Mihail Bulgakov: „Majstor i Margarita“ (odlomak)

Over the town, 1918 - Marc Chagall

O zalasku sunca, visoko iznad grada, na kamenoj terasi jednog od najlepših zdanja u Moskvi, zgrade podignute pre oko sto pedeset godina, nalazila su se dvojica: Voland i Azazelo. Niko ih nije mogao videti odozdo sa ulice, pošto ih je od suvišnih pogleda zaklanjala balustrada sa gipsanim vazama i gipsanim cvetovima. Ali oni su videli čitav grad, gotovo do samih njegovih rubova.

Voland je sedeo na stoličici na rasklapanje, odeven u svoju crnu sutanu. Njegov dugačak i širok mač bio je uglavljen između dve razmaknute ploče na terasi, vertikalno, pa je ispalo da je to sada sunčani sat. Senka mača se polako i nezadrživo izdužavala, mileći prema crnim cipelama na sataninim nogama. Poduprvši pesnicom šiljatu bradu, zguren na stoličici, s jednom nogom podmetnutom poda se, Voland oka nije skidao sa nepregledne skupine dvoraca, gigantskih zdanja i trošnih kućeraka osuđenih na rušenje.

Azazelo koji se beše rastao sa svojim savremenim odelom, to jest sakoom, krutim šeširom, lakovanim cipelama, obučen kao i Voland u crno, nepomično je stajao nedaleko od svojega gospodara, kao i on ne otržući pogled sa grada.

Voland progovori:

„Kakav zanimljiv grad, nije li tako?“

Azazelo se pokrenu i odgovori sa poštovanjem:

„Mesire, meni se više dopada Rim!“

„Da, to je stvar ukusa“, odgovori Voland. Posle nekog vremena opet se začu njegov glas: „A otkud onaj dim tamo, na bulevaru?“

„To gori Gribojedov“, odgovori Azazelo.

„Može se pretpostaviti da je tamo navratio nerazdvojni tandem, Korovjov-Behemot?

„U to nema nikakve sumnje, mesire“

Ponovo nastade ćutanje i njih dvojica gledahu s terase kako se u oknima okrenutim na zapad, na gornjim spratovima, pali izlomljeno, zaslepljiujuće sunce. Volandovo oko plamsalo je isto onako kao jedno od tih okana, iako je Voland bio leđima okrenut zapadu.

Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom.

„Gle!“, uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. „Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste?“

„Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki“, odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski.

„Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče?“, kaza Voland grubo.

„Zato što ti ne želim zdravlja“, odgovori pridošli drsko.

„Ali moraćeš s tim da se pomiriš“, uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh, „još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer, senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog tvoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti? Ti si – glup.

„Ne mislim da se prepirem s tobom, stari sofisto“, odgovori Levi Matej.

„Ne možeš da se prepireš sa mnom s tog razloga koji sam već spomenuo: glup si“, odgovori Voland i upita: „No, reci ukratko, nemoj da me zamaraš, zašto si došao?“

„On me je poslao.“

„Pa šta ti je naredio da preneseš, robe?“

„Nisam rob“, sve više se ozlojeđijući, odgovori Levi Matej, „ja sam njegov učenik.“

„Ti i ja govorimo različitim jezicima, kao i uvek“, odgovori Voland, „ali to ne menja stvari o kojima govorimo. Dakle?“

„On je pročitao majstorovo delo“, progovori Levi Matej, „i moli te da uzmeš majstora sa sobom i nagradiš ga spokojem. Nije ti valjda teško da to učiniš, duše zla?“

„Ništa meni nije teško da učinim“, odgovori Voland, „i tebi je to dobro poznato.“ On poćuta i dodade: „A zašto ga ne uzmete kod vas, u svetlosti?“

„Nije zaslužio svetlost, zaslužio je spokoj“, tužnim glasom kaza Levi.

„Prenesi da će biti učinjeno“, odgovori Voland i dodade, pri čemu mu oko planu: „I ostavi me ovog časa“.

„On moli da i onu , koja ga je volela i patila zbog njega, takođe uzmete“, prvi put se obrati Levi Volandu molećivim tonom.

„E bez tebe se tome nikako ne bismo dosetili. Odlazi.“

Levi Matej posle ovoga nestade, a Voland pozva Azazela i naredi mu:

„Odleti do njih i uredi sve kako treba. Azazelo napusti terasu i Voland ostade sam.“

Izvor: Mihail Bulgakov, „Majstor i Margarita“, prevela Zlata Kocić.

Slika: Mark Šagal, „Nad gradom“, 1914-1918.

Ilustracije romana „Majstor i Margarita“ Tijane Kojić

Priložene ilustracije pojavile su se u okviru izdanja iz 2010. godine koje pripada izdavačkoj kući Feniks Libris. Roman je za tu priliku prevela Tanja Kovačević a Tijana Kojić je uradila ilustracije. One su deo ranog opusa ove slikarke o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A u tekstovima Ikar u gradu i Skepsa.

Mihail Bulgrakov, jedna od mnogobrojnih zvezda u veličanstvenom sazvežđu ruske književnosti 20. veka, pisao je ovaj roman od 1928. do 1940. godine. Odlomci iz romana prvo su objavljeni 1966. u književnom časopisu „Moskva“. Ipak, u formi knjige, roman je prvo izdat u Francuskoj, 1967, zatim u Nemačkoj 1969, a u Rusiji se konačna, necenzurisana verzija pojavila 1973. godine.

Izvor: Behance

Михаил Булгаков: „Мајстор и Маргарита“ (одломак)

Marc Chagall - Birthday, 1915.

Марк Шагал, Рођендан, 1915.

А када су олује минуле, и дошло спарно лето, у вази су се појавиле дуго очекиване руже, које су обоје волели. Онај што је себе звао мајстором грозничаво је радио на своме роману, а она је, заривши у косу фине прсте са шпицасто подрезаним ноктима, ишчитавала написано, а пошто би ишчитала, шила је ево ову исту капицу. Понекад је чучала поред доњих полица или стајала поред горњих и крпом брисала стотине прашњавих рикни на књигама. Предвиђала му је славу, подстицала га је на рад и управо га је тада и прозвала „мајстор“. С нестрпљењем је очекивала последње речи о петом прокуратору Јудеје, које су јој већ биле обећане, певушећи и наглас понављала поједине реченице које су јој се допадале, и говорила да је у том роману – њен живот.

Роман је био завршен у месецу августу, био је дат некој непознатој дактилографкињи и она га је прекуцала у пет примерака. И најзад је настао час када су морали да напусте тајно уточиште и изађу у живот.

И крочио сам у живот држећи роман у руци, и тада се мој живот и завршио, прошаптао је мајстор и оборио главу, и дуго се још клатила жалосна црна капица са жутим словом „М“. Он је наставио своју приповест, али је ова остала унеколико неповезана. Могло се схватити само једно, да се тада Ивановом госту догодила некаква катастрофа.

Извор: Михаил Булгаков, Мајстор и Маргарита, превела Злата Коцић, Новости, Београд, 2004.