Жан-Мари Гистав Ле Клезио: „Дијего и Фрида“ (одломак)

patyjg: “Art not war ”

Дијего је срео Фриду први пут 1923, кад је почео да ради фреске које је наручило Министарство образовања за Препараторију, колеџу Мексико Ситију, у коме су се припремали будући студенти универзитета. Касније ће Дијего на свој начин испричати о овом догађају који је изменио цео његов живот и који се сматра најважнијим и у Фридином животу.

Док ради у амфитеатру Боливар, великој сали за пријеме која служи за концерте и позоришне представе намењене ученицима Препараторије, одјекнуо је подругљив глас који је долазио иза стубова: „Пази, Дијего, стиже Науи!“ – Науи Олин, то је Дијегов модел, а право име јој је Кармен Мондрагон; она је љубавница сликара Муриља, славног „доктора“ Атла, а и сама је сликарка. Лупе Марин, с којом је у то време живео Дијего, мора да је била веома љубоморна због лепе Науи. Следећег дана, док је управо сликао Науи Олин, Дијего чује исти подругљив глас: „Пази, Дијего, долази Лупе!“ Једне вечери, док ради на врху скеле а Лупе Марин седи у амфитеатру и везе, чује се глас иза врата, и одједном упада девојка као да ју је неко убацио у салу.

Дијего гледа зачуђено ову „девојчицу од десет, дванаест година“ (у ствари, она их тада има петнаест), у униформи гимназисткиње. „Изгледала је достојанствено, пуна самопоуздања, што је било врло необично; у њеном погледу горела је чудна ватра. Детиња лепота, али са већ развијеним грудима.“ Тако ће Дијего, причајући о свом животу између 1944. и 1957, говорити госпођи Гледис Марч о овом сусрету са Фридом. У даљој причи све се губи у магли сећања, све је у исти мах веродостојно и невероватно у овом првом сусрету одиграном као вољом судбине између детета-ђаволице, живе и лаке као играчица, несташне и озбиљне, и горостаса који прождире жене и страсно воли свој рад. Наставите са читањем

Kratka biografija Margerit Diras

Sećam se prisustva ruku na telu, svežine vode iz krčaga. Bilo je toplo, tako toplo da to sada ne mogu ni da zamislim. Ja sam ona koja se prepušta kupanju, on ne briše moje telo, nosi me, vlažnu, na poljski krevet – drvo glatko kao da je od svile, sveže – uključuje ventilator. Jede me snagom i blagošću koje me razlažu.

Margerit Dira, autorka pedeset sedam dela, među kojima su desetak romana, zatim knjige eseja, filmski scenariji i pozorišna dela, rođena je 1914. godine u Vijetnamu, u vreme kad je Francuska predstavljala veliku kolonijalnu silu u tom delu Azije. Svoje detinjstvo i mladost Dirasova će provesti u Sajgonu i uspomene iz ovog vremena ostaće nepresušni izvor njenog stvaralaštva.

Početkom tridesetih napušta Vijetnam, majku, učiteljicu u devojačkoj školi u Sadeku pored Sajgona, svoja dva brata, od kojih voli samo mlađeg, a starijeg mrzi („želela sam da ga ubijem“) i odlazi na studije u Pariz.

Prijatelji iz njenih predratnih pariskih dana, među kojima je i Edgar Moren, pamte je kao „devojku, moglo bi se reći skoro lepu, krako podšišane kose, u jakni kaki-boje, vojničkog kroja, uvek s cigaretom u ustima.“ Susreću je svuda: na ulicama VI arondismana kako deli partijske materijale i novine (kao što to već rade u drugim delovima Pariza Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr), u kafeu „Flora“ (ali još nezapaženu od para Bovoar-Sartr), u njenom stanu u ulici Sen Benoa na marksističkom kružoku na koji dolazi i Boris Vijan. Njen rad u Komunističkoj partiji Francuske potrajaće sve do početka pedesetih godina kad će, kao i mnogi drugi francuski intelektualci, izaći iz nje pošto su konačno shvatili Staljinovu politiku Informbiroa. Međutim, njena pripadnost svetu malih, „ljubav prema čistačima cipela“, neće prestati. Srešćemo je na barikadama 1968. godine.

Pisac koji nije upoznao ženu, koji nikad nije čitao knjige žena, koji možda nije nikad čitao knjige žena, pesme koje su pisale žene a koji, međutim, veruje da je napravio književnu karijeru, vara se. Nedopustivo je biti neupućen u slične stvari i biti idejni vođ sebi ravnima.

Kada je 1950. godine objavila svoj treći roman „Brana protiv Pacifika“, Margerit Diras je postala pisac o kome se govori, pisac koji je već sebi obezbedio mesto u istoriji novije francuske književnosti. U to vreme više ne postoji marksistički kružok u njenom stanu u ulici Sen Benoa, ali zato u njega redovno svraćaju i dalje njeni prijatelji Rejmon Keno, Žorž Bataj, Mišel Leiris, Žak Tati… Ona nastavlja da piše i objavljuje knjigu do dve godišnje. Nastavite sa čitanjem

