Marsel Prust o književnosti

Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. Deca tišine ne treba da imaju ništa zajedničko sa decom reči, sa mislima nastalim iz želje da se nešto kaže, da se donese sud, to jest nastalim iz neodređene ideje. Predmet naših knjiga, suština naših rečenica treba da bude nematerijalna, nikako ne u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu; naprotiv, naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od prozračne građe naših najboljih trenutaka, kada se nalazimo van stvarnosti i van sadašnjosti. Stil i radnja jedne knjige sačinjeni su od tih kapljica zgusnute svetlosti.

Čitanje nas uči da više cenimo vrednost života, vrednost koju nismo umeli ceniti i za koju samo po knjizi uviđamo koliko je bila velika.

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju.

Samo putem umetnosti možemo da iziđemo iz sebe, da saznamo šta drugi vidi od toga sveta koji nije isti kao naš i čiji bi nam predeli ostali isto tako nepoznati kao i oni kojih može biti na mesecu. Zahvaljujući umetnosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego oni koji se valjaju po beskraju.

Uviđao sam da tu bitnu knjigu, jednu istinitu knjigu, veliki pisac ne treba, u običnom smislu reči, da izmisli, pošto ona već postoji u svakome od nas, nego da je prevede. Zadatak i posao pisca jesu zadatak i posao prevodioca.

A veličina istinske umetnosti u tome je da pronađe, da uhvati, da nam pokaže onu stvarnost od koje živimo daleko, od koje se sve više udaljavamo što deblje postaje i što neprobojnije ono konvencionalno poznavanje kojim zamenjujemo tu stvarnost za koju bi nam lako pretilo da i umremo a da je ne spoznamo, a koja je prosto-naprosto naš život.

I tada u meni sinu jedna nova svetlost, manje blistava doduše nego ona koja mi je omogućila da uvidim kako je umetničko delo jedino sredstvo da se ponovo nađe iščezlo vreme. Shvatih da je sva ta građa književnog dela moj prošli život; shvatih da mi je ona došla u površnim uživanjima, u lenstvovanju, u nežnosti, u bolu, da sam je nagomilao i ne sluteći joj namenu, niti čak da ona još živi u meni, kao što ni seme ne sluti ništa dok u sebi nagomilava hranu koja će hraniti biljku. I tako bi se sav moj život do ovoga dana i mogao, a i ne bi mogao, sažeti pod naslovom: Jedna vokacija.

A kao što je slikaru potrebno da vidi mnogo crkava da bi naslikao jednu, i piscu je – da bi postigao reljefnost i jedrinu, opštost, literarnu realnost – potrebno mnogo bića za jedno jedino osećanje. Jer mada je za umeće potrebno mnogo vremena, a život je kratak, može se zauzvrat reći da mada je nadahnuće kratko, ni osećanja koja ono treba da naslika nisu mnogo duža. Naše strasti skiciraju naše knjige, a počinak između strasti ih piše… Mašta, mišljenje, mogu biti divni mehanizmi sami po sebi, ali mogu biti nepokretni. Patnja ih onda pokrene.

U stvari svaki čitalac, kad čita, svoj je sopstveni čitalac. Piščevo delo je samo neka vrsta optičke naprave koju on pruža čitaocu da bi mu omogućio da razabere ono što on, bez te knjige, možda ne bi video u sebi. Kad čitalac u samom sebi prepoznaje ono što knjiga govori, to je dokaz njene istinitosti, i obrnuto, bar u izvesnoj meri, pošto se razlika između ta dva teksta može često pripisati ne piscu, nego čitaocu.

Izvor: Marsel Prust, „Nađeno vreme“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.
Fotografija: Paul Nadar, „Marsel Prust u dečačkom dobu“, 1887.

Mapa Prustovog Pariza i hronologija piščevog života

Mesta iz romana U traganju za izgubljenim vremenom:

1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)

Adrese Marsela Prusta:

A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900)
C. 45 rue de Courcelles (1900 – 1906)
D. 102 Boulevard Haussmann (1906 – 1919)
E. 44 Rue Hamelin (1919-22)

Mapa junaka romana U traganju za izgubljenim vremenom i mesta u kojima ih pripovedač sreće.

Kombre, Mezegliz, Germant, Balbek, Pariz i Venecija ključna su mesta junakovog života. Balbek je letovalište u kome junak sreće Albertinu, svoju drugu veliku ljubav (događaji opisani u drugom delu, „U seni devojaka cvetova“). Prva junakova ljubav je Žilberta, kćer Šarla i Odete Svan (događajui opisani u prvom delu, „U Svanovom kraju“) koju sreće na putu ka Svanovom imanju, ka Mezeglizu. Tu junak prvi put pokraj glogovog drveta vidi Žilbertu i njenu majku, koju je prethodno, zapravo, video kod svog dede-ujaka, a tuda prolazeći zatiče i gospođicu Ventej sa njenom prijateljicom i prisustvuje čuvenoj sceni skrnavljenja umetnikove slike od strane njegove ćerke (Ventej je kompozitor nad čijim notama meditira Svan u delu „Jedna Svanova ljubav“ i zahvaljujući kojoj se zaljubljuje u Odetu). Strana ka Germantu odnosi se na visoko parisko družtvo i staru francusku aristokratiju u čijim se krugovima, mnogo kasnije, junak kreće. Među njima izdvajaju se vojvotkinja od Germanta, Orijana, i baron Šarlis. Legranden je porodični prijatelj koji posećuje junakovu porodicu u Kombreu, mitskom mestu detnjstva. Dijagonale unutar samog prikaza svedoče o izukrštanim društvenim, prijateljskim i emotivnim vezama čiji se životu prelamoaju kroz teleskopsko i mikroskopsko sagledavanje sveta glavnog junaka.

HRONOLOGIJA ŽIVOTA MARSELA PRUSTA (1871-1922)

Hronologija piščevog života preuzeta je iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu, štampanog povodom izložbe „U traganju za smislom“, posvećene Alberu Kamiju i Marselu Prustu. Autorke kataloga bile su Vuka Jeremić i Dragana Mihailović.

I Marsel Prust rodio se 10. jula 1871. godine kao sin Adrijena Prusta, uglednog univerzitetskog profesora i lekara (patologa i epidemiologa) katoličke veroispovesti i Žane Prust, rođene Vejl, pripadnice bogate i uticajne jevrejske porodice koja joj je pružila veoma dobro obrazovanje.

Iste godine: Šliman započinje otkopavanje Troje. Artur Rembo: Pisma vidovnjaku, Pijani brod. Dostojevski: Zli dusi. Džordž Eliot: Midlmarč. Rođen Pol Valeri.

II Marselov brat, Rober Prust, rodio se 24. maja 1873, takođe u Oteju. Porodica se useljava u kuću u Bulevaru Malerb broj 9.

Iste godine: Artur Rembo: Sezona u paklu, Žil Vern: Put oko sveta za osamdeset dana,
Emil Zola: Tereza Raken; Valter Pejter: Studije o renesansi. Rođena Kolet.

 
Fotografije Marsela Prusta i njegovog mlađeg brata Robera

III 1880. godine, u svojoj devetoj godini, Prust doživljava prvi napad astme, koja se progresivno razvijala do kraja njegovog života.

Iste godine: Emil Zola: Nana. Roden: Mislilac. Rođeni Aleksandar Blok, Robert Muzil i Gijom Apoliner. Umro Gistav Flober. Već naredne, 1881. godine: Ofenbah: Hofmanove priče, rođeni austrijski pisac Stefan Cvajg, španski slikar Pablo Pikaso i ruska balerina Ana Pavlova. Umro Fjodor Dostojevski.

IV Iz 1886. godine potiče prvi Prustov Upitnik „Proust Questionnaire“. Prust ispisuje odgovore u tajni ispovedni album (Album de Confessions) koji je pripadao gospođici sa imenom Antoanet For. U jesen poslednji raspust u Ilijeu.

Iste godine: Lav Tolstoj: Smrt Ivana Iljiča. Roden: Poljubac. Rođeni Oskar Kokoška, Ernst Robert Kurcijus, Gotfrid Ben i Herman Broh; umrli Franc List i Emili Dikinson.

V 1887. godine mladi Marsel se na Jelisejskim poljima igra sa Mari de Benardaki, modelom buduće Žilberte Svan. U oktobru piše veoma zapažen školski rad posvećen Rasinu.

Iste godine: Van Gog organizuje izložbu na Monmartru na kojoj razmenjuje sliku sa Gogenom. Verlen objavljuje Remboove Iluminacije. U Skali premijera Verdijevog Otela.

VI 1888. godine profesor Maksim Gošer prepoznaje Prustov književni talenat. Njegova pažnja okupirana je slavnom kurtizanom Laurom Hejman, jednom od modela za lik Odete Svan. Od oktobra pohađa klasu filozofije. Dobija najvišu nagradu iz filozofije.

Iste godine: Džek Trbosek ubio pet žena u Londonu. Van Gog u nastupu duševnog rastrojstva odsekao sebi uvo. Rođeni engleski pesnik T.S. Eliot, portugalski pesnik Fernando Pesoa i američki pisac Judžin O’Nil. Takođe i italijanski slikar Đorđo de Kiriko. Niče: Antihrist, Ecce Homo; Strindberg: Gospođica Julija.

 
Prust kao vojnik i kao maturant 1889.

VII 1889 umire Prustova baka u Ilijeu. Uprkos bolesti, Prust u novembru započinje jednogodišnje služenje vojnog roka, stacioniran u Orleanu, u 76. pešadijskom puku. Na to je bio naročito ponosan, iako je vojni rok završio po rangu na 63. mestu, od ukupno 64 vojnika u odredu.

Iste godine: 6. maja svečano stavljen u upotrebu Ajfelov toranj, izazvaši negodovanje u intelektualnim krugovima zbog neestetskog utiska. Bergson: Ogled o neposrednim datostima svesti, Gi de Mopasan: Pjer i Žan. Van Gog: Zvezdana noć. Gustav Maler: Prva simfonija. Rođeni Adolf Hitler i Čarli Čaplin. Takođe rođeni filozofi Hajdeger i Vitgenštajn i pisci Ana Ahmatova i Žan Kokto.

VIII Na Sorboni 1890. godine prati Bergsonova predavanja. U salonu madam Štraus, udovice Žorža Bizea, upoznaje Gi de Mopasana.

Iste godine: Tokom maja i juna meseca Vinsent van Gog naslikao oko sedamdeset slika, među njima i one najvrednije, a u julu umro od posledica samoranjavanja. U septembru je njegov brat Teo van Gog u svom stanu improvizovao retrospektivnu izložbu. Oskar Vajld: Slika Dorijana Greja, Knut Hamsun: Glad. Rođeni Boris Pasternak i Agata Kristi.

IX Susret sa Vajldom 1891. godine. Druga godina studija prava i političkih nauka. U pismu ocu izjavljuje da su njegova istinska interesovanja u polju književnosti i filozofije, ali da se opredelio da studira ono što će mu pružiti bolje praktične mogućnosti. Redovna kolumna u časopisu Le Mensuel.

Iste godine: Otvoren Karnegi Hol, dirigovao Čajkovski. Oskar Vajld: Saloma. Rođeni Osip Mandeljštam, Mihail Bulgakov i Henri Miler.

Žak Emil Blanš, „Portret Marsela Prusta“, 1892.

