Путник Тарнер

Self-Portrait c.1799 by Joseph Mallord William Turner 1775-1851

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

I Хронологија путовања Вилијама Тарнера (1775-1851)

Вилијам Тарнер, енглески сликар доба романтизма, рођен је у Лондону 23. априла 1775. године. Чињеница да је Тарнер рођен истог дана када и највећи енглески бард, Вилијам Шекспир, додатно га, симболички, приближава најзначајнијим именима британске културе. У наставку следе сва сликарева путовања. Она су, у ствари, његова права биографија.

1791 – Путује по западу Енглеске

1792 – Путује по јужном и централном Велсу.

1794 – Путује по северном Велсу и кроз Мидлендс.

1795 – Путује по јужној Енглеској и јужном Велсу.

1797 – Путује по северној Енглеској и Језерској области.

1798 – Путује по северном Велсу.

1799 – Путује по западу земље, Ланканширу, и северном Велсу.

1801 – Путује по Шкотској.

1802 – Путује по Швајцарској.

1805 – Прва изложба у сопственој галерији у Лондону. Пре тога излагао је 1790. и 1796. у Краљевској академији (Royal Academy).

1807 – На Краљевској академији постаје професор перспективе.

1808 – Путује по Велсу.

1812 – Пише песму „Falacies of Hope“.

1813-1814 – Путује западом земље.

1815-1816 – Путује Јоркширом.

1817 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком.

1818 – Посећује Единбург.

1819 – Први пут посећује Италију (Венецију, Фиренцу, Рим, Напуљ). Излаже преко шездесет акварела у Лондону.

1821 – Посећује Париз и северну Француску. Интензивно слика катедрале.

1822 – Посећује Единбург.

1824 – Путује југоисточном Енглеском, као и областима река Меусе и Моселе на Континенту. Наставите са читањем

Адријана Марчетић: „Заљубљени Пруст“

Portrait-Marcel-Proust-Jacques-Emile-Blanche_0_730_1095

Жак Емил Бланш, „Портрет Марсела Пруста“, 1900.

I

Пре три године читаоци Марсела Пруста и цео књижевни свет прославили су стогодишњицу Свановог рођења. Прва књига Трагања за изгубљеним временом, „У Свановом крају“, изашла је из штампе 14. новембра 1913. године. Та година, по једнодушној оцени критике, представља прекретницу у уметности романа, тренутак у којем је романескни жанр ушао у ново доба, епоху модернизма. Али, година Свановог рођења није била преломна само у уметности романа. С данашње историјске дистанце очигледно је да је у години пред Први светски рат дошло до експлозије модернистичких покрета у готово свим уметностима и жанровима, не само у Француској већ и у многим другим земљама. Узмимо само неколико примера. Осим Свана, у Француској су објављене и песничке књиге Валерија Ларбоа (Песме А. О. Барнабута), Гијома Аполинера (Алкохоли), Блеза Сандрара (Транс-сибирска проза), песника и прозаиста Франсиса Жама, Шарла Пегија, Алена Фурнијеа; све оне су недвосмислено најавиле појаву новог песничког стила и нове, модернистичке поетике. У Америци, у часопису Поезија, Езра Паунд 1913. објављује низ текстова који се данас сматрају својеврсним манифестом имажизма; Роберт Фрост, један од најзначајнијих америчких модерниста, објављује прву књигу песама, A Boy’s Will. На немачком језику исте године светлост дана угледала је једна од најбољих Кафкиних прича, „Пресуда“, а Георг Тракл штампао је своју прву и једину збирку, Песме. У Русији, песници Бурљук, Каменски, Хлебњиков, Кручених и Мајаковски и сликари Ларионов, Маљевич, Наталија Гончарова и Олга Розанова, оснивају уметничку групу „Хијалеа“ и објављују један од неколико својих футуристичких манифеста. Унамуно, у Шпанији, објављује прву збирку прича, Огледало смрти, која га је најавила као аутора модерне, авангардне инспирације. И у Србији су 1913. године штампане књиге којима је најављена нова, модернистичка књижевност, Ракићеве Песме, Дисове Утопљене душе и први грађански роман у српској књижевности, Чедомир Илић Милутина Ускоковића. Бура и навала модернизма преплавила је и друге уметности, музику, сликарство и архитектуру. У Паризу, те године Пруст је редован и одушевљен посетилац представа Руског балета, присуствује и извођењу Посвећења пролећа Игор Стравинског. Сликари модернисти најзад улазе на велика врата галерија и музеја. Марсел Дишан у Паризу излаже први „ready-made“, „Точак бицикла“, у Њујорку приказује провокативно платно „Женски акт силази низ степенице“. Изложбе приређују и Шагал, де Кирико, Матис; Пикасо и Брак полажу темеље кубизма.

