Kratka biografija Tomasa Transtremera

 

Na vest o smrti švedskog pesnika i dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Tomasa Transtremera (1931-2015), prilažem kratak video o njegovom životu i radu. Takođe, u nastavku prilažem i njegovu kratku biografiju koju je sastavio njegov prevodilac na srpski jezik, Moma Dimić. Sve objave o ovom pesniku na blogu A . A . A možete čitati ovde.

Mogu da zamislim mladog Transtremera na njegovom jednomesečnom krstarenju po Balkanu kako obeduje, usput, po kafanicama, u zelenilu voćnjaka, zadivljen orijentalnim izobiljem, darovima, oskudicama i sevdalinkama. Mogu da ga predstavim sebi zagledanog. I vidim ga gde se gura u prepune, uzvikane lokalne autobuse i kako, odveć radoznao, silazi na prvoj sledećoj stanici, privučen dimovima i gungulom nove varoši, zagonetne i nezaboravne: Ruma, Šabac, Banja Koviljača, Sarajevo, Kosovska Mitrovica! U Peći se Transtremer razboleo i nekoliko dana ležao u sobi u kojoj je bilo više od pedeset bolesnika. To je ono neizlečivo nizanje sećanja, niska lica i treptaja živog vazduha, bez kojih se, ma koliko bili tuđi i daleki, ne doseže presudna čistota govora, niti ijedna magična formula. – Moma Dimić, 1976.

*

Tomas Transtremer rođen je 15. aprila 1931. godine u Stokholmu, Švedska. Otac Gesta po zanimanju je bio novinar; majka Helmi, devojačko prezime Vesteberg, učiteljica. Deda i još nekoliko predaka, sa majčine strane, bili su moreplovci, tačnije piloti-sprovodnici brodova po Baltičkom moru, posebno u Stokholmskom arhipelagu. Roditelji mu se razvode u njegovoj trećoj godini; živi od tada sa majkom. Transtremer je završio gimnaziju u Stokholmu, onda diplomirao na Stokholmskom univerzitetu (s položenim ispitima iz istorije književnosti, istorije religije i psihologojie) 1956. godine. Studirao je, takođe, na Psihološko-tehničkom institutu u Stokholmu, od 1956. do 1960. godine. Radio je kao psiholog u popravnoj ustanovi za mlade delikvente. Bavio se, takođe, obrazovanjem hendikepiranih. Od 1966. pa sve do novembra 1990, kada je usled teškom oboljenja (moždani udar) penzionisan. Transtremer je kao psiholog s pola radnog vremena bio zaposlen u gradu Vesterosu, u Veću za osoblje i administraciju, a zatim i u Institutu za tržište rada. Od 1958. godine u braku je sa Monikom (devojačko prezime Blad), medicinskom sestrom. Imaju dve ćerke, Emu (1961) i Paulu (1964). Od 2000. godine Transtremerovi se ponovo nastanjuju u Stokholmu.

Objavljene zbirke pesama:

  • 17 pesama (1954)
  • Tajne na putu (1958)
  • Napola dovršeno nebo (1962)
  • Zvuci i šine (1966)
  • Barijera istine (1970)
  • Staze (1973)
  • Baltik (1974)
  • Barijera istine (1978)
  • Divlji pijac (1983)
  • Za žive i mrtve (1989)
  • Tužna gondola (1996)

Sem pesama, koje su doživele da se pojave u više izdanja i kao „sabrane pesme“, Transtremer je objavio i knjigu memoarske proze Sećanja me gledaju (1993), zbirku svojih prevoda stranih pesnika pod naslovom Prevodi (1999), kao i prepisku sa američkim pesnikom i prevodiocem Robertom Blajem, pod naslovom Air Mail (2001). Do sada jedina samostalna zbirka Transtremerovih haiku pesama, pod naslovom Haiku 1959-2001, objavljena je dvojezično (na švedskom i danskom) u Danskoj (2001).