X U avgustu 1892. piše Violanta ili svetski život (docnije uvršćena u Zadovoljstva i dane). U albumu Marsela Prusta iz ove godine nalazimo odgovore koji se tiču njegovog ukusa i ubeđenja. Na primer, njegov omiljeni romanopisac je Anatol Frans, a pesnik Šarl Bodler. U julu, Žak-Emil Blanš završava njegov čuveni portret.

Iste godine: U Francuskoj zakonom zabranjen rad deci ispod trinaest godina. Debisi: Poslepodne jednog fauna. Artur Konan Dojl: Avanture Šerloka Holmsa. Tuluz-Lotrek: U Mulen Ružu. Rođeni Tolkin i Marina Cvetajeva, umrli Volt Vitmen i Tenison.

Dela savremenika: Anri de Tuluz-Lotrek, „Au Moulin Rouge“, 1892.

 Dela savremenika: Edvard Munk, „Krik“, 1893.

XI 1893. godine sastavlja novelu Ravnodušni čovek koja je 1896. objavljena u časopisu „La vie contemporaine“ i koja predstavlja prvu skicu za Jednu Svanovu ljubav. U salonu Madlen Lemer upoznaje grofa Robera de Monteskjea sa kojim će se prisno družiti narednih godina i koji je prototip za lik Šarlisa. Stiče diplomu prava.

Iste godine: U Berlinu samostalna Munkova izložba, prvi put izložen Krik. Rođen Vladimir Majakovski, a umrli Čajkovski, Ipolit Ten i Gi de Mopasan.

XII U maju 1894.  upoznaje kompozitora Rejnalda Hana sa kojim provodi leto u zamku madam Lemer koja je poslužila kao prototip za madam Verdiren. U decembru upoznaje pisca Alfonsa Dodea i njegove sinove Leona i Lisjena koji postaju Prustovi bliski prijatelji.

Iste godine: Otvoren Tauer bridž u Londonu. Malarme: Stihovi i proza, Edvard Munk: Strah, Rođeni Markuze, Selin, Babelj. Umro R. L. Stivenson.


Uzor za lik barona Šarlisa. Đovani Boldini, „Grof Rober de Monteskje“, 1897.

XIII 1895. intenzivno posećuje prijeme, koncerte, pozorišta. U januaru, u listu „Le Gaulois“ objavljuje prikaz jednog koncerta Betovenove muzike pod nazivom Nedelja u konzervatorijumu, i takođe u decembru u istom časopisu članak Pariski likovi: Sen-Sans. U martu je primljen na studije filozofije. U julu prati majku u nemačku banju Krojcnah gde započinje rad na autobiografskom romanu koji nagoveštava Prustove kasnije preokupacije. Ove godine Prust se prijavljuje na mesto pripravnika u biblioteci Mazaren, gde je, odmah pošto je primljen, zatražio i dobio jednogodišnje odsustvo.

Iste godine: Braća Limijer prikazuju prvi film u Parizu. Oskar Vajld dobio dve godine zatvora u Redingu. Frojd: Studija o histeriji. Rođeni Pol Elijar, Sergej Jesenjin, Mihail Bahtin i Robert Grejvz.

XIV U junu 1896. objavljuje knjigu Zadovoljstva i dani, sa predgovorom Anatola Fransa. U julu objavljuje esej Protiv nerazumljivosti (Contre l’obscurité) gde se distancira od Malarmea i simbolističkog pokreta. Takođe izlaze četiri dela za klavir Rejnalda Hana, komponovana na stihove Marsela Prusta. Započinje roman Žan Santej (Jean Santeuil).

Iste godine: Premijera Salome Oskara Vajlda. Gustav Maler: Treća simfonija inspirisana Ničeom. Čehov: Galeb. Rođeni Andre Breton, Antonin Arto, Tristan Cara, Skot Ficdžerald.

XV U februaru 1897. zakazuje dvoboj sa Žanom Lorenom koji ga je uvredio u štampi povodom knjige Zadovoljstva i dani, što rezultira samo verbalnim novinskim obračunom. Otkriva Karlajla, Emersona i naročito se oduševljava estetičkim shvatanjima i umetničkom kritikom Džona Raskina. Povodom smrti Alfonsa Dodea objavljuje članak Zbogom Alfonsu Dodeu.

Iste godine: U Parizu premijera komada Sirano de Beržerak Edmonda Rostana. Emil Dirkem: Samoubistvo; Čehov: Ujka Vanja. Rođeni Žorž Bataj, Luj Aragon i Viljem Fokner, umro Brams.

XVI 1898. Marsel Prust boravi u Holandiji zbog izložbe Rembrantovih dela.

Iste godine: Marija i Pjer Kiri otkrili radijum. Uismans: Katedrala, Tolstoj: Šta je to umetnost.
Henri Džejms: Okretaj zavrtnja. Rođeni Sergej Ejzenštajn, Henri Mur, Breht, Lorka i Remark. Umro Stefan Malarme.

XVII 1899. godine postepeno napušta rad na romanu Žan Santej, ostavljajući ga nedovršenim. To delo će ostati nepoznato sve do posthumnog objavljivanja 1952. Koncentriše se na Raskinove radove i započinje da ih prevodi, tokom čega pada pod njihov jak uticaj.

Iste godine: Sigmund Frojd: Tumačenje snova. Oskar Vajld: Važno je zvati se Ernest. Tolstoj: Vaskrsenje. Rođeni Anri Mišo, Hemingvej, Nabokov i Borhes.

XVII Pošto je Džon Raskin svoje shvatanje umetnosti kao jedinstva lepog, dobrog i istinitog, formirao na putovanjima po Italiji, Prust takođe preduzima sličan poduhvat i u toku 1900. godine dva puta posećuje Veneciju, u aprilu sa majkom, a u oktobru sam. Posećuje i Padovu gde se upoznaje sa Đotovim freskama. U februaru objavljuje Raskinovo raskršće, a u aprilu predgovor za Raskinovu Amijensku bibliju.

Iste godine: Svetska izložba u Parizu. Otvoren pariski metro. Artur Evans otkrio palatu Knosos na Kritu. Bergson: O smehu, Pučini: Toska; Čehov: Tri sestre. Rođeni: pesnik Žak Prever, režiser Luis Bunjuel, filozofi Erih From i Hans Džordž Gadamer. Umrli Fridrih Niče i Oskar Vajld.

XVII Tokom 1901. godine, takođe pod uticajem Raskina koji se divio gotskoj arhitekturi, Prust obilazi francuske crkve i katedrale.

Iste godine: U martu izložba sedamdesetak Van Gogovih dela u Parizu izaziva pravu senzaciju. Smrt britanske kraljice Viktorije koju nasleđuje Edvard VII. Prva dodela Nobelovih nagrada u Stokholmu. Izvedena Simfonija No. 4 (G mayor) Gustava Malera. Tomas Man: Budenbrokovi. Rođeni Žak Lakan i Andre Marlo, umrli Anri Tuluz Lotrek i Đuzepe Verdi.

XVIII U julu 1902. godine umire Šarl Has, model Svana. Kratki boravci u Amboazu i Šartru, a u septembru u Brižu na izložbi starih flamanskih majstora. U oktobru Marsel Prust putuje u Hag gde ga oduševljava Vermerova slika Pogled na Delft za koju je rekao da je najbolja u celokupnom holandskom slikarstvu.

Iste godine: Počeo da izlazi Times Literary Supplemet (TLS). Kroče: Estetika; Džozef Konrad: Srce tame; Žid: Imoralist. Sibelijusova Druga simfonija premijerno izvedena u Helsinkiju. Rođeni Žorž Pule, Džon Stajnbek, umro Emil Zola.

             Prustovo doba – Belle Epoque 

XIX 1903. godine Marselov brat Robert Prust napušta roditeljski dom posle venčanja sa Martom Dibua. Prust cklapa poznanstva sa mnogim članovima aristokratije. Pod pseudonimima Dominik i Horacio, u Figarou objavljuje članke o poznatim pariskim salonima. Avgust u Truvilu, septembar u Burgonji i Evijanu. Prustov otac umire 26. novembra.

Iste godine: Pjer i Marija Kiri primili Nobelovu nagradu za fiziku. Prvi put se organizuje Tour de France. Edvard VII postaje imperator Indije. Henri Džejms: Ambasadori, Tomas Man: Tonio Kreger, Čehov: Višnjik. Rođene Margarit Jursenar i Anais Nin; takođe Džordž Orvel i Kenet Klark.

XX U avgustu 1904. godine preduzima kraće krstarenje duž bretonskih obala na jahti Pola Miraboa. Izlazi Prustov prevod Raskinovog dela Amijenska biblija, sa njegovim predgovorom i beleškama. U avgustu putovanje kroz Normandiju i Bretanju, posle čega objavljuje Smrt katedrala. Pogoršano zdravlje, uzaludne posete lekarima.

Iste godine: Britanska ekspedicija na Tibet. Završena transibirska železnica. Roden: Božja ruka. Rođeni Salvador Dali, Pablo Neruda i Vitold Gombrovič, umro Anton Pavlovič Čehov.

XXI U junu 1905. izlazi predgovor za Raskinovo delo Sezam i ljiljani (Sésam et les Lys). Takođe članak o Monteskjeu Predavač lepog. Avgust provodi u Evijanu sa majkom koja se ozbiljno razbolela, zbog čega se u septembru vraćaju u Pariz. Gubitak majke koja je umrla 26. septembra, veoma ga je pogodio. Međutim, ogromno nasledstvo daje mu nezavisnost i slobodu da se potpuno posveti književnom radu. Od ove godine zapravo započinje Prustov rad na njegovom monumentalnom i jedinstvenom životnom delu U potrazi za izgubljenim vremenom.

Iste godine: Fovistička izložba na čelu sa Anri Matisom. Debi Mate Hari u Parizu. Ajnštajn: teorija relativiteta. Maks Veber: Protestantska etika i duh kapitalizma. Rođen Žan-Pol Sartr, umro Žil Vern.

  
Marsel Prust sa prijateljima

XXII Figaro u februaru 1907. objavljuje Prustov tekst Sinovljeva osećanja jednog oceubice, a u martu Čitalačke dane. Započinje rad na eseju Protiv Sent Beva u kome napada stanovište slavnog francuskog kritičara da je književnost razonoda za kultivisane intelektualne krugove i po prvi put iznosi sopstveni kredo po kome je glavni zadatak umetnika da iz sahranjenog sveta nesvesnog pamćenja probudi i oslobodi večno živu stvarnost. Takođe zamera Sent-Bevu što je, okovan svojim konzervativizmom, namerno prevideo francuske književne velikane svog doba poput Bodlera, Žerar de Nervala i Flobera, zbog njihovih „nedostojnih“ biografija. Sa svojim vozačem Alfredom Agostinelijem, sa kojim je bio u bliskoj vezi, obilazi crkve po Francuskoj. Od ove godine sve do 1914. on svako leto provodi u Grand hotelu u Kaburgu, primorskom mestu u Normandiji, gde se lečio od astme.

Iste godine: Pikaso: Gospođice iz Avinjona. Maksim Gorki: Mati. Rođeni V.H. Odn, Mirča Elijade, Moris Blanšo i Alberto Moravija, umrli Alfons Dode, Edvard Grig i Alfred Žari.

