Kaspar David Fridrih, „Otvoren prozor umetnikovog ateljea“, 1805.

Kaspar David Fridrih, „Otvoren prozor umetnikovog ateljea“, 1805.

Kao i mnoge druge pojave, kada su literatura i slikarstvo romantizma u pitanju, smemo se usuditi da izreknemo stanovište prema kome sve počinje, pa i pisanje o simbolici otvorenog prozora umetnikovog ateljea, od Getea. Jedno od prvih svedočanstava literature koja se bavi temom putovanja, na ličan, subjektivan i nov način, jesu njegova putovanja po Italiji uobličena u istoimenu putopis, mnogo godina kasnije pošto se umetnik vratio sa putovanja, što mu je dozvolilo da sa distance prebira po sećanjima, da destilat mnoštva uspomena uobliči u knjigu. Sećanja su nepouzdana, često su fikcija, ali utemeljena u činjenicama, u onome što se nekada zaista dogodilo. Tako je i sa njegovim putopisom. Međutim, pre njega, desilo se putovanje. Jedino svedočanstvo o tom putovanju nastalo tokom samog putovanja jeste jedan Tišbajnov crtež na kome je prikazan muškarac s leđa, oslonjen gornjim delom svoga tela o prozor. Otvoren prozor rimske lođe kroz koji mladi Gete posmatra ulicu, njenu dinamiku i živopisnost, biće tema ovog crteža, a ono što je pesnik mogao videti tom prilikom biće zapisano u nekim pismima koja je Gete slao prijateljima i, kasnije, u putopis.

Johan Hajnrih Vilhelm Tišbajn, Gete u Rimu, 1787.

Hendrik Voogd, „Pogled na Rim kroz prozor ateljea“, 1809.

Auguste-Jean-Baptiste Vinchon, „Umetnik u svojoj sobi u vili Mediči“, 1814-1819.

Kaspar David Fridrih je u više navrata crtao prozore svog studija naglašavajući na taj način predeo ispred, ali i više od toga, naglašavajući odnos spoljašnjeg i unutrašnjeg, subjekta i objekta, posmatrača i predela. Prozor je od doba romantizma posmatran kao simbol subjektivne perspektive na osnovu koje se stvarnost poima, doživljava i imaginativno realizuje kroz umetnost. U pitanju je još i stara tema umetnika i njegovog ateljea, sobe kao izolovanog i neophodnog prostora za stvaranje, kontemplaciju i putovanje kao ostvarenje unutrašnje dinamike (kontemplacije, duhovne nadgradnje) i oblikovanja rezultata spoljašnje dinamike (najčešće putovanja) u adekvatanu umetničku formu.

Karl Gottfried Traugott Faber, „Pogled na Drezden kroz otvoren prozor“, oko 1830.

Johan Kristijan Dal, „Pogled na zamak Pilnic“, 1823.

Tokom 19. veka prikazi ateljea i soba sa otvorenim prozorom – odakle bi pogled dopirao do horizonta koji se odnosio na stvarni ili tek samo imenovani (italijanski) pejsaž – nije jedino odlika Fridrihovog slikarstva već i mnogih drugih nemačkih i francuskih umetnika. Od aprila do jula 2011. godine održana je izložba Rooms With a View: The Open Window in the 19th Century u Metropoliten muzeju u Njujorku gde su izložena dela sa ovom tematikom, od izuzetnog značaja za poimanje romantičarske umetnosti u celosti – od romantičarske ironije do interesovanja za pejsaž i odnosa subjekta i objekta, stalne napetosti koja je opsedala i tadašnje klasične nemačke filozofe: Kanta, Hegela, Šelinga i Fihtea.

Martinus Rørbye, „Pogled iz umetnikovog ateljea“, 1825.

Karl Gustav Karus, „Prozor umetnikovog ateljea“, 1824.

Franc Ludvig Katel, „Pogled na Napulj kroz prozor“, 1824.

Constant Moyaux, „Pogled na Rim iz umetnikove sobe u vili Mediči“, 1863.

Jean Alaux, „Louis Vincent Palliere u svojoj sobi u vili Mediči“, 1817.

Jean Alaux, „François-Edouard Picot u svom ateljeu u vili Mediči“, 1817.

Leon Cogniet, „Autoportret u vili Mediči“, 1817.