Марсел Пруст је у самом средишту необично богатог уметничког живота ове епохе. Он пише и објављује прозу и есеје у угледним париским часописима и дневним листовима, посећује књижевне салоне, концерте, изложбе и позоришта, дружи се с писцима, музичарима, уметницима и филозофима. Већ и по томе, његов допринос уметничком и културном животу Париза није занемарљив. Али, у уметности романа, у жанру у којем је створио своје животно дело, Прустов допринос је немерљив. У роману, Пруст је апсолутни иноватор, уметник који је променио природу овог жанра и истовремено указао на његове нове, до тад неслућене могућности. На иновативност, као на главну карактеристику Прустове прозе, указали су већ његови први читаоци и критичари, Мартин Тарнел, Ернст Роберт Курцијус, Лео Шпицер. У приказу објављеном у „Српском књижевном гласнику“ у фебруару 1922, неколико месеци пре Прустове смрти, Слободан Јовановић назвао је Пруста „једним од првих приповедача новог времена“. Прустово дело је било и остало трајна инспирација за различита тумачења. О њему су писали и сами писци (Жид, Бекет, Набоков), и књижевни критичари, и историчари, и биографи, а „прустологију“ су у новије време обогатила и интердисциплинарна истраживања, на пример, проучавање нехотичног сећања у оквиру когнитивне психологије или „квир Пруста“ у студијама културе. Данас, када жива рецепција Прустовог дела у континуитету траје више од сто година, поставља се питање шта оно значи у нашем времену и шта говори савременом читаоцу? Пруст је наш савременик првенствено по питањима која у свом делу поставља: какав је однос уметности и живота, каква је улога уметности у људском животу, шта је то аутентично проживљен живот? Наставите са читањем

Marsel Prust o književnosti

Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. Deca tišine ne treba da imaju ništa zajedničko sa decom reči, sa mislima nastalim iz želje da se nešto kaže, da se donese sud, to jest nastalim iz neodređene ideje. Predmet naših knjiga, suština naših rečenica treba da bude nematerijalna, nikako ne u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu; naprotiv, naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od prozračne građe naših najboljih trenutaka, kada se nalazimo van stvarnosti i van sadašnjosti. Stil i radnja jedne knjige sačinjeni su od tih kapljica zgusnute svetlosti.

Čitanje nas uči da više cenimo vrednost života, vrednost koju nismo umeli ceniti i za koju samo po knjizi uviđamo koliko je bila velika.

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju.

Samo putem umetnosti možemo da iziđemo iz sebe, da saznamo šta drugi vidi od toga sveta koji nije isti kao naš i čiji bi nam predeli ostali isto tako nepoznati kao i oni kojih može biti na mesecu. Zahvaljujući umetnosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego oni koji se valjaju po beskraju.

Uviđao sam da tu bitnu knjigu, jednu istinitu knjigu, veliki pisac ne treba, u običnom smislu reči, da izmisli, pošto ona već postoji u svakome od nas, nego da je prevede. Zadatak i posao pisca jesu zadatak i posao prevodioca.

A veličina istinske umetnosti u tome je da pronađe, da uhvati, da nam pokaže onu stvarnost od koje živimo daleko, od koje se sve više udaljavamo što deblje postaje i što neprobojnije ono konvencionalno poznavanje kojim zamenjujemo tu stvarnost za koju bi nam lako pretilo da i umremo a da je ne spoznamo, a koja je prosto-naprosto naš život. Nastavite sa čitanjem

Mapa Prustovog Pariza i hronologija piščevog života

MESTA IZ ROMANA:

1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)

ADRESE MARSELA PRUSTA:

A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900)
C. 45 rue de Courcelles (1900 – 1906)
D. 102 Boulevard Haussmann (1906 – 1919)
E. 44 Rue Hamelin (1919-22)