XXIII 1908. godine objavljuje seriju sjajnih pastiša – parodija na Balzaka, Flobera, Renana, Sen-Simona i braću Gonkur, u kojima demonstrira briljantan osećaj za stilske finese svakog pisca ponaosob, i koje su mu, poput naročitih književnih vežbi, pomogle da pročisti svoj sopstveni stil i pripremi se za veliki literarni poduhvat. Od februara do novembra on popunjava prvu svesku, poznatu kao Sveska iz 1908, sa observacijama koje se tiču sadržine i kompozicije budućeg romana.

Iste godine: Frederik Kuk stigao na Severni pol. 70 000 mrtvih u zemljotresu na Siciliji. Leonid Andrejev: Sedmorica obešenih, Forster: Soba s pogledom, Meterlnik: Plava ptica. Rođeni Klod-Levi Stros, Simon de Bovoar, Vilijam Sarojan. Umro Rimski-Korsakov.

XXIV 1909. godine doživljava i opisuje fenomen vaskrsnuća detinjstva u svakodnevnoj epizodi koja sadrži ukus čaja i prepečenog hleba, što će se u romanu otelotvoriti kroz čuveni madlena kolačić; a takođe i snažno iskustvo reminescencije stajanjem na neravne ploče dvorišta. U julu se svom snagom posvetio delu U potrazi za izgubljenim vremenom. Iako je pričao kako namerava da se oženi mladom i zanosnom devojkom koju je sreo u Kaburgu tokom letnjih odmora, odustao je od te romantične i sasvim nerealne zamisli i povukao se iz sveta da bi se sasvim posvetio pisanju. Krajem godine čita Rejnaldu Hanu i daje na čitanje Žoržu d`Lorisu početak Svana.

Iste godine: Marineti: Manifest futurizma. Pikaso i Brak – analitički kubizam. Andre
Žid: Uska vrata. Pokrenut ruski avangardni časopis Apolon. Rođena Simon Vejl.

XXV 1910-1913. Tokom godina Prustovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Skoro potpuno se povukao iz društvenog života oko 1910, povremeno primajući prijatelje ili izlazeći, ali samo noću, i tek s vremena na vreme odlazeći na izlete van Pariza. Od društvenih događaja, prisustvuje samo generalnoj probi jednog Hanovog baleta i nekim ruskim baletskim predstavama. Radeći na svom romanu, Prust razrađuje prvobitnu zamisao i projektuje ga tako da se sastoji od dva dela: Iščezlo vreme i Nađeno vreme. Zahvaljujući tetrafonu intenzivno sluša Vagnera. Tri meseca u Kaburgu prekucava napisane stranice dela pod prvobitnim nazivom Stezanje srca, Iščezlo vreme, 1. deo. U septembru završava prvu knjigu, Du cote de chez Swann (U Svanovom kraju). Neke delove knjige objavljuje u „Figarou“: Zrak sunca na balkonu, Seoska crkva itd. Sada proširuje projekciju romana na tri toma, a kao naziv srednjeg dela pominje se prvo U seni devojaka u cvetu a onda i Kod Germantovih. Do ovog trenutka Prust je napisao oko hiljadu dve stotine stranica svoga dela.

Tih godina: 1910. godine Vatikan baca kletvu na modernizam. Halejeva kometa viđena sa Zemlje. Kandinski: Improvizacije 7. Pol Klodel: Pet velikih oda, Cvetajeva: Večernji album (samizdat). Rođeni Žan Žene i Akira Kurosava, umrli Mark Tven, O’Henri i Lav Tolstoj. 1911. godine u Luvru se dešava krađa Mona Lize, a pesnik Gijom Apoliner uhapšen pod sumnjom da je on vinovnik. Marija Kiri primila Nobelovu nagradu za hemiju. Prve automobilske trke u Monte Karlu. Prva proslava međunarodnog dana žena 8. marta. Rođeni Tenesi Vilijams, Emil Sioran, Maks Friš, Česlav Miloš, Ernesto Sabato. Umro Gustav Maler. 1912. godine objavljena je Enciklopedija Britanika. Potonuo prekookeanski brod Titanik. Amundsen otkrio Južni pol. Aljaska pripala SAD. Prvi balkanski rat. Apoliner: Zona, Novi duh i pesnici. Kafka: Preobražaj, Tomas Man: Smrt u Veneciji. Karl Jung: Psihologija nesvesnog. Rođeni Nortrop Fraj, Ežen Jonesko i Džekson Polok, umro Strindberg.

XXVI 1913. godine Prustova knjiga je bila odbijena od bestseler izdavača Fasquelle-a i Ollendorf-a, pa čak i od strane Andre Žida koji je tada bio na čelu “La Nouvelle Revue Française” (NRF) i koji je Prusta otovoreno nazivao snobom, mondenom i amaterom. Konačno ju je o trošku autora u novembru 1913. godine objavio mladi progresivni izdavač Bernar Grase. “Figaro” 23. novembra objavljuje članak Lisjena Dodea o Svanu, kome je takođe posvećen i podlistak lista “Le temps” od 10. decembra. Početkom decembra Agostineli beži na Antibe gde pokušava da se obuči za pilota, a Prust uzaludno pokušava da ga vrati molbama i novcem.

Iste godine: Mona Liza vraćena u Luvr iz Italije. Francuski avijatičar Rolan Garos preleteo Mediteran. U Parizu premijera baleta Stravinskog Buđenje proleća. Takođe i prva Utrilova samostalna izložba. Žid: Podrumi Vatikana,  Kafka: Proces; Frojd: Totem i tabu, Huserl: Fenomenologija, Apoliner: Slikari kubisti. Rabindranat Tagore dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Rođeni Lisjen Goldman i Klod Simon, umro Ferdinand de Sosir.

XXVII Prvog januara 1914. La Nouvelle Revue Française objavljuje tekst Anri Geona posvećen Svanu. Izbijanje Prvog svetskog rata osujećuje štampanje drugog dela kod bilo kog izdavača, što je Prustu pružilo priliku da stilski dotera i upotpuni svoje delo. U maju Agostineli gine u avionu koji se srušio u more kod Antiba. U decembru još jedna tragedija – ubijen je prisni Prustov prijatelj Bertran de Fenelon. Prust moli Selest Albare da se nastani kod njega i ona ga od tada više neće napuštati.

Iste godine: Početak Prvog svetskog rata. Aleksandar Beli: Peterburg, T. S. Eliot: Prufrok, Džojs: Dablinci. Pikaso: Zelena mrtva priroda, Muzički instrument. Kandinski: Zima, Jesen. Mondrijan: Obojeni kvadrati u ovalu. Rođeni Oktavio Paz, Hulio Kortazar, Dilan Tomas i Margarit Diras, umro Georg Trakl.

XXVIII 1916-1917. Prust sklapa poznanstva sa Koktoom i Moranom i ponovo se uključuje u društveni život Pariza. Završetak U seni devojaka u cvetu.

Tih godina: Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti. Premijera Koktoovog baleta Parada u inscenaciji i kostimima Pabla Pikasa, na muziku Erika Satija i režiji Sergeja Đagiljeva. U aprilu 1917. Vladimir Lenjin stiže u Petrograd, u julu beži u Finsku. Oktobarska revolucija započinje 25. oktobra. Uhapšena Mata Hari. Rođeni Hajnrih Bel i Artur Klark, umro Edgar Dega.

XXIX 1918-1919. U Prustovoj projekciji roman je narastao do obima od pet tomova. Primoran je da napusti apartman na aveniji Hausman, jer ga je njegova tetka prodala kada je zgrada pretvorena u banku. Neko vreme stanuje u jednom pansionu u ulici Loren-Piša, a onda se „privremeno“ preseljava na adresu Amlen 44 , u stan na petom spratu, gde će ostati sve do svoje smrti. Prvog juna NRF kao prvo posleratno izdanje objavljuje Prustovu knjigu. Prust piše predgovor za delo Ž. E. Blanša De David á Degas. Decembra 1919. na preporuku Leona Dodea, Prust je dobio Gonkurovu nagradu, sa šest od deset glasova žirija i iznenada stekao svetsku slavu. Istovremeno, veliki deo kritike se okomio na Prusta koji će im odgovoriti u Nađenom vremenu.

Tih godina: Kapitulacija Austrougarske i Nemačke – kraj I svetskog rata. Apoliner: Kaligrami, Blok: Dvanaestorica. Maljevič: Belo na belom. Šagal: Zeleni violinista. Revolucije u Nemačkoj i Mađarskoj. Pokret u arhitekturi poznat pod nazivom Bauhaus osnovan u Vajmaru. Ajnštajnova teorija relativiteta potvrđena u observatoriji Artura Edingtona. Špengler: Sumrak zapada, Hese: Demijan, Žid: Pastoralna simfonija, Breton: Magnetska polja, Kandinski: U sivom. Rodili se Pol de Man i Selindžer.

XXX 1920-1921-1922. Objavljuje Kod Germantovih, prvi deo. Takođe objavljuje studiju Povodom Floberovog stila. Ovu i još dve preostale godine života Prust je proveo potpuno izolovan u sobi obloženoj plutom, gde se predano posvetio svom remek-delu. Gotovo da uopšte nije izlazio, plašeći se da zbog svog već sasvim ruiniranog zdravlja neće uspeti da okonča svoj poduhvat. Grozničavo radi u potpunoj izolaciji. 1921. objavljuje Kod Germantovih, drugi deo i prvi deo Sodome i Gomore. Štampa se drugo izdanje knjige Zadovoljstva i dani. U junu objavljuje studiju Povodom Bodlera. Prustov sekretar Roša ga napušta i odlazi u Argentinu, posle čega mu u prekucavanju pomaže dalja rođaka. Posećuje jednu izložbu holandskih slikara, gde mu je jako pozlilo, što će mu poslužiti prilikom opisivanja Bergotove smrti. Doživljava najrazličitije zdravstvene tegobe, pa čak i trovanje izazvano greškom apotekara. U decembru smrt grofa Robera d`Monteskjea. Po Selestinom svedočenju, u rano proleće Prust je napisao reč fin. U maju je objavljen drugi deo Sodome i Gomore. Tog meseca je poslednji put viđen u javnosti na premijeri Renara Stravinskog i potom na večeri sa Stravinskim, Đagiljevim, Pikasom i Satijem – ako nije reč o jednoj od mnogih mistifikacija koje su pratile njegov život. U septembru, knjiga U Svanovom kraju je prevedena na engleski. Prustovo slabo zdravlje se naglo pogoršava. U oktobru, odlazeći u posetu grofu Etijenu d`Bomonu, Prust je navukao bronhitis. U novembru, oboleo je od upale pluća i umro od plućnog apscesa 18. novembra. Sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez 22. novembra 1922. Poslednje tri knjige objavljene su posthumno: Zarobljenica (La Prisionniere, 1923), Nestala Albertina (Albertine disparu, 1925) i Pronađeno vreme (Le temps retrouve, 1927).

