакнуте су путовањем подједнако колико и Китсова грозница због које је провео месец дана у напуљској болници. Стендалов роман Картузијански манастир у Парми околину језера Комо, севера Италије и гениј Наполеона евоцира подједнако колико и роман Уга Фоскола Последња писама Јакопа Ортиса. Бајронова Венеција приближава се Хофмановој визији исте или пак Вагнеровој. Наставите са читањем