Tomas Man: Umetnik i drugi – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni tebe Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obazirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela. Jesi li sada pročitao Don Karlosa, Hanse Hanzenu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju. Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i u skladu sa Bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu, – kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti! Kad bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto onako, – sve bi se opet zbilo kao što se već zbilo. Jer neki nužno lutaju, budući da za njih i nema pravoga puta.

*

Jesi li se smejala, plava Inga, jesi li mi se smejala kad sam igrao moulinet i tako se žalosno obrukao? Bi li se i danas još smejala, kad sam postao kao neki slavan čovek? Svakako, ti bi to i danas činila, i triput bi imala pravo! I da sam ja, ja sam sobom, stvorio i Devet simfonija, i Svet kao volju i predstavu, i Strašni sud, – večito bi ti imala pravo što se smeješ…

Izvor: Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac, Novosti, Beograd, 2003.

Crtež: Mikelanđelo, Portret Andrea Kvaratezija, oko 1530.

Пико дела Мирандола: „О достојанству човека“ (одломак)

Нисам ти дао лице, ни место које ти је својствено, ни било који дар који би само теби био својствен, о Адаме, да би свој лик, своје место и своје дарове сам желео, освајао и сам поседовао. Природа омеђује и друге врсте законима које сам ја установио. Али ти, кога не спутава никаква граница, у чије сам те руке предао, ти сопственом вољом сам себе одређујеш. Поставио сам те у средиште света, да би могао боље да видиш шта свет садржи. Нисам те учинио ни небескем ни земаљским, смртним или бесмртним, како би сам, слободно, попут доброг сликара или спретног вајара, довршио сопствени лик.

Овај одломак налази се на почетку првог дела књиге Црна мена Маргарет Јурсенар. Цитиран је према књизи Широм отворених очију у којој ауторка, врхунски писац и ерудита, чији је осећај за историју и културу изузетно изражен и интезиван, између осталог, о овом одломку каже:

Тај цитат ми је важан јер тумачи дух младе ренесансе, ренесансе у којој је вера у људско достојанство, у бесконачну моћ човека, још увек огромна. Реч је о једном одломку, како ми је напоменуо један теолог, написаном у време кад слика света још није коперниканска. Човек је увек у центру ствари, на земљи која је центар света.

Извор: Маргарет Јурсенар, Широм отворених очију (Разговори са Матјеом Галејем), превео Станко Џефердановић, Политика, Народна књига, Београд, 2004.

Слика: Микеланђело Буанороти, Стварање Адама, детаљ фреске у Сикстинској капели, Ватикан, 1508-15012.