Tih godina: Osnovana Komunistička partija Francuske. Adolf Hitler predstavlja svoj politički program u Minhenu. Knut Hamsun dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pol Valeri: Groblje pored mora, Tristan Cara: Dada manifest; D. H. Lorens: Zaljubljene žene. Rođen Federiko Felini, umro Amadeo Modiljani. Hitler postaje firer nemačke naci-partije. Albert Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za fiziku, a Anatol Frans za književnost. Jung: Psihološki tipovi. Pirandelo: Šest lica traže pisca. Umrli Kami Sen-Sans i Aleksandar Blok. Staljin izabran za genseka KP Rusije. Musolini postaje premijer Italije. Građanski rat u Irskoj. U francuskom mestu Fontenblo, Gurđijev otvorio svoj Institut za harmonični razvoj čoveka. Kokto: Antigona. Postavljeni Bubnjevi u noći Bertolda Brehta. Džejms Džojs: Ulis, T.S. Eliot: Pusta zemlja, američko izdanje; Kafka: Zamak. Hese: Sidarta. Rođeni Alan Rob-Grije, Džek Keruak i Žoze Saramago. Umro Velimir Hljebnikov.

Roman U traganju za izgubljenim vremenom sastoji se od sledećih knjiga:

  1. U Svanovom kraju (unutar ovog dela nalaze se tri knjige: Kombre, Jedna Svanova ljubav, Imena mesta, Ime)
  2. U seni devojaka cvetova
  3. Oko Germantovih
  4. Sodoma i Gomora
  5. Zatočenica
  6. Nestala Albertina
  7. Vaskrslo vreme

Najzad, kao zaključak teme postavila sam moju fotografiju. Na njoj su neka od dela koja posedujem, a tiču se Prustovog stvaralaštva, kao i knjige sa likovnim primerima, isečci iz novina i katalozi izložbi koji mogu biti u vezi sa Prustovim delom. Na taj način želela sam da odam svoju fascinaciju ovim umetnikom koji je trajno odredio moj pogled i doživljaj sveta i umetnosti.

img_1902

Adrijana Marčetić: „Nikad završeno traganje“

 

tumblr_lo4f51wetf1ql4m2so1_r2_400

Na jednom poznatom mestu Traganja pripovedač Marsel, razmišljajući o razlozima zbog kojih se sada manje divi svom omiljenom piscu iz mladosti – Bergotu, kaže da umetnik, ukoliko želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca, mora svet koji prikazuje učiniti teško prepoznatljivim. Dela u kojima se „sve lako vidi“ nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u jedan drukčiji doživljaj stvarnosti. Pošto je novina Bergotovih knjiga, posle brojnih čitanja, za Marsela prestala da bude novina, njemu su sada sve rečenice tog pisca „isto tako jasne pred očima kao i… sopstvene misli, kao nameštaj u… sobi i kola na ulici“. „Prozračnost“ dela nije vrlina, već dokaz o njegovoj neautentičnosti. Transponujući svoje originalno, samo njima svojstveno viđenje sveta u svoja dela, veliki umetnici dobro poznatu stvarnost prikazuju u potpuno novom svetlu – onako kako nismo navikli da je vidimo. Menjajući „odnose među stvarima“, oni doduše otežavaju percepciju predočenog sveta, ali za uzvrat stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu „novu lepotu“. Prust piše: „Bilo je tako i jedno vreme kad su se stvari lepo prepoznavale ako ih je naslikao Fromanten, a nisu se već više prepoznavale ako ih je naslikao Renoar. Ljudi od ukusa kažu nam danas da je Renoar veliki slikar XVIII veka. Ali kad to kažu, zaboravljaju Vreme, i to da ga je trebalo mnogo, čak i u samom XIX veku, pa da Renoar bude pozdravljen kao veliki umetnik. Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drugačiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan… Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac.“*

Prustovo delo je samo po sebi izrazit primer takve revolucije u umetnosti proze, „geološke katastrofe“, koja je bitno izmenila ne samo postojeće predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra, već i otvorila put u nove, dotad nenaslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta uopšte. Naročito su čitaoci i kritičari između dva rata insistirali na novom, vizionarskom kvalitetu Prustove proze. Njihov doživljaj je možda najbolje opisao Martin Tarnel u svojoj knjizi Roman u Francuskoj: „Za nas koji smo odrasli između dva rata Prustovo delo je bilo poput otkrića, nezaboravno iskustvo koje je izmenilo našu osećajnost. Ono nas je uvelo u jedan svet čije postojanje gotovo da nismo ni naslućivali, podarilo nam nov uvid u dubinu i složenost ljudske duše i ponudilo nam jedno shvatanje čoveka koje je u prvi mah izgledalo potpuno drukčije od onog koje nalazimo kod klasičnih romanopisaca. Može nam se učiniti da je taj svet drukčiji od našeg, ali identifikujući se s njim, što moramo činiti kad čitamo Prusta, oslobađamo se stereotipnih načina posmatranja i doživljavanja.“ Danas je ovakva ocena gotovo opšte mesto „prustologije“, ali je, baš kao i u Renoarovom slučaju, trebalo da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika. Nastavite sa čitanjem

Video rad o Marselu Prustu

 

Marsel Prust je moj omiljeni pisac. Čitanje njegovog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ jedno je od estetskih i intelektualnih iskustava koja ne blede.

Jedini problem sa njegovom knjigom u sedam tomova (više od tri hiljade stranica) lepo je opisao piščev rođeni brat, Rober, rekavši da čovek mora, u najmanju ruku, da polomi nogu i bude nepokretan neko vreme, da bi je pročitao od početka do kraja. Ovaj duhovita izjava uklapa se u ono što je Alberto Mangel napisao o idealnom čitaocu: „Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac“.

Naredni video izuzetno je zanimljiv i ide u prilog temi.

Nedavno je obeležen i piščev rođendan (10. jul 1871) pa sam tim povodom naišla na rukopisne stranice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske. One su pripadale tekstu koji se našao u poslednjem delu romana, „Ponovo nađeno vreme“ (u nekim prevodima pojavljuje se naziv „Vaskrslo vreme“).

Prevodilac Prustovog dela na srpski jezik bio je Živojin Živojnović čiji je prevod nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda za književnost (1984) i Nolitovom nagradom.

Takođe, beležnice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske, u kojima je umetnik rukom zapisivao tekst koji se kasnije našao u njegovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“, mogu biti zanimljive, podjednako vizuelno i kao literarni kuriozitet.

Marsel Prust na blogu A . A . A

Izvor: The School of Life | BNF

Film o Marselu Prustu: „Le temps retrouvé“

Raúl Ruiz, čileanski reditelj, režirao je 1999. godine film po motivima poslednjeg dela knjige U traganju za izgubljenim vremenom koji se zove Ponovo nađeno vreme, a koji je na srpski jezik Živojin Živojnović preveo kao Vaskrslo vreme. U glavnoj ulozi je Marcello Mazzarella, glumac koji neodoljivo podseća na samog Prusta svojm fizičkim izgledom, pokretima i gestikulacijom.

Film narativom pokušava da isprati i dočara pisanu ornamentiku i arabeskni ružičnjak Prustove knjige i čini to na način koji je nešto najbolje što se od filmskog jezika i sredstava koja su filmu raspoloživa može tražiti i očekivati. Perfektno vizuelno i poetsko ostvarenje koje se pušta i studentima opšte književnosti na predavanjima posvećejnim ovom francuskom piscu.

   

Impresionizam i muzika: Marsel Prust – „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Charles Sellier - Two Angels, 1865.

Charles Sellier – Two Angels, 1865.

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:

Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već  teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što  nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da isti onaj utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što više nije čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, a što omogućava da muziku obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko časaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao kakvu neznanu ljubav. U sporom ritmu povela ga je ona prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu neku stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, usitnjenijem, setnom i neprekidnom,  povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, pričinjavajući mu čak manje duboku nasladu. No kad se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti pridaje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikad više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna.

Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako davno beše odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikad nije izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost, premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo, nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji poziv, a ako posle ne bude više išao u posetu toj osobi da će valjati da ostavlja posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo intimno mišljenje o stvarima, nego da pruža materijalne podatke koji u neku ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog pesnika, u naslovima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što govori. Ali sada, kao što biva sa nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom, neki nov predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan sasvim drugačiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao verovati, a za koje je ponovo osetio – kao da je muzika imala neko elektivno dejstvo na duhovnu hladnoću od koje je patio – želju i gotovo i snagu da im posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je i zaboravio. U toku one nedelje sreo je, istina, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih je pitao; ali neki su bili stigli posle muzike ili otišli ranije; neki su, međutim, bili tamo dok su je svirali, ali su bili prešli u drugi salon da razgovaraju, a drugi, opet, mada behu ostali da slušaju muziku, nisu čuli više nego oni prvi. Domaćini su pak znali da je to neko novo delo koje su angažovani muzičari predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja i Svan nije mogao ništa više da sazna. Imao je, dakako, prijatelja muzičara, ali mada se sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila dok je gledao pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A posle je prestao i misliti na nju.

A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mladi pijanista počeo svirati kod gđe Verdiren,odjednom, posle jedne duge note koja je trajala nekoliko taktova, ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, i prepoznao potajnu, šumnu i razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu odblesak svog osmeha. Ali sad je on mogao da upita za ime svoje neznanke (rekoše mu da je to andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja), ulovio ju je, moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i njenu tajnu.

Stoga, kad je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, a njegova se usrdnost mnogo svidela gospođi Verdiren.

Marsel Prust, „Jedna Svanova ljubav“, preveo Živojin Živojnović, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Sandro Botičeli, "Portret Simonete Vespuči"

Sandro Botičeli, „Portret Simonete Vespuči“

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.

Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju.

Jednog dana kad su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kad se opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju – taj blistavi amalgam nepoznatih, satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem – da takvu ženu suprotstavi  ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja zbog nepravde, zahvalnosti za dobročinstvo kakve je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja, ovoj Odeti čije su se reči tako često ticale stvari koje njemu samom ble najprisnije poznate, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika, bankara, podsetila da bi trebalo da ode da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kad joj je dao pet hiljada franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj obnovio ono divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav, pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila.

Izvor: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojnović, Politika, Beograd, 2004, str. 105-107.

Dokumentarni film o Janu Vermeru: „Vermeer: Master of Light“

Šarl Svan, jedan od junaka romana U traganju za minulim vremenom Marsela Prusta, piše esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, a zatim i detaljno opisao odnos njegovog junaka, pisca Bergota, prema ovom holandskom majstoru. Iako se Prust smatra prvim koji je u literaturi pominjao Vermera činjenice idu u prilog Henriju Džejmsu. On piše o Vermeru najmanje dve decenije pre Prusta. Toliko o modernističkoj literaturi. Kasnije, Vermer biva podsticaj književnici Trejsi Ševalije za roman Devojka sa bisernom minđušom.

Reditelj Džo Krakora je 2001. godine snimio dokumentarni film Vermeer: Master of Light čiji je narator Meril Strip. Film, ne posredstvom romansiranih biografskih činjenica, već posredstvom činjenica i mogućim značenjima slika, pokušava da otkrije tehničke odlike i neke od biografskih nepoznanica ovog slikara. Izvanredno dostignuće u pokušaju otkrivanja života umetnika koga nazivaju hroničarem građanstva holandskog 17. veka.

