Marsel Prust o književnosti

Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. Deca tišine ne treba da imaju ništa zajedničko sa decom reči, sa mislima nastalim iz želje da se nešto kaže, da se donese sud, to jest nastalim iz neodređene ideje. Predmet naših knjiga, suština naših rečenica treba da bude nematerijalna, nikako ne u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu; naprotiv, naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od prozračne građe naših najboljih trenutaka, kada se nalazimo van stvarnosti i van sadašnjosti. Stil i radnja jedne knjige sačinjeni su od tih kapljica zgusnute svetlosti.

Čitanje nas uči da više cenimo vrednost života, vrednost koju nismo umeli ceniti i za koju samo po knjizi uviđamo koliko je bila velika.

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju.

Samo putem umetnosti možemo da iziđemo iz sebe, da saznamo šta drugi vidi od toga sveta koji nije isti kao naš i čiji bi nam predeli ostali isto tako nepoznati kao i oni kojih može biti na mesecu. Zahvaljujući umetnosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego oni koji se valjaju po beskraju.

Uviđao sam da tu bitnu knjigu, jednu istinitu knjigu, veliki pisac ne treba, u običnom smislu reči, da izmisli, pošto ona već postoji u svakome od nas, nego da je prevede. Zadatak i posao pisca jesu zadatak i posao prevodioca.

A veličina istinske umetnosti u tome je da pronađe, da uhvati, da nam pokaže onu stvarnost od koje živimo daleko, od koje se sve više udaljavamo što deblje postaje i što neprobojnije ono konvencionalno poznavanje kojim zamenjujemo tu stvarnost za koju bi nam lako pretilo da i umremo a da je ne spoznamo, a koja je prosto-naprosto naš život.

I tada u meni sinu jedna nova svetlost, manje blistava doduše nego ona koja mi je omogućila da uvidim kako je umetničko delo jedino sredstvo da se ponovo nađe iščezlo vreme. Shvatih da je sva ta građa književnog dela moj prošli život; shvatih da mi je ona došla u površnim uživanjima, u lenstvovanju, u nežnosti, u bolu, da sam je nagomilao i ne sluteći joj namenu, niti čak da ona još živi u meni, kao što ni seme ne sluti ništa dok u sebi nagomilava hranu koja će hraniti biljku. I tako bi se sav moj život do ovoga dana i mogao, a i ne bi mogao, sažeti pod naslovom: Jedna vokacija.

A kao što je slikaru potrebno da vidi mnogo crkava da bi naslikao jednu, i piscu je – da bi postigao reljefnost i jedrinu, opštost, literarnu realnost – potrebno mnogo bića za jedno jedino osećanje. Jer mada je za umeće potrebno mnogo vremena, a život je kratak, može se zauzvrat reći da mada je nadahnuće kratko, ni osećanja koja ono treba da naslika nisu mnogo duža. Naše strasti skiciraju naše knjige, a počinak između strasti ih piše… Mašta, mišljenje, mogu biti divni mehanizmi sami po sebi, ali mogu biti nepokretni. Patnja ih onda pokrene.

U stvari svaki čitalac, kad čita, svoj je sopstveni čitalac. Piščevo delo je samo neka vrsta optičke naprave koju on pruža čitaocu da bi mu omogućio da razabere ono što on, bez te knjige, možda ne bi video u sebi. Kad čitalac u samom sebi prepoznaje ono što knjiga govori, to je dokaz njene istinitosti, i obrnuto, bar u izvesnoj meri, pošto se razlika između ta dva teksta može često pripisati ne piscu, nego čitaocu.

Izvor: Marsel Prust, „Nađeno vreme“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.
Fotografija: Paul Nadar, „Marsel Prust u dečačkom dobu“, 1887.

Mapa Prustovog Pariza i hronologija piščevog života

Mesta iz romana U traganju za izgubljenim vremenom:

1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)

Adrese Marsela Prusta:

A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900)
C. 45 rue de Courcelles (1900 – 1906)
D. 102 Boulevard Haussmann (1906 – 1919)
E. 44 Rue Hamelin (1919-22)

Mapa junaka romana U traganju za izgubljenim vremenom i mesta u kojima ih pripovedač sreće.

Kombre, Mezegliz, Germant, Balbek, Pariz i Venecija ključna su mesta junakovog života. Balbek je letovalište u kome junak sreće Albertinu, svoju drugu veliku ljubav (događaji opisani u drugom delu, „U seni devojaka cvetova“). Prva junakova ljubav je Žilberta, kćer Šarla i Odete Svan (događajui opisani u prvom delu, „U Svanovom kraju“) koju sreće na putu ka Svanovom imanju, ka Mezeglizu. Tu junak prvi put pokraj glogovog drveta vidi Žilbertu i njenu majku, koju je prethodno, zapravo, video kod svog dede-ujaka, a tuda prolazeći zatiče i gospođicu Ventej sa njenom prijateljicom i prisustvuje čuvenoj sceni skrnavljenja umetnikove slike od strane njegove ćerke (Ventej je kompozitor nad čijim notama meditira Svan u delu „Jedna Svanova ljubav“ i zahvaljujući kojoj se zaljubljuje u Odetu). Strana ka Germantu odnosi se na visoko parisko družtvo i staru francusku aristokratiju u čijim se krugovima, mnogo kasnije, junak kreće. Među njima izdvajaju se vojvotkinja od Germanta, Orijana, i baron Šarlis. Legranden je porodični prijatelj koji posećuje junakovu porodicu u Kombreu, mitskom mestu detnjstva. Dijagonale unutar samog prikaza svedoče o izukrštanim društvenim, prijateljskim i emotivnim vezama čiji se životu prelamoaju kroz teleskopsko i mikroskopsko sagledavanje sveta glavnog junaka.

HRONOLOGIJA ŽIVOTA MARSELA PRUSTA (1871-1922)

Hronologija piščevog života preuzeta je iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu, štampanog povodom izložbe „U traganju za smislom“, posvećene Alberu Kamiju i Marselu Prustu. Autorke kataloga bile su Vuka Jeremić i Dragana Mihailović.

I Marsel Prust rodio se 10. jula 1871. godine kao sin Adrijena Prusta, uglednog univerzitetskog profesora i lekara (patologa i epidemiologa) katoličke veroispovesti i Žane Prust, rođene Vejl, pripadnice bogate i uticajne jevrejske porodice koja joj je pružila veoma dobro obrazovanje.

Iste godine: Šliman započinje otkopavanje Troje. Artur Rembo: Pisma vidovnjaku, Pijani brod. Dostojevski: Zli dusi. Džordž Eliot: Midlmarč. Rođen Pol Valeri.


Prustovi roditelji – Žana i Adrijen Prust

II Marselov brat, Rober Prust, rodio se 24. maja 1873, takođe u Oteju. Porodica se useljava u kuću u Bulevaru Malerb broj 9.

Iste godine: Artur Rembo: Sezona u paklu, Žil Vern: Put oko sveta za osamdeset dana,
Emil Zola: Tereza Raken; Valter Pejter: Studije o renesansi. Rođena Kolet.

 
Fotografije Marsela Prusta i njegovog mlađeg brata Robera

III 1880. godine, u svojoj devetoj godini, Prust doživljava prvi napad astme, koja se progresivno razvijala do kraja njegovog života.

Iste godine: Emil Zola: Nana. Roden: Mislilac. Rođeni Aleksandar Blok, Robert Muzil i Gijom Apoliner. Umro Gistav Flober. Već naredne, 1881. godine: Ofenbah: Hofmanove priče, rođeni austrijski pisac Stefan Cvajg, španski slikar Pablo Pikaso i ruska balerina Ana Pavlova. Umro Fjodor Dostojevski.

IV Iz 1886. godine potiče prvi Prustov Upitnik „Proust Questionnaire“. Prust ispisuje odgovore u tajni ispovedni album (Album de Confessions) koji je pripadao gospođici sa imenom Antoanet For. U jesen poslednji raspust u Ilijeu.

Iste godine: Lav Tolstoj: Smrt Ivana Iljiča. Roden: Poljubac. Rođeni Oskar Kokoška, Ernst Robert Kurcijus, Gotfrid Ben i Herman Broh; umrli Franc List i Emili Dikinson.

V 1887. godine mladi Marsel se na Jelisejskim poljima igra sa Mari de Benardaki, modelom buduće Žilberte Svan. U oktobru piše veoma zapažen školski rad posvećen Rasinu.

Iste godine: Van Gog organizuje izložbu na Monmartru na kojoj razmenjuje sliku sa Gogenom. Verlen objavljuje Remboove Iluminacije. U Skali premijera Verdijevog Otela.

VI 1888. godine profesor Maksim Gošer prepoznaje Prustov književni talenat. Njegova pažnja okupirana je slavnom kurtizanom Laurom Hejman, jednom od modela za lik Odete Svan. Od oktobra pohađa klasu filozofije. Dobija najvišu nagradu iz filozofije.

Iste godine: Džek Trbosek ubio pet žena u Londonu. Van Gog u nastupu duševnog rastrojstva odsekao sebi uvo. Rođeni engleski pesnik T.S. Eliot, portugalski pesnik Fernando Pesoa i američki pisac Judžin O’Nil. Takođe i italijanski slikar Đorđo de Kiriko. Niče: Antihrist, Ecce Homo; Strindberg: Gospođica Julija.

 
Prust kao vojnik i kao maturant 1889.

VII 1889 umire Prustova baka u Ilijeu. Uprkos bolesti, Prust u novembru započinje jednogodišnje služenje vojnog roka, stacioniran u Orleanu, u 76. pešadijskom puku. Na to je bio naročito ponosan, iako je vojni rok završio po rangu na 63. mestu, od ukupno 64 vojnika u odredu.

Iste godine: 6. maja svečano stavljen u upotrebu Ajfelov toranj, izazvaši negodovanje u intelektualnim krugovima zbog neestetskog utiska. Bergson: Ogled o neposrednim datostima svesti, Gi de Mopasan: Pjer i Žan. Van Gog: Zvezdana noć. Gustav Maler: Prva simfonija. Rođeni Adolf Hitler i Čarli Čaplin. Takođe rođeni filozofi Hajdeger i Vitgenštajn i pisci Ana Ahmatova i Žan Kokto.

VIII Na Sorboni 1890. godine prati Bergsonova predavanja. U salonu madam Štraus, udovice Žorža Bizea, upoznaje Gi de Mopasana.

Iste godine: Tokom maja i juna meseca Vinsent van Gog naslikao oko sedamdeset slika, među njima i one najvrednije, a u julu umro od posledica samoranjavanja. U septembru je njegov brat Teo van Gog u svom stanu improvizovao retrospektivnu izložbu. Oskar Vajld: Slika Dorijana Greja, Knut Hamsun: Glad. Rođeni Boris Pasternak i Agata Kristi.

IX Susret sa Vajldom 1891. godine. Druga godina studija prava i političkih nauka. U pismu ocu izjavljuje da su njegova istinska interesovanja u polju književnosti i filozofije, ali da se opredelio da studira ono što će mu pružiti bolje praktične mogućnosti. Redovna kolumna u časopisu Le Mensuel.

Iste godine: Otvoren Karnegi Hol, dirigovao Čajkovski. Oskar Vajld: Saloma. Rođeni Osip Mandeljštam, Mihail Bulgakov i Henri Miler.

Jacques-Emile Blanche, „Portret Marsela Prusta“, 1892.

X U avgustu 1892. piše Violanta ili svetski život (docnije uvršćena u Zadovoljstva i dane). U albumu Marsela Prusta iz ove godine nalazimo odgovore koji se tiču njegovog ukusa i ubeđenja. Na primer, njegov omiljeni romanopisac je Anatol Frans, a pesnik Šarl Bodler. U julu, Žak-Emil Blanš završava njegov čuveni portret.

Iste godine: U Francuskoj zakonom zabranjen rad deci ispod trinaest godina. Debisi: Poslepodne jednog fauna. Artur Konan Dojl: Avanture Šerloka Holmsa. Tuluz-Lotrek: U Mulen Ružu. Rođeni Tolkin i Marina Cvetajeva, umrli Volt Vitmen i Tenison.

 Dela savremenika: Anri de Tuluz-Lotrek, „Au Moulin Rouge“, 1892.

 Dela savremenika: Edvard Munk, „Krik“, 1893.

XI 1893. godine sastavlja novelu Ravnodušni čovek koja je 1896. objavljena u časopisu „La vie contemporaine“ i koja predstavlja prvu skicu za Jednu Svanovu ljubav. U salonu Madlen Lemer upoznaje grofa Robera de Monteskjea sa kojim će se prisno družiti narednih godina i koji je prototip za lik Šarlisa. Stiče diplomu prava.

Iste godine: U Berlinu samostalna Munkova izložba, prvi put izložen Krik. Rođen Vladimir Majakovski, a umrli Čajkovski, Ipolit Ten i Gi de Mopasan.

XII U maju 1894.  upoznaje kompozitora Rejnalda Hana sa kojim provodi leto u zamku madam Lemer koja je poslužila kao prototip za madam Verdiren. U decembru upoznaje pisca Alfonsa Dodea i njegove sinove Leona i Lisjena koji postaju Prustovi bliski prijatelji.

Iste godine: Otvoren Tauer bridž u Londonu. Malarme: Stihovi i proza, Edvard Munk: Strah, Rođeni Markuze, Selin, Babelj. Umro R. L. Stivenson.


Uzor za lik barona Šarlisa – Đovani Boldini, „Grof Rober de Monteskje“, 1897.

XIII 1895. intenzivno posećuje prijeme, koncerte, pozorišta. U januaru, u listu „Le Gaulois“ objavljuje prikaz jednog koncerta Betovenove muzike pod nazivom Nedelja u konzervatorijumu, i takođe u decembru u istom časopisu članak Pariski likovi: Sen-Sans. U martu je primljen na studije filozofije. U julu prati majku u nemačku banju Krojcnah gde započinje rad na autobiografskom romanu koji nagoveštava Prustove kasnije preokupacije. Ove godine Prust se prijavljuje na mesto pripravnika u biblioteci Mazaren, gde je, odmah pošto je primljen, zatražio i dobio jednogodišnje odsustvo.

Iste godine: Braća Limijer prikazuju prvi film u Parizu. Oskar Vajld dobio dve godine zatvora u Redingu. Frojd: Studija o histeriji. Rođeni Pol Elijar, Sergej Jesenjin, Mihail Bahtin i Robert Grejvz.

