Umetnik i njegov klavir: Herbi Henkok

Herbie Hancock on the 24th of december 1964. © Mosaic Images LLC. 📷 Francis Wolff. Merry x-mas! Don’t get the blues.

Džez muzičar Herbi Henkok fotografisan je 24. decembra 1964. godine kako sedi za svojim klavirom, povijen i, pre nego umoran, čini se da je setan. Datum je interesantan. U pitanju je veče pred Božić. Tada su mnogi od nas u ne baš tako srećnom raspoloženju, u velikom meri zahvaljujući predprazničnoj euforiji i spolja nametnutim ponašanjem: da mi moramo tada biti sa nekim, da mi moramo biti srećni, spokojni i u društvu porodice, da mi moramo kupovati poklone, da mi moramo biti kod kuće.

To je blues koji je fotograf Frensis Volf (Francis Wolff) zabeležio. Sve je suprotno od pomenutog. Šarm šezdesetih, beat generacije, izneverenih očekivanja, lutanja, velikih iluzija, želje za pripadanjem i puno, puno muzike. U potpunosti neptunovska fotografija. Za one koji poznaju astrološke simbole, veza džeza i  planete Neptun (vladar znaka riba) nije nepoznanica. Ali, nastavak priče o toj vezi bi nas odveo na drugu stranu. Bitno je pomenuti vezu koja se ostvaruje, ako ne fizički, onda bar sa kosmički.

Dilen Tomas: „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“

Ne odlazi tiho u tu blagu noć,
Gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

Iako mudri shvate: tama je pravedna,
Jer rečima munju nisu razgranali, ipak –
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste, besne, dok svetlost se gasi.

Divljaci sunce love, opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Trezveni pred smrt, sumračnim pogledom
Vide: i slepčeve oči gore i raduju se,
Pa se žeste, besne, dok svetlost se gasi.

A ti moj oče, u tužnim visinama gore:
Kuni me, blagoslovi, tim gorkim suzama!
Ne odlazi tiho u tu blagu noć!
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

 

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieve it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Kao dopunu Dilenovoj pesmi postavljam i ovaj snimak, čitanje uz pratnju klavira. Autor muzike je australijski kantautor Luis Tilet. Pesma je nastala povodom sepila umetnikovog oca. Nasuprot tami, simboličnoj smrti, svetlost afirmiše život, predočava postojanje Boga, beskraja, savšenstva, jedinstva i lepote. Sličnu pesmu napisao je i D. H. Lorens, ona se zove „Lađa smrti“ i takođe je objavljena na blogu A . A . A.

Dilen Tomas, „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“, prevod: Srba Mitrović.

Izvor: „Antologija engleske poezije 1945-1990“, Svetovi, Novi Sad, 1992.

Preporuka: BBC

 

Modest Musorgski: „Slike sa izložbe“

Deset kompozicija koje čine delo „Slike sa izložbe“, ruski kompozitor Modest Musorgski komponovao je od 2. do 22. marta 1874. godine u čast svog rano preminulog prijatelja, slikara Viktora Hartmana.

Delo je komponovano za klavir, ali je, takođe, dosta poznata i verzija Morisa Ravela, prilagođena za simfonijski orkestar. Slike koje je Musorgski video na izložbi, redosled koji bi možda mogao uticati na redosled unutar njegovih kompozicija, izgubljen je, ali su neki Hartmanovi radovi sačuvani, za koje se može tvrditi da ih je Musorgski video.

U nastavku slede orginalna verzija pisana za klavir u izvođenju ruskog pijaniste Svjatoslava Rihtera i, zatim, Ravelova verzija prilagođena simfonijskom orkestru. Kada se uporede, ispada kao da su u pitanju dva potpuno različita dela što je, donekle, uporedivo sa istom knjigom koju prevedu dva različita prevodioca.

Slike koje su se našle na izložbi bile su deo kolekcije samog kompozitora. Više detalja ovde.

