Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

Edwaert_Collier_-_Vanitas_-_Still_Life_with_Books_and_Manuscripts_and_a_Skull_-_Google_Art_Project

Ever Kolije, „Vanitas. Mrtva priroda sa lobanjom“, 1663.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u antologiji „Somehow“

Novosadski dizajnerski studio Peter Gregson osmislio je koncept za časopis (antologiju) koji bi sadržao eseje, poeziju, studije, odlomke. Švajcarski proizvođač nameštaja Woak podržao je ovu ideju.

Na sajmu nameštaja u Kelnu, koji je u toku, kupci i posetioci izlagačkog prostora ovog proizvođača moći će da dobiju knjigu, u kojoj sam i ja participirala jednim tekstom. Antologija je nazvana Somehow i sadrži dvanaest priloga koji su na engleskom jeziku.

Isprva sam za potrebe antologije napisala dva eseja, od kojih je jedan prihvaćen. Drugi je, takođe, o holandskoj umetnosti 17. veka, s tim što je u fokusu tog rada prikaz egzotičnih ptica na platnima nekoliko holandskih i flamanskih slikara toga doba. Taj rad ću objaviti, isto tako, u okviru serije objava pod nazivom Barok nedeljom

Zamislila sam četri eseja kao četri različita platna u tamnoj sobi. Bio je to moj mali, privatni muzej. U formi tetraptiha bih holandsku umetnost zlatnog doba povezala sa istorijskim, ekonomskim i građanskim tekovinama koje su je uslovile i oblikovale. Posmatrač bi u tu sobu ušao i, krenuvši s leva na desno, kretao bi se ovako: prvo krilo tetraptiha su Rembrantovi ženski portreti, preciznije haljine Rembrantovih portretisanih. Drugo krilo su egzotične ptice u izmaštanim vrtovima koje su na ogromnim platnima bile deo enterijera prve moderne evropske građanske klase. Treće krilo je ovo o kome je reč: mrtva priroda, mnoštvo hrane i predmeta na stolovima u tamnim sobama. Četvrto krilo, još uvek „nenaslikano“, biće esej o kabinetima kurioziteta, o sobama i škrinjama mnogobrojnih ličnosti koje nalikuju Šekspirovom Prosperu. To su sobe putnika, kolekcionara i ezoterika, sakupljača, fetišista, zaljubljenika u materijalno, u predmete, ali ne u onakve kakve viđamo na platnima mrtve prirode, već bizarne, neobične, „kuriozitetne“. Sobe pune prepariranih životinja, korala, lobanja, predmeta iz prirode, ali odvojenih iz svog prirodnog staništa i stavljenih u potpuno novi kontekst. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Hiperion“ (odlomak)

tumblr_oyiv4iq2JI1r6ja9oo1_500

Kaspar David Fridrih, „Faze života“, 1835. (detalj)

Pismo Hiperiona Belarminu

Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana. Nastavite sa čitanjem

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Slika: Kaspar David Fridrih

Ono što Grad treba da poseduje jeste univerzalnost. Pod tim podrazumevam putovanje, podsticaj na unutrašnju podjednako koliko i na spoljašnju dinamiku. Pokretanje mašte i mogućnost da se krećemo kroz vreme omogućeni su dinamikom tela onoga ko hoda ulicama Grada, posmatra fasade, ljude, parkove, mesta, oseća mirise, raspoznaje u glasovima neka davna iskustva, možda iz prethodnog života.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa natrag. Bilo je to pre deset ujutru. Nebo tada nije imalo veliku draž. Nije bilo visoko kao u Pragu, nije bilo nisko kao u Holandiji (ili bar kao na slikama holandskih majstora), nije bilo kao osušene kore pomorandže nad Rimom.

Nekoliko godina potom moj prijatelj se zaposlio na jednom splavu, odmah pored zdanja 25. maj na Dorćolu pa me je vozio na biciklu od Trga republike do Dunava. Smejali smo se, bilo je leto, svi bi nas gledali dok smo se vrišteći spuštali niz ulicu Knjeginje Ljubice da bismo se potom vozili biciklističkom stazom pored reke kojom sam nekada i sama vozila.

Tada, umirivši se posle napada smeha, kada bi i bicikl uhvatio sporiji tok, ja sam postajala svesna činjenice da grad poseduje jedno ostrvo koje je nad sobom, meko i nečujno, pridržavalo nebo, a ono se u sumrak osipalo nad vrhovima drveća. Veličanstven prizor. Ipak, znala sam da mi je on odnekud već poznat. Nastavite sa čitanjem