Mišel Goslar o Margerit Jursenar: „Početak jedne karijere 1929-1931“

Iako nastanjena u Parizu, u hotelu Vagram, susedu hotela St Džejms i Olbani, gde je ostavila nešto nameštaja i najveći deo svojih knjiga, od 1929. do 1931. Margerit Jursenar stanuje u Briselu, u Aveniji Luiz 125, toj arteriji koja je i dalje pomodno šetalište belgijske prestonice. Raspolaže i stanom u Lozani, odakle će voditi istraživanje o Žani de Vitinghof.

Ambicija joj je da napravi karijeru u književnosti i potrebna su joj putovanja: u Briselu, ponovo viđa mesta na koja će, mnogo kasnije, postaviti epizode iz svoje buduće Crne mene. U Briselu će, isto tako, naći i finansijska sredstva za ostvarenje te svoje ambicije: majčino nasleđe, koje je ostalo nepodeljeno između nje i njenog oca.

Novac je poveren njenom polubratu pošto Margerit, kao ni njen otac, nije imala osobine potrebne za upravljanje imovinom. Ovaj ga je plasirao u transakcije koje su se u godinama krize pokazale kao sumnjive. Autorka je, uz pomoć pariskih advokata, povratila mali deo, koji joj je dopustio da računa na deset-dvanaest godina života u raskošnoj slobodi.

Pošto je neposredna budućnost bila obezbeđena, Margerit Jursenar je mogla da se, gotovo bez briga, prepusti svojoj ambiciji, da piše, i svojoj strasti, da putuje.

Putuje u Holandiju, Italiju i srednju Evropu, i jednovremeno ostvaruje nekoliko spisateljskih projekata: komad nadahnut Danteovim Čistilištem – Dijalog u močvari, poeziju – Les Charites d’Alcippe (što će biti i naslov njene jedine zbirke, objavljene 1956), i jednu poemu u prozi, Sikstina, neka vrsta razmišljanja pripisanog Mikelanđelu. Ali glavno delo, ono koje će se računati, biće – misli ona – roman. Čita Žanine spise i najviše ceni njen ogled o Unutrašnjoj slobodi, pronalazi u Zolikonu pored Ciriha njenog muža Konrada i raspituje se u Piliju kod dr Bertolea, koji ju je lečio. Otkriva, uglavnom, njegov misticizam: dr Bertole leči metodom posta, on je pomalo iscelitelj i raspolaže, u Vila de Violet, dvema sobama do kojih se stiže merdevinama; jedna je njegova odaja za meditaciju, druga ima tri oltara posvećena istočnjačkim božanstvima. U zgradi se danas nalazi jedno osiguravajuće društvo; odaje su ostale netaknute, ali zazidane.

Raspitivanje neće otkriti ništa pouzdano, a najuzbudljivije je bilo tražnje Žaninog groba, koji je na kraju našla na groblju u Žukstan-Mezeriju, iznad Lozane.

Ali Margerit Jursenar je želela da i o sebi, isto tako, govori preko umetnute ličnosti. Lično iskustvo, to je bio uticaj jedne zrele žene na jedno mlado biće, a „drugi“ pogled bio je pogled oca na jednu ženu koju je voleo više nego ikoju drugu, udatu za čoveka koji je ne želi, ali je voli sigurnije i čudnovatije od bilo kog ljubavnika. Ne znajući dovoljno da se stavi na mesto svog oca, Margerit Jursenar je stvorila hibridan lik: narator bi bio mlad čovek koji bi imao godine i zanat autorke. Kao i Margerit, i on bi bio siroče i tražio bi trag jedne mlade žene koju je nekad neodređeno voleo. U želji da napravi karijeru ona meša činjenice i sastojke za koje smatra da su neophodni za uspeli roman. U kakvu sam zbrku zapala!, oceniće kasnije. No manje nego što misli jer je trebalo, još jednom, približiti se jednom bračnom paru i njihovoj ogromnoj ljubavi, shvatiti Žaninu neobičnu vernost. Margerit je zaista rešila da je pokaže kao vernu i, u trenutku kad ova odluči da popusti, to ne čini zbog žestoke oluje i zakači – kao kakvu božansku osvetu – bolest koja će je ubiti. Muž će se pak pokazati kao neveran, ali na jednom terenu koji nije mogao biti konkurencija njegovoj supruzi. Na kraju će taj bračni par uzdrmati Stanislas: stidljiva ljubav Tereze spremne da mu popusti, na kraju će biti sanjani ljubavnik Emanuelov.