Volfgang Amadeus Mocart: „Turski marš“

 

Za sve one koji su zavoleli klasičnu muziku zahvaljujući ovoj kompoziciji, a među kojima sam bila i ja, objavljujem izvođenje kompozicije „Turski marš“ koja, čini se, poseduje neverovatnu jednostavnost nota, baš kao i Betovenova „Za Elizu“, još jedno remek-delo klasične muzike koje je komponovano zarad potreba časa.

I danas je pitanje otvoreno: da li se reč „turski“ odnosi na grad Tur ili na Turke? Kako bilo, melodičnost kompozicije, želja da se, dok se ista sluša simulira sviranje klavira, ritmičnim pomeranjem prstiju, mnogobrojne slike koje bivaju evocirane posredstvom nota, slušaoca vraćaju nekim drugim vremenima i prostorima.

Lavinija Fontana: „Autoportret za klavir čembalom“

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom, klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom, dok joj pomoćnica pridržava notne zapise.

U istoriji umetnosti ova slikarka zapamćena je kao prva žena koja je slikala naga ženska tela prilagođavajući ih mitskim scenama. To je kasnije, u daleko većoj meri činila i Tamara de Lempicka, poljska umetnica iz 20. veka.

Verovatno postoji mnogo poznatijih slika od ove na kojima su prikazane žene pred ili sa muzičkim instrumentom, najčešće alegorije, ili prikazi svetica, ali meni se svidela ova baš zato što je autoportret žene koja se tada usudila, ili kojoj je tada bilo omogućeno, da bude umetnica, da bude samosvesna i da živi svoj život onako kako bi ona želelea, posvećena duhovnosti i stvaralaštvu, a da nije morala da ode u manastir (poput Hildegarde iz Bingena ili Huane de la Kruz).

Kako sam i sama umetnica, koja piše i u pisanju nalazi artikulaciju svojih misli, namerno sam odabrala baš ovu sliku jer sam kao dete silno želela da pohađam časove klavira, uživajući u klasičnoj muzici, igrajući prstima po stolu na određenu melodiju. Međutim, moji roditelji su tu želju procenili kao hir i kao neosnovanu, a i časovi klavira, kao i sam instrument, su nešto što je njima bilo izuzetno skupa i, po njihovoj proceni, „neisplativa investicija“.

Ženski portret na blogu A . A . A

Tri autoportreta Sofonizbe Angvisole

selfspin

Self-portrait at the Easel Painting a Devotional Panel by Sofonisba Anguissola.jpg

Autoportret italijanske umetnice Sofonizbe Angvisole (1531-1625) dok svira spinet (instrument nalik klavir čembalu) prikazuje nam devojku pomalo melanholičnog pogleda, skupljenih usnana, ovalnog lica i krupnih očiju koje kao da prenose note koje umetnica svira. U „dijalogu“ sa ovim autoportretom stoji autoportret pred slikarskim platnom.

Umetnica je živela skoro sto godina, što joj je omogućilo da u svom veku vidi mnoštvo različitih instrumenata i izvođenja. Na sajtu Design is Fine možete pronaći pregled istorijskih instrumenata i posredstvom njih shvatiti značaj muzike za zapadnog čoveka.

Donji portret takođe prikazuje umetnicu za muzičkim instrumentom, samo što je sada, kao i na autoportretu Lavinije Fontane, dodata i kućna pomoćnica koja pridržava notne zapise. Sofronizba je rođena u Kremoni, mestu poznatom po izradi najboljih violina na svetu, u plemićkoj porodici koja je verovala da svoje poreklo vodi od Kartaginjana.

Sofronizbin talenat porodica je rano prepoznala i poslala ju je u Rim gde joj je Mikelanđelo bio učitelj. Ubrzo postaje dvorski slikar Filipa II i učiteljica slikanja Elizabeti Valoa, ženi španskog kralja. Pošto je napustila Španiju, Filip II joj je obezbedio dvorski brak i naknadu od koje je mogla da se posveti stvaralaštvu.