MAPA JUNAKA ROMANA

Kombre, Mezegliz, Germant, Balbek, Pariz i Venecija ključna su mesta junakovog života. Balbek je letovalište u kome junak sreće Albertinu, svoju drugu veliku ljubav (događaji opisani u drugom delu, „U seni devojaka cvetova“). Prva junakova ljubav je Žilberta, kćer Šarla i Odete Svan (događajui opisani u prvom delu, „U Svanovom kraju“) koju sreće na putu ka Svanovom imanju, ka Mezeglizu. Tu junak prvi put pokraj glogovog drveta vidi Žilbertu i njenu majku, koju je prethodno, zapravo, video kod svog dede-ujaka, a tuda prolazeći zatiče i gospođicu Ventej sa njenom prijateljicom i prisustvuje čuvenoj sceni skrnavljenja umetnikove slike od strane njegove ćerke (Ventej je kompozitor nad čijim notama meditira Svan u delu „Jedna Svanova ljubav“ i zahvaljujući kojoj se zaljubljuje u Odetu). Strana ka Germantu odnosi se na visoko parisko družtvo i staru francusku aristokratiju u čijim se krugovima, mnogo kasnije, junak kreće. Među njima izdvajaju se vojvotkinja od Germanta, Orijana, i baron Šarlis. Legranden je porodični prijatelj koji posećuje junakovu porodicu u Kombreu, mitskom mestu detnjstva. Dijagonale unutar samog prikaza svedoče o izukrštanim društvenim, prijateljskim i emotivnim vezama čiji se životu prelamoaju kroz teleskopsko i mikroskopsko sagledavanje sveta glavnog junaka. Nastavite sa čitanjem

Adrijana Marčetić: „Nikad završeno traganje“

Na jednom poznatom mestu Traganja pripovedač Marsel, razmišljajući o razlozima zbog kojih se sada manje divi svom omiljenom piscu iz mladosti – Bergotu, kaže da umetnik, ukoliko želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca, mora svet koji prikazuje učiniti teško prepoznatljivim. Dela u kojima se „sve lako vidi“ nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u jedan drukčiji doživljaj stvarnosti. Pošto je novina Bergotovih knjiga, posle brojnih čitanja, za Marsela prestala da bude novina, njemu su sada sve rečenice tog pisca „isto tako jasne pred očima kao i… sopstvene misli, kao nameštaj u… sobi i kola na ulici“. „Prozračnost“ dela nije vrlina, već dokaz o njegovoj neautentičnosti. Transponujući svoje originalno, samo njima svojstveno viđenje sveta u svoja dela, veliki umetnici dobro poznatu stvarnost prikazuju u potpuno novom svetlu – onako kako nismo navikli da je vidimo. Menjajući „odnose među stvarima“, oni doduše otežavaju percepciju predočenog sveta, ali za uzvrat stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu „novu lepotu“. Prust piše: „Bilo je tako i jedno vreme kad su se stvari lepo prepoznavale ako ih je naslikao Fromanten, a nisu se već više prepoznavale ako ih je naslikao Renoar. Ljudi od ukusa kažu nam danas da je Renoar veliki slikar XVIII veka. Ali kad to kažu, zaboravljaju Vreme, i to da ga je trebalo mnogo, čak i u samom XIX veku, pa da Renoar bude pozdravljen kao veliki umetnik. Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drugačiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan… Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac.“*

Prustovo delo je samo po sebi izrazit primer takve revolucije u umetnosti proze, „geološke katastrofe“, koja je bitno izmenila ne samo postojeće predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra, već i otvorila put u nove, dotad nenaslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta uopšte. Naročito su čitaoci i kritičari između dva rata insistirali na novom, vizionarskom kvalitetu Prustove proze. Njihov doživljaj je možda najbolje opisao Martin Tarnel u svojoj knjizi Roman u Francuskoj: „Za nas koji smo odrasli između dva rata Prustovo delo je bilo poput otkrića, nezaboravno iskustvo koje je izmenilo našu osećajnost. Ono nas je uvelo u jedan svet čije postojanje gotovo da nismo ni naslućivali, podarilo nam nov uvid u dubinu i složenost ljudske duše i ponudilo nam jedno shvatanje čoveka koje je u prvi mah izgledalo potpuno drukčije od onog koje nalazimo kod klasičnih romanopisaca. Može nam se učiniti da je taj svet drukčiji od našeg, ali identifikujući se s njim, što moramo činiti kad čitamo Prusta, oslobađamo se stereotipnih načina posmatranja i doživljavanja.“ Danas je ovakva ocena gotovo opšte mesto „prustologije“, ali je, baš kao i u Renoarovom slučaju, trebalo da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika. Nastavite sa čitanjem

Video rad o Marselu Prustu

 

Marsel Prust je moj omiljeni pisac. Čitanje njegovog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ jedno je od estetskih i intelektualnih iskustava koja ne blede.

