Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Љубавник“ Маргерит Дирас

Маргерит Дирас као девојчица у Индокини

Имам на себи хаљину од природне свиле, истрошена је, готово прозирна. Била је некада мајчина, једног је дана више није оденула јер јој се учинила пресветлом па ми ју је дала. То је хаљина без рукава, врло изрезана. Жућкаста је, каквом постаје природна свила након дуго ношења. Те се хаљине сећам. Мислим да ми лепо пристаје. Ставила сам кожни појас око струка, можда појас моје браће. Не сећам се ципела које сам тих година носила, само неких хаљина. Најчешће носим платнене сандале на босу ногу. Говорим о раздобљу које је претходило школовању у Сајгону. Одонда сам, наравно, увек носила ципеле. Тог сам дана вероватно имала онај знаменити пар од златног ламеа са високим потпетицама. Не знам шта бих друго носила тог дана – дакле те ципеле. Била им је два пута снижена цена, купила ми их је мајка. Носим те салонке од златног ламеа кад идем у школу. Идем у гимназију у вечерњим ципелама са ситним украсом од шљокица. Подносим себе само у тим ципелама, и још се данас радо замишљам таквом, то су прве високе потпетице у мом животу, оне су лепе, оне су засениле све ципеле које су им претходиле, оне су за трчање и игру, без потпетице, од бела платна.

Нису ципеле те које чине необичним, нечувеним, изглед мале тога дана. Чудно је тога дана да мала има на глави мушки шешир равна обода, меки пустени шешир боје ружина дрвета са широком црном врпцом. Наставите са читањем

КласикААА: Чили Гонзалес

Омот албума „Solo Piano“ Чилија Гонзалеса

Чили Гонзалес је савремени канадски пијаниста. Његов први албум Solo Piano појавио се 2004. године. Албум, иако нема директних референци, недвосмилено подсећа на Париз, а пошто има много Париза, рећи ћемо да је у питању, како се нама чини, боемски Париз из педесетих и раних шездесетих година 20. века, Париз ситуациониста и Moderato Cantabile фазе Маргерит Дирас.

Критика је поредила Чилијеву музику са музиком Ерика Сатија. Ја не увиђам сличности, осим, можда, по благо меланхоличној атмосфери, поетици хладних соба из којих бежмо у празне кафее на Монмартру (али Монмартру Сатијевог а не Чилијевог времена). Сатијеве композиције везујем за тишину и хладна сунчана јутра, док Чилијеве увек асоцијативно везујем за топле вечери касног пролећа. Његова музика буди чулне сензације и евоцира призоре црно-белих фотографија егзистенцијалистичких кафеа. Овај албум имао је наставке у виду Solo Piano II (2012) и Solo Piano III (2018). Наставите са читањем

Kratka biografija Margerit Diras

Američko izdanje knjige „Ljubavnik“ Margerit Diras koje je dizajnirao Peter Mendelsund

Sećam se prisustva ruku na telu, svežine vode iz krčaga. Bilo je toplo, tako toplo da to sada ne mogu ni da zamislim. Ja sam ona koja se prepušta kupanju, on ne briše moje telo, nosi me, vlažnu, na poljski krevet – drvo glatko kao da je od svile, sveže – uključuje ventilator. Jede me snagom i blagošću koje me razlažu.

Margerit Dira, autorka pedeset sedam dela, među kojima su desetak romana, zatim knjige eseja, filmski scenariji i pozorišna dela, rođena je 1914. godine u Vijetnamu, u vreme kad je Francuska predstavljala veliku kolonijalnu silu u tom delu Azije. Svoje detinjstvo i mladost Dirasova će provesti u Sajgonu i uspomene iz ovog vremena ostaće nepresušni izvor njenog stvaralaštva.

Početkom tridesetih napušta Vijetnam, majku, učiteljicu u devojačkoj školi u Sadeku pored Sajgona, svoja dva brata, od kojih voli samo mlađeg, a starijeg mrzi („želela sam da ga ubijem“) i odlazi na studije u Pariz.

Prijatelji iz njenih predratnih pariskih dana, među kojima je i Edgar Moren, pamte je kao „devojku, moglo bi se reći skoro lepu, krako podšišane kose, u jakni kaki-boje, vojničkog kroja, uvek s cigaretom u ustima.“ Susreću je svuda: na ulicama VI arondismana kako deli partijske materijale i novine (kao što to već rade u drugim delovima Pariza Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr), u kafeu „Flora“ (ali još nezapaženu od para Bovoar-Sartr), u njenom stanu u ulici Sen Benoa na marksističkom kružoku na koji dolazi i Boris Vijan. Njen rad u Komunističkoj partiji Francuske potrajaće sve do početka pedesetih godina kad će, kao i mnogi drugi francuski intelektualci, izaći iz nje pošto su konačno shvatili Staljinovu politiku Informbiroa. Međutim, njena pripadnost svetu malih, „ljubav prema čistačima cipela“, neće prestati. Srešćemo je na barikadama 1968. godine. Nastavite sa čitanjem