Tomas Transtremer zacelo je jedan od najprevođenijih evropskih pesnika posle Drugog svetskog rata. Njegove sabrane pesme objavljene su na norveškom, danskom, finskom, engleskom, nemačkom, francuskom, holandskom, kineskom, vijetnamskom i slovačkom jeziku. Veći izbori ili samostalne zbirke pojavili su se na islandskom ,poljskom, letonskom, litvanskom, mađarskom, bugarskom, bengali, italijanskom, grčkom, ruskom, turskom, albanskom, makedonskom, španskom i srpskom jeziku.

Među tolikim prevodiocima Transtremerove poezije su i : Česlav Miloš, Genadij Ajgi, Robert Blaj, Robin Fulton, Samjuel Čarters, Eiko Duke, Ilja Kutik, Milan Rihter, Li Li, Vizma Belševic, Knut Skujenikes, Miodrag Stankovski, Bogumil Đuzel…

Na srpskom (u prevodu Mome Dimića) objavljena je Transtremerova zbirka Formule putovanja (Književna opština Vršac, 1991). Transtremer je zastupljen i u Dimićevoj antologiji 5 švedskih pesnika (Beograd/Stokholm, 1998).

Najpotpuniji podaci o svim pesnikovim zbirkama, pojedinim pesmama, kao i brojnim prevodima na skoro pedeset jezika mogu se naći u dva opsežna toma bibliografije Tomasa Transtremera (1990, 2001), koju je priredio Lenart Karlstrem.

Značajni pesnici (Josif Brodski, Lase Sederberg, Rihard Dietras) posvećivali su svoje stihove Transtremeru, a o njegovom pesničkom delu objavljeno je više zasebnih kritičkih studija, knjiga eseja i doktorskih teza. Švedski i strani kompozitori stvorili su više od pedeset muzičkih dela inspirisanih Transtremerovom poezijom. Pomenimo, takođe, da je objavljen i veći broj video i audio zapisa na kojima pesnik govori o sebi, svojim knjigama i kazuje vlastite stihove.

Za svoje delo pesnik je dobio brojna zvanična domaća i međunarodna priznanja: Belmanovu nagradu (1966), nagradu Međunarodnog pesničkog foruma (1971), nagradu „Verner fon Hejdenstam“, nagradu „Petrarka“ (1981), nagradu „Bonijer“ (1983), nagradu „Pilot“ (1988), nagradu Nordijskog saveta (1990), Evropsku nagradu za poeziju KOV (1990), nagradu „Horst Bienek“ (1992), nagradu „Gustav Freding“ (1995), nagradu „August“ (1995), nagradu „Jan Smrek“ (1998), Zlatni venac Struških večeri poezije (2003).

Tomas Transtremer je 1982. godine postao član Švedskog biblijskog odbora, kao prevodilac Davidovih psalama. Od 1998. u Švedskoj se dodeljuje „Transtremerova nagrada“ najboljem pesniku iz neke od baltičkih zemalja. Leta 2000. na švedskom ostrvu Visbi održan je prvi seminar prevodilaca Transtremerove poezije, s učesnicima iz sedam zemalja.

Tomas Transtremer je više puta bio u najužem izboru za Nobelovu nagradu. Istu je dobio 2011. godine.

Izvor: Tomas Transtremer, Sabrane pesme, preveo Moma Dimić, Nolit, Beograd, 2003.

Tomas Transtremer: Pet pesama o kompozitorima klasične muzike

Unknown Photographer

Unknown Photographer

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo.

UMETNIK NA SEVERU

Ja Edvard Grig kao slobodan čovek krećem se međ ljudima.
Na šalu spreman, čitač oglasa, putnik kojekuda.
Vodio sam orkestar.
Sa svojim svetiljkama koncertna sala treptala je
trijumfalno poput  voza koji ukrcavaju na feribot.

Sklonio sam se ovamo u tišini da ćutim.
Kućica u kojoj stvaram je mala.
Klaviru je tu tesno ko lasti pod crepom.

Te divne padine ponajvećma tihuju.
Onamo nema prolaza,
tek povremeno otvorčić se odškrine
i čudnovata trolova svetlost procuri.

Sažmi!

I udarci čekića u planinu stigoše
stigoše

stigoše
stigoše jedne prolećne noći u našu sobu
prerušeni u otkucaje srca.

