Tomas Man: Umetnik i drugi – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni tebe Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obazirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela. Jesi li sada pročitao Don Karlosa, Hanse Hanzenu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju. Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i u skladu sa Bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu, – kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti! Kad bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto onako, – sve bi se opet zbilo kao što se već zbilo. Jer neki nužno lutaju, budući da za njih i nema pravoga puta.

Jesi li se smejala, plava Inga, jesi li mi se smejala kad sam igrao moulinet i tako se žalosno obrukao? Bi li se i danas još smejala, kad sam postao kao neki slavan čovek? Svakako, ti bi to i danas činila, i triput bi imala pravo! I da sam ja, ja sam sobom, stvorio i Devet simfonija, i Svet kao volju i predstavu, i Strašni sud, – večito bi ti imala pravo što se smeješ…

Izvor: Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac, Novosti, Beograd, 2003.

Crtež: Mikelanđelo, Portret Andrea Kvaratezija, oko 1530.

Piko dela Mirandola: „O dostojanstvu čoveka“ (odlomak)

Mikelanđelo Buanoroti - Stvaranje Adama, detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan

Mikelanđelo Buanoroti – „Stvaranje Adama“ (detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan)

Nisam ti dao lice, ni mesto koje ti je svojstveno, ni bilo koji dar koji bi samo tebi bio svojstven, o Adame, da bi svoj lik, svoje mesto i svoje darove sam želeo, osvajao i sam posedovao. Priroda omeđuje i druge vrste zakonima koje sam ja ustanovio. Ali ti, koga ne sputava nikakva granica, u čije sam te ruke predao, ti sopstvenom voljom sam sebe određuješ. Postavio sam te u središte sveta, da bi mogao bolje da vidiš šta svet sadrži. Nisam te učinio ni nebeskem ni zemaljskim, smrtnim ili besmrtnim, kako bi sam, slobodno, poput dobrog slikara ili spretnog vajara, dovršio sopstveni lik.

Ovaj odlomak nalazi se na početku prvog dela knjige Crna mena Margaret Jursenar. Citiran je prema knjizi Širom otvorenih očiju gde autorka, vrhunski pisac i erudita čiji je osećaj za istoriju i kulturu izuzetno izražen i intezivan, između ostalog, o ovom odlomku kaže:

Taj citat mi je važan jer tumači duh mlade renesanse, renesanse u kojoj je vera u ljudsko dostojanstvo, u beskonačnu moć čoveka, još uvek ogromna. Reč je o jednom odlomku, kako mi je napomenuo jedan teolog, napisanom u vreme kad slika sveta još nije kopernikanska. Čovek je uvek u centru stvari, na zemlji koja je centar sveta.

Izvor: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.