Istina, to je raspitivanje koje je transponovano u roman, kao i privlačnost koju za Margerit ima Žana i možda, prilikom njihovih susreta, Konrad. Uspeh zapravo potiče od toga što je preko malih, jedva vidljivih i tananih činjenica ona objasnila duboku privrženost dva bića koja nisu mogla da se vole telesno, ali koje je neuništiva strasna ljubav sjedinila nezavisno od avantura i uživanja traženih na drugoj strani, i uprkos njima: prisnost koja vredi više od ljubavi, zaključuje Jursenar. Onakva prisnost o kakvoj je sanjala celog života.

Margerit Jursenar je nesumnjivo iskrena kad Matjeu Galeu prizna – 1977-1980 – da je prestala da se zanima za sudbinu tog para i da nikad nije ostvarila projekt da napiše odgovor Monike (Žane) Aleksisu. Ona je verovala da odbacuje književnu žicu. A u stvari će kroz osam godina i dalje crpsti iz nje, i ponovo sresti taj par u svom poslednjem romanu, koji je ostao nedovršen. Žana i Konrad će ostati, do kraja njenog života i njenog dela, osobe preko kojić će uspeti da izrazi jedan suštinski deo sebe.

Posle tog istraživanja je Margerit Jursenar napisala Sedam pesama za mrtvu Izoldu i U spomen na Diotimu: Žana de Vitinghof.

Kad odnese knjigu u kuću Grase, jedan lektor je brani iz sve snage. Zove se Andre Frenjo. On će objaviti još pet knjiga te nove autorke čijem se talentu divi: Pindare, monografiju o grčkom pesniku – još jedan ustupak književnoj modi kog će se ona potom odreći (1932), Smrt tera zapregu (1933), Danak nadi (1934), Vatre (1935) i Snovi i sudbine (1938). Dokrajčenje (1939), koji će biti posvećen Graseovom lektoru, pojaviće se, kao i Nouvelles orientales prethodne godine, kod Galimara. Ova poslednja knjiga najavljuje zaokret u životu Margerit Jursenar: s njom će se okončati saradnja s jednim izdavačem, čitavo jedno razdoblje pisanja, jedan način bitisanja i jedna strasna ljubav. Uslediće deset godina gotovo potpune tišine. Ako se pisanje i bude vratilo s još većom snagom, rešenošću i talentom, strasna ljubav će biti prevaziđena ali će ostati bol koji će tištati do smrti.

No sve se to još nije dogodilo. Godine 1931, u času kada se pojavljuje Nova Euridika, Margerit Jursenar je dvadesetosmogodišnja spisateljica čiji je talenat priznat i ponekad kritikovan – što je izokrenuto priznanje – raspolaže s dovoljno ličnog novca da ne zavisi od izdavača i, osim pisanja, za sebe nalazi još samo jednu obavezu: da živi. U strast će se baciti kao što se drugi bacaju u vodu: sigurna da ume da pliva i ubeđena da svoj deo sreće tek treba da živi. Ona je važna ličnost, srećna ličnost još nije.

Izvor: Mišel Goslar, Kako bi otužno bilo biti srećan. Biografija Margerit Jursenar, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2012.

Margerit Jursenar: „Šta bih želela ponovo da vidim?“

Margarit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.

Margerit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.