Na godinu dana pre no što ću sklopiti oči
otposlaću vam četri himne o traženju Boga.

Ali to započinje ovde.
Pesma o stvarima bliskim.

O stvarima bliskim.

U nama je bojno polje
gde mi Kosti Smrti
vodimo bitku kako bismo oživele.

TUŽNA GONDOLA (BROJ 2)

I

Dva starca, tast i zet, List i Vagner, odsedoše kraj Kanala Grande,
zajedno sa onom nespokojnom ženom što se udade za kralja Midu,
koji sve što takne pretvara u Vagnera.
Zelena hladet mora nastanjuje podove palate.
Vagner je upadljiv, s dobro znanim profilom g. Panča, deluje iznurenije no pre,
lica nalik na belu zastavu.
Njihovi životi pretovarjuju gondolu, dvojica što se voze tamo i natrag, a jedan samo u jednom pravcu.

II

Raskriljuje se jedan prozor na palati i oni nenadanu promaju propratiše grimasama.
Napolju, na kanalu, smetlarska gondola pojavljuje se gonjena kratkim veslima dvojice razbojnika.
List pribeleži nekoliko akorda, toliko teških da ih je trebalo poslati
na ogled u mineraloški institut u Padovi.
Meteoriti!
Preteški za odmor, mogli su da tonu u doba buduća, ka godinama mrkih košulja.
Gondola je pretovarena kamenjem budućnosti.

III

Okca, probijena na 1990.

25. mart. Nemiri u Litvaniji.
Sanjao sam da posećujem ogromnu bolnicu.
Nigde osoblja. Svi behu pacijenti.

U istom snu, neka tek rođena devojčica
priča savršeno slovesno.

IV

Pored zeta, čovek već u godinama, List je moljcima izgrizen gransenjer.
To je neko prerušavanje.
Dubina, isprobavajući i odbacujući razne maske, izabrala je konačno jednu za njega.
Dubina, što bi da se usadi u ljudska bića, ne otkrivajući svoje.

V

Opat List je navikao da svoj kofer tegli i po vejavici i po suncu,
a kad mu sudnji čas odzvoni, niko ga neće zateći kraj stanice.
Blagi šum plemenitog pića baca ga u naručje zadatka.
Vazda je u poslu.
Dve hiljade pisama godišnje.
Učenik koji sto puta ima da ispiše pravilno istu reč pre nego što ga puste kući.
Gondola je pretovarena životom; prosta je i crna.

VI

1990. još jednom.

Sanjam: vozim uzaludno dvesta kilometara.
Sve se uvećava. Vrapci, krupni kao kokoši,
pevaju da uši probiju.
Sanjam: da crtam klavirske dirke
po kuhinjskom stolu. Sviram po njima, tiho.
Susedi dođoše da slušaju.

VII

Klaviru, što je za sve vreme izvođenja „Parsifala“ ćutao (ali slušajući pri tom), napokon bi dato da se oglasi.
Uzdisaji.. Dah što se krati..
Dok je svirao te večeri, List pritiskaše pedalu samog mora
tako da je njegova zelena snaga navirala kroz pod plaveći svaki božiji kamičak zgrade.
Dobro veče, dubino predivna!
Gondola pretovarena životom: jednostavna je i crna.

VIII

Sanjam: prvi dan mog školovanja, ali stižem dockan.
U razredu svi nose bele maske.
Nemoguće je dokučiti ko je učitelj.

Tokom 1882/83. godine List je posetio u Veneciji svoju kćerku Kozimu i njenog muža Riharda Vagnera. Nekoliko meseci kasnije Vagner umire. List u to vreme komponuje dve kompozicije za klavir koje će objaviti pod naslovom „Tužna gondola“.

BALAKIREVLJEV SAN (1905)

Crni koncertni klavir, bleštavi pauk
podrhtava ukotvljen sred svoje muzičke mreže.

U koncertnoj sali zvuci upravo dočaravaju zemlju
gde kamenje nije teže od kapi rose.

Ali Balakirev usred muziciranja zaspa
i usni san o carskoj kočiji.

Preko kaldrme je vozila
pravce u noć razgraktalih vrana.