Jedini problem sa njegovom knjigom u sedam tomova (više od tri hiljade stranica) lepo je opisao piščev rođeni brat, Rober, rekavši da čovek mora, u najmanju ruku, da polomi nogu i bude nepokretan neko vreme, da bi je pročitao od početka do kraja. Ovaj duhovita izjava uklapa se u ono što je Alberto Mangel napisao o idealnom čitaocu: „Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac“. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak o muzici)

tumblr_onwhnmxIYf1u1g5cko1_1280

Šarl Selije, „Dva anđela“, 1870.

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:

Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već  teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što  nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da isti onaj utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što više nije čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, a što omogućava da muziku obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko časaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao kakvu neznanu ljubav. U sporom ritmu povela ga je ona prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu neku stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, usitnjenijem, setnom i neprekidnom,  povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, pričinjavajući mu čak manje duboku nasladu. No kad se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti pridaje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikad više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak o zaljubljenosti)

Sandro_Botticelli_-_Idealized_Portrait_of_a_Lady_(Portrait_of_Simonetta_Vespucci_as_Nymph)_-_Google_Art_Project

Sandro Botičeli, „Portret devojke“, 1480–1485.

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.

Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju. Nastavite sa čitanjem

Sugestija, nedorečenost i tišina u Vermerovom slikarstvu

tumblr_ol365ib9O51tsbf2fo1_1280

Johanes Vermer, “ Žena sa bokalom“, 1664. (detalj)

Šarl Svan, jedan od junaka Prustovog romana U traganju za minulim vremenom, piše esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, zatim i detaljno opisao odnos pisca Bergota, još jednog junaka svog romana, prema ovom holandskom majstoru. Iako se obično Prust smatra prvim koji je u literaturi pominjao Vermerovo delo, činjenice idu u prilog Henriju Džejmsu. On piše o ovom slikaru dve decenije pre Prusta. Toliko o modernističkoj literaturi. Kasnije, Vermer biva podsticaj književnici Trejsi Ševalije za roman Devojka sa bisernom minđušom.

Zašto je ovaj slikar toliko bitan piscima? Vermerovo slikartvo nije jedino pokušaj vizuelne hronike holandskog enterijera, građanske klase u usponu koja je predata zadovoljstvu sviranja muzike, niti teži žanrovskom prikazu susretanja zaljubljenih ili prikazu svakodnevnih rituala i aktivnosti. Ono je suptilna igra odnosa prikazanih figura, razvijena kroz simbolički nagoveštaj predmeta kojima su prikazani okruženi, kao i svetlosti koja je temeljni i graditeljski princip atmosfere na tim slikama. Zato je pominjanje Prusta u ovom kontekstu važno.

Pojedini umetnici dugo moraju da čekaju druge umetnike ili kritičare ne bi li njihova dela bila po drugi put osvetljena zavesom oka, ne bi li draperija, nalik onima koje je Vermer slikao, bila do kraja povučena, ne bi li do kraja osvetlila značenjski i poetski prostor slike. Odnosi Prustovih junaka, fizički posmatrano, mogu imati slilčan položaj Vermerovim naslikanim parovima. Dakle, u pitanju su susreti, češće en plein air no kamerni, ali svetlost, ono što određuje atmosferu, a što je tako upečatljivo i distinktivno kod Vermera, jeste ono što čitavu scenu čini nedorečenom i dvosmislenom, a takvi su i odnosi mnogih Prustovih parova. Sugestija i nedorečenost, pak, Vermera približava Džejmsu, kao i značaj predmeta, prikaz materijalnog, posedovanje i njegova simbolička upotreba u umetnosti. Nastavite sa čitanjem

О Прустовим годишњицама

Marsel Prust

Фотографија: Марсел Пруст

Ових дана обележавају се две годишњице које везујемо за француског писца, дендија, естету, асматичара, хроничара своје епохе, La Belle Époque, литерарног орнаментисте и уживаоца у писању писама (осим романа и пастиша), читању новина, као и Балзакових и Стендалових романа. Наравно, реч је о Марселу Прусту, једном од  мојих омиљених писаца.

Четрнаестог новембра 1913. године објављен је у први део романа У трагању за минулим временом: „Ка Свановој страни“. Прва књига седмотомног романа састоји се из три дела: „Комбре“, „Једна Сванова љубав“, „Имена места: име“. Најпознатији део прве књиге свакако је „Једна Сванова љубав“ који многи штампају и читају одвојено од целокупног корпуса.

