ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo.

UMETNIK NA SEVERU

Ja Edvard Grig kao slobodan čovek krećem se međ ljudima.
Na šalu spreman, čitač oglasa, putnik kojekuda.
Vodio sam orkestar.
Sa svojim svetiljkama koncertna sala treptala je
trijumfalno poput  voza koji ukrcavaju na feribot.

Sklonio sam se ovamo u tišini da ćutim.
Kućica u kojoj stvaram je mala.
Klaviru je tu tesno ko lasti pod crepom.

Te divne padine ponajvećma tihuju.
Onamo nema prolaza,
tek povremeno otvorčić se odškrine
i čudnovata trolova svetlost procuri.

Sažmi!

I udarci čekića u planinu stigoše
stigoše

stigoše
stigoše jedne prolećne noći u našu sobu
prerušeni u otkucaje srca.

Na godinu dana pre no što ću sklopiti oči
otposlaću vam četri himne o traženju Boga.

Ali to započinje ovde.
Pesma o stvarima bliskim.

O stvarima bliskim.

U nama je bojno polje
gde mi Kosti Smrti
vodimo bitku kako bismo oživele.

TUŽNA GONDOLA (BROJ 2)

I

Dva starca, tast i zet, List i Vagner, odsedoše kraj Kanala Grande,
zajedno sa onom nespokojnom ženom što se udade za kralja Midu,
koji sve što takne pretvara u Vagnera.
Zelena hladet mora nastanjuje podove palate.
Vagner je upadljiv, s dobro znanim profilom g. Panča, deluje iznurenije no pre,
lica nalik na belu zastavu.
Njihovi životi pretovarjuju gondolu, dvojica što se voze tamo i natrag, a jedan samo u jednom pravcu.

II

Raskriljuje se jedan prozor na palati i oni nenadanu promaju propratiše grimasama.
Napolju, na kanalu, smetlarska gondola pojavljuje se gonjena kratkim veslima dvojice razbojnika.
List pribeleži nekoliko akorda, toliko teških da ih je trebalo poslati
na ogled u mineraloški institut u Padovi.
Meteoriti!
Preteški za odmor, mogli su da tonu u doba buduća, ka godinama mrkih košulja.
Gondola je pretovarena kamenjem budućnosti.

III

Okca, probijena na 1990.

25. mart. Nemiri u Litvaniji.
Sanjao sam da posećujem ogromnu bolnicu.
Nigde osoblja. Svi behu pacijenti.

U istom snu, neka tek rođena devojčica
priča savršeno slovesno.

IV

Pored zeta, čovek već u godinama, List je moljcima izgrizen gransenjer.
To je neko prerušavanje.
Dubina, isprobavajući i odbacujući razne maske, izabrala je konačno jednu za njega.
Dubina, što bi da se usadi u ljudska bića, ne otkrivajući svoje.

V

Opat List je navikao da svoj kofer tegli i po vejavici i po suncu,
a kad mu sudnji čas odzvoni, niko ga neće zateći kraj stanice.
Blagi šum plemenitog pića baca ga u naručje zadatka.
Vazda je u poslu.
Dve hiljade pisama godišnje.
Učenik koji sto puta ima da ispiše pravilno istu reč pre nego što ga puste kući.
Gondola je pretovarena životom; prosta je i crna.

VI

1990. još jednom.

Sanjam: vozim uzaludno dvesta kilometara.
Sve se uvećava. Vrapci, krupni kao kokoši,
pevaju da uši probiju.
Sanjam: da crtam klavirske dirke
po kuhinjskom stolu. Sviram po njima, tiho.
Susedi dođoše da slušaju.

VII

Klaviru, što je za sve vreme izvođenja „Parsifala“ ćutao (ali slušajući pri tom), napokon bi dato da se oglasi.
Uzdisaji.. Dah što se krati..
Dok je svirao te večeri, List pritiskaše pedalu samog mora
tako da je njegova zelena snaga navirala kroz pod plaveći svaki božiji kamičak zgrade.
Dobro veče, dubino predivna!
Gondola pretovarena životom: jednostavna je i crna.

VIII

Sanjam: prvi dan mog školovanja, ali stižem dockan.
U razredu svi nose bele maske.
Nemoguće je dokučiti ko je učitelj.

Tokom 1882/83. godine List je posetio u Veneciji svoju kćerku Kozimu i njenog muža Riharda Vagnera. Nekoliko meseci kasnije Vagner umire. List u to vreme komponuje dve kompozicije za klavir koje će objaviti pod naslovom „Tužna gondola“.