Sedeo je sam u fijakeru, pogledao napolje
ali istovremeno i trčao pokraj kola.

Znao je da se putovanje baš odužilo
i njegov časovnik merio je već godine, ne sate.

Ukazivalo se polje na kom je stajao plug
no plug je bio ptica što pada.

Tu je i zaliv s lađom zaleđenom onde,
osvetljenom, s ljudima na palubi.

Kočija je klizila po ledu, točkovi
su se okretali neprestano šušteći, kao svila.

Omanji ratni brod „Sevastopolj“.
Bio je tamo. Posada pođe k njemu.

„Izbeći ćeš smrt ako umeš da sviraš.“
Pokazaše mu neobičan instrument.

Podsećao je na cev ili na fonograf,
ili deo neke nepoznate mašine.

Prestrašen i bespomoćan, shvatio je: beše to
naprava što pokreće bojne brodove.

Okrenuvši se najbližem marincu,
očajnički mahnu rukom i reče:

„Prekrsti se kao ja, učini to!“
Mornar je zurio žalosno poput slepca,

razmače ruke, glava mu klonu –
visio je k’o prikucan u vazduh.

Bubnjevi zagruvaše. Bubnjevi. Aplauz!
Balakirev se prenu iz sna.

Krilca aplauza lepršala su po sali.
Video je kako se čovek kraj klavira uspravlja.

Ulice su utonule u mrak zbog štrajka.
Kočije su vozile hitro kroz tamu.

Milij Balakirev (1837-1910), ruski kompozitor.

KRATAK PREDAH TOKOM KONCERTA NA ORGULJAMA

Orgulje prestaše da sviraju i u crkvi posta
samrtnički mirno nekoliko sekundi.
Kroz huku spoljnjeg saobraćaja dopre do nas
bruj nekih još većih orgulja.

Da, opkoljeni smo brundanjem vozila, što
mahnitaju oko zidova katedrale.
Spoljašnji svet curi poput nekog providljivog
filma i s uzajamno zaraćenim senkama u pijanisimu.

Kao da je pomešan s glasovima ulice, osluškujem
u tišini udarac mog bila,
čujem kruženje moje krvi, vodopad u meni što
se krije, s kojim svetom tumaram,

i s prisnošću svoje krvi i odsutnošću, poput
sećanja iz doba kada mi je bilo četri godine,
čujem kamion što prolazi i čini da
šestovekovni zidovi podrhtavaju.

Ništa ne može biti manje nalik na majčinski
zagrljaj, no ja sam ipak ovog časa derište
koje sluša udaljeni razgovor odraslih,
izmešane glasove pobednika i gubitnika.

Po plavim klupama sede razmešteni vernici.
A stubovi se uzdižu poput čudesnog drveća:
nigde korenja (samo zajednički pod), nigde krune
(tek zajednička tavanica).

Ponovo vaskrsavam san: stojim usred groblja,
sam. Svuda unaokolo svetli vres
oko dokle god seže. Koga čekam? Prijatelja.
Zašto ne dolazi? On je već ovde.

Polagano, smrt cedi svetlost odozdo, s tla.
Svetli vres postaje jako ljubičast –
ne, kupa se u dotle neviđenoj boji… i sve do
bledog svanuća kaplje između očnih kapaka

i probudio sam se pred tim nepokolebljivim
MOŽDA što me prati kroz ovaj klimavi svet.
A svaka njegova uopštena slika je isto toliko
nemoguća kao i planski nacrt bure.

Kod kuće je sveznajuća Enciklopedija, zaprema
čitav metar stelaže, ali ja sam navikao da se snalazim u njoj.
Svaki živi čovek je vlastita ispisana
enciklopedija, što u svačijoj duši narasta,

beležeći od rođenja i nadalje, stotine hiljada
stranica stisnutih čvrsto
ali još uvek s dosta vazduha između! poput
treperavog lišća u šumi. Knjiga čistog protivrečja.

Sve što je tamo zabeleženo menja se svakog
trena, slike se prepravljaju, reči trepere.
Moćni val kotrlja se uzduž čitavog teksta,
praćen sledećim valom, pa sledećim…

Izvor: Tomas Transtremer, Sabrane pesme, preveo Moma Dimić, Nolit, Beograd, 2003.