Po smrti muža, sa kojim je po napuštanju Španije boravila na Siciliji, zaljubljuje se u pomorskog kapetana i udaje se po drugi put. Zahvaljujući svom poreklu, i porodičnoj podršci, Sofronizba nije imala uobičajenu sudbinu žena svog veka. Ipak, tadašnji običaji nisu joj dozvolili da se dodatno razvija u svom izrazu. Njen život može biti polazište za roman a slike, portreti i autoportreti, polazišta za studije samosvesti žena umetnica u 16. veku.

Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

 

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam  grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša časti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom – jer sam ja videvši njenu đačku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: „Osam sati… treba da idem“. Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.

Izvor: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Preporuka: Dnevnik o Čarnoijeviću PDF 

Klavirski virtuoz Franc List

Related image

List – Mađar, Šopen – Poljak, Berlioz – Francuz, veoma su raznoliki po temperamentu, ali sva trojica imaju izgled usamljenika. Zajedno su grupisani ovde namerno, jer su ovi romantičari govorili jezikom koji je imao da revolucioniše čitavu muziku.

Listova ličnost dominira čitavim XIX vekom. Franc List je rođen u Rajdingu 1811, učio je kod Salijerija i Černija. Betoven ga je zapazio kao virtuoza na klaviru, a u Parizu su mu pljeskali (gde je Kerubini odbio da primi mladog Mađara na Konzervatorij); u svojoj dvanaestoj godini daje svoju prvu operu Don Sanche; u petnaestoj godini, posle svoje trijumfalne turneje po Evropi, piše za klavir svojih Dvanaest etida. Mističar, on odlučuje da stupi u sveštenički red; romantičar, on se zanosi za muziku Berlioza, koji mu otkriva smelost i lepotu opisne muzike; zaljubljen, on beži 1835. u Ženevu sa groficom d’ Agu (d’ Agoult, kao književnica Daniel Stern), sa kojim će imati dve kćeri (Olivje i Kozimu, koja će se udati prvo za H. Bilova, a zatim za Vagnera). Na sve strane ovaj virtuoz izaziva oduševljenje, i za vreme od dvanaest godina on zna samo za trijumfe po Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Godina 1848. zatiče ga nastanjenog u Vajmaru, kod knjeginje Vitgenštajn. Tu provodi petnaest godina u komponovanju. Kao kapelnik vajmarskog dvora on piše crkvenu muziku (Misa Grana), ali naročito za orkestar: Dante – simfonija, Faust – simfonija, Tasso, Šta se čuje u planini, Prelide, Mazeppa, Orpheus, Hunnenschlacht. Simfonijaska poema, čijem je stvaranju doprineo svojim delima, nije jedini oblik koji ga privlači. U orguljama on vidi „papu instrumenata“, i njima posvećuje nekoliko spomenika, čije se bogatstvo boja i raznolikost izjednačuje sa snagom. Kao i Šuman, on nalazi u klaviru instrument dostojan svoga genija: Mađarske rapsodije, Sonate, Sveti Franja govori pticama, Godine učenja, dva Koncerta, svedoci su virtuoznosti, lirizma, njegovog inventivnog temperamenta, čas kićenog, čas dubokog, njegovog vladanja u umetnosti varijacija, njegove ljubavi za programsku muziku (Igra smrti). Taj isti plemeniti temperament stavlja se u službu onih koje obožava: na koncertima izvodi glavna dela Berlioza; u pozorištu diriguje Tanhojzera i Loengrina, Samsona i Dalilu od Sen-Sansa.Godine 1861. on napušta Vajmar i odlazi u Rim, gde se zamonaši (1865), komponuje velike religiozne slike (Legenda svete Elizabete; Christus). Poslednje godine svoga života provodi između Budimpešte, Vajmara i Rima, i umire u Bajrotu 1886. Oblast muzičkih oblika proširio je, a muzičku harmoniju razvio, i to ovome velikom virtuozu daje lik novatora i čoveka koji čitavog života nije prestao da služi muzici i muzičarima.