XIV U junu 1896. objavljuje knjigu Zadovoljstva i dani, sa predgovorom Anatola Fransa. U julu objavljuje esej Protiv nerazumljivosti (Contre l’obscurité) gde se distancira od Malarmea i simbolističkog pokreta. Takođe izlaze četiri dela za klavir Rejnalda Hana, komponovana na stihove Marsela Prusta. Započinje roman Žan Santej (Jean Santeuil).

Iste godine: Premijera Salome Oskara Vajlda. Gustav Maler: Treća simfonija inspirisana Ničeom. Čehov: Galeb. Rođeni Andre Breton, Antonin Arto, Tristan Cara, Skot Ficdžerald.

XV U februaru 1897. zakazuje dvoboj sa Žanom Lorenom koji ga je uvredio u štampi povodom knjige Zadovoljstva i dani, što rezultira samo verbalnim novinskim obračunom. Otkriva Karlajla, Emersona i naročito se oduševljava estetičkim shvatanjima i umetničkom kritikom Džona Raskina. Povodom smrti Alfonsa Dodea objavljuje članak Zbogom Alfonsu Dodeu.

Iste godine: U Parizu premijera komada Sirano de Beržerak Edmonda Rostana. Emil Dirkem: Samoubistvo; Čehov: Ujka Vanja. Rođeni Žorž Bataj, Luj Aragon i Viljem Fokner, umro Brams.


Horst Janssen – Portret Marsela Prusta

XVI 1898. Marsel Prust boravi u Holandiji zbog izložbe Rembrantovih dela.

Iste godine: Marija i Pjer Kiri otkrili radijum. Uismans: Katedrala, Tolstoj: Šta je to umetnost.
Henri Džejms: Okretaj zavrtnja. Rođeni Sergej Ejzenštajn, Henri Mur, Breht, Lorka i Remark. Umro Stefan Malarme.

XVII 1899. godine postepeno napušta rad na romanu Žan Santej, ostavljajući ga nedovršenim. To delo će ostati nepoznato sve do posthumnog objavljivanja 1952. Koncentriše se na Raskinove radove i započinje da ih prevodi, tokom čega pada pod njihov jak uticaj.

Iste godine: Sigmund Frojd: Tumačenje snova. Oskar Vajld: Važno je zvati se Ernest. Tolstoj: Vaskrsenje. Rođeni Anri Mišo, Hemingvej, Nabokov i Borhes.

XVII Pošto je Džon Raskin svoje shvatanje umetnosti kao jedinstva lepog, dobrog i istinitog, formirao na putovanjima po Italiji, Prust takođe preduzima sličan poduhvat i u toku 1900. godine dva puta posećuje Veneciju, u aprilu sa majkom, a u oktobru sam. Posećuje i Padovu gde se upoznaje sa Đotovim freskama. U februaru objavljuje Raskinovo raskršće, a u aprilu predgovor za Raskinovu Amijensku bibliju.

Iste godine: Svetska izložba u Parizu. Otvoren pariski metro. Artur Evans otkrio palatu Knosos na Kritu. Bergson: O smehu, Pučini: Toska; Čehov: Tri sestre. Rođeni: pesnik Žak Prever, režiser Luis Bunjuel, filozofi Erih From i Hans Džordž Gadamer. Umrli Fridrih Niče i Oskar Vajld.

XVII Tokom 1901. godine, takođe pod uticajem Raskina koji se divio gotskoj arhitekturi, Prust obilazi francuske crkve i katedrale.

Iste godine: U martu izložba sedamdesetak Van Gogovih dela u Parizu izaziva pravu senzaciju. Smrt britanske kraljice Viktorije koju nasleđuje Edvard VII. Prva dodela Nobelovih nagrada u Stokholmu. Izvedena Simfonija No. 4 (G mayor) Gustava Malera. Tomas Man: Budenbrokovi. Rođeni Žak Lakan i Andre Marlo, umrli Anri Tuluz Lotrek i Đuzepe Verdi.

XVIII U julu 1902. godine umire Šarl Has, model Svana. Kratki boravci u Amboazu i Šartru, a u septembru u Brižu na izložbi starih flamanskih majstora. U oktobru Marsel Prust putuje u Hag gde ga oduševljava Vermerova slika Pogled na Delft za koju je rekao da je najbolja u celokupnom holandskom slikarstvu.

Iste godine: Počeo da izlazi Times Literary Supplemet (TLS). Kroče: Estetika; Džozef Konrad: Srce tame; Žid: Imoralist. Sibelijusova Druga simfonija premijerno izvedena u Helsinkiju. Rođeni Žorž Pule, Džon Stajnbek, umro Emil Zola.

                                 Prustovo doba – Belle Epoque 

XIX 1903. godine Marselov brat Robert Prust napušta roditeljski dom posle venčanja sa Martom Dibua. Prust cklapa poznanstva sa mnogim članovima aristokratije. Pod pseudonimima Dominik i Horacio, u Figarou objavljuje članke o poznatim pariskim salonima. Avgust u Truvilu, septembar u Burgonji i Evijanu. Prustov otac umire 26. novembra.

Iste godine: Pjer i Marija Kiri primili Nobelovu nagradu za fiziku. Prvi put se organizuje Tour de France. Edvard VII postaje imperator Indije. Henri Džejms: Ambasadori, Tomas Man: Tonio Kreger, Čehov: Višnjik. Rođene Margarit Jursenar i Anais Nin; takođe Džordž Orvel i Kenet Klark.

XX U avgustu 1904. godine preduzima kraće krstarenje duž bretonskih obala na jahti Pola Miraboa. Izlazi Prustov prevod Raskinovog dela Amijenska biblija, sa njegovim predgovorom i beleškama. U avgustu putovanje kroz Normandiju i Bretanju, posle čega objavljuje Smrt katedrala. Pogoršano zdravlje, uzaludne posete lekarima.

Iste godine: Britanska ekspedicija na Tibet. Završena transibirska železnica. Roden: Božja ruka. Rođeni Salvador Dali, Pablo Neruda i Vitold Gombrovič, umro Anton Pavlovič Čehov.

XXI U junu 1905. izlazi predgovor za Raskinovo delo Sezam i ljiljani (Sésam et les Lys). Takođe članak o Monteskjeu Predavač lepog. Avgust provodi u Evijanu sa majkom koja se ozbiljno razbolela, zbog čega se u septembru vraćaju u Pariz. Gubitak majke koja je umrla 26. septembra, veoma ga je pogodio. Međutim, ogromno nasledstvo daje mu nezavisnost i slobodu da se potpuno posveti književnom radu. Od ove godine zapravo započinje Prustov rad na njegovom monumentalnom i jedinstvenom životnom delu U potrazi za izgubljenim vremenom.

Iste godine: Fovistička izložba na čelu sa Anri Matisom. Debi Mate Hari u Parizu. Ajnštajn: teorija relativiteta. Maks Veber: Protestantska etika i duh kapitalizma. Rođen Žan-Pol Sartr, umro Žil Vern.

  
Sa prijateljima

XXII Figaro u februaru 1907. objavljuje Prustov tekst Sinovljeva osećanja jednog oceubice, a u martu Čitalačke dane. Započinje rad na eseju Protiv Sent Beva u kome napada stanovište slavnog francuskog kritičara da je književnost razonoda za kultivisane intelektualne krugove i po prvi put iznosi sopstveni kredo po kome je glavni zadatak umetnika da iz sahranjenog sveta nesvesnog pamćenja probudi i oslobodi večno živu stvarnost. Takođe zamera Sent-Bevu što je, okovan svojim konzervativizmom, namerno prevideo francuske književne velikane svog doba poput Bodlera, Žerar de Nervala i Flobera, zbog njihovih „nedostojnih“ biografija. Sa svojim vozačem Alfredom Agostinelijem, sa kojim je bio u bliskoj vezi, obilazi crkve po Francuskoj. Od ove godine sve do 1914. on svako leto provodi u Grand hotelu u Kaburgu, primorskom mestu u Normandiji, gde se lečio od astme.

Iste godine: Pikaso: Gospođice iz Avinjona. Maksim Gorki: Mati. Rođeni V.H. Odn, Mirča Elijade, Moris Blanšo i Alberto Moravija, umrli Alfons Dode, Edvard Grig i Alfred Žari.

XXIII 1908. godine objavljuje seriju sjajnih pastiša – parodija na Balzaka, Flobera, Renana, Sen-Simona i braću Gonkur, u kojima demonstrira briljantan osećaj za stilske finese svakog pisca ponaosob, i koje su mu, poput naročitih književnih vežbi, pomogle da pročisti svoj sopstveni stil i pripremi se za veliki literarni poduhvat. Od februara do novembra on popunjava prvu svesku, poznatu kao Sveska iz 1908, sa observacijama koje se tiču sadržine i kompozicije budućeg romana.

Iste godine: Frederik Kuk stigao na Severni pol. 70 000 mrtvih u zemljotresu na Siciliji. Leonid Andrejev: Sedmorica obešenih, Forster: Soba s pogledom, Meterlnik: Plava ptica. Rođeni Klod-Levi Stros, Simon de Bovoar, Vilijam Sarojan. Umro Rimski-Korsakov.

XXIV 1909. godine doživljava i opisuje fenomen vaskrsnuća detinjstva u svakodnevnoj epizodi koja sadrži ukus čaja i prepečenog hleba, što će se u romanu otelotvoriti kroz čuveni madlena kolačić; a takođe i snažno iskustvo reminescencije stajanjem na neravne ploče dvorišta. U julu se svom snagom posvetio delu U potrazi za izgubljenim vremenom. Iako je pričao kako namerava da se oženi mladom i zanosnom devojkom koju je sreo u Kaburgu tokom letnjih odmora, odustao je od te romantične i sasvim nerealne zamisli i povukao se iz sveta da bi se sasvim posvetio pisanju. Krajem godine čita Rejnaldu Hanu i daje na čitanje Žoržu d`Lorisu početak Svana.

Iste godine: Marineti: Manifest futurizma. Pikaso i Brak – analitički kubizam. Andre
Žid: Uska vrata. Pokrenut ruski avangardni časopis Apolon. Rođena Simon Vejl.

XXV 1910-1913. Tokom godina Prustovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Skoro potpuno se povukao iz društvenog života oko 1910, povremeno primajući prijatelje ili izlazeći, ali samo noću, i tek s vremena na vreme odlazeći na izlete van Pariza. Od društvenih događaja, prisustvuje samo generalnoj probi jednog Hanovog baleta i nekim ruskim baletskim predstavama. Radeći na svom romanu, Prust razrađuje prvobitnu zamisao i projektuje ga tako da se sastoji od dva dela: Iščezlo vreme i Nađeno vreme. Zahvaljujući tetrafonu intenzivno sluša Vagnera. Tri meseca u Kaburgu prekucava napisane stranice dela pod prvobitnim nazivom Stezanje srca, Iščezlo vreme, 1. deo. U septembru završava prvu knjigu, Du cote de chez Swann (U Svanovom kraju). Neke delove knjige objavljuje u „Figarou“: Zrak sunca na balkonu, Seoska crkva itd. Sada proširuje projekciju romana na tri toma, a kao naziv srednjeg dela pominje se prvo U seni devojaka u cvetu a onda i Kod Germantovih. Do ovog trenutka Prust je napisao oko hiljadu dve stotine stranica svoga dela.

Tih godina: 1910. godine Vatikan baca kletvu na modernizam. Halejeva kometa viđena sa Zemlje. Kandinski: Improvizacije 7. Pol Klodel: Pet velikih oda, Cvetajeva: Večernji album (samizdat). Rođeni Žan Žene i Akira Kurosava, umrli Mark Tven, O’Henri i Lav Tolstoj. 1911. godine u Luvru se dešava krađa Mona Lize, a pesnik Gijom Apoliner uhapšen pod sumnjom da je on vinovnik. Marija Kiri primila Nobelovu nagradu za hemiju. Prve automobilske trke u Monte Karlu. Prva proslava međunarodnog dana žena 8. marta. Rođeni Tenesi Vilijams, Emil Sioran, Maks Friš, Česlav Miloš, Ernesto Sabato. Umro Gustav Maler. 1912. godine objavljena je Enciklopedija Britanika. Potonuo prekookeanski brod Titanik. Amundsen otkrio Južni pol. Aljaska pripala SAD. Prvi balkanski rat. Apoliner: Zona, Novi duh i pesnici. Kafka: Preobražaj, Tomas Man: Smrt u Veneciji. Karl Jung: Psihologija nesvesnog. Rođeni Nortrop Fraj, Ežen Jonesko i Džekson Polok, umro Strindberg.

XXVI 1913. godine Prustova knjiga je bila odbijena od bestseler izdavača Fasquelle-a i Ollendorf-a, pa čak i od strane Andre Žida koji je tada bio na čelu “La Nouvelle Revue Française” (NRF) i koji je Prusta otovoreno nazivao snobom, mondenom i amaterom. Konačno ju je o trošku autora u novembru 1913. godine objavio mladi progresivni izdavač Bernar Grase. “Figaro” 23. novembra objavljuje članak Lisjena Dodea o Svanu, kome je takođe posvećen i podlistak lista “Le temps” od 10. decembra. Početkom decembra Agostineli beži na Antibe gde pokušava da se obuči za pilota, a Prust uzaludno pokušava da ga vrati molbama i novcem.

Iste godine: Mona Liza vraćena u Luvr iz Italije. Francuski avijatičar Rolan Garos preleteo Mediteran. U Parizu premijera baleta Stravinskog Buđenje proleća. Takođe i prva Utrilova samostalna izložba. Žid: Podrumi Vatikana,  Kafka: Proces; Frojd: Totem i tabu, Huserl: Fenomenologija, Apoliner: Slikari kubisti. Rabindranat Tagore dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Rođeni Lisjen Goldman i Klod Simon, umro Ferdinand de Sosir.

XXVII Prvog januara 1914. La Nouvelle Revue Française objavljuje tekst Anri Geona posvećen Svanu. Izbijanje Prvog svetskog rata osujećuje štampanje drugog dela kod bilo kog izdavača, što je Prustu pružilo priliku da stilski dotera i upotpuni svoje delo. U maju Agostineli gine u avionu koji se srušio u more kod Antiba. U decembru još jedna tragedija – ubijen je prisni Prustov prijatelj Bertran de Fenelon. Prust moli Selest Albare da se nastani kod njega i ona ga od tada više neće napuštati.

Iste godine: Početak Prvog svetskog rata. Aleksandar Beli: Peterburg, T. S. Eliot: Prufrok, Džojs: Dablinci. Pikaso: Zelena mrtva priroda, Muzički instrument. Kandinski: Zima, Jesen. Mondrijan: Obojeni kvadrati u ovalu. Rođeni Oktavio Paz, Hulio Kortazar, Dilan Tomas i Margarit Diras, umro Georg Trakl.