Vermerovo slikartvo nije pokušaj vizuelne hronike holandskog enterijera i mesta susretanja zaljubljenih već je ono daleko suptilnija igra odnosa prikazanih figura, kao i svetlosti koja gradi atmosferu. Zato je pominjanje Prusta u ovom kontekstu bilo bitno. Pojedini umetnici dugo moraju da čekaju druge umetnike ili kritičare ne bi li njihova dela bila po drugi put osvetljena zavesom – oka. Odnosi Prustovih junaka, čisto fizički posmatrano, mogu imati slilčan položaj Vermerovim naslikanim parovima. Dakle, u pitanju su susreti, češće en plein air no kamerni ali svetlost, ono što određuje atmosferu, a što je tako upečatljivo i distinktivno kod Vermera, jeste ono što čitavu scenu čini nedorečenom i dvosmislenom, a takvi su i odnosi mnogih Prustovih parova.

U prostorima u kojima Vermer smešta svoje portretisane sve je tiho i istovremeno puno glasova koji bi da se probiju iza teških zavesa koje prekrivaju žute prozore, iz starih slika i mapa na zidovima, iz muzičkih instrumenata, ispod orijentalnih tepiha i stolnjaka pod koje su, komplikovane kao i ornamenti na njima, skrivene emocije, neodređene i guste, baš kao i odnos svetlosti koja dopire spolja i one koja je već prisutna unutra, unutar tih camera obscura – soba gde su značenja često izvrnuta u odnosu na prikaz.

Mrtva priroda: Žan-Batist Simeon Šarden

Jean-Baptiste SiméonChardin - Le Panier de Prune

Jean-Baptiste SiméonChardin – Le Panier de Prune

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

JeanSiméonChardin-Pears,WalnutsandGlass of Wine

Jean Siméon Chardin – Pears,Walnuts and Glass of Wine

JeanSiméonChardin-WaterGlassandJug

Jean-Siméon Chardin – Water Glass and Jug

JeanSiméonChardinStillLifewithPipeandJug

Jean-Siméon Chardin – Still Life with Pipe and Jug

Jean-Siméon Chardin - Grapes and Pomegranates

Jean-Siméon Chardin – Grapes and Pomegranates

Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom. Tamne su, nagoveštavaju krhkost pred zrakom. On će razobličiti njihovu tajnu: nespremnost da prevaziđu sebe, da prazninu otkriju, „da nisi zaboravljen i da spasa ti ima“, kako kaže stih jedne pesme Petra Pajića.

Ali, pre melanholije, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini vode nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo, dok ih bezobzirno koristimo, a ona možda pate poput predmeta u poeziji Vaska Pope (stolnjak, čačkalica, čiviluk, stolica, tanjir, hartije, ali i krompir i kaktus).

Evo šta je Alen de Boton, u poglavlju „Kako da otvoriš oči“ knjige Kako Prust može promeniti tvoj život, napisao o Šardenu, slikaru kome se Prust neizmerno divio i čije je scene evocirao u svom romanu:

Šarden nije naslikao mnogo luka, prinčeva, niti palata. On je voleo da slika zdele sa voćem, vrčeve, džezve, vekne hleba, noževe, čaše s vinom i komade mesa. Voleo je da slika kuhinjsko posuđe, i to ne ljupke tegle sa pralinama, već slanike i cediljke. Kad se radi o ljudima, Šardenovi likovi retko čine ikakvo herojsko delo; jedan čita knjigu, drugi gradi kuću od karata, žena tek što je stigla kući iz kupovine, a majka ukazuje svojoj ćerki na nekoliko grešaka koje je načinila prilikom vezenja.

Pa, ipak, uprkos ordinarnoj prirodi svojih predmeta, Šardenovo slikarstvo uspeva da bude izvanredno omamljujuće i evokativno. Njegova breskva rumena je i punačka kao heruvim, tanjir ostriga ili kriška limuna primamljivi su simboli halapljivosti i senzualnosti. Raža, rasporena i okačena na kuku, priziva more čiji je zastrašujući žitelj bila za svog životnog veka. Njena utroba, obojena tamno crvenom krvlju, plavim nervima i belim mišićima, je poput brodova polihromne katedrale. Između predmeta, takođe, postoji harmonija; na jednom platnu gotovo prijateljstvo između crvenkastih boja prostirke pred kaminom, kutijice za igle i poveska vune. Ove slike su prizori u jedan svet, odmah prepoznatljiv kao naš vlastiti, a ipak neobičan, čudesno primamljiv.

Citat: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Jean-Baptiste Siméon Chardin -StillLifewithAttributesoftheArts1766

Jean-Baptiste Siméon Chardin – Still Life With Attributes of the Arts, 1766.

O Prustovim godišnjicama

Marsel Prust

Marsel Prust

Ovih dana obeležavaju se dve godišnjice koje vezujemo za francuskog pisca, dendija, estetu, asmatičara, epskog hroničara belle epoque, literarnog ornamentiste i uživaoca u pisanju pisama (osim romana i pastiša), čitanju novina, kao i Balzakovih i Stendalovih romana. Naravno, reč je o Marselu Prustu, jednom od  mojih omiljenih pisaca.

Četrnaestog novembra 1913. godine objavljen je u prvi deo romana U traganju za izgubljenim vremenom – „Ka Svanovoj strani“. Prva knjiga sedmotomnog romana sastoji se iz tri dela: „Kombre“, „Jedna Svanova ljubav“, „Imena mesta: ime“. Najpoznatiji deo prve knjige svakako je „Jedna Svanova ljubav“ koji mnogi štampaju i čitaju odvojeno od celokupnog korpusa romana.

Nažalost, ironija nije zaobišla Prusta. Tačno devet godina nakon objavljivanja prvog toma svog romana Prust je preminuo. Bilo je to 18. novembra 1922. godine. Ovi datumi su obično povod da se podsetimo njegovih stilističkih osobenosti i likova, među kojima se naročito izdvajaju dva dendija – Šarl Svan i baron de Šarlis. Obično se početak Prvog svetskog rata smatra krajem belle epoque a ja bih dodala da se to zapravo desilo sa Prustovom smrću.

Takođe, povodom godišnjice objavljivanja prvog toma romana U traganju za izgubljenim vremenom održano je i predavanje u Beogradu na kome je govorila Adrijana Marčetić. Njeno izlaganje hronologije, okolnosti i konteksta pod kojim je Prustov prvi tom „Ka Svanovoj“ strani objavljen može se čuti u prvih četrdeset minuta izlaganja.

Jutarnji rituali Marsela Prusta

Richard Lindner - Portrait of Marcel Proust

Richard Lindner – Portrait of Marcel Proust

Zamislimo Prusta, još uvek sanjivog, ali umivenog i tek namirisanog jutarnjom pomadom, bademastih očiju i mlečnog tena, kako svojim mekim prstima – na čijim vrhovima se plave uredno manikirani nokti – polako uzima dnevne novine, na njih stavlja prispelu poštu i odlazi do svog radnog stola gde ga čeka jaka jutarnja kafa sa dodatkom mleka. Polako ispijajući prve gutljaje on okreće list za listom, prelazeći pomno preko stranca koje još uvek mirišu na štamparsku boju. Deo jutarnjih rituala mnogih jeste, ili bi trebalo da je: čitanje novina. Prust tu aktivnost nikako nije zanemarivao. Naprotiv, od nje je stvorio kult. Evo odlomaka iz knjige Alena de Botona Kako Prust može promeniti tvoj život koji govore u prilog ovoj temi:

Čitava jedna filozofija, ne samo čitanja, već života, moglo bi se reći da se pomalja iz jedne usputne primedbe Lisjena Dodea koji nam saopštava sledeće:

Novine je čitao sa velikom pažnjom. Ne bi prevideo ni odeljak s kratkim vestima. Kratka vest se, zahvaljujući njegovoj imaginaciji i njegovoj fantaziji, kad je on ispriča, preobraćala u pravi pravcati tragičan ili komičan roman.

Šta je Prust doručkovao? Pre nego što je njegova bolest postala suviše ozbiljna, dve šolje jake kafe sa mlekom, poslužene u srebrenoj džezvi sa utisnutim njegovim inicijalima. Voleo je da njegova kafa bude čvrsto sabijena u filter sa vodom načinjen tako da kroz njega prolazi kap po kap. Takođe, kroasan, koji je njegova služavka donosila iz pekare u kojoj su tačno znali kako treba da bude pripremljen, kao i dvopek namazan puterom, koji bi umočio u kafu pošto pregleda svoju poštu i pročita novine.

Zahvaljujući onom gnusnom i pohotljivom činu koji se zove čitanje novina, zapisao je Prust, sve nesreće i kataklizme koje su se dogodile u svetu tokom poslednja dvadeset četri časa, bitke koje su stajale života pedeset hiljada ljudi, ubistva, užasi, bankrotstva, požari, trovanja, samoubistva, razvodi, nečovečne emocije državnika i glumaca, pretvaraju se za nas, a da nas se čak i ne tiču, u jutarnju zabavu, mešajući se čudesno, na naročito uzbudljiv i okrepljujući način, s preporučenim unošenjem nekoliko gutljaja café au lait.

Tragajući za novinama koje bi čitao u Parizu dvadesetih godina dvadesetog veka, neko bi mogao naleteti na naslov koji glasi L’Intransigeant. Ove novine imale su reputaciju zbog traganja za vestima, velegradskog ogovaranja, opširnog oglašavanja i oštrih uvodnika. Imale su, takođe, običaj da smišljaju velika pitanja i pozivaju slavne Francuze da pošalju svoje odgovore na njih. Konačno, što se vas tiče, šta bi ste vi radili u svojim poslednjim časovima? Rad da sarađuje u novinama, i svakako osoba spremna da pomogne, Prust je poslao sledeći odgovor za L’Intransigeant:

„Ja mislim da bi nam život iznenada izgledao čudesan kad bi nam bilo zaprećeno da umremo kako vi kažete. Samo pomislite koliko je mnogo projekata, putovanja, ljubavnih doživljaja, učenja, koje on – naš život – skriva od nas, učinjeno nevidljivim zbog naše lenjosti koja, sigurna u budućnost, neprestano odlaže sve to.

Ali neka sve ovo preti da postane nemoguće zausvek, kako bi tad opet postalo lepo! Ah! Kad se samo kataklizma ne bi dogodila ovoga trenutka, mi ne bismo propustili da obiđemo nove galerije Luvra, da se bacimo kraj nogu devojke X., da preduzmemo putovanje u Indiju.

Kataklizma se ne događa, mi ne činimo ništa od svega toga zato što se ponovo nalazimo u središtu uobičajenog života, gde nehat umrtvljuje čežnju. Pa ipak, ne bi trebalo da nam bude potrebna kataklizma da bismo voleli život danas. Trebalo bi da bude dovoljno da pomislimo na to da smo ljudska bića i da smrt može doći već ove večeri.“

Citati: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Ален де Ботон о Марселу Прусту

Alain de Botton © Vincent Starr

Ален де Ботон

Ален де Ботон најпознатији је као аутор духовите и занимљиве књиге Како Пруст може променити твој живот. У њој нам Ботон открива прегршт занимљивих детаља који су се односили на пишчев однос према пријатељима и на манире које је он испољавао при контакту са њима. Из текста књиге сазнајемо још и колико се Пруст трудио да цвећем, поклонима, пажљивим слушањем својих саговорника (подједнако колико и давањем бакшиша) освоји људе са којима би ступао у контакт. Духовити и непредвидиви Ботонови примери нису изостали. Ево једног о Шарлу Свану, јунаку романа У трагању за минулим временом, из поглавља „Како да патиш успешно“.