Ako je mađarski folklor bio glavni izvor iz koga je Franc List crpao, Šopen i Berlioz, a iza Berlioza i sva romantičarska Francuska, izvršili su moćan uticaj na formiranje ovog kompozitora u početku njegove karijere.

Jedna od najboljih Listovih kompozicija je Totentanz ili Ples mrtvih koju za ovu priliku izvodi Valentina Lisitsa, ukrajinska pijanistkinja o kojoj je već bilo reči na ovom internet mestu. List je kompoziciju započeo 1838. a dovršio 1859. godine. Ona može biti dobro polazište za razumevanje i predstavljanje prethodno napisanog.

Izvor: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Slike:

Henri Lehman, Portret Franca Lista, 1839.

Rukopisne stranice Franca Lista tokom rada na Fantastičnoj simfoniji iz 1834. godine.

 

Klavirski virtuoz Frederik Šopen

Listova muzika opčinjava duh a Šopenova govori srcu. Ako inspiracija kod jednog ne ide uvek u korak sa čudnom lakoćom izražavanja, kod drugog ona nikad ne izneverava. Rođen u Želazova-Volja, kod Varšave, 1810. godine, Frederik je po ocu poreklom Francuz. Virtuoz od svoje osme godine, on preduzima, kao List turneje koncerata po Evropi. Napušta Varšavu 1830. i odlazi u Pariz, gde ga primaju oni koji zapažaju u njemu više nego običan talenat. Posećuje Lista, Berlioza, Hajnea, Majerbera, i radije izvodi svoja dela u užem krugu publike. Posle jednog putovanja u Drezden, gde se upoznaje s Marijom Vodžinskom, koju ne može da dobije za ženu, on odlazi u Lajpcig, gde nalazi u Klari Vik idealnog interpretatora svojih dela. Zaljubljuje se u Žorž Sand (1836) sa kojom odlazi da provede zimu na Balearskim ostrvima. Ali Šopen, nagrižen bolešću koja ne oprašta, vraća se samo još više bolestan. Ljubavnici žive u Parizu, ili u Noanu, do dana raskida (1847). Posle putovanja u Englesku i Škotsku, Šopen se vraća u Pariz, i tu, sasvim zahvaćen tuberkulozom, umire ubrzo (1849).

Njegova klavirska dela odaju brižnog umetnika koji pati. Nesumnjivo je da se u njima mogu naći mnogobrojne reminiscencije iz njegovog rodnog kraja, izvesna slovenska nostalgija, ritam u osnovi poljski. Ali ima i nečeg više: prisna veza između umetnika, sanjalice, i njegovog omiljenog instrumenta, klavira. Čovek čija je osetljivost neobično utančana crpe iz svoje ljubavi prema Sandovoj stvaralačke snage koje mu inspirišu najslavnija dela: Etide, Preludije, Sonate, Balade, Berseze, dva Koncerta. Romantičar po imaginaciji, neki put klasičar po oblicima koje obrađuje, često inspirisan igrom, ovaj pesnik klavira govori svojim jezikom, sa osetljivošću i prefinjenošću tako ličnom da njegovo celokupno delo, kao kod Baha ili Mocarta, dostiže od prve krajnju granicu lepote. Ima u njegovim Valcerima, Mazurkama, Polonezama, onoliko poezije koliko i u njegovim Impromptima, Nokturnima. Svaka etida, svaki preludij sačinjava jedan potpun i savršen svet. Emocija je izvor njegove umetnosti, a zvučan izraz je njen krajnji cilj. Izrazita melodija, sa svojom osobenom figuracijom, novim ukrasima, koji zahvataju često više oktava, veoma retko osećanje za modulaciju, izvesna tendencija da se insistira na nekom motivu na kome pisac voli da se zadržava, arpeđirani akordi, to su karakteristične osobine ove muzike, u isto vreme i bujne i prijatne, diskretne i strasne, čežnjive i snažne, koja nosi pečat genijalnosti.