XXVIII 1916-1917. Prust sklapa poznanstva sa Koktoom i Moranom i ponovo se uključuje u društveni život Pariza. Završetak U seni devojaka u cvetu.

Tih godina: Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti. Premijera Koktoovog baleta Parada u inscenaciji i kostimima Pabla Pikasa, na muziku Erika Satija i režiji Sergeja Đagiljeva. U aprilu 1917. Vladimir Lenjin stiže u Petrograd, u julu beži u Finsku. Oktobarska revolucija započinje 25. oktobra. Uhapšena Mata Hari. Rođeni Hajnrih Bel i Artur Klark, umro Edgar Dega.

XXIX 1918-1919. U Prustovoj projekciji roman je narastao do obima od pet tomova. Primoran je da napusti apartman na aveniji Hausman, jer ga je njegova tetka prodala kada je zgrada pretvorena u banku. Neko vreme stanuje u jednom pansionu u ulici Loren-Piša, a onda se „privremeno“ preseljava na adresu Amlen 44 , u stan na petom spratu, gde će ostati sve do svoje smrti. Prvog juna NRF kao prvo posleratno izdanje objavljuje Prustovu knjigu. Prust piše predgovor za delo Ž. E. Blanša De David á Degas. Decembra 1919. na preporuku Leona Dodea, Prust je dobio Gonkurovu nagradu, sa šest od deset glasova žirija i iznenada stekao svetsku slavu. Istovremeno, veliki deo kritike se okomio na Prusta koji će im odgovoriti u Nađenom vremenu.

Tih godina: Kapitulacija Austrougarske i Nemačke – kraj I svetskog rata. Apoliner: Kaligrami, Blok: Dvanaestorica. Maljevič: Belo na belom. Šagal: Zeleni violinista. Revolucije u Nemačkoj i Mađarskoj. Pokret u arhitekturi poznat pod nazivom Bauhaus osnovan u Vajmaru. Ajnštajnova teorija relativiteta potvrđena u observatoriji Artura Edingtona. Špengler: Sumrak zapada, Hese: Demijan, Žid: Pastoralna simfonija, Breton: Magnetska polja, Kandinski: U sivom. Rodili se Pol de Man i Selindžer.

XXX 1920-1921-1922. Objavljuje Kod Germantovih, prvi deo. Takođe objavljuje studiju Povodom Floberovog stila. Ovu i još dve preostale godine života Prust je proveo potpuno izolovan u sobi obloženoj plutom, gde se predano posvetio svom remek-delu. Gotovo da uopšte nije izlazio, plašeći se da zbog svog već sasvim ruiniranog zdravlja neće uspeti da okonča svoj poduhvat. Grozničavo radi u potpunoj izolaciji. 1921. objavljuje Kod Germantovih, drugi deo i prvi deo Sodome i Gomore. Štampa se drugo izdanje knjige Zadovoljstva i dani. U junu objavljuje studiju Povodom Bodlera. Prustov sekretar Roša ga napušta i odlazi u Argentinu, posle čega mu u prekucavanju pomaže dalja rođaka. Posećuje jednu izložbu holandskih slikara, gde mu je jako pozlilo, što će mu poslužiti prilikom opisivanja Bergotove smrti. Doživljava najrazličitije zdravstvene tegobe, pa čak i trovanje izazvano greškom apotekara. U decembru smrt grofa Robera d`Monteskjea. Po Selestinom svedočenju, u rano proleće Prust je napisao reč fin. U maju je objavljen drugi deo Sodome i Gomore. Tog meseca je poslednji put viđen u javnosti na premijeri Renara Stravinskog i potom na večeri sa Stravinskim, Đagiljevim, Pikasom i Satijem – ako nije reč o jednoj od mnogih mistifikacija koje su pratile njegov život. U septembru, knjiga U Svanovom kraju je prevedena na engleski. Prustovo slabo zdravlje se naglo pogoršava. U oktobru, odlazeći u posetu grofu Etijenu d`Bomonu, Prust je navukao bronhitis. U novembru, oboleo je od upale pluća i umro od plućnog apscesa 18. novembra. Sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez 22. novembra 1922. Poslednje tri knjige objavljene su posthumno: Zarobljenica (La Prisionniere, 1923), Nestala Albertina (Albertine disparu, 1925) i Pronađeno vreme (Le temps retrouve, 1927).

Tih godina: Osnovana Komunistička partija Francuske. Adolf Hitler predstavlja svoj politički program u Minhenu. Knut Hamsun dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pol Valeri: Groblje pored mora, Tristan Cara: Dada manifest; D. H. Lorens: Zaljubljene žene. Rođen Federiko Felini, umro Amadeo Modiljani. Hitler postaje firer nemačke naci-partije. Albert Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za fiziku, a Anatol Frans za književnost. Jung: Psihološki tipovi. Pirandelo: Šest lica traže pisca. Umrli Kami Sen-Sans i Aleksandar Blok. Staljin izabran za genseka KP Rusije. Musolini postaje premijer Italije. Građanski rat u Irskoj. U francuskom mestu Fontenblo, Gurđijev otvorio svoj Institut za harmonični razvoj čoveka. Kokto: Antigona. Postavljeni Bubnjevi u noći Bertolda Brehta. Džejms Džojs: Ulis, T.S. Eliot: Pusta zemlja, američko izdanje; Kafka: Zamak. Hese: Sidarta. Rođeni Alan Rob-Grije, Džek Keruak i Žoze Saramago. Umro Velimir Hljebnikov.

Roman U traganju za izgubljenim vremenom sastoji se od sledećih knjiga:

  1. U Svanovom kraju (unutar ovog dela nalaze se tri knjige: Kombre, Jedna Svanova ljubav, Imena mesta, Ime)
  2. U seni devojaka cvetova
  3. Oko Germantovih
  4. Sodoma i Gomora
  5. Zatočenica
  6. Nestala Albertina
  7. Vaskrslo vreme

Najzad, kao zaključak ove teme postavila sam tri moje fotografije. Na svakoj su sva dela koja posedujem, a tiču se Prustovog stvaralaštva, kao i knjige sa likovnim primerima, isečci iz novina i katalozi izložbi koji mogu biti u vezi sa Prustovim delom. Na taj način želela sam da odam svoju fascinaciju i privrženost ovom umetniku koji je trajno odredio moj pogled i doživljaj sveta i umetnosti.

img_1902img_1910img_1905

Henri Rid o Marselu Prustu (Henry Reed: „Proust’s Way“)

Naišla sam na ovaj skenirani isečak iz novina na nekom internet mestu kome, sada, ne umem da uđem u trag. Sve što ima veze sa Marselom Prustom privlači mi pažnju iako, shodno neminovnosti svakodnevnih obaveza, „kutija sa kuriozitetima“ (desktop folder) mora da sačeka na konačnu afirmaciju koja se ogleda, prvo u čitanju, a potom i u objavljivanju na ovom mestu (fotografija na kojoj je tekst stajala je na mom desktopu više od deset meseci). Nisam mogla da u celosti čitam to što je napisano jer mi čitanje na ekranu ne odgovara pa sam, stoga, odlučila da prekucam tekst ne bih li spoznala da li je vredan objave. Ispostavilo se da jeste.

Henri Rid bio je engleski pesnik, radio voditelj i prevodilac. Ovde, on piše povodom objavljivanja dva dela o Prustu. Prvo je prevod Prustovih različitih spisa koje je preveo na engleski Žerar Hopkins. Drugo se odnosi na kritičku studiju „The Two Worlds of Marcel Proust“ koju je napisao Harold Marč (oba dela pomenuta su u podnaslovu). Ovaj prikaz pomalo se čini nedovršenim (možda postoji nastavak?), ali je svakako koristan kao znak recepcije Prusta u Engleskoj.

Rid već na početku pominje Šekspira. Njegova komparativna preporuka nije slučajna. Naslov prvog prevoda Prustovog dela na engleski bio je, zapravo, Šekspirov stih Remembrance of Things Past (Sonet 30):

When to the sessions of sweet silent thought
I summon up remembrance of things past

Kad u veću misli utišane
Probude dane što odoše hujem
(prevod Živojina Simića i Stevana Raičkovića)

Kad zovem spomen dragih prošlih dana
Pliju me misli i slatke i nijeme
(prevod Danka Angjelinovića)

Prvi prevodilac Prustovog dela na engleski jezik bio je Scott Moncrieff. Tek 1992. godine, sedamdeset godina posle prvog izdanja, naslov biva zamenjen prikladnijim, vernijim orginalu, sa In Search of Lost Time. Prvobitni naslov maši suštinu izvornog naziva dela i navodi na potpuno promašene interpretacije. Englezi ne mogu bez samoisticanja, stvarajući od Prusta Šekspira i namećući jednu Prokrustovu postelju daljim interpretacijama. I danas se mogu pronaći tekstovi u kojima se ovaj prevod slavi kao jedan od najboljih na svetu (!), zanemarujući na taj način mnoge druge jezike i prevodioce, ističući po ko zna koji put anglocentričnost i slepilo jedne nacije za druge nacije i kulture. Neverovatno.

Naravno, ovde nije reč o tome da je sam prevod loš, iako naslov, uprkos svojoj lepoti i poetičnosti, nije odgovarajući, već je reč o isticanju bahatosti koja ne nailazi na odobravanje. Iako to nema veze sa Ridovim tekstom, ipak se mora pomenuti kada je o njemu reč, jer Rid osim tog prevoda, kao i autori knjiga koje on komentariše, nemaju drugog izvora pred sobom. Ridov tekst sam namerno ostavila na engleskom, ne bavim se prevođenjem, iako savršeno razumem napisano, a nadam se da će isti slučaj biti i sa čitaocima ovog bloga. Pored Šekspira, Rid pominje i više puta Raskina, ali je ta komparacija u potpunosti opravdana jer je Raskin u mnogo čemu bio Prustov duhovni učitelj od čijih uticaja francuski pisac nije zazirao i čiji je uticaj ne mali broj puta i sam isticao.

O pomenutom engleskom prevodu možete čitati na sajtu Public Domain Review, u tekstu „Lost in Translation: Proust and Scott Moncrieff„.

.

Proust, like Shakespeare, should be read as early as possible, and should be read entire. For the rest of life each of them provides a coprehensive and enduring world wich you can re-enter, briefly or at lenght, at whatever point you choose. After each new encounter you emerged dazed, happy and iluminted, with something learnt afresh or for the first time. A complete re-reading will make a new man of you.

In Mr. Gerard Hopkin’s selection of pieces from Pastiches et mélanges and elsewhere we have the charming experience of meeting Proust  – as we cannot, alas, meet Shakespeare – outside the turmoil of creation, chatting, confiding, preparing. Many of the pieces in this book, it is true, are prised by Proust himself out of the Temps Perdu and got up for breakfast reading in the Figaro; these are perhaps preferable in their true context.

The book also contains the magnificent Filial Sentiments of a Parricide, whose final paragraph Proust never bettered for tragic insight and power. Yet as a whole it is the essays centered on Ruskin, and the informal pieces about Baudelaire and Flaubert, that move one most: and it is still the write we know that move us. The same character, the same voice, that come through the translation of Scott-Moncrieff come through Mr. Hopkin’s no less sensitive versions.

In one of his Ruskin essays Proust points out how Ruskin’s enthusiasm may be held to excuse certain of his more dubious judgments. Enthusiasm combined with kinship of both the spirit and the nerves, produces his own brilliant pages on Baudelaire; and these in their turn remind us on how much Proust himself awaits a critic similarly equipped. „I want love, love, love, fire, enthusiasm, life!“, cried Leopardi to his brother; and it might be an artist appealing to his critic.

Mr. March’s painstaking study of Proust seems prompted by none of these things. It is dutiful, opaque, dull … and indispensable. For where else shall we find collected all the information he gives us? His opening chapter on the intelectual background and analogues might well have been reduced to a parenthesis elsewhere; the more so, since this is all Freud gets later. (Mr. March has apparently not been told that love and time are Freud’s themes no less than Proust’s).

The real value of his book lies in the biographical chapters, where he gave us an account of some of Proust’s „originals“. Here the facts, alone, are enough to grip and harrow us. Especially absorbing are the pages on the curious development of the text of Temps Perdu: it is a staggering thought that the whole of what Proust regarded as the virtually complete MS of the work was ready for publication by 1913; and that Albertine – that eternal image of the Hardyesque well-beloved – was not there at all!

Adrijana Marčetić: „Nikad završeno traganje“

 

tumblr_lo4f51wetf1ql4m2so1_r2_400

Na jednom poznatom mestu Traganja pripovedač Marsel, razmišljajući o razlozima zbog kojih se sada manje divi svom omiljenom piscu iz mladosti – Bergotu, kaže da umetnik, ukoliko želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca, mora svet koji prikazuje učiniti teško prepoznatljivim. Dela u kojima se „sve lako vidi“ nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u jedan drukčiji doživljaj stvarnosti. Pošto je novina Bergotovih knjiga, posle brojnih čitanja, za Marsela prestala da bude novina, njemu su sada sve rečenice tog pisca „isto tako jasne pred očima kao i… sopstvene misli, kao nameštaj u… sobi i kola na ulici“. „Prozračnost“ dela nije vrlina, već dokaz o njegovoj neautentičnosti. Transponujući svoje originalno, samo njima svojstveno viđenje sveta u svoja dela, veliki umetnici dobro poznatu stvarnost prikazuju u potpuno novom svetlu – onako kako nismo navikli da je vidimo. Menjajući „odnose među stvarima“, oni doduše otežavaju percepciju predočenog sveta, ali za uzvrat stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu „novu lepotu“. Prust piše: „Bilo je tako i jedno vreme kad su se stvari lepo prepoznavale ako ih je naslikao Fromanten, a nisu se već više prepoznavale ako ih je naslikao Renoar. Ljudi od ukusa kažu nam danas da je Renoar veliki slikar XVIII veka. Ali kad to kažu, zaboravljaju Vreme, i to da ga je trebalo mnogo, čak i u samom XIX veku, pa da Renoar bude pozdravljen kao veliki umetnik. Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drugačiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan… Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac.“*

Prustovo delo je samo po sebi izrazit primer takve revolucije u umetnosti proze, „geološke katastrofe“, koja je bitno izmenila ne samo postojeće predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra, već i otvorila put u nove, dotad nenaslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta uopšte. Naročito su čitaoci i kritičari između dva rata insistirali na novom, vizionarskom kvalitetu Prustove proze. Njihov doživljaj je možda najbolje opisao Martin Tarnel u svojoj knjizi Roman u Francuskoj: „Za nas koji smo odrasli između dva rata Prustovo delo je bilo poput otkrića, nezaboravno iskustvo koje je izmenilo našu osećajnost. Ono nas je uvelo u jedan svet čije postojanje gotovo da nismo ni naslućivali, podarilo nam nov uvid u dubinu i složenost ljudske duše i ponudilo nam jedno shvatanje čoveka koje je u prvi mah izgledalo potpuno drukčije od onog koje nalazimo kod klasičnih romanopisaca. Može nam se učiniti da je taj svet drukčiji od našeg, ali identifikujući se s njim, što moramo činiti kad čitamo Prusta, oslobađamo se stereotipnih načina posmatranja i doživljavanja.“ Danas je ovakva ocena gotovo opšte mesto „prustologije“, ali je, baš kao i u Renoarovom slučaju, trebalo da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika.