*

Шарл Сван: човек позван да руча са председником, пријатељ принца од Велса и редован посетилац најелегантнијих салона. Он је леп, богат, духовит, помало наиван и много заљубљен.

Проблем: Сван прима анонимно писмо у коме стоји да је његова вољена, Одета, била у прошлости љубавница многих мушкараца и често посећивала борделе. Изван себе, Сван се пита ко ли би то могао да му пошаље писмо с таквим увредљивим открићима, и, штавише, примећује да оно садржи детаље који могу да буду познати само некоме ко га лично познаје.

Одговор на проблем: трагајући за кривцем, Сван се обазире на свакога од својих пријатеља понаособ: господина де Шарлиса, де Лома, д’Орсана, али не може да поверује да писмо потиче од икога од њих. А онда, будући у немогућности да осумњичи ма кога, Сван почиње да размишља у већој мери критички и закључује да је сваки човек кога познаје могао да нашпише писмо. Шта он сада да мисли? Како треба да суди о својим пријатељима? Писмо представља за Свана позив да тежи дубљем разумевању људи:

Ово анонимно писмо показало је да је познавао људска бића способна за најогавније владање, али он није могао да види ниједан разлог зашто та гадост треба да се крије у недокучивим дубинама личности човека срдачног пре неголи хладног, уметника пре неголи буржуја, племића пре неголи лакеја. Какав критеријум треба човек да усвоји да би судио о људским бићима? Уосталом, нема ни једне једине особе коју познаје а које се не би могла, у извесним околностима, показати способна за срамне поступке. Мора ли он, онда, да престане да се виђа са свима њима? У глави му се замутило; два или три пута прешао је шакама преко чела, брисао своје наочаре марамицом… И он је наставио да се рукује са свим тим људима на које је сумњао, сасвим формално, уздржан јер сваки од њих можда има намеру да га доведе до очајања.

Свану се замутило у глави, брисао је своје наочаре и пропустио је оно што је, за Пруста, најбоља ствар у вези са издајом и љубомором – њихова моћ да побуде интелектуалну мотивацију, нужну да би се истраживале скривене стране других.

Мада понекад подозревамо да људи крију ствари од нас, све док не будемо заљубљени нећемо осетити нужност да појачамо наше сумње и бити спремни да у трагању за одговорима откријемо у којој мери људи прикривају и прећуткују своје право биће.

Љубомора, између осталог, има моћ да нам открије у којој мери реалност спољашњих чињеница и осећања срца представљају непознати елемент који је погодан за бесконачне претпоставке. Замишљамо да поуздано знамо шта ствари јесу и шта људи мисле из једноставног разлога што нас се не тичу. Али чим жудимо да знамо, као што жуди љубоморан човек, то постаје калеидоскоп у којем више нисмо у стању да разлучимо било шта.

Свану је можда познато као општа истина да је живот пун контраста, али у случају сваке појединачне особе коју познаје он верује да они делови живота који ми нису познати морају да буду идентични према онима које он познаје. Он разуме оно што је скирвено од њега у светлу онога што је откривено, и стога не зна ништа о Одети, будући да је њему тешко да прихвати да жена која изгледа тако пристојна кад је с њим може да буде иста она особа која је некада посећивала борделе. На сличан начин, он не зна ништа о својим пријатељима, јер му је тешко да прихвати да неко с ким је током ручка водио срдачан разговор може до времена за вечеру да му упути увредљиво писмо испуњено прљавим открићима о прошлости његове вољене.

Поука? Не одговарати на неочекивано и увредљиво понашање других тек брисањем наочара, гледати у томе прилику да се прошири наше сазнање, чак иако, као што нас упозорава Пруст, „кад откријемо истинска бића других људи, стваран живот иза света појаве, бивамо исто толико изненађени као посећујући кућу обичне спољашњости, која је унутра пуна трезора, одаја за мучење или скелета.“

Извор: Ален де Ботон, Како Пруст може променити твој живот, превео Саша Лалић, Завет, Београд, 2003.

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Са друге стране, ако се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми заправо метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је његов ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да предходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе које данас припада рођенима у знаку Стрелца. Иронија ни овога пута није изостала – Хиронов заштитни знак јесте оно од чега је заправо страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер својој збирци даје име Цвеће зла он указује на своје песме као венац – и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац исте атмосфере коју је Бодлер дочарао – атмосфере увенућа, одумирања сплином поломљеног врата измученог бића, музика и мирис. Болешљиво цвеће заправо су суве ноте. Овај текст иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа, било као симбола или пак реалне животне преокупације, има, не значајно место, већ довољно естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено. У томе је поента. Биљке су подједнако отровне колико и лековите – баш као и бављење уметношћу.

Препоруке:

Грчки митови, прерафаелитско сликарство, Хамлет, хербаријум Емили Дикинсон, чешки филм Kytice, Хелдерлинова песма Хирон, Пол Елијарова песма  Грб од цвећа и плодова, Д.Х Лоренсова збирка Birds, Beasts and Flowers, уметност Мary Delany, Дирерово сликарство, зидно сликарство из Помпеја, фотографијe Роберта Мапелторпа, Митолошки речник биљног света Маријане Поповић-Радовић, Цвеће зла, Малармеова поезија, Марсел Пруст, Новалис, Слика Доријана Греја, филм White Oleander, Ник Кејв и Кајли Миног, итд.

Портретни покушај обухватања погледа: Јозеф Рипл Ронаи

Joszef Rippl-Ronai

Maђарски сликар Јозеф Рипл Ронаи рођен је 23. маја 1861. године.  Нема пуно биографских података о њему, као ни оних теоријских који би били адекватно полазиште за даља истраживања. Сликар о коме пишемо био је фармацеут. После школовања у Будимпешти, одлази у Минхен на студије сликарства одакле 1886. прелази у Париз. Тамо упознаје чланове набистичке  групе и ствара под њиховим утицајем.  Оно што је одлика његовог сликарства, a што га доводи у исти тематски оквир са уметницима попут Киза ван Донгена и Алексеја Јавленског јесте посвећеност жанру портретног сликарства кроз који је изражавао своје утиске о психолошким карактеристикама модела, али и о њиховом социјалном статусу.

Портретно сликарство може бити полазиште за психолошку анализу, ласкање, али наглашавање унутрашњих комешања бића. Сликар може и на основу спољашњих детаља који окружују особу сугерисати доминантну карактерну црту, мисао портретисане,  расположење, непосредан повод за настанак портрета. Портретом доминира горњи део тела: глава, лице, очи. Нарочито истицањем очију, њиховог положаја у односу на обрве, као и правца погледа, сликар може посматрачу сугерисати различите утиске: жељу, страх, чежњу, одсутност, бол, циничност, незадовољство, очекивање, изневереност.

Портрет може подразумевати пуну величину портретисане особе или само део тела који се налази изнад груди, профил или положај тела у седећем положају. Портретисани може бити ослоњен, може седети или стајати, бити наг или обучен, бити у простору или на отвореном. Даме које је мађарски сликар портретисао подсећају на француске госпође које би окупљале интелектуалце, уметнике, дипломате на својим соареима. Горе приказана дама одувек ме је подсећала на госпођу де Германт, јунакињу Прустовог романа У трагању за изгубљеним временом. Ево како главни јунак размишља о њој у трећој књизи романа која се зове Око Германтових.

Због свих тих наизменичних појава различитих лица госпође Германт, лица која су, у целини њене тоалете, заузимала један релативан и променљив простор, час скучен, час простран, моја љубав се није везивала за ове или оне променљиве делове пути или тканина који су, како у који дан, узајамно размењивали своја места и које је она могла преиначавати и замењивати готово потпуно новим а да тиме не измени моје узбуђење, јер и кроз те промењене делове, под новим оковратником и непознатим образом, осећао сам да је то још увек гђа Германт. Ту невидљиву особу сам ја волео, ону која је покретала све то, и волео бих да сам могао њен живот, живот ње, чија ме је хладноћа болела, чије ме је приближавање потресало, да сам могао њен живот заробити и растерати њене пријатеље. Могла је она истицати какво плаво перо или показивати зажарено лице а да њени поступци не изгубе зато нимало значаја за мене.

Извор: Марсел Пруст, Око Германтових, превео Живојин Живојновић, Паидеа, Београд, 2007.

Joszef Rippl-Ronai

Joszef Rippl-Ronnai – Zorka Wearing a Blue Blouse with Green Casket

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Joszef Rippl-Ronnai

Путник Вертер

Johann Wolfgang von Goethe

Јади младог Вертера, епистоларни роман написан 1774. године, првo великo Гетеовo дело, једно је од врхунских достигнућа сентименталног романа. Прелазак са сентименталног на романтичарски сензибилитет уочљив је при тематизацији појединих готских елемената које ово дело садржи, а под којима подразумевам природно окружење којим се јунак (ноћу) креће, као и карактерне особине јунака које условљавају његове поступке. Сентиментални роман одликује се пренаглашеном осећајношћу, извесном наивношћу јунака и јунакиња. Готски роман одликују страсти. Осећања и страсти у својој испреплетености одређују Вертерово делање. Вертер је Sturm und Drang херој који олујним и продорним корацима ноћу походи шуме и брда у свом истовременом бегу и потрази. Данашњем читаоцу може се наметнути као утисак извесна доза патетике којом се одликују његова размишљања и поступци. Фридрих  Шлегел у једном фрагменту пише да је самоубиство најчешће догађај, ређе чин. Склона да такав став транспонујем на Вертеров поступак планирања и извршавања сопственог уништења.

Три су типа романтичарских јунака произашла из Гетеовог опуса – Фауст, Вертер и Вилхелм Мајстер. Франкенштајн, јунак истоименог романа Мери Шели, фаустовски је (прометејски) тип јунака. Каснији бајроновски јунаци – Чајлд Харолд, Печорин, Евгеније Оњегин, Хитклиф слични су Вертеру. Жена, на посредан или непосредан начин, срж је њиховог проклетства. Идеализација провинцијалке која је верена за другог човека, а која му не узвраћа љубав подједнаким интезитетом, Вертера води у очајање. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије, и то би могла бити једна од порука образовног романа. Новалисов Хајнрих, јунак романа Хајнрих из Офтердингена, мајстеровски је лик, упркос пишчевој резервисаности према Гетеовом делу Године учења Вилхелма Мајстера.

Ричардсонови романи Памела и Клариса, Тиков Вилијем Ловел, Русоова Нова Елоиза, Последња писма Јакопа Ортиса Уга Фоскола, Опасне везе Шодерлоа де Лаклоа примери су епистоларних романа чија форма одговара духу времена и подвлачи значај субјективне перспективе. Оно што је прозор у сликарству, то су писма, дневници и путописи у књижевности.

Constant Moyaux – View of a Rome From Artist’s Room

Форма једног дела, начин на који је пишчева мисао текстуално обликована и распоређена, увек има поруку. Не само садржајем, већ и формом ово дело предочава романтичарско виђење света и стварности који ван субјекта као и да не постоје. Иако епистоларни роман, дело Јади младог Вертера може бити читано и као исповест или дневник.  Исповест и дневник као формре ослањају се на субјективни доживљај света и предочавање сложених психолошких односа унутар самог јунака. Исповедна књижевност одувек је била покушај субјективне, индивидуалне усредсређености на доживљај стварности. Перспектива из које читалац сазнаје о догађајима истовремено је и Вертерова перспектива. Ми читамо само његова писма, не и одговоре његовог пријатеља Вилхелма коме су она упућена. Читалац присуствује крајње субјективном приказу догађаја.