U nastavku slede dva odlomka, citirana iz različitih knjiga, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“. To su:

Nekoliko šetnji pored mora,

naga devojčica pred ogledalom,

naleti loše muzike u hotelskom hodniku,

krevet,

nekoliko vozova čija brzina zamagljuje predele,

Venecija u zoru,

Amsterdam na kiši,

Konstantinopolj pri zalasku sunca,

jorgovani u ulici Varen,

samrtnik u krznenom ogrtaču koji baza hodnicima neke klinike,

crvena loža u pozorištu,

mlada žena čije lice postaje sasvim ljubičasto zato što leži ispod ljubičaste lampe,

užareni brežuljci u Grčkoj,

polje narcisa oko Salcburga,

nekoliko sumornih ulica gradova na Severu kojima se moja tuga kretala u utvrđeni sat…,

vodoskok u Versaju pod novembarskim nebom,

štala s kamilama, puna životinja koje griskaju krvavocrvene lubenice,

rastanak pred ulazom u metro,

ruka koja drži anemonu,

tihi šum krvi u voljenim arterijama. [1]

Ili:

Možda zumbule iz Crnog brda ili ljubičice iz Kentakija u proleće; ili pomorandže koje je moj otac spretno vešao o grane, u jednom vrtu na Jugu; groblje u Švajcarskoj koje se ruši pod ružama; jedno drugo pod snegom i među belim brezama, i još mnoga druga, za koja i ne znam gde su, što uostalom nije ni važno. Dine u Flandriji, kao i kasnije one na ostrvima u Virdžiniji, uz šum mora koji traje još od nastanka sveta; skromnu švajcarsku muzičku kutijicu, koja lagano svira jednu Hajdnovu arijicu, a koju sam uključila uz uzglavlje moje Grejs, jedan sat pre njene smrti, u trenutku kada do nje više nisu dopirali ni reči ni dodiri; ili dugačke bujice leda niz stene Pustog brega, niz koje se, u aprilu, vodaobrušava i ponovo izbija uz izvorski huk. Rt Sunion u zalazak sunca; Olimpiju u podne; seljake na putu za Delfe, kako strankinji, skoro nizašta, nude praporce svoje mazge; misu Vaskrsnuća u jednom eubejskom selu posle noćnog pešačenja u podnožju planine; jutarnj dolazak u Segestu, na konju, tada pustim i kamenitim stazama što su mirisale na majčinu dušicu. Šetnju Versajem jednog popodneva bez sunca, ili onog dana u Korbridžu, u Nortamberlendu, gde sam se, usred polja iskopina zaraslih u travu, prepustila kiši da me natapa, kao kosti rimskih mrtvaca. Mačke koje su, zajedno sa Andreasom Embirikozom, pokupljene u nekom anadolskom selu; „igru anđela“ u snegu; jedno ludo spuštanje toboganom sa vrha tirolskog brežuljka, ispod zvezda punih slutnje. Ili pak, nešto skorije, jedva nataloženo da bi bilo sećanje, zeleno tropsko more, tu i tamo uprljano uljem; trouglasti let divljih galebova na putu za Arktik, osvit sunca o Uskrsu (koje nije znalo da je uskršnje sunce), viđeno ove godine sa stenovitog vrha Pustog brega, a dole još poluzaleđeno jezero, ispucalo pred približavanjem proleća…

Nabacujem nasumice te slike, bez želje da od njih stvaram simbole. A vakako bi trebalo da dodam i poneko voljeno lice, živo ili mrtvo, isprepleteno sa izmišljenim, ili onim stvarnim, istorijskim licima.

Ili možda ništa od toga, već samo veliku plavo-belu prazninu koju, u poslednjem Mišiminom romanu, završenom nekoliko sati pre njegove smrti, posmatra osamdesetogodišnji Honda, sudija pronicljivog pogleda, koji je istovremeno, u najružnijem smislu te reči, voajer. Plamteća praznina, kao letnje nebo, koja proždire stvari i u poređenju sa kojom je sve ostalo samo defile senki. [2]

Citati:

[1] Mišel Goslar, Jursenar: biografija, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2013.

[2] Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.