Na samom početku, kad je Prust 1912. godine ponudio za objavljivanje prvi deo svog trotomnog rukopisa (U Svanovom kraju, Oko Germantovih i Nađeno vreme) pariskom izdavaču Faskelu, reakcije su bile zbunjenost i nerazumevanje. Pesnik Žak Madlen, Faskelov prijatelj i kritičar, i čovek koji je napisao prvu kritiku Prustovog dela, kaže: „Pošto smo pročitali sedam stotina i dvanaest strana ovog rukopisa (najmanje 712, jer su mnoge stranice numerisane dva, tri, četiri ili pet puta istim brojem)… nemamo nikakvu, baš nikakvu predstavu o čemu se zapravo tu radi. Šta se tu zbiva? Šta sve to znači? Kuda sve to vodi? Nemoguće je bilo šta predvideti! Nemoguće je bilo šta reći!“ I u nastavku Madlenove recenzije, koja je verovatno bila glavni razlog što Faskel nije prihvatio Prustov rukopis, najčešći interpunkcijski znaci su uskličnici i upitnici. Priznavši da su neki delovi rukopisa zanimljivi, „pa čak i odlični“, Madlen celinu dela ocenjuje kao potpuno nečitljivu: tekstu nedostaje dosledno razvijen zaplet, priča se grana u više tokova – vođena potpuno slučajnim asocijacijama pripovedača, pojedini likovi uvode se nemotivisano i isto tako iščezavaju. Čitalac ne zna koliko vremena protiče između pojedinih segmenata priče, pa čak ni koliko je zapravo star glavni junak – neimenovani „mali dečak“. Madlenu nije mnogo pomoglo ni pismo kojim je Prust, u želji da razjasni neka mesta u svom romanu, propratio rukopis, ukazavši u njemu na neke moguće puteve razumevanja i veze prve knjige sa narednim tomovima (doduše, ni sama ta „razjašnjenja“ – priznanje da se na prvih sedam stotina strana ništa ne dešava i da se junaci koji će u kasnijim knjigama igrati važne uloge ovde pojavljuju samo pod maskama svojih suprotnosti – nisu, barem iz ondašnje perspektive, bila ništa manje enigmatična i hermetična od samog romana). Tako je Madlenu preostalo samo da „u korak prati pisca“, i da, kako sam kaže, „poput slepca, pipajući traži“ oslonce u Prustovom neprozirnom tekstu. „Lečenje“ Prustovom prozom još uvek nije imalo nikakvog rezultata.

Iste godine Prustov rukopis odbija i N.R.F (tamo je Andre Žid bio urednik, ali nije izvesno da li je on taj rukopis uopšte čitao); naredne, 1913, još jedan ugledni pariski izdavač, Olendorf, sa obrazloženjem sličnim Madlenovom – tekst je rasplinut i predugačak – odbija roman, tako da je Prust na kraju bio primoran da sa Graseom sklopi ugovor po kojem će Svan (prvi tom) biti objavljen, ali o autorovom trošku. Osim retkih izuzetaka (na primer, Žaka Rivijera), prvi kritičari Svana listom podsećaju na Madlena: ne uspevajući da u Prustovom romanu razaberu bilo kakvu ideju, plan ili nagoveštaj celine, oni tvrde da je Svan „zbirka uspomena čiji su delovi slučajno povezani, prostom asocijacijom ideja“, a Prusta nazivaju dokoličarem i amaterom. Žak Bersani kaže da je u istoriji kritike teško naći sličan primer da je jedno delo, kojem je sudbina namenila svetsku slavu, bilo u prvim reakcijama kritike tako loše protumačeno i potpuno pogrešno ocenjeno. I to ne zbog nenaklonosti ili predrasuda (kao u Bodlerovom slučaju), već iz čistog i običnog nerazumevanja. I ne samo da su Prustovi prvi kritičari bili slepi za novu viziju koju im je nudila ova proza, već su bili i gluvi za objašnjenja koja su dolazila od samog pisca.

Suočen sa prvim reakcijama, Prust je uložio veliki napor da razjasni nesporazum – da dokaže da je pravi put za čitanje njegovog romana upravo suprotan od onog kojim su čitaoci pošli. Uporno je pisao prijateljima, ljudima od pera, onima u koje je imao intelektualno poverenje (Luju de Roberu, Leonu Pjer-Kenu, Gastonu Kalmetu, Roberu Drajfusu…), ponavljajući uvek istu stvar: istina je upravo na suprotnoj strani. Nije reč o labavom sklopu nasumičnih asocijacija, već o strogoj, gotovo „dogmatičnoj“ kompoziciji, nije u pitanju „mikroskopsko“ istraživanje detalja, već „teleskopsko“ sagledavanje „zakona“, knjiga nije „rasplinuta“, već je, naprotiv, sve u njoj „sabijeno“ i „krajnje sažeto“. I kasnijih godina, čak i pošto je za Devojke u cvatu dobio Gonkurovu nagradu, Prust nastavlja da objašnjava i brani svoje delo. Tako se u čuvenom eseju o Floberovom stilu (1920), u kojem primenjuje jedan nov, stilistički vid kritičke analize (kasnije će se na njega ugledati Špicer u svom tekstu o Prustovom stilu), ponovo osvrće na pogrešna tumačenja svog romana. Svan nije nikakva „zbirka uspomena“ kako to misle kritičari koji pripovedačeve „uspomene“ pripisuju samom piscu: pripovedač koji u romanu kaže „ja“ nisam uvek ja, kaže Prust i tako dovodi u pitanje legitimnost biografskih tumačenja koja su, i onda a i kasnije, u literaturi o Prustu bila među najbrojnijima. Najzad, već ozbiljno bolestan i saživljen s mišlju o skoroj smrti („postao sam upola mrtav čovek“), a umoran od uzaludnog ponavljanja istog, Prust na poslednjim stranicama Nađenog vremena rezignirano piše: „… misao na moju građevinu nije me ni za trenutak ostavljala. Nisam znao hoće li to biti crkva u kojoj će vernici umeti malo-pomalo da saznaju istine i da otkriju sklad, krupni raspored celine, ili će to, kao kakav druidski spomenik na vrhu nekog ostrva, biti nešto što će zauvek ostati neposećeno… Uskoro sam mogao da pokažem nekoliko skica. Niko nije u njima ništa razumeo. Čak i oni koji su bili naklonjeni mom viđenju istina koje sam zatim hteo da urežem u hram, čestitali su mi što sam ih otkrio ’mikroskopom’, dok sam se ja, naprotiv, služio teleskopom da bih opazio stvari, vrlo sitne odista, ali sitne zato što su se nalazile na velikoj daljini, a od kojih je svaka bila jedan celi svet“ (XII, 389).

Nerazumevanje Prustovih prvih čitalaca moglo bi se donekle objasniti jednim na izgled trivijalnim razlogom, koji možda nije bio presudan, ali je sigurno bitno doprineo „slepilu“ kritičara: činjenicom da Prustu nije pošlo za rukom da ostvari svoj prvobitni plan da roman, koji je do 1913. godine već bio završio, objavi odjednom, u jednom tomu. To najpre nije bilo moguće zbog obima teksta, a već naredne godine izbio je rat, Grase je obustavio poslove, i Prust je bio prinuđen da odloži izdavanje druga dva dela romana (Germantovih i Nađenog vremena). Čitaoci su se tako našli u nezavidnom položaju – trebalo je da na osnovu samo jednog, uvodnog dela romana (Svana) naslute njegovu „skrivenu“ kompoziciju koja se potpuno otkriva tek u trećem, završnom delu. Da je to bio „proziran“ tekst u kojem se „stvari lako prepoznaju“, to možda i ne bi bio nemoguć zadatak, ali šta činiti sa romanom u kojem se ništa ne zbiva, u kojem se ne kaže čak ni ime glavnog junaka? A to je upravo ono što su čitaoci vaspitani na klasičnoj tradiciji od romana očekivali. Sticaj okolnosti i originalnost stila bile su glavne prepreke otkrivanju sklada i „novih odnosa među stvarima“ u Prustovoj prozi.

S druge strane, sticaj okolnosti odredio je sudbinu Prustovog romana na još jedan, presudniji način. Poznavaoci Prustovog dela se slažu da bi Prust svoj roman objavio u prvobitnom, trotomnom obliku da nije izbio rat. Ali dok nije mogao da objavljuje, Prust je dopisivao, dodavao nove stranice, epizode, na kraju čitave tomove. Njegov roman je, kako kaže Ženet, „rastao iznutra“: između Svana i Germantovih umetnuo je Devojke u cvatu, a između Germantovih i Nađenog vremena – Sodomu i Gomoru, Zatočenicu i Nestalu Albertinu. Rukopis Traganja iz 1922. godine bio je više nego dvostruko duži od onog koji je Prust 1913. ponudio na čitanje Faskelu, a nema nikakve sumnje da bi bio još duži da pisac te godine nije umro ne uspevši da dovrši svoj roman. U stvari, možda i nije sasvim precizno reći da Prust nije uspeo da „dovrši“ Traganje, jer ta reč kao da podrazumeva izvesnu linearnost u stvaranju – podrazumeva da pisac polazi od neke zamisli, razrađuje je, komponuje delove svog teksta u koherentnu celinu i najzad stavlja tačku na čitav posao. Slučaj Traganja specifičan je i po tome što je njegov autor preduzeo jedan u književnosti sasvim neuobičajen poduhvat: pošto je roman, i u zamisli i u realizaciji, jednom već bio spreman za štampu (imao je i početak i kraj, manje-više zaokružene likove, dosledno izvedenu „dogmatsku“ kompoziciju), Prust je razgradio svoju „građevinu“ – nije je, dakle, porušio ili napustio, zato što je recimo u jednom trenutku izgubio zanimanje za nju, već ju je rastavio i, dodajući novu građu, počeo da je ponovo sastavlja. Stoga, kada se razmišlja o načinu na koji je Traganje nastajalo, nije toliko fascinantna sama količina naknadno napisanih stranica, koliko činjenica da je u samom „materijalu“ od kojeg je roman napravljen očigledno postojao potencijal za možda beskrajno širenje. Kako su kritičari već primetili, „nedovršenost“ Prustovog romana sastoji se u suštinskoj „neiscrpnosti“ njegove građe: unutar prvobitno postavljenih granica, dimenzije pojedinih likova i samog pripovedača postepeno se uvećavaju zauzimajući u prostoru Prustovog teksta „jedno mesto bezmerno produženo – pošto dotiču istovremeno, kao gorostasi zaronjeni u godine, razdoblja tako udaljena, između kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu“ (XII,397).

Zašto je Prust počeo da dopisuje Traganje, šta ga je to podstaklo da iznova stvara tekst koji je jednom već bio završio i da, najzad, isključivo tom poslu posveti ostatak svog života? O tome možemo suditi samo na osnovu romana koji je danas pred nama. Ukoliko ne želimo da ponovimo grešku prvih čitalaca Traganja i Prusta optužimo za dokoličarenje, moramo pretpostaviti da gomilanje novih stranica nije bila posledica pukog eksperimentisanja, već neophodan izraz jednog specifično „prustovskog“ senzibiliteta. Uostalom, tome u prilog ide i Prustovo shvatanje stila koji po njemu nije stvar tehnike ili forme, već izraz „jednog novog viđenja sveta“. Originalnost stila ne proističe iz namernog, spoljašnjeg poigravanja s formom, već iz „zamisli“, „dubinske“ ideje koja je, kod svakog originalnog stvaraoca, uvek posebna i jedinstvena. „Stil je apsolutni način da se stvari vide“, citira Prust poznatu Floberovu rečenicu.

U Traganju iz 1922. godine Prust je sačuvao prvobitni plan celine romana: prvi deo – „mitska zemlja“ detinjstva, drugi deo – junak troši vreme i život u efemernim društvenim zadovoljstvima, treći deo – spasenje pomoću umetnosti. U osnovnim crtama priča je, dakle, ostala ista, a isti je i način na koji se sudbine likova, i samog pripovedača, razrešavaju u poslednjoj knjizi: oni se preobraćuju u sopstvene suprotnosti. Novina se sastoji u tome što je Prustov pripovedač izgleda došao do saznanja da je ljudska psiha, u koju on neprestano nastoji da pronikne, daleko dublja i složenija nego što mu se to u prvi mah učinilo. Tada se u njemu javlja težnja da istraži samu suštinu „bića“ koje posmatra. Prustu se ljudi ukazuju kao „umnožene“ ličnosti, kao „božanstva sa bezbroj lica“; on veruje da ljudi nikad nisu onakvi kakvi nam se otkrivaju u jednom pogledu, u jednom trenutku svog postojanja, već da svakog od nas „sačinjava mnoštvo ličnosti“, među kojima su često najznačajnije upravo one koje su najmanje vidljive. Jedini način da se upoznaju sva ta lica, da se sagleda celina tuđeg, pa i sopstvenog „ja“, jeste da se ono „rasvetli do potpunih dubina“, da se razotkriju svi slojevi od kojih je sastavljeno. Možda je to zadatak koji je Prust sebi postavio kad je počeo da dopisuje Traganje. Ali ispostavilo se da se on ne može dovršiti.