Вертерове промене расположења честе су и праћене су променом годишњих доба. На тај начин јунак је доведен у везу са динамиком природе. Тако дата, Вертерова личност у непосредном је и неодвојивом  односу са природом коју он обожава, у којој тражи, и на тренутак проналази мир. Вертер није путник у класичном смислу те речи, али његови излети, као и ноћна лутања, представљају један посебан однос који он остварује са пејсажем пред собом. Расположења природе коју Вертер посматра идентична су његовим расположењима. Субјект ствара форму објекту, али у њу уноси и значења. Он изједначава све оно што је ван њега са собом, са оним што би подразумевало његову унутрашњу динамику. Упркос тежњи ка поништењу Ега у сукобу са титанским обличјима и бетовеновским звуцима природе пред собом, парадоксално, тај исти Его бива само још интензивније наглашен.

Вертер није путник који са јасно одређеним циљем путује из места  у место, његово путовање није образовно. Он је путник који окончава живот самоубиством, његова кретања нису допринела духовној и васпитној динамици, као ни формирању ставова који би га вратили под окриље заједнице у којој би осећао сагласност себе са другима. Свет и прилике које Вертер затиче непријатељске су по њега. Стога он се изолује, подухвата се грозничаваих ноћних излета у брда и шуме где мисли да може постћи тренутке узвишености и олакшања. Он је доследан у неприлагођености и самодовољности. Помирења између њега и других нема, тачка са које је кренуо на своје путовање, иста је она на којој се нашао и на крају свог пута. Стога, овај јунак ближи је типу јунака какве афирмише образовни роман 20. века.

Јади младог Вертера није образовни роман, не завршава се у пародији, нити иронијском дистанцирању писца од свога јунака. На српски језик постоје два превода овог дела, један Исидоре Секулић, други Станислава Винавера. Винавер при преводу користи одређене речи које нису својствене за овај, пре трагичан него комичан роман. Тон Винаверовог превода исувише је комички, некад и пренаглашено патетичан па се стиче утисак о “преводилачкој асистенцији” која тоном и одабиром речи заправо наглашава пародијске елементе које дело може, али и не мора садржати. Исидора Секулић својим преводом задржава основни тон романа.

Вертерова расположења мењају се у скалду са самом природом, њена расположења у складу су са његовим, његова у складу су са њеним. Писмо од 10.маја 1771. одликује се „мајским“ расположењем јунака:

Чудесна раздраганост обузела ми је сву душу, попут слатког пролећног јутра у коме уживам целим својим срцем. Сам сам, и мили ми се живети у овом крају који је просто створен за душе као што је моја. Тако сам срећан најдражи мој, тако да сам сав потонуо у чувство спокојног опстанка..

Почетак писма које Вертер шаље у септембру, у време надолазеће јесени, сасвим је у другом тону. Писмо послато неколико месеци пред самоубиство, пред потпуно затишје природе, одликује се песимистичким тоном.

Јесте, тако је то. Као и природа што се ка јесени клони, тако јесен подилази и мене и све око мене. Лице моје жути, а опало је већ лишће са дрвећа оближњег.

Вертерово прво писмо, оно којим отпочиње роман, датира од 4.маја 1771. године. Јунак је у новом граду, срећан што је напустио своје предходно место становања. У новом он упознаје Шарлоту и Алберта о којима исцрпно пише Вилхелму, пријатељу са којим се дописује, пасивном јунаку који је налик поштанском сандучету, који је persona muta – рецептор садржаја, али не и њихов “прерађивач”. Tоком читавог трајања романа ми не чујемо његов глас, његову реакцију на садржаје који су му упућени. Последње писмо из места у коме је остварено пријатељство троје јунака Вертер шаље Вилхелму 10. октобра. Опет одлази  у ново подручје где почињу први сукоби са друштвом, са послаником у чијој је служби, а који резултирају поновним одласком, овога пута у родно место, где јунаку кроз шетње навиру успомене на детињство:

Обавио сам ходочашће у свој завичај […] Наредио сам да се кола задрже крај велике липе […] а ја ћу пешице, да бих сваку успомену окушао сасвим изнова, живо, и како ми срце милује. И ето ме тако под липом која ми је некада, у дачачко моје доба, била циљ и граница свих шетњи! Каква разлика! Тада сам чезнуо у срећном незнању да се винем у далеки незнани свет, где сам се надао да ћу наћи толико хране срцу моме, толико насладе; где ћу испунити и задовољити груди своје, раздиране чежњом и трепетном жудњом. А сад, враћам се натраг из широка бела света, о пријатељу мој, са колико нада промашених, са колико срушених планова! – Видех планину која се пружала преда мном, – њу која је хиљаду и хиљаду пута била предмет жеља мојих. Та ја сам по читаве сате знао преседети овде, обузет чежњом да се винем преко; овде сам се ја губио, душом својом, у горе и доље, које су се низале пред очима мојим, тако љупко осумрачене; а када сам онда, у време одређено, морао натраг, о са каквом сам муком и натегом остављао место ово драго! […] Пошао сам све низ реку, до једног мајура, ту ме је и пре водио пут; […] Опоменух се живо како сам по неки пут стајао и гледао за водом, како сам је пратио очима, уз слутње чудесне; у како сам пустоловном виду замишљао пределе и крајеве куда је отицала, а како ми је за тили часак, уобразиља долазила до својих граница, а ипак сам морао даље да се изувијам, увек даље, док се не бих сасвим изгубио у дочаравању даљине неке недогледне.

Georg Friedrich Kersting – Night Reader

Вертер напушта родно место. Одлази у посету неименованим рудницима који се налазе у близини Лотиног места (рудници су, занимљиво је то напоменути, врло чест топос у романтичарској књижевности, посебно у Немачкој. Поред Гетеа, руднике као места које обилазе и у чије се дубине спуштају јунаци, помињу још у својим делима и Лудвиг Тик, као и Новалис који је чак и студирао рударство). Од септембра 1772. године па све до своје смрти јунак је у месту у коме је упознао Лоту, вратио се на почетну тачку.

Чак и када се не креће, јунакова статичност је привидна. Он све чешће, нарочито ноћу, одлази у шетње по околним брдима и шумама. Немогућност прилагођавања, помирења са собом и другима, као и немогућност остварења љубави, јунака воде пут узаних стаза и стрмих лиитица са чијих врхова прете да га оборе снажни ветрови. Његова кретања, физичка динамика коју остварује у простору, заправо су динамика његових пренаглашених емоција које додатно наглашавају бурна расположења предела којима се јунак креће. Вертер, за разлику од каснијих романтичарских јунака, нарочито Чајлда Харолда, није путник који прелази знатне географске раздаљине, али јесте егзистенцијални путник, ходочасник на путу самоспознаје која није остварена нити је довршена. Индикативана је прва реченица којом роман почиње:

Kaкo сам сав радостан што сам отпутовао!

Прочитана реченица првенствено сугерише јунакову радост због промене места и предстојеће динамике. То неће увек бити случај у романтичарској традицији која афирмише јунаке-путнике више него иједан други књижевни правац. Вертер, као и будући романтичарски (анти)хероји, себе поима првенствено као егзистенцијалног путника чијој је динамици простор неопходан изговор. Иако се одређеним географским подручјем првенствено креће тело, заправо дух је тај који те  просторе обликује својом  динамиком. Друга реченица романа, која је такође индикативна јер кроз њу јунак, као и у случају предходно цитиране реченице, себе коначно дефинише, јесте и:

Јесте ја сам само блудећи путник, гост и дошљак на овој земљи! А зар сте ви нешто више?

Сада се опет можемо вратити на слику и доживљај природе некога ко је већ себе дефинисао као путника. Још један од утицаја на Гетеову мисао и стваралаштво била је и филозофија Баруха Спинозе изнета у делу Етика. Пантеистичка мисао трајно је обележила Гетеово поимање света. Вертеров однос према природи пантеистички је, Гетеово одушевљење филозофијом Баруха Спинозе евидентно је у наредном цитату:

Када се ова мила долина сва око мене маглом застре, а високо Сунце почиње на самом овршју шуме моје, непробојно замрачене, и само се тек понеки зрак прокраде у њено скровито светилиште, па кад легнем у високу траву крај потока – стрмопада, и ту кад ми, ближе уз саму земљу, хиљаде разних травчица одједном дођу зачудно значајне, па када осетим блиским срцем својим гамизање сићушног света између влати  […] и када осетим присуство Свемогућега, који нас је створио по своме лику и подобију; када осетим како над нама лахорно подухује Свељубећи који нас носи и одржава […] тада ме, често, обујми чежња, па помислим: ах, кад би ти то могао поново да изразиш, кад би могао хартији да удахнееш све што у теби тако пуним и врелим животом живи – тако да то постане огледало твоје душе, као што је твоја душа огледало бесконачнога бога! – О, пријатељу мој! – Али ја сам сможден, поражен сам силом велелепности која је у тим појавама.

Фридрих Хегел критикује заоштрени субјективизам који подразумева поништавање свега што је ван субјекта и одбацивање објективних мерила. Парадоксално, Хегел је више пута читао, чак шта више, обожавао Гетеов роман о коме пишем.

Оно што постоји, постоји само снагом јаства; а оно што је само снагом мене, лако могу да преокренем и покренем. Са таквог апстрактног становишта не може потећи било шта осим потпуно празних форми; а ако се задржимо на њима, не постоји ништа што јесте само по себи и што је само по себи вредно, већ зависи само од тога колико је изнесено од субјективности јаства. Али тада јаство може бити господар и мајстор свих ствари.

Ако јаство остане на том становишту, онда ће за почетак све осим његове сопствене субјективности деловати празно и неће ништа казивати. Али затим ће и та субјективност постати празна и неће ништа казивати. И због тога ни јаство не може на дуже време да нађе задовољење само у уживању у самоме себи, него ће приметити своју празнину, и тако почети да жуди за нечим сталним и супстанцијалним, за одређеним и суштинским интересовањима. Тиме се субјективност појављује као несрећна и противречна: са једне стране она захтева да нађе истину, објективно, а са друге стране не успеваа да се ослободи сопствене усамљености, своје самоузроковане самодовољности.

Са филозофског аспекта Хегелов став је исправан. Питање остаје отворено да ли се ова примедба може транспоновати и када говоримо о књижевним делима. Слика природе условљена је посмартачеовим доживљајем, а доживљај по себи разликује се од начина на који је представљен у уметничком делу. Најзад, читалац односно посматрач  различито реципира дело у односу на интенцију аутора (ако она постоји). Тако, видимо да смо од објективне слике природе троструко удаљени. Посматралачки процес истовремено је и стваралачки. Стварање кроз посматрање интуитиван је и динамичан процес, другачији од оног стварања које се везује за уметничко. Уметничко стварање као производ накнадног сећања тек је “бледа ватра“ у односу на првобитни доживљај који је несазнатљив и неизрецив.

На овом месту направићу једно анахроно поређење последњег цитираног пасуса из романа са једним одломком из дела У трагању за изгубљеним временом Марсела Пруста. Поређење је и у вези са цитираним Хегеловим ставом, а може бити и допуна ставу који се односи на троструку удаљеност “објективне“ слике природе од читаочевог доживљаја.