BALAKIREVLJEV SAN (1905)

Crni koncertni klavir, bleštavi pauk
podrhtava ukotvljen sred svoje muzičke mreže.

U koncertnoj sali zvuci upravo dočaravaju zemlju
gde kamenje nije teže od kapi rose.

Ali Balakirev usred muziciranja zaspa
i usni san o carskoj kočiji.

Preko kaldrme je vozila
pravce u noć razgraktalih vrana.

Sedeo je sam u fijakeru, pogledao napolje
ali istovremeno i trčao pokraj kola.

Znao je da se putovanje baš odužilo
i njegov časovnik merio je već godine, ne sate.

Ukazivalo se polje na kom je stajao plug
no plug je bio ptica što pada.

Tu je i zaliv s lađom zaleđenom onde,
osvetljenom, s ljudima na palubi.

Kočija je klizila po ledu, točkovi
su se okretali neprestano šušteći, kao svila.

Omanji ratni brod „Sevastopolj“.
Bio je tamo. Posada pođe k njemu.

„Izbeći ćeš smrt ako umeš da sviraš.“
Pokazaše mu neobičan instrument.

Podsećao je na cev ili na fonograf,
ili deo neke nepoznate mašine.

Prestrašen i bespomoćan, shvatio je: beše to
naprava što pokreće bojne brodove.

Okrenuvši se najbližem marincu,
očajnički mahnu rukom i reče:

„Prekrsti se kao ja, učini to!“
Mornar je zurio žalosno poput slepca,

razmače ruke, glava mu klonu –
visio je k’o prikucan u vazduh.

Bubnjevi zagruvaše. Bubnjevi. Aplauz!
Balakirev se prenu iz sna.

Krilca aplauza lepršala su po sali.
Video je kako se čovek kraj klavira uspravlja.

Ulice su utonule u mrak zbog štrajka.
Kočije su vozile hitro kroz tamu.

Milij Balakirev (1837-1910), ruski kompozitor.

KRATAK PREDAH TOKOM KONCERTA NA ORGULJAMA

Orgulje prestaše da sviraju i u crkvi posta
samrtnički mirno nekoliko sekundi.
Kroz huku spoljnjeg saobraćaja dopre do nas
bruj nekih još većih orgulja.

Da, opkoljeni smo brundanjem vozila, što
mahnitaju oko zidova katedrale.
Spoljašnji svet curi poput nekog providljivog
filma i s uzajamno zaraćenim senkama u pijanisimu.

Kao da je pomešan s glasovima ulice, osluškujem
u tišini udarac mog bila,
čujem kruženje moje krvi, vodopad u meni što
se krije, s kojim svetom tumaram,

i s prisnošću svoje krvi i odsutnošću, poput
sećanja iz doba kada mi je bilo četri godine,
čujem kamion što prolazi i čini da
šestovekovni zidovi podrhtavaju.

Ništa ne može biti manje nalik na majčinski
zagrljaj, no ja sam ipak ovog časa derište
koje sluša udaljeni razgovor odraslih,
izmešane glasove pobednika i gubitnika.

Po plavim klupama sede razmešteni vernici.
A stubovi se uzdižu poput čudesnog drveća:
nigde korenja (samo zajednički pod), nigde krune
(tek zajednička tavanica).

Ponovo vaskrsavam san: stojim usred groblja,
sam. Svuda unaokolo svetli vres
oko dokle god seže. Koga čekam? Prijatelja.
Zašto ne dolazi? On je već ovde.

Polagano, smrt cedi svetlost odozdo, s tla.
Svetli vres postaje jako ljubičast –
ne, kupa se u dotle neviđenoj boji… i sve do
bledog svanuća kaplje između očnih kapaka

i probudio sam se pred tim nepokolebljivim
MOŽDA što me prati kroz ovaj klimavi svet.
A svaka njegova uopštena slika je isto toliko
nemoguća kao i planski nacrt bure.

Kod kuće je sveznajuća Enciklopedija, zaprema
čitav metar stelaže, ali ja sam navikao da se snalazim u njoj.
Svaki živi čovek je vlastita ispisana
enciklopedija, što u svačijoj duši narasta,

beležeći od rođenja i nadalje, stotine hiljada
stranica stisnutih čvrsto
ali još uvek s dosta vazduha između! poput
treperavog lišća u šumi. Knjiga čistog protivrečja.

Sve što je tamo zabeleženo menja se svakog
trena, slike se prepravljaju, reči trepere.
Moćni val kotrlja se uzduž čitavog teksta,
praćen sledećim valom, pa sledećim…

Izvor: Tomas Transtremer, Sabrane pesme, preveo Moma Dimić, Nolit, Beograd, 2003.