„Mogao sam, doduše“, piše Prust, „uzeti Albertinu na krilo, držati joj glavu među rukama, mogao sam je milovati, prelaziti dugo rukama po njoj, ali kao da u rukama prevrćem kamen koji u sebi sadrži soli okeana iz nezapamćenih davnina ili zrak neke zvezde, osećao sam da dotičem samo zatvorenu čauru jednog bića koje iznutra prelazi u beskraj“ (X, 223). Mnogostrukost ljudske ličnosti je neiscrpna i neuhvatljiva u svakodnevnom životu. Zato je Marselov poduhvat unapred osuđen na neuspeh, što i on sam uviđa. Pripovedaču ostaje samo da traga i gomila utiske, a piscu da piše, gomilajući stranice, epizode i tomove. Ma koliko tragao za onim što predstavlja samu suštinu nekog bića, ma koliko istraživao svoje uspomene, utiske iz prošlosti, pripovedač ne uspeva da „zaokruži“ celinu i stavi tačku na svoje istraživanje. Kad god mu se učini da je dosegao ono za čim traga, „raspored slojeva“ se izokrene, pokaže se jedno novo lice, i on je prinuđen da traži dalje. U tom traganju bez kraja ispoljava se jedno novo shvatanje čoveka po kojem se Prust, kako kaže Tarnel, razlikuje od klasičnih romanopisaca. Novo viđenje čoveka (koji „iznutra prelazi u beskraj“) uslovilo je i novi izraz na planu romaneskne forme: zaokruženost spoljašnje kompozicije i nedovršenost unutrašnjeg plana, izvesnu razrešenost/nerazrešenost, kako bi rekao Špicer. Špicerovo zapažanje o specifičnoj strukturi Prustove rečenice može se, po analogiji, primeniti i na opštijem planu – na planu Traganja kao celine. Prustova rečenica, kaže Špicer, ima preglednu, transparentnu osnovnu strukturu (ili „kičmu“), ali se istovremeno delovi te rečenice „raslojavaju“ u parenteze, granaju se u sporedne tokove i, čini se, beskrajno umnožavaju. Te rečenice istovremeno izražavaju dva suprotstavljena „duševna stava“: „spokojstvo mudraca koji svet gleda s visine“ i „nervozu tragača koji pipajući traži realnost i vidik“. Dakle, s jedne strane, „dogmatičnost“ kompozicije, celovitost „krupnog plana“, a sa druge „nervozno“ traganje za suštinom koja neprestano izmiče.

Ako se složimo sa Špicerom, „nedovršenost“ Traganja nije toliko posledica činjenice da je pisac umro pre nego što je uspeo da završi svoje delo, koliko je rezultat jednog posebnog doživljaja sveta. Možda je to onaj originalni kvalitet Prustove umetnosti koji čitaoci u prvi mah nisu umeli da vide i prepoznaju.

*M. Prust, „U traganju za izgubljenim vremenom“, knj. VI, str. 21-22, Novi Sad – Beograd, prev. Živojin Živojnović. Svi navodi iz Prustovog romana dati su iz ovog prevoda. Dalje u tekstu brojevi u zagradi označavaju tom i stranicu u ovom izdanju.

Izvor: Adrijana Marčetić, „Nikad završeno traganje“, u: Marsel Prust, Pisma majci, prevela Vesna Injac, Beograd, 1997.

Video rad o Marselu Prustu

 

Marsel Prust je moj omiljeni pisac. Čitanje njegovog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ jedno je od estetskih i intelektualnih iskustava koja ne blede.

Jedini problem sa njegovom knjigom u sedam tomova (više od tri hiljade stranica) lepo je opisao piščev rođeni brat, Rober, rekavši da čovek mora, u najmanju ruku, da polomi nogu i bude nepokretan neko vreme, da bi je pročitao od početka do kraja. Ovaj duhovita izjava uklapa se u ono što je Alberto Mangel napisao o idealnom čitaocu: „Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac“.

Naredni video izuzetno je zanimljiv i ide u prilog temi.

Nedavno je obeležen i piščev rođendan (10. jul 1871) pa sam tim povodom naišla na rukopisne stranice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske. One su pripadale tekstu koji se našao u poslednjem delu romana, „Ponovo nađeno vreme“ (u nekim prevodima pojavljuje se naziv „Vaskrslo vreme“).

Prevodilac Prustovog dela na srpski jezik bio je Živojin Živojnović čiji je prevod nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda za književnost (1984) i Nolitovom nagradom.

Takođe, beležnice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske, u kojima je umetnik rukom zapisivao tekst koji se kasnije našao u njegovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“, mogu biti zanimljive, podjednako vizuelno i kao literarni kuriozitet.

Marsel Prust na blogu A . A . A

Izvor: The School of Life | BNF

Film o Marselu Prustu: „Le temps retrouvé“

Raúl Ruiz, čileanski reditelj, režirao je 1999. godine film po motivima poslednjeg dela knjige U traganju za izgubljenim vremenom koji se zove Ponovo nađeno vreme, a koji je na srpski jezik Živojin Živojnović preveo kao Vaskrslo vreme. U glavnoj ulozi je Marcello Mazzarella, glumac koji neodoljivo podseća na samog Prusta svojm fizičkim izgledom, pokretima i gestikulacijom.

Film narativom pokušava da isprati i dočara pisanu ornamentiku i arabeskni ružičnjak Prustove knjige i čini to na način koji je nešto najbolje što se od filmskog jezika i sredstava koja su filmu raspoloživa može tražiti i očekivati. Perfektno vizuelno i poetsko ostvarenje koje se pušta i studentima opšte književnosti na predavanjima posvećejnim ovom francuskom piscu.

   

Impresionizam i muzika: Marsel Prust – „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Charles Sellier - Two Angels, 1865.

Charles Sellier – Two Angels, 1865.

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:

Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već  teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što  nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da isti onaj utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što više nije čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, a što omogućava da muziku obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko časaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao kakvu neznanu ljubav. U sporom ritmu povela ga je ona prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu neku stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, usitnjenijem, setnom i neprekidnom,  povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, pričinjavajući mu čak manje duboku nasladu. No kad se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti pridaje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikad više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna.

Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako davno beše odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikad nije izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost, premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo, nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji poziv, a ako posle ne bude više išao u posetu toj osobi da će valjati da ostavlja posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo intimno mišljenje o stvarima, nego da pruža materijalne podatke koji u neku ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog pesnika, u naslovima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što govori. Ali sada, kao što biva sa nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom, neki nov predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan sasvim drugačiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao verovati, a za koje je ponovo osetio – kao da je muzika imala neko elektivno dejstvo na duhovnu hladnoću od koje je patio – želju i gotovo i snagu da im posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je i zaboravio. U toku one nedelje sreo je, istina, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih je pitao; ali neki su bili stigli posle muzike ili otišli ranije; neki su, međutim, bili tamo dok su je svirali, ali su bili prešli u drugi salon da razgovaraju, a drugi, opet, mada behu ostali da slušaju muziku, nisu čuli više nego oni prvi. Domaćini su pak znali da je to neko novo delo koje su angažovani muzičari predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja i Svan nije mogao ništa više da sazna. Imao je, dakako, prijatelja muzičara, ali mada se sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila dok je gledao pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A posle je prestao i misliti na nju.

A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mladi pijanista počeo svirati kod gđe Verdiren,odjednom, posle jedne duge note koja je trajala nekoliko taktova, ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, i prepoznao potajnu, šumnu i razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu odblesak svog osmeha. Ali sad je on mogao da upita za ime svoje neznanke (rekoše mu da je to andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja), ulovio ju je, moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i njenu tajnu.

Stoga, kad je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, a njegova se usrdnost mnogo svidela gospođi Verdiren.

Marsel Prust, „Jedna Svanova ljubav“, preveo Živojin Živojnović, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Predložak za Prustovu Bertu: Sara Bernar

Slavna zbog svoje glume i zbog svog zlatnog glasa, bila je sposobna za sve. Kao što je napisao jedan od njenih ljubavnika: mogla bi se zatvoriti kod karmelićanki, otkriti Severni pol, ubrizgati sebi mikrob besnila, ubiti kakvog imperatora ili udati se za nekog crnačkog kralja, ništa me ne bi začudilo…

Ja sam laž koja uvek kazuje istinu, govorila je Sfinga Koktoa. Takva je Sara.. Delikatan je, ali i fascinantan zadatak biografa koji mora da razmrsi istinito od mašte, da odvoji autentično od izmišljenog kod ove genijalne glumice čiji je jedini razlog postojanja bila iluzija.

Bez obzira. Ona je nadahnula najveće pisce i umetnike svoga vremena, od Oskara Vajlda do Marsela Prusta, od Monteskijea do Rostana, od Gistava Dorea do Alfonsa Muhe, ona koja je bila prva i poslednja obožavateljka Koktoa i poslednja Igoova ljubav, može samo da potakne bezbroj pitanja. – Anri Židel

In the privacy of her home or in the theatre, Sarah Bernhardt made her life into a spectacle at the service of her talent. To achieve this, she managed to inspire the admiring complicity of painters, sculptor, photographers and poster designers, who depicted the many facets of her role as a Diva. The painter Clairin, who was her lover and then a loyal friend, remained the official portraitist of his illustrious muse for fifty years.

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Sandro Botičeli, "Portret Simonete Vespuči"

Sandro Botičeli, „Portret Simonete Vespuči“

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.

Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju.

Jednog dana kad su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kad se opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju – taj blistavi amalgam nepoznatih, satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem – da takvu ženu suprotstavi  ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja zbog nepravde, zahvalnosti za dobročinstvo kakve je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja, ovoj Odeti čije su se reči tako često ticale stvari koje njemu samom ble najprisnije poznate, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika, bankara, podsetila da bi trebalo da ode da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kad joj je dao pet hiljada franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj obnovio ono divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav, pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila.

Izvor: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojnović, Politika, Beograd, 2004, str. 105-107.

Dokumentarni film o Vermeru – „Vermeer: Master of Light“

Šarl Svan – jedan od junaka romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ – piše dugačak esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, a zatim i vrlo detaljno opisao odnos pisca Bergota prema ovom holandskom majstoru. Reditelj Džo Krakora je 2001. godine snimio dokumentarac „Vermeer: Master of Light“ čiji je narator Meril Strip. Film, ne posredstvom romansiranih biografskih činjenica, već jedino posredstvom činjenica kombinovanih sa mogućim povodima i značenjima slika, pokušava da otkrije tehničke odlike i neke od biografskih nepoznanica ovog slikara. Izvanredno dostignuće u pokušaju otkrivanja života umetnika koga nazivaju „hroničarem građanstva holandskog 17. veka“.

No, tu dolazimo do izvesne nelagodnosti jer nije u pitanju jedino depikcija i pokušaj vizuelne hronike holandskog enterijera i mesta susretanja zaljubljenih, već daleko suptilnija igra odnosa prikazanih figura, suptilna baš kao i svetlost na Vermerovim slikama. Zato je pominjanje Prusta u ovom kontekstu bilo bitno, iako ne i dovršeno. Pojedini umetnici dugo moraju da čekaju druge umetnike ili teoretičare ne bi li njihova dela bila po drugi put osvetljena zavesom – oka. Odnosi Prustovih junaka, čisto fizički posmatrano, mogu imati slilčan položaj Vermerovim. Dakle, u pitanju su susreti, češće en plein air no kamerni ali svetlost, ono što određuje atmosferu, a što je tako upečatljivo i distinktivno kod Vermera, jeste ono što čitavu scenu čini nedorečenom i dvosmislenom, a takvi su i odnosi svih Prustovih parova.

U prostorima u kojima Vermer smešta svoje portretisane sve je tiho ali istovremeno puno glasova koji bi da se probiju iza teških zavesa koje prekrivaju žute prozore, iz starih slika i mapa na zidovima, iz pianina i drugih instrumenata na strani boga Bakha, ispod orijentalnih tepiha i stolnjaka pod koje su, komplikovane kao i ornamenti na tim istočnjačkim tapiserijama, skrivene emocije, neodređene i guste, baš kao i odnos svetlosti koja dopire spolja i one koja je već prisutna unutra, unutar tih camera obscura – soba gde su značenja često izvrnuta.

Mrtva priroda: Žan-Batist Simeon Šarden

Jean-Baptiste SiméonChardin - Le Panier de Prune

Jean-Baptiste SiméonChardin – Le Panier de Prune

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

JeanSiméonChardin-Pears,WalnutsandGlass of Wine

Jean Siméon Chardin – Pears,Walnuts and Glass of Wine

JeanSiméonChardin-WaterGlassandJug

Jean-Siméon Chardin – Water Glass and Jug

JeanSiméonChardinStillLifewithPipeandJug

Jean-Siméon Chardin – Still Life with Pipe and Jug

Jean-Siméon Chardin - Grapes and Pomegranates

Jean-Siméon Chardin – Grapes and Pomegranates

Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom. Tamne su, nagoveštavaju krhkost pred zrakom. On će razobličiti njihovu tajnu: nespremnost da prevaziđu sebe, da prazninu otkriju, „da nisi zaboravljen i da spasa ti ima“, kako kaže stih jedne pesme Petra Pajića.

Ali, pre melanholije, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini vode nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo, dok ih bezobzirno koristimo, a ona možda pate poput predmeta u poeziji Vaska Pope (stolnjak, čačkalica, čiviluk, stolica, tanjir, hartije, ali i krompir i kaktus).

Evo šta je Alen de Boton, u poglavlju „Kako da otvoriš oči“ knjige Kako Prust može promeniti tvoj život, napisao o Šardenu, slikaru kome se Prust neizmerno divio i čije je scene evocirao u svom romanu:

Šarden nije naslikao mnogo luka, prinčeva, niti palata. On je voleo da slika zdele sa voćem, vrčeve, džezve, vekne hleba, noževe, čaše s vinom i komade mesa. Voleo je da slika kuhinjsko posuđe, i to ne ljupke tegle sa pralinama, već slanike i cediljke. Kad se radi o ljudima, Šardenovi likovi retko čine ikakvo herojsko delo; jedan čita knjigu, drugi gradi kuću od karata, žena tek što je stigla kući iz kupovine, a majka ukazuje svojoj ćerki na nekoliko grešaka koje je načinila prilikom vezenja.

Pa, ipak, uprkos ordinarnoj prirodi svojih predmeta, Šardenovo slikarstvo uspeva da bude izvanredno omamljujuće i evokativno. Njegova breskva rumena je i punačka kao heruvim, tanjir ostriga ili kriška limuna primamljivi su simboli halapljivosti i senzualnosti. Raža, rasporena i okačena na kuku, priziva more čiji je zastrašujući žitelj bila za svog životnog veka. Njena utroba, obojena tamno crvenom krvlju, plavim nervima i belim mišićima, je poput brodova polihromne katedrale. Između predmeta, takođe, postoji harmonija; na jednom platnu gotovo prijateljstvo između crvenkastih boja prostirke pred kaminom, kutijice za igle i poveska vune. Ove slike su prizori u jedan svet, odmah prepoznatljiv kao naš vlastiti, a ipak neobičan, čudesno primamljiv.