Нажалост, иронија није заобишла Пруста. Тачно девет година након објављивања првог тома свог романа Пруст је преминуо. Било је то 18. новембра 1922. године. Ови датуми су повод да се подсетимо његових стилистичких особености и јунака, међу којима се издвајају два дендија: Шарл Сван и барон де Шарлис. Обично се почетак Првог светског рата сматра крајем Belle Époque а ја бих додала да се то десило са Прустовом смрћу. Наставите са читањем

Ален де Ботон о Марселу Прусту

Alain de Botton © Vincent Starr

Ален де Ботон

Ален де Ботон најпознатији је као аутор духовите и занимљиве књиге Како Пруст може променити твој живот. У њој нам Ботон открива прегршт занимљивих детаља који су се односили на пишчев однос према пријатељима и на манире које је он испољавао при контакту са њима. Из текста књиге сазнајемо још и колико се Пруст трудио да цвећем, поклонима, пажљивим слушањем својих саговорника (подједнако колико и давањем бакшиша) освоји људе са којима би ступао у контакт. Духовити и непредвидиви Ботонови примери нису изостали. Ево једног о Шарлу Свану, јунаку романа У трагању за минулим временом, из поглавља „Како да патиш успешно“.

*

Шарл Сван: човек позван да руча са председником, пријатељ принца од Велса и редован посетилац најелегантнијих салона. Он је леп, богат, духовит, помало наиван и много заљубљен.

Проблем: Сван прима анонимно писмо у коме стоји да је његова вољена, Одета, била у прошлости љубавница многих мушкараца и често посећивала борделе. Изван себе, Сван се пита ко ли би то могао да му пошаље писмо с таквим увредљивим открићима, и, штавише, примећује да оно садржи детаље који могу да буду познати само некоме ко га лично познаје.

Одговор на проблем: трагајући за кривцем, Сван се обазире на свакога од својих пријатеља понаособ: господина де Шарлиса, де Лома, д’Орсана, али не може да поверује да писмо потиче од икога од њих. А онда, будући у немогућности да осумњичи ма кога, Сван почиње да размишља у већој мери критички и закључује да је сваки човек кога познаје могао да нашпише писмо. Шта он сада да мисли? Како треба да суди о својим пријатељима? Писмо представља за Свана позив да тежи дубљем разумевању људи: Наставите са читањем

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Aко се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми, заправо, метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио његовим телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да претходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе. Иронија није изостала: Хиронов заштитни знак је стрела, оно од чега је страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер збирци даје име Цвеће зла, он указује на своје песме као на венац, и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац атмосфере увенућа, одумирања измученог бића услед болести века, сплина. Овај текст о хербаријумима иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа има естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено место. Биљке су подједнако отровне колико и лековите, баш као и бављење уметношћу. Наставите са читањем

Портретни покушај обухватања погледа: Јозеф Рипл Ронаи

Rippl_ronai21

Јозеф Рипл Ронаи, „Дама са црним велом“, 1896.

Maђарски сликар Јозеф Рипл Ронаи рођен је 23. маја 1861. године. Нема пуно биографских података о њему, као ни оних теоријских који би били полазиште за даља истраживања. Сликар о коме пишемо био је фармацеут. После школовања у Будимпешти, одлази у Минхен на студије сликарства одакле 1886. прелази у Париз. Тамо упознаје чланове набистичке  групе и ствара под њиховим утицајем. Оно што је одлика његовог сликарства, a што га доводи у исти тематски оквир са уметницима попут Киза ван Донгена и Алексеја Јавленског јесте посвећеност жанру портретног сликарства кроз који је изражавао своје утиске о психолошким карактеристикама модела, али и о њиховом социјалном статусу.

Портретно сликарство може бити полазиште за психолошку анализу, ласкање, али наглашавање унутрашњих комешања бића. Сликар може и на основу спољашњих детаља који окружују особу сугерисати доминантну карактерну црту, мисао портретисане, расположење, непосредан повод за настанак портрета, намеру. Портретом доминира горњи део тела: глава, лице, очи, понекад руке. Нарочито истицањем очију, њиховог положаја у односу на обрве, као и правца погледа, сликар може посматрачу сугерисати различите утиске: жељу, страх, чежњу, одсутност, бол, циничност, незадовољство, очекивање, изневереност, позив.

Портрет може подразумевати пуну величину портретисане особе или само део тела који се налази изнад груди, профил или положај тела у седећем положају. Портретисани може бити ослоњен, може седети или стајати, бити наг или обучен, бити у простору или на отвореном. Даме које је мађарски сликар портретисао подсећају на француске госпође које би окупљале интелектуалце, уметнике, дипломате на својим соареима. Горе приказана дама одувек ме је подсећала на госпођу де Германт, јунакињу Прустовог романа У трагању за изгубљеним временом. Ево како главни јунак размишља о њој у трећој књизи романа која се зове Око Германтових. Наставите са читањем