Pet pesama Tomasa Transtremera

PALATA

Uđosmo unutra. Ogromna jedna sala,
tiha i prazna, njena podna površina
nalik je na opustelo klizalište.
Vrata sva pozatvarana. Vazduh siv.

Slike na zidovima. Vide se
uzvrveli beživotni prizori: štitovi, vage,
ribe, telesa u borbenom grču
iz jednog onostranog gluvonemog sveta.

U toj pustoši izložena je jedna skulptura:
sam samcit sred sale stoji konj,
ali ščepan svom tom prazninom sprva
uopšte ga nismo primetili.

Slabije od šuma u školjci
čuše se zvuci i glasovi iz grada
što kruže ovim napuštenim prostorom
mumlajući i žudeći za nekakvom vlašću.

Takođe, nešto drugo. Nešto mračno
zastade pred pet pragova naših čula
ne prelazeći ih.
Pesak je curio u svaku od ćutljivih čaša.

Vreme je bilo da pođemo. Krenusmo
prema konju. Beše nalik na džina,
crn kao da je od gvožđa. Oličenje puke snage
što preosta kad gospodari odoše.

Konj je govorio: „Jedan sam Jedini.
Odbacio sam prazninu koja me je zajahala.
Ovo je moja štala. Ja rastem polako.
I zobljem tišinu ovde unutra.“

LUKOVI U ROMANSKOM STILU

U polumraku ogromne crkve u romanskom stilu tiskahu se turisti
Svod za svodom se otvara, sve ovo pogled ne obuhvata.
Plamičci nekoliko sveća titraju.
Zagrli me jedan anđeo bez lica
i šaputaše mi kroz čitavo telo:
„Ne stidi se što si čovek, ponosi se time!
U tebi unutra otvara se svod za svodom sve do u beskraj.
Ti nikad nećeš biti gotov, i tako to treba da bude.“
Zaslepljen od suza
istisnut bejah na osunčani uzavreli trg
skupa s gospodinom i gospođom Džons, her Tanakom i sinjorom Sabatini
i unutar svakog od njih otvarao se svod za svodom do u beskraj.

ESPRESO

Crna kafa koju služe u bašti
sa stolovima i stolicama sličnim insektima

To su skupocene destilovane kapljice
ispunjene istom moći kao Da i Ne.

Iz tamnih kafana je doneta
i ne trepćući u sunce gleda.

Na dnevnom svetlu tačka dobro zgotovljenog crnila
što se brzo razliva u ubledelom gostu.

To liči na one kapi crne dubine
kojih se ponekad dočepa duša,

podarujući dobro pripremljeni udar: Kreni!
Nadahnuće da otvoriš oči.

U DELTI NILA

Mlada žena zaplaka nad jelom svojim
u hotelu nakon dana provedenog u gradu
gde gledaše one bolne nesrećnike što puze i batrgaju se
i decu koja će zacelo umreti u bedi.

Ona i muž ispeše se u svoju sobu
koju vodom poprskaše da se pokupi prašina.
Bez mnogo reči legoše svako na svoj krevet.
Teškim snom ona zaspa. On ležaše budan.

U mraku vani grdna neka larma prođe.
Žamorenje, koraci, uzvici, kola, pesme.
Svaka nesreća božja. Bez konca i kraja.
I on usnu sunovraćajući se u Ne.

Sanjati otpoče. Plovio je morem.
Vrtlog se diže sred vode sive
i neki glas progovori: „Jedan postoji koji je dobar.
Postoji jedan kadar da vidi sve bez mržnje.“

SEĆANJA ME GLEDAJU

Junsko jutro, za buđenje prerano
ali odveć kasno još jednom da usniš.

Moraću da krenem među zelenilo prenaseljeno
sećanjima poglednom što me prate.

Inače ona sama su nevidljiva, stopljena
sa zaleđem, kameleoni savršeni.

Blizu su tako da ih čujem kako dišu
mada je poj ptica zaglušujući.

Izvor: Tomas Transtremer, Izabrane pesme, preveo Moma Dimić, Nolit, Beograd, 2001.