Citat: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Jean-Baptiste Siméon Chardin -StillLifewithAttributesoftheArts1766

Jean-Baptiste Siméon Chardin – Still Life With Attributes of the Arts, 1766.

O Prustovim godišnjicama

Marsel Prust

Marsel Prust

Ovih dana obeležavaju se dve godišnjice koje vezujemo za francuskog pisca, dendija, estetu, asmatičara, epskog hroničara belle epoque, literarnog ornamentiste i uživaoca u pisanju pisama (osim romana i pastiša), čitanju novina, kao i Balzakovih i Stendalovih romana. Naravno, reč je o Marselu Prustu, jednom od  mojih omiljenih pisaca.

Četrnaestog novembra 1913. godine objavljen je u prvi deo romana U traganju za izgubljenim vremenom – „Ka Svanovoj strani“. Prva knjiga sedmotomnog romana sastoji se iz tri dela: „Kombre“, „Jedna Svanova ljubav“, „Imena mesta: ime“. Najpoznatiji deo prve knjige svakako je „Jedna Svanova ljubav“ koji mnogi štampaju i čitaju odvojeno od celokupnog korpusa romana.

Nažalost, ironija nije zaobišla Prusta. Tačno devet godina nakon objavljivanja prvog toma svog romana Prust je preminuo. Bilo je to 18. novembra 1922. godine. Ovi datumi su obično povod da se podsetimo njegovih stilističkih osobenosti i likova, među kojima se naročito izdvajaju dva dendija – Šarl Svan i baron de Šarlis. Obično se početak Prvog svetskog rata smatra krajem belle epoque a ja bih dodala da se to zapravo desilo sa Prustovom smrću.

Takođe, povodom godišnjice objavljivanja prvog toma romana U traganju za izgubljenim vremenom održano je i predavanje u Beogradu na kome je govorila Adrijana Marčetić. Njeno izlaganje hronologije, okolnosti i konteksta pod kojim je Prustov prvi tom „Ka Svanovoj“ strani objavljen može se čuti u prvih četrdeset minuta izlaganja.

Stiven Brajer o Marselu Prustu

Gustav Klimt, Dame mit Muff, 1916.

Gustav Klimt, Dame mit Muff, 1916.

I like to dive back into Proust from time to time. In fact, I recently reread „Swann’s Way“. It’s fascinating: What does Swann see in Odette? What does Odette represent? It’s a mystery! In fact, she’s not a pretty woman: she’s not especially charming or particularly intelligent—to tell the truth, she’s even quite homely! But Odette has managed to turn herself into a work of art. With her allure, her choice of clothing, the flowers that adorn her neckline, the way she holds her parasol as she strolls, she becomes an artwork. And later, in the Albertine cycle, the narrator is obsessed with the Venetian couturier Fortuny. Why? Because Fortuny transformed women into works of art.

Dugo me je ova Klimtova slika iritirala. Znam da sam negde ovu damu videla, ali gde i kojom prilikom – to nisam uspela da razumem. Onda, naišla sam na intervju koji je Stiven Brajer dao za New York Review of Books. Redovi citirani ispod slike usmerili su mi asocijativni tok upravo ka njoj. Prustov i Klimtov rad poklapaju se. Dama koketnog pogleda zapravo je Prustova Odeta de Kresi, junakinja romana „U traganju za izgubljenim vremenom“.

Stiven Brajer, iako pravnik, dugo se bavio filozofijom i literaturom iz sledećeg razloga:

In my view, only by studying the humanities can we hope to escape this fundamental limitation and understand how other people live. Because literature, history, or philosophy all provide extraordinary windows on the world. Foreign languages, too, are fundamental.

Upravo citirani redovi najbolje bi opisali moj odnos prema umetnosti, razlog moje fascinacije umetničkim formama, a naročito Pristovim delom, belle epoque epom.

U nastavku sledi nekoliko citata iz pomenutog intervjua koji svim ljubiteljima Prustovog dela i ličnosti mogu biti zanimljivi.

IK: The Recherche is a work of literature that you particularly cherish. Why? What was it in Proust’s novel that especially touched you?

SB: It’s all there in Proust—all mankind! Not only all the different character types, but also every emotion, every imaginable situation. Proust is a universal author: he can touch anyone, for different reasons; each of us can find some piece of himself in Proust, at different ages. For instance, the narrator of the Recherche is obsessed with the Duchesse de Guermantes. To him, Oriane embodies a slice of the history of France and glows like a stained-glass window, wreathed in the aura of her aristocratic lineage. Now, however different the situations may be, we have all of us—in our childhood, our adolescence, or later in life—admired from afar someone who has dazzled us for this reason or that. And when we read Proust, we get a glimpse of ourselves. In fact, I think that the only human emotion he never explored—because he never experienced it himself—was that of becoming a father.

What is most extraordinary about Proust is his ability to capture the subtlest nuances of human emotions, the slightest variations of the mind and the soul. To me, Proust is the Shakespeare of the inner world.

IK: What do you think of Proust’s characters?

SB: I find their complexity fascinating—both the main characters and the secondary ones. I am fascinated, for instance, by Françoise, the housekeeper and cook, first for the narrator’s great aunt at Combray and, after the aunt’s death, for the narrator’s own family in Paris. She embodies at the same time devotion itself and quite an extraordinary cruelty and lack of empathy. You can see it in her treatment of the kitchen maid, the one whom Swann compares to Giotto’s Charity, and whom Françoise orders to peel the asparagus even though the poor girl is allergic to it. Then there’s Dr. Cottard, who stands out for his dullness of wit in the circle of the Verdurins but who proves to be a veritable genius in the field of medicine. Or Bergotte, a great literary mind but a quite unremarkable man in society, a man who is chiefly fond of vicious gossip. It is these contradictory characteristics within a single person that are so interesting.

Jutarnji rituali Marsela Prusta

Richard Lindner - Portrait of Marcel Proust

Richard Lindner – Portrait of Marcel Proust

Zamislimo Prusta, još uvek sanjivog, ali umivenog i tek namirisanog jutarnjom pomadom, bademastih očiju i mlečnog tena, kako svojim mekim prstima – na čijim vrhovima se plave uredno manikirani nokti – polako uzima dnevne novine, na njih stavlja prispelu poštu i odlazi do svog radnog stola gde ga čeka jaka jutarnja kafa sa dodatkom mleka. Polako ispijajući prve gutljaje on okreće list za listom, prelazeći pomno preko stranca koje još uvek mirišu na štamparsku boju. Deo jutarnjih rituala mnogih jeste, ili bi trebalo da je: čitanje novina. Prust tu aktivnost nikako nije zanemarivao. Naprotiv, od nje je stvorio kult. Evo odlomaka iz knjige Alena de Botona Kako Prust može promeniti tvoj život koji govore u prilog ovoj temi:

Čitava jedna filozofija, ne samo čitanja, već života, moglo bi se reći da se pomalja iz jedne usputne primedbe Lisjena Dodea koji nam saopštava sledeće:

Novine je čitao sa velikom pažnjom. Ne bi prevideo ni odeljak s kratkim vestima. Kratka vest se, zahvaljujući njegovoj imaginaciji i njegovoj fantaziji, kad je on ispriča, preobraćala u pravi pravcati tragičan ili komičan roman.

Šta je Prust doručkovao? Pre nego što je njegova bolest postala suviše ozbiljna, dve šolje jake kafe sa mlekom, poslužene u srebrenoj džezvi sa utisnutim njegovim inicijalima. Voleo je da njegova kafa bude čvrsto sabijena u filter sa vodom načinjen tako da kroz njega prolazi kap po kap. Takođe, kroasan, koji je njegova služavka donosila iz pekare u kojoj su tačno znali kako treba da bude pripremljen, kao i dvopek namazan puterom, koji bi umočio u kafu pošto pregleda svoju poštu i pročita novine.

Zahvaljujući onom gnusnom i pohotljivom činu koji se zove čitanje novina, zapisao je Prust, sve nesreće i kataklizme koje su se dogodile u svetu tokom poslednja dvadeset četri časa, bitke koje su stajale života pedeset hiljada ljudi, ubistva, užasi, bankrotstva, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, nečovečne emocije državnika i glumaca, pretvaraju se za nas, a da nas se čak i ne tiču, u jutarnju zabavu, mešajući se čudesno, na naročito uzbudljiv i okrepljujući način, s preporučenim unošenjem nekoliko gutljaja café au lait.

Tragajući za novinama koje bi čitao u Parizu dvadesetih godina dvadesetog veka, neko bi mogao naleteti na naslov koji glasi L’Intransigeant. Ove novine imale su reputaciju zbog traganja za vestima, velegradskog ogovaranja, opširnog oglašavanja i oštrih uvodnika. Imale su, takođe, običaj da smišljaju velika pitanja i pozivaju slavne Francuze da pošalju svoje odgovore na njih. Konačno, što se vas tiče, šta bi ste vi radili u svojim poslednjim časovima? Rad da sarađuje u novinama, i svakako osoba spremna da pomogne, Prust je poslao sledeći odgovor za L’Intransigeant:

„Ja mislim da bi nam život iznenada izgledao čudesan kad bi nam bilo zaprećeno da umremo kako vi kažete. Samo pomislite koliko je mnogo projekata, putovanja, ljubavnih doživljaja, učenja, koje on – naš život – skriva od nas, učinjeno nevidljivim zbog naše lenjosti koja, sigurna u budućnost, neprestano odlaže sve to.

Ali neka sve ovo preti da postane nemoguće zausvek, kako bi tad opet postalo lepo! Ah! Kad se samo kataklizma ne bi dogodila ovoga trenutka, mi ne bismo propustili da obiđemo nove galerije Luvra, da se bacimo kraj nogu devojke X., da preduzmemo putovanje u Indiju.

Kataklizma se ne događa, mi ne činimo ništa od svega toga zato što se ponovo nalazimo u središtu uobičajenog života, gde nehat umrtvljuje čežnju. Pa ipak, ne bi trebalo da nam bude potrebna kataklizma da bismo voleli život danas. Trebalo bi da bude dovoljno da pomislimo na to da smo ljudska bića i da smrt može doći već ove večeri.“

Citati: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Alen de Boton o Marselu Prustu

Alain de Botton © Vincent Starr

Alain de Botton © Vincent Starr

Alen de Boton najpoznatiji je kao autor duhovite i nadasve zanimljive knjige Kako Prust može promeniti tvoj život. U nedavno objavljenom tekstu Boton nam otkriva pregršt zanimljivih detalja koji su se odnosili na piščev odnos prema prijateljima i na manire koje je on ispoljavao pri kontaktu sa njima. O prijateljstvu, iz ovog teksta saznajemo, Prust je govorio:

The artist who gives up an hour of work for an hour of conversation with a friend knows that he is sacrificing a reality for something does not exist (our friends being friends only in the light of an agreeable folly which travels with us through life and to which we readily accommodate ourselves, but which at the bottom of our hearts we know to be no more reasonable than the delusion of the man who talks to the furniture because he believes that it is alive).

Iz narednih odlomaka saznajemo još i koliko se Prust trudio da cvećem, poklonima, pažljivim slušanjem svojih sagovornika (podjednako koliko i davanjem bakšiša) osvoji ljude sa kojima bi stupao u kontakt. Duhoviti i nepredvidivi Botonovi primeri ni ovoga puta nisu izostali.

He excelled at the art of making friends, he acquired an enormous number, they loved his company, were devoted to him and wrote a pile of adulatory books after his death with titles like My friend Marcel Proust (Marcel Duplay), My friendship with Marcel Proust (Fernand Gregh) and Letters to a friend (Marie Nordlinger).

The accounts of these friends tell us:

– That he was generous;

I can still see him, wrapped in his fur coat, even in springtime, sitting at a table in Larue’s restaurant, and I can still see the gesture of his delicate hand as he tried to make you let him order the most extravagant supper, accepting the headwaiter’s biased suggestions, offering you champagne, exotic fruits and grapes on their vine-plant which he had noticed on the way in… He told you there was no better way of proving your friendship than by accepting. – Georges de Lauris

– That he liked to add a 200% service charge;

If a dinner cost him ten francs, he would add twenty francs for the waiter. Fernand Gregh

– That he didn’t talk only about himself;

He was the best of listeners. Even in his intimate circle his constant care to be modest and polite prevented him from pushing himself forward and from imposing subjects of conversation. These he found in others’ thoughts. Sometimes he spoke about sport and motor-cars and showed a touching desire for information. He took an interest in you, instead of trying to make you interested in himself. – Georges de Lauris

– That he was curious;

Marcel was passionately interested in his friends. Never have I seen less egoism, or egotism… He wanted to distract you. He was happy to see others laughing and he laughed. – Georges de Lauris

 That he was modest;

What modesty! You apologised for everything: for being present, for speaking, for being quiet, for thinking, for expressing your dazzlingly meandering thoughts, even for lavishing your incomparable praise. – Anna de Noailles

– That he was a great talker

One can never say it enough: Proust’s conversation was dazzling, bewitching. – Marcel Plantevignes

– That one never got bored at his house;

During dinner, he would carry his plate over to each guest; he would eat soup next to one, the fish, or half a fish besides another, and so on until the end of a meal; one can imagine that by the fruit, he had gone all the way around. It was testimony of kindness, of good will towards everyone, because he would have been distraught that anyone would have wanted to complain; and he thought both to make a gesture of individual politeness and to assure, with his usual perspicacity, that everyone was in an agreeable mood. Indeed, the results were excellent, and one never got bored at his house. – Gabriel de La Rochefoucauld

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Са друге стране, ако се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми заправо метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је његов ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да предходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе које данас припада рођенима у знаку Стрелца. Иронија ни овога пута није изостала – Хиронов заштитни знак јесте оно од чега је заправо страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер својој збирци даје име Цвеће зла он указује на своје песме као венац – и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац исте атмосфере коју је Бодлер дочарао – атмосфере увенућа, одумирања сплином поломљеног врата измученог бића, музика и мирис. Болешљиво цвеће заправо су суве ноте. Овај текст иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа, било као симбола или пак реалне животне преокупације, има, не значајно место, већ довољно естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено. У томе је поента. Биљке су подједнако отровне колико и лековите – баш као и бављење уметношћу.