Margerit Diras: „Alkohol“

Živela sam sama sa alkoholom po celo leto u Noflu. Ljudi su dolazili o vikendima. Tokom nedelje bila sam sama u velikoj kući, tu je alkohol dobio sav svoj smisao. Zbog alkohola odjekuje tišina i na kraju se zbog njega tišina zavoli iznad svega. Piti ne znači da obavezno želimo da umremo, ne. Ali ne može se piti bez pomisli da se ubijamo. Živeti sa alkoholom to je živeti sa smrću na dohvat ruke. Ono što sprečava da se ubijemo kad poludimo od alkoholnog pijanstva, jeste pomisao da kad smo jednom mrtvi, više ne možemo da pijemo. Počela sam da pijem o praznicima, na političkim skupovima, najpre čaše vina, a zatim viski. A zatim u četrdeset prvoj godini srela sam nekog ko je zaista voleo alkohol, ko je pio svakog dana, ali razumno. Veoma brzo sam ga premašila. To je trajalo deset godina. Do ciroze, povraćanja krvi. Prestala sam narednih deset godina. Bilo je to prvi put. Ponovo sam počela, a zatim sa još jednom prestala, ne znam više zašto. Zatim sam prestala da pušim, osim kad bih ponovo pila. Sad sam treći put prestala. Nikad nisam pušila opiju, ni hašiš. Svakog dana u toku petnaest godina „drogirala“ sam se aspirinom. Nikad se nisam drogirala. U početku sam pila viski, kalvados, ono što nazivam bljutavi alkohol, pivo, vrbenu iz Veleja – koja je, kako kažu, najgora za jetru. Na kraju, počela sam da pijem vino i nisam nikad prestajala.

Čim sam počela da pijem, postala sam alkoholičarka. Odmah sam pila kao alkoholičar. Ostavila sam sve iza sebe. Počela sam da pijem uveče, zatim sam pila u podne, zatim ujutru, zatim sam počela da pijem noću. Jedanput u toku noći, a zatim svaka dva sata. Nikad se nisam drukčije drogirala. Uvek sam znala da ako počnem sa heroinom, put ka kraju biće brz. Uvek sam pila sa muškarcima. Alkohol ostaje vezan za uspomenu na seksualno nasilje, on mu daje sjaj, nerazdvojiv je od njega. Ali duhovno. Alkohol zamenjuje čin uživanja, ali ne zauzima njegovo mesto. Seksualni manijaci uglavnom nisu alkoholičari. Alkoholičari, čak i oni „sa trotoara“, intelektualci su. Proleterijat koji je sad daleko intelektualnija klasa od buržoaske, ima u celom svetu sklonost ka alkoholu. Fizički rad je bez sumnje od svih čovekovih zanimanja onaj koji ga najdirektnije vodi ka razmišljanju, dakle, ka piću. Sagledajte dalje istoriju. Alkohol vas nagoni da govorite. To je duhovnost do ludila logike, to je razum koji pokušava do ludila da shvati čemu ovo društvo, zašto ovo Carstvo nepravde – i koje se uvek završava istim očajanjem. Pijanac je katkad nepristojan, ali retko bestidan. Nekad se razbesni i ubije. Ka suviše popijemo, vraćamo se na početak paklenog ciklusa svog života. Govorimo o sreći, kažemo da je nemoguća, ali znamo značenje te reči. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Margerit Diras

VOZ IZ BORDOA

Imala sam šesnaest godina. U to doba još sam izgledala kao dete. Bilo je to na povratku iz Sajgona, posle kineskog ljubavnika, u noćnom vozu, vozu iz Bordoa, oko 1930. godine. Bila sam s porodicom, s moja dva brata i majkom. Bile su, verujem, dve ili tri druge osobe u kupeu treće klase sa osam mesta, a bio je preko puta mene jedan mladić koji me je gledao. Morao je imati trideset godina. Moralo je biti leto. Uvek sam imala one svetle haljine iz kolonija i bose noge u sandalama. Nije mi se spavalo. Taj čovek me je ispitivao o porodici i ja sam pričala kako se živelo u kolonijama, o kišama, toploti, verandama, razlici u odnosu na Francusku, dugim šetnjama po šumama, o maturi koju ću polagati ove godine, o takvim stvarima, uobičajen razgovor u vozu kad iznosite celu svoju biografiju i biografiju svoje porodice. A zatim, odjednom, evo, primećujemo kako svi spavaju. Moja majka i braća zaspali su ubrzo posle polaska iz Bordoa. Govorila sam tiho da ih nen probudim. Da su me čuli kako pričam porodične priče, zabranili bi mi da to radim s pretnjama, urlicima. Govoreći tako sasvim tiho sa samim čovekom, uspavalo je to još trojicu ili četvoricu drugih putnika u kupeu. Tako smo bili budni samo taj čovek i ja. I tako je to počelo odjednom, u istom trenutku, tačno, i brutalno u jednom pogledu. U to doba, o tim se stvarima nije ništa govorilo, naročito u takvimokolnostima. Odjednom više nismo mogli da govorimo. Više nismo mogli ni da se gledamo, više nismo imali snage, kao gromom pogođeni. Ja sam kazala da bi trebalo da spavamo da ne bismo sutradan ujutro, po dolasku u Pariz, bili suviše umorni. On je bio pored vrata, ugasio je svetlo. Između njega i mene bilo je jedno prazno mesto. Legla sam na klupu, podvila noge i zatvorila oči. Čula sam kako otvara vrata. Izašao je i vratio se s pokrivačem iz voza, koji je raširio po meni. Otvorila sam oči da bih mu se nasmešila i rekla hvala. Rekao je: „Noću, u vozovima, gase grejanje i pred zoru je hladno.“ Zaspala sam. Probudila me je njegova nežna i topla ruka na mojim nogama; vrlo lagano ih je razdvajala i pokušavala da se domogne mog tela. Otvorila sam malo oči. Videla sam kako gleda ljude u kupeu, kako ih motri, da se plaši. Veoma sporim pokretom približila sam svoje telo k njemu. Stavila sam svoje noge uz njega. Dala sam mu ih. Uzeo ih je. Pratila sam zatvorenih očiju sve njegove pokrete. Najpre su bili spori, zatim su postajali sve usporeniji, zaustavljeni na kraju; prepuštanje uživanju, tako doživljenom da je on urliknuo. Nastavite sa čitanjem