Пет песама Шарла Бодлера

ПРЕОБРАЖАЈИ ВАМПИРА

Груди јој је гњечио стезник, и, ко змија
Што се на жеравици грчи и превија,
Жена, свој глас мошусни пустивши да тече,
Јагодама-уснама мени тада рече:

„Моје усне влажне су, и ја знам, кад љубим,
Како да у кревету древну
свест изгубим.
Свака суза пресуши крај моћних ми груди;
Од њих се у старцима детињи смех буди;
А ко мене угледа голу и без вела,
Томе сунце постајем, васиона цела!
Ја, мој драги докторе, тако учим сласти
Човека у наручју мом, у мојој власти,
Док препуштам његовим уједима тело
Блудно и бојажљиво, стидљиво и смело,
Да би на том душеку, замрлом од страсти,
И анђели морали у пакао пасти!“

Кад ми је из костију сву срж исисала
И кад ми је немоћна глава на њу пала
Да јој страсни пољубац врати, спазих тада
Само једну мешину гнојну, пуну гада!
Од грозе се следивши, ја затворих очи,
А кад опет погледах у тој светлој ноћи, Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik i drugi – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni tebe Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obazirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela. Jesi li sada pročitao Don Karlosa, Hanse Hanzenu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju. Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i u skladu sa Bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu, – kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti! Kad bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto onako, – sve bi se opet zbilo kao što se već zbilo. Jer neki nužno lutaju, budući da za njih i nema pravoga puta.

*

Jesi li se smejala, plava Inga, jesi li mi se smejala kad sam igrao moulinet i tako se žalosno obrukao? Bi li se i danas još smejala, kad sam postao kao neki slavan čovek? Svakako, ti bi to i danas činila, i triput bi imala pravo! I da sam ja, ja sam sobom, stvorio i Devet simfonija, i Svet kao volju i predstavu, i Strašni sud, – večito bi ti imala pravo što se smeješ…

Izvor: Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac, Novosti, Beograd, 2003.

Crtež: Mikelanđelo, Portret Andrea Kvaratezija, oko 1530.

Iva Draškić-Vićanović o Rodenovoj skulpturi „Danaida“

U svojoj knjizi Non finito – prilog zasnivanju estetike nedovršenog, prof. dr Iva Draškić-Vićanović, profesor estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu, u poglavlju „Sukob amorfnog i uobličenog u Rodenovoj skulpturi“, piše:

Pogledajnmo sad prelepu Rodenovu Danaidu. Kao Mikelanđelovi Robovi i ona je čvrsto priljubljena uz neobrađenu podlogu koja je hotimice ostavljena u rudimentarnom stanju. Kao prvu snažnu impresiju mi doživljavamo kontrast amorfnog grubog kamena i ljupkog, ženstvenog tela Danaide, suptilno uobličenog Mikelanđelovom tehnikom troppo finito. Danaida leži bolno zgrčena sa kolenima podignutim ka trbuhu i rukama ispred sebe; glava joj je takoreći uronjena u podlogu i gotovo progutana njenom amorfnošću. Položaj devojčinog tela vidimo kao grč intenzivne, kako fizičke, tako i duhovne patnje.

Rodenova Danaida bi sigurno izdržala Mikelanđelov surovi ogled kotrljanja niz planinu. Dirljiva su mala, fino uobličena stopala, mekana i ranjiva, koja izviru neposredno iz grube podloge i vizuelno se sukobljavaju sa njom. Utisak nežnosti i ranjivosti ostavljaju takođe i devojčina leđa i krsta; čitavo telo kao da je bačeno na tvrdu i surovu podlogu koja ga bolno ranjava, fizički vređa i duhovno unižava. Danaidino telo i stopala urađeni su tako da, pored vizuelne mekoće, ona gotovo da imaju i taktilnu. Prevariće nas ovaj mermer uobličen sa toliko ljubavi i veštine i ako ga dotaknemo emitovaće nam senzacije mekoće i topline ljudske puti.

Ogist Roden je, budući i vrhunski teoretičar umetnosti kao što je bio i darovit umetnik, proučavao tajne lepote antičke skulpture, posebno mekoći i suptilnosti ženskog akta. Analizom površine mermera otkrio je  da ona nije glatka i ravna već da ima mnoštvo ispupčenja i ulegnuća koja se vide samo kad se skulptura osvetli lampom odozdo. U svojim razgovorima o umetnosti sa Polom Gzelom (Paul Gsell), veliki skulptor modernog doba kaže: „Zar to nije izvanredno? Evo, pogledajte samo beskrajno talasanje udubljenja koje spaja trbuh sa butinom… A sad ovde… na krstima, sve ove divne jamice.“ (1) Nastavite sa čitanjem

Пико дела Мирандола: „О достојанству човека“ (одломак)

Нисам ти дао лице, ни место које ти је својствено, ни било који дар који би само теби био својствен, о Адаме, да би свој лик, своје место и своје дарове сам желео, освајао и сам поседовао. Природа омеђује и друге врсте законима које сам ја установио. Али ти, кога не спутава никаква граница, у чије сам те руке предао, ти сопственом вољом сам себе одређујеш. Поставио сам те у средиште света, да би могао боље да видиш шта свет садржи. Нисам те учинио ни небескем ни земаљским, смртним или бесмртним, како би сам, слободно, попут доброг сликара или спретног вајара, довршио сопствени лик.

Овај одломак налази се на почетку првог дела књиге Црна мена Маргарет Јурсенар. Цитиран је према књизи Широм отворених очију у којој ауторка, врхунски писац и ерудита, чији је осећај за историју и културу изузетно изражен и интезиван, између осталог, о овом одломку каже:

Тај цитат ми је важан јер тумачи дух младе ренесансе, ренесансе у којој је вера у људско достојанство, у бесконачну моћ човека, још увек огромна. Реч је о једном одломку, како ми је напоменуо један теолог, написаном у време кад слика света још није коперниканска. Човек је увек у центру ствари, на земљи која је центар света.

Извор: Маргарет Јурсенар, Широм отворених очију (Разговори са Матјеом Галејем), превео Станко Џефердановић, Политика, Народна књига, Београд, 2004.

Слика: Микеланђело Буанороти, Стварање Адама, детаљ фреске у Сикстинској капели, Ватикан, 1508-15012.