*

I tell my piano the things I used to tell you.

U nastavku sledi jedno pismo poljskog kompozitora, na engleskom, upućno nepoznatoj osobi koje otkriva umetnikov senzibilitet, uklopiv u raspoloženja romantičarskih junaka. Ovi crteži, zajedno sa prepiskom i mazurkama, predstavljaju kuriozitet za istraživanje ovog umetničkog i intelektualnog pokreta, ali i za ljubitelje klasične muzike.

Poetski citat na početku koji je floberovski, ako smem impresionistički da ostavim svoj utisak, a bez odgovarajućih dokaza, svedoči o odnosu umetnika i njegovog instrumenta. Za pisca je to papir, za pijanistu klavir, za slikara platno, za skulptora kamen ili glina. Tako klavir postaje dnevnički zapisnik, najbliži poverenik, deo tela.

How strange! This bed on which I shall lie has been slept on by more than one dying man, but today it does not repel me! Who knows what corpses have lain on it and for how long? But is a corpse any worse than I? A corpse too knows nothing of its father, mother or sisters or Titus. Nor has a corpse a sweetheart. A corpse, too, is pale, like me. A corpse is cold, just as I am cold and indifferent to everything. A corpse has ceased to live, and I too have had enough of life….

Why do we live on through this wretched life which only devours us and serves to turn us into corpses? The clocks in the Stuttgart belfries strike the midnight hour. Oh how many people have become corpses at this moment! Mothers have been torn from their children, children from their mothers – how many plans have come to nothing, how much sorrow has sprung from these depths, and how much relief!…

Virtue and vice have come in the end to the same thing! It seems that to die is man’s finest action – and what might be his worst? To be born, since that is the exact opposite of his best deed. It is therefore right of me to be angry that I was ever born into this world! Why was I not prevented from remaining in a world where I am utterly useless? What good can my existence bring to anyone? …

But wait, wait! What’s this? Tears? How long it is since they flowed! How is this, seeing that an arid melancholy has held me for so long in its grip? How good it feels – and sorrowful. Sad but kindly tears! What a strange emotion! Sad but blessed. It is not good for one to be sad, and yet how pleasant it is – a strange state…

Citat: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Nardona prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Izvor: SlikePismo

 

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (dva odlomka o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.

Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.

II

Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.

Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.

U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.

Margerit Jursenar, „Aleksis“, prevela Vojka Smiljanić-Đikić, Plavi jahač, Beograd, 1995.

Dve pesme Danila Kiša

ANATOMIJA MIRISA

(Odoratus impedit cogitationem, Sv. Bernar)

evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu

i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih

RAŠTIMOVANI KLAVIR

Strazbur, decembar 1962.

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu jedan se policajac krsti
pred katedralom od čipaka jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što lici na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio

1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući ljubavni par
kako se grli

Slika: Sandro Botičeli: „Rođenje Venere“ (detalji)

Leonardo i Betoven: Ponovo pronađena harmonija

On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo

Bez obzira na to koliko su određena tumačenja Leonardovih dela u poslednje vreme išla u pravcu drugačijih tumačenja u odnosu na „uobičajena“, ja i dalje u njima vidim, pre svega zahvaljujući svetlosti postignutoj sfumato tehnikom, izvesnu atmosfersku napetost, pre misterioznu nego mističnu, neodređenu, blagu, tananu baš kao što su i note priložene Betovenove kompozicije.

Na mnogim Da Vinčijevim slikama anđeli i drugi biblijski likovi upečatljivo drže uperen prst u određenom pravcu. O tome sam već pisala u tekstu Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“ gde u prvoj verziji, nastaloj oko 1483. godine, vidimo anđela kako prstom upire u bebu Jovana Krstitelja, dok u drugoj verziji, onoj gde Jovan ima krst između ruku (na prvoj taj detalj ne postoji), taj momenat izostaje, anđeo je spustio ruku.