Препоруке:

Грчки митови, прерафаелитско сликарство, Хамлет, хербаријум Емили Дикинсон, чешки филм Kytice, Хелдерлинова песма Хирон, Пол Елијарова песма  Грб од цвећа и плодова, Д.Х Лоренсова збирка Birds, Beasts and Flowers, уметност Мary Delany, Дирерово сликарство, зидно сликарство из Помпеја, фотографијe Роберта Мапелторпа, Митолошки речник биљног света Маријане Поповић-Радовић, Цвеће зла, Малармеова поезија, Марсел Пруст, Новалис, Слика Доријана Греја, филм White Oleander, Ник Кејв и Кајли Миног, итд..

Портретни покушај обухватања погледа: Јозеф Рипл Ронаи

Joszef Rippl-Ronai

Maђарски сликар Јозеф Рипл Ронаи рођен је 23. маја 1861. године.  Нема пуно биографских података о њему, као ни оних теоријских који би били адекватно полазиште за даља истраживања. Сликар о коме пишемо био је фармацеут. После школовања у Будимпешти, одлази у Минхен на студије сликарства одакле 1886. прелази у Париз. Тамо упознаје чланове набистичке  групе и ствара под њиховим утицајем.  Оно што је одлика његовог сликарства, a што га доводи у исти тематски оквир са уметницима попут Киза ван Донгена и Алексеја Јавленског јесте посвећеност жанру портретног сликарства кроз који је изражавао своје утиске о психолошким карактеристикама модела, али и о њиховом социјалном статусу.

Портретно сликарство може бити полазиште за психолошку анализу, ласкање, али наглашавање унутрашњих комешања бића. Сликар може и на основу спољашњих детаља који окружују особу сугерисати доминантну карактерну црту, мисао портретисане,  расположење, непосредан повод за настанак портрета. Портретом доминира горњи део тела: глава, лице, очи. Нарочито истицањем очију, њиховог положаја у односу на обрве, као и правца погледа, сликар може посматрачу сугерисати различите утиске: жељу, страх, чежњу, одсутност, бол, циничност, незадовољство, очекивање, изневереност.

Портрет може подразумевати пуну величину портретисане особе или само део тела који се налази изнад груди, профил или положај тела у седећем положају. Портретисани може бити ослоњен, може седети или стајати, бити наг или обучен, бити у простору или на отвореном. Даме које је мађарски сликар портретисао подсећају на француске госпође које би окупљале интелектуалце, уметнике, дипломате на својим соареима. Горе приказана дама одувек ме је подсећала на госпођу де Германт, јунакињу Прустовог романа У трагању за изгубљеним временом. Ево како главни јунак размишља о њој у трећој књизи романа која се зове Око Германтових.

Због свих тих наизменичних појава различитих лица госпође Германт, лица која су, у целини њене тоалете, заузимала један релативан и променљив простор, час скучен, час простран, моја љубав се није везивала за ове или оне променљиве делове пути или тканина који су, како у који дан, узајамно размењивали своја места и које је она могла преиначавати и замењивати готово потпуно новим а да тиме не измени моје узбуђење, јер и кроз те промењене делове, под новим оковратником и непознатим образом, осећао сам да је то још увек гђа Германт. Ту невидљиву особу сам ја волео, ону која је покретала све то, и волео бих да сам могао њен живот, живот ње, чија ме је хладноћа болела, чије ме је приближавање потресало, да сам могао њен живот заробити и растерати њене пријатеље. Могла је она истицати какво плаво перо или показивати зажарено лице а да њени поступци не изгубе зато нимало значаја за мене.

Извор: Марсел Пруст, Око Германтових, превео Живојин Живојновић, Паидеа, Београд, 2007.

Joszef Rippl-Ronai

Joszef Rippl-Ronnai – Zorka Wearing a Blue Blouse with Green Casket

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Путник Вертер

Johann Wolfgang von Goethe

Јади младог Вертера, епистоларни роман написан 1774. године, првo великo Гетеовo дело, једно је од врхунских достигнућа сентименталног романа. Прелазак са сентименталног на романтичарски сензибилитет уочљив је при тематизацији појединих готских елемената које ово дело садржи, а под којима подразумевам природно окружење којим се јунак (ноћу) креће, као и карактерне особине јунака које условљавају његове поступке. Сентиментални роман одликује се пренаглашеном осећајношћу, извесном наивношћу јунака и јунакиња. Готски роман одликују страсти. Осећања и страсти у својој испреплетености одређују Вертерово делање. Вертер је Sturm und Drang херој који олујним и продорним корацима ноћу походи шуме и брда у свом истовременом бегу и потрази. Данашњем читаоцу може се наметнути као утисак извесна доза патетике којом се одликују његова размишљања и поступци. Фридрих  Шлегел у једном фрагменту пише да је самоубиство најчешће догађај, ређе чин. Склона да такав став транспонујем на Вертеров поступак планирања и извршавања сопственог уништења.

Три су типа романтичарских јунака произашла из Гетеовог опуса – Фауст, Вертер и Вилхелм Мајстер. Франкенштајн, јунак истоименог романа Мери Шели, фаустовски је (прометејски) тип јунака. Каснији бајроновски јунаци – Чајлд Харолд, Печорин, Евгеније Оњегин, Хитклиф слични су Вертеру. Жена, на посредан или непосредан начин, срж је њиховог проклетства. Идеализација провинцијалке која је верена за другог човека, а која му не узвраћа љубав подједнаким интезитетом, Вертера води у очајање. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије, и то би могла бити једна од порука образовног романа. Новалисов Хајнрих, јунак романа Хајнрих из Офтердингена, мајстеровски је лик, упркос пишчевој резервисаности према Гетеовом делу Године учења Вилхелма Мајстера.

Ричардсонови романи Памела и Клариса, Тиков Вилијем Ловел, Русоова Нова Елоиза, Последња писма Јакопа Ортиса Уга Фоскола, Опасне везе Шодерлоа де Лаклоа примери су епистоларних романа чија форма одговара духу времена и подвлачи значај субјективне перспективе. Оно што је прозор у сликарству, то су писма, дневници и путописи у књижевности.

Constant Moyaux – View of a Rome From Artist’s Room

Форма једног дела, начин на који је пишчева мисао текстуално обликована и распоређена, увек има поруку. Не само садржајем, већ и формом ово дело предочава романтичарско виђење света и стварности који ван субјекта као и да не постоје. Иако епистоларни роман, дело Јади младог Вертера може бити читано и као исповест или дневник.  Исповест и дневник као формре ослањају се на субјективни доживљај света и предочавање сложених психолошких односа унутар самог јунака. Исповедна књижевност одувек је била покушај субјективне, индивидуалне усредсређености на доживљај стварности. Перспектива из које читалац сазнаје о догађајима истовремено је и Вертерова перспектива. Ми читамо само његова писма, не и одговоре његовог пријатеља Вилхелма коме су она упућена. Читалац присуствује крајње субјективном приказу догађаја.

Вертерове промене расположења честе су и праћене су променом годишњих доба. На тај начин јунак је доведен у везу са динамиком природе. Тако дата, Вертерова личност у непосредном је и неодвојивом  односу са природом коју он обожава, у којој тражи, и на тренутак проналази мир. Вертер није путник у класичном смислу те речи, али његови излети, као и ноћна лутања, представљају један посебан однос који он остварује са пејсажем пред собом. Расположења природе коју Вертер посматра идентична су његовим расположењима. Субјект ствара форму објекту, али у њу уноси и значења. Он изједначава све оно што је ван њега са собом, са оним што би подразумевало његову унутрашњу динамику. Упркос тежњи ка поништењу Ега у сукобу са титанским обличјима и бетовеновским звуцима природе пред собом, парадоксално, тај исти Его бива само још интензивније наглашен.

Вертер није путник који са јасно одређеним циљем путује из места  у место, његово путовање није образовно. Он је путник који окончава живот самоубиством, његова кретања нису допринела духовној и васпитној динамици, као ни формирању ставова који би га вратили под окриље заједнице у којој би осећао сагласност себе са другима. Свет и прилике које Вертер затиче непријатељске су по њега. Стога он се изолује, подухвата се грозничаваих ноћних излета у брда и шуме где мисли да може постћи тренутке узвишености и олакшања. Он је доследан у неприлагођености и самодовољности. Помирења између њега и других нема, тачка са које је кренуо на своје путовање, иста је она на којој се нашао и на крају свог пута. Стога, овај јунак ближи је типу јунака какве афирмише образовни роман 20. века.

Јади младог Вертера није образовни роман, не завршава се у пародији, нити иронијском дистанцирању писца од свога јунака. На српски језик постоје два превода овог дела, један Исидоре Секулић, други Станислава Винавера. Винавер при преводу користи одређене речи које нису својствене за овај, пре трагичан него комичан роман. Тон Винаверовог превода исувише је комички, некад и пренаглашено патетичан па се стиче утисак о “преводилачкој асистенцији” која тоном и одабиром речи заправо наглашава пародијске елементе које дело може, али и не мора садржати. Исидора Секулић својим преводом задржава основни тон романа.

Вертерова расположења мењају се у скалду са самом природом, њена расположења у складу су са његовим, његова у складу су са њеним. Писмо од 10.маја 1771. одликује се „мајским“ расположењем јунака:

Чудесна раздраганост обузела ми је сву душу, попут слатког пролећног јутра у коме уживам целим својим срцем. Сам сам, и мили ми се живети у овом крају који је просто створен за душе као што је моја. Тако сам срећан најдражи мој, тако да сам сав потонуо у чувство спокојног опстанка..

Почетак писма које Вертер шаље у септембру, у време надолазеће јесени, сасвим је у другом тону. Писмо послато неколико месеци пред самоубиство, пред потпуно затишје природе, одликује се песимистичким тоном.

Јесте, тако је то. Као и природа што се ка јесени клони, тако јесен подилази и мене и све око мене. Лице моје жути, а опало је већ лишће са дрвећа оближњег.

Вертерово прво писмо, оно којим отпочиње роман, датира од 4.маја 1771. године. Јунак је у новом граду, срећан што је напустио своје предходно место становања. У новом он упознаје Шарлоту и Алберта о којима исцрпно пише Вилхелму, пријатељу са којим се дописује, пасивном јунаку који је налик поштанском сандучету, који је persona muta – рецептор садржаја, али не и њихов “прерађивач”. Tоком читавог трајања романа ми не чујемо његов глас, његову реакцију на садржаје који су му упућени. Последње писмо из места у коме је остварено пријатељство троје јунака Вертер шаље Вилхелму 10. октобра. Опет одлази  у ново подручје где почињу први сукоби са друштвом, са послаником у чијој је служби, а који резултирају поновним одласком, овога пута у родно место, где јунаку кроз шетње навиру успомене на детињство:

Обавио сам ходочашће у свој завичај […] Наредио сам да се кола задрже крај велике липе […] а ја ћу пешице, да бих сваку успомену окушао сасвим изнова, живо, и како ми срце милује. И ето ме тако под липом која ми је некада, у дачачко моје доба, била циљ и граница свих шетњи! Каква разлика! Тада сам чезнуо у срећном незнању да се винем у далеки незнани свет, где сам се надао да ћу наћи толико хране срцу моме, толико насладе; где ћу испунити и задовољити груди своје, раздиране чежњом и трепетном жудњом. А сад, враћам се натраг из широка бела света, о пријатељу мој, са колико нада промашених, са колико срушених планова! – Видех планину која се пружала преда мном, – њу која је хиљаду и хиљаду пута била предмет жеља мојих. Та ја сам по читаве сате знао преседети овде, обузет чежњом да се винем преко; овде сам се ја губио, душом својом, у горе и доље, које су се низале пред очима мојим, тако љупко осумрачене; а када сам онда, у време одређено, морао натраг, о са каквом сам муком и натегом остављао место ово драго! […] Пошао сам све низ реку, до једног мајура, ту ме је и пре водио пут; […] Опоменух се живо како сам по неки пут стајао и гледао за водом, како сам је пратио очима, уз слутње чудесне; у како сам пустоловном виду замишљао пределе и крајеве куда је отицала, а како ми је за тили часак, уобразиља долазила до својих граница, а ипак сам морао даље да се изувијам, увек даље, док се не бих сасвим изгубио у дочаравању даљине неке недогледне.

Georg Friedrich Kersting – Night Reader

Вертер напушта родно место. Одлази у посету неименованим рудницима који се налазе у близини Лотиног места (рудници су, занимљиво је то напоменути, врло чест топос у романтичарској књижевности, посебно у Немачкој. Поред Гетеа, руднике као места које обилазе и у чије се дубине спуштају јунаци, помињу још у својим делима и Лудвиг Тик, као и Новалис који је чак и студирао рударство). Од септембра 1772. године па све до своје смрти јунак је у месту у коме је упознао Лоту, вратио се на почетну тачку.

Чак и када се не креће, јунакова статичност је привидна. Он све чешће, нарочито ноћу, одлази у шетње по околним брдима и шумама. Немогућност прилагођавања, помирења са собом и другима, као и немогућност остварења љубави, јунака воде пут узаних стаза и стрмих лиитица са чијих врхова прете да га оборе снажни ветрови. Његова кретања, физичка динамика коју остварује у простору, заправо су динамика његових пренаглашених емоција које додатно наглашавају бурна расположења предела којима се јунак креће. Вертер, за разлику од каснијих романтичарских јунака, нарочито Чајлда Харолда, није путник који прелази знатне географске раздаљине, али јесте егзистенцијални путник, ходочасник на путу самоспознаје која није остварена нити је довршена. Индикативана је прва реченица којом роман почиње:

Kaкo сам сав радостан што сам отпутовао!

Прочитана реченица првенствено сугерише јунакову радост због промене места и предстојеће динамике. То неће увек бити случај у романтичарској традицији која афирмише јунаке-путнике више него иједан други књижевни правац. Вертер, као и будући романтичарски (анти)хероји, себе поима првенствено као егзистенцијалног путника чијој је динамици простор неопходан изговор. Иако се одређеним географским подручјем првенствено креће тело, заправо дух је тај који те  просторе обликује својом  динамиком. Друга реченица романа, која је такође индикативна јер кроз њу јунак, као и у случају предходно цитиране реченице, себе коначно дефинише, јесте и:

Јесте ја сам само блудећи путник, гост и дошљак на овој земљи! А зар сте ви нешто више?

