O nekim aspektima Vijonove poezije

U stvari, obešen ili ne, Vijon je živ; živ ništa manje nego pisci naši savremenici; živ pošto mi shvatamo njegovu poeziju, pošto ona deluje na nas, i još više, pošto ta poezija može da izdrži poređenje s najmoćnijim i najsavršenijim ostvarenjima nastalim tokom četri stoleća velikih pesnika koji su došli nakon Vijona. Što znači da forma ima vrednost zlata.“ – Pol Valeri

U okviru renesansnih tema na ovom internet mestu prilažem i ovu današnju, o Vijonu, srednjevekovnom francuskom pesniku i vagabundu, Svetom Probisvetu, kako ga naziva Kolja Mićević. Na to su me podstakla neka razmišljanja o renesansnom smehu, karnevalu i izokrenutom svetu, ali i tarot karta broj dvanaest na kojoj je naopako obešen čovek. Karta kao da referira (pišem „kao da“ jer se ne zna tačno poreklo tarota, ni vremensko ni prostorno) na tadašnje razbojnike koji su bivali kažnjavani vešanjem, bilo tako što bi im konopac stavljen oko vrata (davljenje), bilo tako što bi bili obešeni za noge, naopako, pa bi im sva krv se slila u mozak od čega bi brzo preminuli. Međutim, u toj žrtvi i tom mučeništvu, vizija sveta bi, bar za trenutak, pred sam kraj (naredna karta, broj trinaest, je Smrt, a narativni sled u tarotu je veoma izražen, ni jedna karta nije na slučajnoj poziciji) izgledala drugačije. Obešeni u tarotu ima oreol oko glave, on je svetac, ili je tek u toj drugačijoj, izokrenutoj, perspektivi i viziji doživeo prosvetljenje. Nastavite sa čitanjem

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

STEFAN MALARME: FAUNOVO POSLEPODNE

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja? Nastavite sa čitanjem

Вијонове баладе о обешенима

Axel Hoedt

Фотографија: Аксел Хоет

ЕПИТАФ
у облику баладе, коју је срочио Вијон за себе и за
своје другаре очекујући да буде са њима обешен

О људи, о браћо, што сте дошли након,
Не терајте шегу, – смилујте се на нас,
Штранге нас заљуља неумитни закон,
Ал је наше јуче, можда неком – данас.
Месина је наша сад гомила смећа,
Дроњак све и ђубре, буђа, задах трули,
А беше нам она сва брига, сва срећа;

Пет нас је ил’ шест је – нашто шеге ости?
Милост свом саздању, Христос – Спас вам ули,
Мол’те се од пакла да будемо прости.

Не презрите ништа, цркотине суда,
Та закон је такав, а човек пун блуда,
И није свак уман, разбор слабо врца,
Извинте нас браћо, ми смо браћа-луда,
О не ругајте се, о имајте срца!
Син Марије Дјеве, који распет грца
Нек вас опомене: шта је судба худа,
О нек нас сачува од огњене злости.
Дроњак све до дроњка, све мртвац до мрца,
Мол’те се од пакла да будемо прости.

Киша нас ждерала, попила и спрала,
Сушило нас сунце, црни смо ко гар;
Сврака и гаврана што је земља дала
Кљуцала нас јата, сав им бесмо мар.
Ко напрстак неки убодом игала,
Ми смо избодена, искљувана ствар.
Ветар тресе, шиба, он нам стрвне мости –
Ми смо њему игра, потсмевка и шала.
Ветар нам клапара сасушене кости,
Мол`те се од пакла да будемо прости. Наставите са читањем