Sada, sa ovom predstavom Da Vinčijevog Jovana Krstitelja – jednom od mojih omiljenih slika renesansne umetnosti – nalazimo se u 1513. godini. Da Vinči je u Rimu, nedavno je prešao iz Milana u papsku prestonicu. Umetnik u trenutku stvaranja ovog dela ima 60 godina.

Iz tamne pozadine kojoj pristaje osmeh u kome „ima čežnje i setne zavisti i malo preziranja i čitavo jedno čedno blaženstvo“ – kako je pisao Tonio Kreger svojoj prijateljici Lizaveti Ivanovnoj – izranja figura nimalo namučenog sveca, do pola ogrnutom krznom, elegantno kovrdžave kose, koji blago pokazuje prstom ka gore.

Ja taj pokret čitam kao: „Gledaj put Duha, put svetlosti lepote i saznanja“ ili kao, u umetničkom smislu, istorijski predložak Šlegelovom fragmentu koji stoji kao poetsko načelo mog rada: „Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život – ljubav i obrazovanje. I da ne znaš na putu si ka religiji.“. Zato su za mene Da Vinči i Betoven poput osmeha. Spokojno saznanje o svetlosti koja svedoči o još jednom, višem krugu svetlosti.

Iako svestan svoje misije i puta stradanja svetitelj je spokojan. On izranja iz tame put sjaja zahvaljujući lepoti pogleda uperenom iza, van. Ja ne previđam religioznu funkciju ove slike ali njena lepota prevazilazi funkcionalnost koju ikona ima. Ova slika nije o Jovanu Krstitelju koliko je o spoznaji da lepota, naročito lepota duha (a duh je svetlost) iskupljuje.

Zahvaljujući brojnim gustim nanosima boje preko koje su potom nanošeni slojevi prozirnog laka, Jovan Krstitelj sav je od svetlosti, on je svetlost koji izranja iz tame – osmehujući se. On je izvor i svedok božanske svetlosti koja za nas – sada odvojenih od religijskih značenja – može biti mnogo toga: Bog, umetnost, saznanje, ljubav, dobrota. U kojoj meri sama tehnika kao što je sfumato određuje i značenjski sloj dela pisao je Frank Celner u svojoj monografiji posvećenoj italijanskom slikaru, odakle izdvajam jedan deo:

Dodajući brojne slojeve tankog, prozirnog laka, slikar može da stvori veliki raspon senki u slici, zamagljene meke konture i blage prelaze između svetla i senke, i da pojača voluminoznost figura. Krajnji efekat postignut ovim procesom (eksperimentom sa uljem koji omogućava višeslojno nanošenje boje) je monohromna predstava, stvorena finim odnosima valera. U slici Sveti Jovan Krstitelj upotreba sfumata dopunjava značenje: figura krstitelja, koja izranja iz skoro crne pozadine, deluje kao da je napravljena od svetla; scena je osvetljena izvorom svetla izvan same slike što je u skladu sa temom, jer Jovan Krstitelj nije izvor već samo svedok Božije svetlosti koja ga obasjava. Slika tako predstavlja vizuelizaciju prvog stiha Jevanđelja po Jovanu: „On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo“. Zato Leonardov sfumato nije samo tehnika, već upotpunjuje religijsko značenje dela.

Za mene je i ova Betovenova kompozicija sfumato. Iz prigušene tame, polako, probija se svetlost. Harmonija je opet postignuta.

Citati:

Tomas Man, „Tonio Kreger“, prevela Anica Savić Rebac.

Frank Celner, „Leonardo da Vinči“, preveo Nikola Gradić.

Fridrih Šlegel, „Ironija ljubavi“, preveo Dragan Stojanović.