Сада се опет можемо вратити на слику и доживљај природе некога ко је већ себе дефинисао као путника. Још један од утицаја на Гетеову мисао и стваралаштво била је и филозофија Баруха Спинозе изнета у делу Етика. Пантеистичка мисао трајно је обележила Гетеово поимање света. Вертеров однос према природи пантеистички је, Гетеово одушевљење филозофијом Баруха Спинозе евидентно је у наредном цитату:

Када се ова мила долина сва око мене маглом застре, а високо Сунце почиње на самом овршју шуме моје, непробојно замрачене, и само се тек понеки зрак прокраде у њено скровито светилиште, па кад легнем у високу траву крај потока – стрмопада, и ту кад ми, ближе уз саму земљу, хиљаде разних травчица одједном дођу зачудно значајне, па када осетим блиским срцем својим гамизање сићушног света између влати  […] и када осетим присуство Свемогућега, који нас је створио по своме лику и подобију; када осетим како над нама лахорно подухује Свељубећи који нас носи и одржава […] тада ме, често, обујми чежња, па помислим: ах, кад би ти то могао поново да изразиш, кад би могао хартији да удахнееш све што у теби тако пуним и врелим животом живи – тако да то постане огледало твоје душе, као што је твоја душа огледало бесконачнога бога! – О, пријатељу мој! – Али ја сам сможден, поражен сам силом велелепности која је у тим појавама.

Фридрих Хегел критикује заоштрени субјективизам који подразумева поништавање свега што је ван субјекта и одбацивање објективних мерила. Парадоксално, Хегел је више пута читао, чак шта више, обожавао Гетеов роман о коме пишем.

Оно што постоји, постоји само снагом јаства; а оно што је само снагом мене, лако могу да преокренем и покренем. Са таквог апстрактног становишта не може потећи било шта осим потпуно празних форми; а ако се задржимо на њима, не постоји ништа што јесте само по себи и што је само по себи вредно, већ зависи само од тога колико је изнесено од субјективности јаства. Али тада јаство може бити господар и мајстор свих ствари.

Ако јаство остане на том становишту, онда ће за почетак све осим његове сопствене субјективности деловати празно и неће ништа казивати. Али затим ће и та субјективност постати празна и неће ништа казивати. И због тога ни јаство не може на дуже време да нађе задовољење само у уживању у самоме себи, него ће приметити своју празнину, и тако почети да жуди за нечим сталним и супстанцијалним, за одређеним и суштинским интересовањима. Тиме се субјективност појављује као несрећна и противречна: са једне стране она захтева да нађе истину, објективно, а са друге стране не успеваа да се ослободи сопствене усамљености, своје самоузроковане самодовољности.

Са филозофског аспекта Хегелов став је исправан. Питање остаје отворено да ли се ова примедба може транспоновати и када говоримо о књижевним делима. Слика природе условљена је посмартачеовим доживљајем, а доживљај по себи разликује се од начина на који је представљен у уметничком делу. Најзад, читалац односно посматрач  различито реципира дело у односу на интенцију аутора (ако она постоји). Тако, видимо да смо од објективне слике природе троструко удаљени. Посматралачки процес истовремено је и стваралачки. Стварање кроз посматрање интуитиван је и динамичан процес, другачији од оног стварања које се везује за уметничко. Уметничко стварање као производ накнадног сећања тек је “бледа ватра“ у односу на првобитни доживљај који је несазнатљив и неизрецив.

На овом месту направићу једно анахроно поређење последњег цитираног пасуса из романа са једним одломком из дела У трагању за изгубљеним временом Марсела Пруста. Поређење је и у вези са цитираним Хегеловим ставом, а може бити и допуна ставу који се односи на троструку удаљеност “објективне“ слике природе од читаочевог доживљаја.

Прустово дело обилује есејистичким пасажима, својеврсним теоријским екскурсима тако да може бити у функцији објашњења феномена којим се ми бавимо. Посматрајмо Пруста као поетичног и сликовитог естетичара. Описи природе у Прустовом делу наглашени су бројношћу свог присуства. Слика природе снажно делује на приповедачеово интуитивно и осетљиво биће, али он за разлику од романтичарских јунака јесте свестан јаза између природе и свог  диживљаја природе. Марсел је свестан разлике између појаве као такве и појаве каква се приказује њему, његовој свести. Ево илустративног одломка из Комбреа:

Да су ми родитељи дозволили, када сам читао неку књигу, да посетим пределе које је описивала, поверовао бих да бих учинио непроцењив корак у освајању истине. Јер премда имамо осећање да смо увек окружени својом душом, то није као да нас окружава какав непомични затвор: више смо као понети заједно са њом у непрекидном полету да је превазиђемо, да допремо до спољашњег, уз неку врсту обесхрабрености, јер увек чујемо око себе то истоветно звучање које није одјек спољнога, него звучање једног унутрашњег треперења.

Разлика између Марсела и Вертера је та што Марсел жели да превазиђе баријере које му његово сопство намеће. Он жели да превазиђе свој утисак и допре до истине, он жели да изађе из предела који је окружен његовом душом. Романтичарски јунаци немају таквих дилема. Истина није нешто ван њих.

Вертер жали због немогућности да свој занос артикулише у уметничку форму, сила појава које су пред њим, поништава му могућност за било какво стварање. Вертер свој нарцизам жели двоструко да потврди, осим у слици природе као свом огледалу, он би да уочи рефлексију свог бића и кроз своје ликовно стваралаштво. Наиме, Вертер је сликар, баш као што је и сам Гете повремено био.

Geteov crtež

Вертер, попут каснијих романтичарских јунака, пасивна је и крхка прилика пред појавом жене коју идеализује. Неузвраћена Шарлотина љубав суштина је његових јада. Мотив неузвраћене љубави која је као таква заљубљеноме бићу  још привлачнија позајмељен је из трубадурске поезије. Подстицање ероса посредством чежње најадекватнији је облик љубави који афирмишу немачки романтичарски јунаци. Љубавник чезне и жуди за својом неприступачном драгом, “лепом дамом без милости“. Неприступачност вољене одржава љубав и даје јој замах. Трубадурску тему преузимају касније песници попут Дантеа и Петрарке. У еропској књижевности мотиви се понављају и круже упркос вишевековном одстојању. Илустративна је стога за нашу тему, поред Прустовог одломка, и једна Петраркина песма. Реч је о 129. песми збирке Канцонијер која није у форми сонета. Могућност поређења италијанског песника 14. века или француског писца 20. века са немачким песником 18. века оправдана је и могућа. То поређење уједно је и сведочанство о хомогености европске културе, сходно томе и њене књижевне традиције.

Као и Вертер, и Петраркин лирски субјект утеху због немогућности остварења заједништва са својом драгом утеху тражи шетајући кроз тосканске пределе.

С мисли у мисо, с планине у планину
води ме Љубав;
[…]
Ако ли самотне воде низ планину
ил’ сјене с хриди негде у дол слазе,
ту збуњена душа немире тажи
[…]
Дивљина сура горских шума нуди
одаха мени;
[…]
Кораком сваким нова мисо руди
о мојој дарагој
[…]
У хлад борића витких гдјекад станем,
Ил каква бријега, и већ, машто, вајај
у првој стијени оно лице меко.
[…]
Предамном често (вјеровати се не да!)
врх зелениих трава, и у бистрој води,
искрсне жива и у деблу храста,
[…]
сагледат могу са висине мирне
све страдање своје;

Петрарка Лауру, односно лирски субјект своју драгу, изједначава са природним појавама. Лирски субјект идентификује се са вољеном особом, стога он ни на месту за осаму не може бити сам јер све околне форме имају онај облик који његов ум ваја. Стихови нам казују да лирски субјект своју драгу види кроз све облике који му се појављују пред очима – кроз траву, воду, дебло храста. Сви ти облици природе имају њен лик. Разлика између Петраркиног лирског субјекта и Гетеовог јунака је та што Петрарка не изједначава расположења природе са расположењима свог лирског субјекта. Ми кроз песму не назиремо да је стање у природи компатибилно унутрашњем стању њеног посетиооца. Природа у Петраркиној песми није огледало свога Путника већ његове драгане, а она је, опет, лик који је он створио. Портрет природе у Петраркиној песми само наизглед није портрет лирског субјекта, али зато нема изједначавања слике природе и расположења самог јунака како је то касније учињено у Гетеовом делу. У Петраркиној песми слика природе исто је третирана као и на појединим ренесансним сликама, она је само позорница на којој се одвија радња, наслућујемо – љупка ботичелијевска сценографија. Петраркина слика природе није узвишена у Берковом и Кантовом смислу речи. Амбијент је угодан за лирског субјекта, њему не прети никаква потенцијална опасност, нема назнака „готске геологије“.

Тhomas Gainsborough, Self-Portrait with Wife, 1746.

Шарлота је типска јунакиња. Њени књижевни пандани јесу Ричардсонова Клариса, Русоова Јулија, Лаклоова мадам де Турвел. По том типу јунакиња касније ће Александар Сергејевич Пушкин формирати лик Татјане Ларине. Шарлотина осећања према Вертеру понекад су амбивалентна, али остају доследна врлини. Њено одбијање Вертеровењ наклоности јунака нагони ван – у поља, брда, шуме:

И блудим тада пољем у даљине; радост ми је тад да се уз окомиту врлет брду пењем на висине; да крчим себи стазу и богазе, пробијајући се кроз непроходију шумску, преко врзина које ме озлеђују, кроз трњаке који ме цепају и раздиру.

Жеља за успињањем ка врху, тамо „где мир почива“, праћена је пробијањима, раздирањем, цепањем. Вертера природа рањава, али он  једино у њој проналази спокој, кретање кроз њене просторе озлеђује га, његови походи остављају трага на телу. Раздражљива пасивност и латентни мазохизам јунака, аутодеструкција и самопоништење кроз  телесно повређивање и на овај начин су предочени и сугерисани као неке од доминантних компоненти јунакове личности.

Радост је за мене тада пентрати се по стрминни брда, пробијати пут кроз непроходну шуму, кроз  живицу која ме гребе, кроз трње које ме раскида! Буде ми тада мало лакше! Мало! И кад понекад паднем уз пут од умора и жеђи, понекад, у дубокој ноћи, кад пун месец нада мном стоји, седнем у усамљеној шуми на неко криво израсло дрво да израњеним табанима буде колико-толико лакше – онда, изнемогло миран, заспим у прво свитање!

Олуја, продор, бука, бес, “спонтан излив снажних осећања“. Вертер је свестан да све оно што види као могућност за своје спасење, окреће се против њега и постаје извор страдања.

Снажно и топло осећање мога срца за природу које је било бујни извор милина за мене, које је свет око мене у рај претварало сада ми је несносни мучитељ, дух који ме кињи, који ме гони по свим путевима. Када сам раније са стене па преко реке обухватио погледом плодну долину, тамо до оних брежуљака, и  посматрао како све око мене клија и буја; када бих видео брда од подножја до врха, високим, густим дрвећем оденута, долине са њиховим разноврсним кривудањима, под хладом љупких шума, […] како сам све то примао и затварао у срце, осећао се у том просутом изобиљу као да сам бог, док дивни облици бескрајног света пролазе кроз моју душу и оживљавају све. Окружавала су ме огромна брда, провалије су лежале преда мном, а бујице се сурвавале у њих; реке су текле испод ммене, и шума и планина су одјекивале; […] Од неприступачних планина, преко пустоши у које нога није крочила, до на крај непознатога океана хуји дух великога стварача, и радује се сваком зрну прашине које га чује и које га живи. – Ах, тада често сам  […] чезнуо за обалом неизмерног мора[ ….] и да за тренутак само осетим у скученој сили својих груди кап од блаженства оног бића које све у себи и кроз себе ствара […] Размакло се нешто испред моје душе, као завеса и позорница бескрајног живота, претвара се пред мојим очима у понор величанствено отвореног гроба. Можеш ли за нешто рећи да јесте кад све пролази? Све прокотрља брзином олуја, тако ретко истраје до краја целе снаге свога бића, ах! Ено га, отргнуто струјом, потонуло, о стену размрскано.

Вертер, пренаглашено осећајан јунак, неспреман је за промене. На наказном лицу зимског пејсажа Вертер не проналази лепоту и утеху, могућност за поновно обнављање. Утвара која је пред њим, та слика природе јесте заправо његово огледало. Суочавање је кобно, пред таквим аутопортретом јунак посустаје. У својој неспремности, немогућности и незрелости да га превазиђе, одлучује да га уништи.

Приређивач Вертерових писама, јунак који их је објавио по јунаковој смрти, пише:

Често би успоравао свој брзи корак, често би и застајкивао, изгледало је да хоће да се врати; али је ипак  успораавао свој ход једнако испред газећи, и у тој јединој мисли и у тим разговорима са самим собом, најзад је некако, као и против своје воље стигао до ловачкога двора.

Рано Гетеово дело ослања се на русоистички сензибилитет, али га и допуњује мотивом којим ће се одликовати многа каснија дела романтизма – мотивом мазохизма. Самоубиство је мазохистичка потврда самодовољности која сама себе прождире – уроборос.

У почетку, Вертер чита Хомера да би га касније заменио Осијаном. Вече пред смрт он Лоти чита свој превод његових стихова. Издавач Вертерових писама, лик који се у роману појављује као свезнајући приповедач, обавештава нас да је Вертер пред смрт читао Лесингову Емилију Галоти. Пушкин ће нешто слично поновити у случају Владимира Ленског који ће ноћ пред двобој са Оњегином читати Шилера. Вертерово огледало јесте и његова лектира, исто као што ће и овај роман бити огледало и обавезна лектира будућих генерација романтичарских песника и њихових јунака. У роману Мери Шели Франкенштајново створење дели Вертерову судбину, исту усамљеност, самоћу, осећај одбачености и неприпадања. Франкенштајново чудовиште, кријући се по густим шумама и бежећи од својих прогонитеља, проналази торбу у којој су три књиге,  лектире сваког романтичарског путника – Плутархове биографије знаменитих античких ликова, Милтоново дело Изгубљени рај и  најзад – Гетеов роман Јади младог Вертера. 

Цитирана дела:

1 Гете Јохан Волфганг, Јади младог Вертера, превод Станислав Винавер, Рад, Београд, 1959, стр.7.

2 Хегел, Г.В.Ф, “Увод у естетику“, у: Естетика – први том, превод Никола Поповић, БИГЗ, Београд 1986.

3 Марсел Пруст, У Свановом краају, превео Живојин Живојновић, Паидеиа, Београд, 2007, стр. 90.

4 Петрарка Франческо, Сонети и канцоне, превод Круно Квијен, Рад, Београд 1964, стр. 56-58.

5 Гете Јохан Фолфганг, Страдање младог Вертера, превод Исидора Секулић, Веселин Маслеша, Сарајево 1986, стр. 77.