Dokumentarni film o Tomasu Transtremeru

 

Na vest o smrti švedskog pesnika i dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Tomasa Transtremera (1931-2015), prilažem kratak video o njegovom životu i radu. Takođe, u nastavku prilažem i njegovu kratku biografiju koju je sastavio njegov prevodilac na srpski jezik, Moma Dimić.

Mogu da zamislim mladog Transtremera na njegovom jednomesečnom krstarenju po Balkanu kako obeduje, usput, po kafanicama, u zelenilu voćnjaka, zadivljen orijentalnim izobiljem, darovima, oskudicama i sevdalinkama. Mogu da ga predstavim sebi zagledanog. I vidim ga gde se gura u prepune, uzvikane lokalne autobuse i kako, odveć radoznao, silazi na prvoj sledećoj stanici, privučen dimovima i gungulom nove varoši, zagonetne i nezaboravne: Ruma, Šabac, Banja Koviljača, Sarajevo, Kosovska Mitrovica! U Peći se Transtremer razboleo i nekoliko dana ležao u sobi u kojoj je bilo više od pedeset bolesnika. To je ono neizlečivo nizanje sećanja, niska lica i treptaja živog vazduha, bez kojih se, ma koliko bili tuđi i daleki, ne doseže presudna čistota govora, niti ijedna magična formula. – Moma Dimić, 1976.

Tomas Transtremer rođen je 15. aprila 1931. godine u Stokholmu, Švedska. Završio je gimnaziju u Stokholmu, onda diplomirao na Stokholmskom univerzitetu (s položenim ispitima iz istorije književnosti, istorije religije i psihologojie) 1956. godine. Radio je kao psiholog u popravnoj ustanovi za mlade delikvente. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Tomasa Transtremera o kompozitorima klasične muzike

9780241362822

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Tomasa Transtremera

Transtromer.jpeg

PALATA

Uđosmo unutra. Ogromna jedna sala,
tiha i prazna, njena podna površina
nalik je na opustelo klizalište.
Vrata sva pozatvarana. Vazduh siv.

Slike na zidovima. Vide se
uzvrveli beživotni prizori: štitovi, vage,
ribe, telesa u borbenom grču
iz jednog onostranog gluvonemog sveta.

U toj pustoši izložena je jedna skulptura:
sam samcit sred sale stoji konj,

ali ščepan svom tom prazninom sprva
uopšte ga nismo primetili.

Slabije od šuma u školjci
čuše se zvuci i glasovi iz grada
što kruže ovim napuštenim prostorom
mumlajući i žudeći za nekakvom vlašću.

Takođe, nešto drugo. Nešto mračno
zastade pred pet pragova naših čula
ne prelazeći ih.
Pesak je curio u svaku od ćutljivih čaša. Nastavite sa čitanjem