Pijanistkinja Valentina Lisitsa

Valentina Lisitsa

Ukrajinska pijanistkinja Valentina Lisitsa od 1993. živi i radi u Sjedinjenim američkim državama gde je isprva želela da postane šahistkinja. S pojavom društvenih mreža postavljala je snimke svojih koncerata na kojima je izvodila Šopenova i Rahmanjinova dela koji su brzo dostigli pedeset miliona pregleda.

Odabrala sam da predstavim onu kompoziciju čije su mi se note, podjednako koliko i tehnička virtuoznost kojom je predstvljena, posebno dopala. Takođe, tu je i intervju sa pijanistkinjom u kome ona obajašnjava način na koji radi i koliko se zapravo posvećuje vežbanju dela pijanista kojima se divi.

Klavirski virtuoz Franc Šubert

Related image

Put ka mom otkrivanju umetnosti bio bi prazan poput puta koji preseca dve livade, usred julskog dana kada bi maina sklapala oči i ruke svakom ko bi se latio nekog zadatka, da se na njemu nije pojavio Putnik – Kaspar David Fridrih.

Fridrih je jedan od umetnika koji je imao izrazito značajan formativni uticaj na mene i moje poimanje umetnosti, misije umetnika, samoće, svetlosti, prirode i religioznosti. Upravo kada posmatramo njegove slike nameće nam se jedna reč: raspoloženje.

Kada bismo je preveli na jezik nota, ona bi zvučala kao Šubertove sonate, ili kao jedno njegovo pismo koje prilažem u nastavku. Ova dva umetnika dobro predočavaju, a bez reči, samo posredstvom nota i slika (simbola) pojam romantizma.

In a word, I feel that I am the unhappiest, most miserable person in the entire world. Imagine someone who […] is in danger of losing his enthusiasm for beauty, and ask yourself if that is not a miserable and unhappy wretch? I spend most of my days joyless and friendless, our reading circle has died a voluntary death. – Franz Schubert (Letter to Leopold Kupelwieser, 31. 3. 1824.)

Šubert je rođen u Lihtentalu 1797. godine u skromnoj porodici (otac mu je bio učitelj), mladi Franc je prvo član hora dvorske kapele u Beču, i uči kod Ružičke i Salijerija. Provodi najveći deo života u Beču, gde i umire, posle mirnog i melanholičnog života, u svojoj trideset prvoj godini (1828). Ako je Betoven, koga nije poznavao, bio kralj u simfoniji, Šubert je prvi u lied-u (Lied – pesma). Njemu dugujemo osam simfonija (poslednja, H mol – nezavršena, slavna je kao i ona u C duru), jedan kvintet za gudačke instrumente (dva violončela), slobodne komade za klavir (Impromptus, Muzički momenti, Sonate, Laendler), ali zbog svojih šest stotina i tri lied-a ostaće besmrtan. One su pisane na pesme Getea, Šilera, Hajnea, Ulanda, Šobera, Vilhelma Milera. Šubert je romantičar i improvizator koji pesnički objašnjava odabrane stihove i obavija ih nekim tajanstvenim dahom, toplom atmosferom kojoj klavir samo doprinosi da se ispolji. Kao čist i spontan genije on je u stanju da zanese, ima daha i zna da s otmenim uzbuđenjem evocira prirodu, koju obožava.

U svojim Muzičkim momentima adaptirao je za klavir oblik lied-a, a komponovao je i mnogobrojne stranice za scnu (Rosamunda), horska profana i crkvena dela (mise i psalme, motete).

Izvor: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Slike:

Wilhelm August Rieder, Portret Franca Šuberta, 1825.

Naočare Franca Šuberta kao muzejski eksponat njegove rodne kuće u Beču

Kaspar David Fridrih, Magla, 1807. (Muzej Belvedere, Beč)

Caspar David Friedrich - Meeresstrand im Nebel (ca.1807).jpg