Прустово дело обилује есејистичким пасажима, својеврсним теоријским екскурсима тако да може бити у функцији објашњења феномена којим се ми бавимо. Посматрајмо Пруста као поетичног и сликовитог естетичара. Описи природе у Прустовом делу наглашени су бројношћу свог присуства. Слика природе снажно делује на приповедачеово интуитивно и осетљиво биће, али он за разлику од романтичарских јунака јесте свестан јаза између природе и свог  диживљаја природе. Марсел је свестан разлике између појаве као такве и појаве каква се приказује њему, његовој свести. Ево илустративног одломка из Комбреа:

Да су ми родитељи дозволили, када сам читао неку књигу, да посетим пределе које је описивала, поверовао бих да бих учинио непроцењив корак у освајању истине. Јер премда имамо осећање да смо увек окружени својом душом, то није као да нас окружава какав непомични затвор: више смо као понети заједно са њом у непрекидном полету да је превазиђемо, да допремо до спољашњег, уз неку врсту обесхрабрености, јер увек чујемо око себе то истоветно звучање које није одјек спољнога, него звучање једног унутрашњег треперења.

Разлика између Марсела и Вертера је та што Марсел жели да превазиђе баријере које му његово сопство намеће. Он жели да превазиђе свој утисак и допре до истине, он жели да изађе из предела који је окружен његовом душом. Романтичарски јунаци немају таквих дилема. Истина није нешто ван њих.

Вертер жали због немогућности да свој занос артикулише у уметничку форму, сила појава које су пред њим, поништава му могућност за било какво стварање. Вертер свој нарцизам жели двоструко да потврди, осим у слици природе као свом огледалу, он би да уочи рефлексију свог бића и кроз своје ликовно стваралаштво. Наиме, Вертер је сликар, баш као што је и сам Гете повремено био.

Geteov crtež

Вертер, попут каснијих романтичарских јунака, пасивна је и крхка прилика пред појавом жене коју идеализује. Неузвраћена Шарлотина љубав суштина је његових јада. Мотив неузвраћене љубави која је као таква заљубљеноме бићу  још привлачнија позајмељен је из трубадурске поезије. Подстицање ероса посредством чежње најадекватнији је облик љубави који афирмишу немачки романтичарски јунаци. Љубавник чезне и жуди за својом неприступачном драгом, “лепом дамом без милости“. Неприступачност вољене одржава љубав и даје јој замах. Трубадурску тему преузимају касније песници попут Дантеа и Петрарке. У еропској књижевности мотиви се понављају и круже упркос вишевековном одстојању. Илустративна је стога за нашу тему, поред Прустовог одломка, и једна Петраркина песма. Реч је о 129. песми збирке Канцонијер која није у форми сонета. Могућност поређења италијанског песника 14. века или француског писца 20. века са немачким песником 18. века оправдана је и могућа. То поређење уједно је и сведочанство о хомогености европске културе, сходно томе и њене књижевне традиције.

Као и Вертер, и Петраркин лирски субјект утеху због немогућности остварења заједништва са својом драгом утеху тражи шетајући кроз тосканске пределе.

С мисли у мисо, с планине у планину
води ме Љубав;
[…]
Ако ли самотне воде низ планину
ил’ сјене с хриди негде у дол слазе,
ту збуњена душа немире тажи
[…]
Дивљина сура горских шума нуди
одаха мени;
[…]
Кораком сваким нова мисо руди
о мојој дарагој
[…]
У хлад борића витких гдјекад станем,
Ил каква бријега, и већ, машто, вајај
у првој стијени оно лице меко.
[…]
Предамном често (вјеровати се не да!)
врх зелениих трава, и у бистрој води,
искрсне жива и у деблу храста,
[…]
сагледат могу са висине мирне
све страдање своје;

Петрарка Лауру, односно лирски субјект своју драгу, изједначава са природним појавама. Лирски субјект идентификује се са вољеном особом, стога он ни на месту за осаму не може бити сам јер све околне форме имају онај облик који његов ум ваја. Стихови нам казују да лирски субјект своју драгу види кроз све облике који му се појављују пред очима – кроз траву, воду, дебло храста. Сви ти облици природе имају њен лик. Разлика између Петраркиног лирског субјекта и Гетеовог јунака је та што Петрарка не изједначава расположења природе са расположењима свог лирског субјекта. Ми кроз песму не назиремо да је стање у природи компатибилно унутрашњем стању њеног посетиооца. Природа у Петраркиној песми није огледало свога Путника већ његове драгане, а она је, опет, лик који је он створио. Портрет природе у Петраркиној песми само наизглед није портрет лирског субјекта, али зато нема изједначавања слике природе и расположења самог јунака како је то касније учињено у Гетеовом делу. У Петраркиној песми слика природе исто је третирана као и на појединим ренесансним сликама, она је само позорница на којој се одвија радња, наслућујемо – љупка ботичелијевска сценографија. Петраркина слика природе није узвишена у Берковом и Кантовом смислу речи. Амбијент је угодан за лирског субјекта, њему не прети никаква потенцијална опасност, нема назнака „готске геологије“.

Тhomas Gainsborough, Self-Portrait with Wife, 1746.

Шарлота је типска јунакиња. Њени књижевни пандани јесу Ричардсонова Клариса, Русоова Јулија, Лаклоова мадам де Турвел. По том типу јунакиња касније ће Александар Сергејевич Пушкин формирати лик Татјане Ларине. Шарлотина осећања према Вертеру понекад су амбивалентна, али остају доследна врлини. Њено одбијање Вертеровењ наклоности јунака нагони ван – у поља, брда, шуме:

И блудим тада пољем у даљине; радост ми је тад да се уз окомиту врлет брду пењем на висине; да крчим себи стазу и богазе, пробијајући се кроз непроходију шумску, преко врзина које ме озлеђују, кроз трњаке који ме цепају и раздиру.

Жеља за успињањем ка врху, тамо „где мир почива“, праћена је пробијањима, раздирањем, цепањем. Вертера природа рањава, али он  једино у њој проналази спокој, кретање кроз њене просторе озлеђује га, његови походи остављају трага на телу. Раздражљива пасивност и латентни мазохизам јунака, аутодеструкција и самопоништење кроз  телесно повређивање и на овај начин су предочени и сугерисани као неке од доминантних компоненти јунакове личности.

Радост је за мене тада пентрати се по стрминни брда, пробијати пут кроз непроходну шуму, кроз  живицу која ме гребе, кроз трње које ме раскида! Буде ми тада мало лакше! Мало! И кад понекад паднем уз пут од умора и жеђи, понекад, у дубокој ноћи, кад пун месец нада мном стоји, седнем у усамљеној шуми на неко криво израсло дрво да израњеним табанима буде колико-толико лакше – онда, изнемогло миран, заспим у прво свитање!

Олуја, продор, бука, бес, “спонтан излив снажних осећања“. Вертер је свестан да све оно што види као могућност за своје спасење, окреће се против њега и постаје извор страдања.

Снажно и топло осећање мога срца за природу које је било бујни извор милина за мене, које је свет око мене у рај претварало сада ми је несносни мучитељ, дух који ме кињи, који ме гони по свим путевима. Када сам раније са стене па преко реке обухватио погледом плодну долину, тамо до оних брежуљака, и  посматрао како све око мене клија и буја; када бих видео брда од подножја до врха, високим, густим дрвећем оденута, долине са њиховим разноврсним кривудањима, под хладом љупких шума, […] како сам све то примао и затварао у срце, осећао се у том просутом изобиљу као да сам бог, док дивни облици бескрајног света пролазе кроз моју душу и оживљавају све. Окружавала су ме огромна брда, провалије су лежале преда мном, а бујице се сурвавале у њих; реке су текле испод ммене, и шума и планина су одјекивале; […] Од неприступачних планина, преко пустоши у које нога није крочила, до на крај непознатога океана хуји дух великога стварача, и радује се сваком зрну прашине које га чује и које га живи. – Ах, тада често сам  […] чезнуо за обалом неизмерног мора[ ….] и да за тренутак само осетим у скученој сили својих груди кап од блаженства оног бића које све у себи и кроз себе ствара […] Размакло се нешто испред моје душе, као завеса и позорница бескрајног живота, претвара се пред мојим очима у понор величанствено отвореног гроба. Можеш ли за нешто рећи да јесте кад све пролази? Све прокотрља брзином олуја, тако ретко истраје до краја целе снаге свога бића, ах! Ено га, отргнуто струјом, потонуло, о стену размрскано.

Вертер, пренаглашено осећајан јунак, неспреман је за промене. На наказном лицу зимског пејсажа Вертер не проналази лепоту и утеху, могућност за поновно обнављање. Утвара која је пред њим, та слика природе јесте заправо његово огледало. Суочавање је кобно, пред таквим аутопортретом јунак посустаје. У својој неспремности, немогућности и незрелости да га превазиђе, одлучује да га уништи.

Приређивач Вертерових писама, јунак који их је објавио по јунаковој смрти, пише:

Често би успоравао свој брзи корак, често би и застајкивао, изгледало је да хоће да се врати; али је ипак  успораавао свој ход једнако испред газећи, и у тој јединој мисли и у тим разговорима са самим собом, најзад је некако, као и против своје воље стигао до ловачкога двора.

Рано Гетеово дело ослања се на русоистички сензибилитет, али га и допуњује мотивом којим ће се одликовати многа каснија дела романтизма – мотивом мазохизма. Самоубиство је мазохистичка потврда самодовољности која сама себе прождире – уроборос.

У почетку, Вертер чита Хомера да би га касније заменио Осијаном. Вече пред смрт он Лоти чита свој превод његових стихова. Издавач Вертерових писама, лик који се у роману појављује као свезнајући приповедач, обавештава нас да је Вертер пред смрт читао Лесингову Емилију Галоти. Пушкин ће нешто слично поновити у случају Владимира Ленског који ће ноћ пред двобој са Оњегином читати Шилера. Вертерово огледало јесте и његова лектира, исто као што ће и овај роман бити огледало и обавезна лектира будућих генерација романтичарских песника и њихових јунака. У роману Мери Шели Франкенштајново створење дели Вертерову судбину, исту усамљеност, самоћу, осећај одбачености и неприпадања. Франкенштајново чудовиште, кријући се по густим шумама и бежећи од својих прогонитеља, проналази торбу у којој су три књиге,  лектире сваког романтичарског путника – Плутархове биографије знаменитих античких ликова, Милтоново дело Изгубљени рај и  најзад – Гетеов роман Јади младог Вертера. 

Цитирана дела:

1 Гете Јохан Волфганг, Јади младог Вертера, превод Станислав Винавер, Рад, Београд, 1959, стр.7.

2 Хегел, Г.В.Ф, “Увод у естетику“, у: Естетика – први том, превод Никола Поповић, БИГЗ, Београд 1986.

3 Марсел Пруст, У Свановом краају, превео Живојин Живојновић, Паидеиа, Београд, 2007, стр. 90.

4 Петрарка Франческо, Сонети и канцоне, превод Круно Квијен, Рад, Београд 1964, стр. 56-58.

5 Гете Јохан Фолфганг, Страдање младог Вертера, превод Исидора Секулић, Веселин Маслеша, Сарајево 1986, стр. 77.