Gijom Apoliner

dangerous2bliaisons2b2528192625292b-2bren25c325a92bmagritte2bby2bkonczakowski

U ANINOM VRTU

Zbilja smo živeli hiljadu sedamsto šezdesete
Je li to godina koju vi Ana odgonetate na toj kamenoj klupi

I kad bih ja na nesreću bio Nemac
Ali kad bih srećom bio pored vas
O ljubavi bismo maglovito govorili
Skoro uvek na francuskom
A vi biste držeći me podruku zaljubljeno
Slušali kako pričam o Pitagori
Misleći i na kafu koju ćemo popiti
Kroz pola sata

A jesen bi bila kao jesen ta
U žutikovini i u lozi sva

Ja bih se ponekad poklonio nisko
Plemkinjama punačkim i punim čeznuća

A samotan za dugih večeri
Srkao bih sporo natenane
Malvaziju i gusti tokajac
Obukao bih španjolsko odelo
Da išetam na cestu po kojoj
U kočijama stiže moja baka
Što odbija da nemački razume

I s mnogo mitologije pisao bih pesme
O vašim nedrima seoskom životu i gospama
Što tu blizu žive
A prebio bih često i svoj štap
Na leđima ponekog seljaka

Voleo bih da slušam muziku
Sladeći pri tom šunku

Kunem vam se kleo bih na nemačkom
Kad biste me zatekli kako ljubim posred usta
Onu riđu sluškinju

Vi biste mi oprostili u mirtovom gaju

Pevušio bih neko vreme
A onda bismo dugo slušali žamor sumraka

VEZE

Spone od krikova

Zvonjava preko Evrope
Obešena stoleća

Šine što vežu narode
Samo nas dvojica ili trojica
Nismo sputani nikakvim vezama
Dajmo ruke jedan drugom

Kiša žestoka što češlja dim
Spone
Spone otkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci-Prvosveštenici
I svi  koji se vole a jedna ih jedina veza spaja

Druge veze još krhkije
Beli zraci svetlosti
Spone i sporazumi

Pišem samo da bih veličao vas
Čula o čula draga
Dušmani sećanja
Dušmani želje

Dušmani kajanja
Dušmani suza
Dušmani svega što još uvek volim

POVORKA

Leonu Belbiju

Ptico mirna što obratno letiš ptico
Ugneždena u vazduhu
Na međi gde već blista naše tle
Sklopi donje kapke zemlja te zaslepljuje
Kad podigneš glavu

A i ja izbliza mračan sam i mutan
Magla kojom biva plam fenjera sputan
Ruka što na oči nenadno se stavlja
Svod što se između vas i svih svetlosti javlja
I ja ću se udaljiti obasjan usred senki
I nizova očiju mojih milih zvezda

Ptico mirna što obratno letiš ptico
Ugneždena u vazduhu
Na međi gde već blista moje sećanje
Sklopi donje kapke
Ni zbog sunca ni zbog zemlje
Nego zbog ovog dugog plamena što biva sve snažniji
Tako da će jednom postati jedina svetlost

Jednom
Jednom sam čekao samog sebe
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
Da najzad upoznam to biće koje sam ja
Ja koji poznajem druge
Poznajem ih pomoću pet čula i ponekih drugih
Da obnovim hiljade tih ljudi dosta mi je da im vidim stopala
Njihova panska stopala ili samo jednu njihovu vlas
Ili njihov jezik kad mi se prohte da budem lekar
Ili njihovu decu kad mi se svidi da budem prorok

Lađe brodovlasnika pero mojih kolega
Sitniš slepaca ruke gluvonemih
Ili pak zbog rečnika a ne zbog rukopisa
Pismo nekoga od preko dvadeset godina
Dovoljno mi je da osetim miris njihovih hramova
Vonj reka iz njihovih gradova
Miris cveća iz njihovih javnih parkova
O Kornelije Agripa miris jednog kučeta bio bi mi dovoljan
Da tačno opišem tvoje kelnske sugrađane
Njihove biblijske mudrace i ursulinsku povorku
Što te dovela do zablude o svim ženama
Dosta mi je da osetim okus lovora koji gaje da bih voleo ili se rugao
I da im dirnem odeću
Pa da kažem zimljivi su ili nisu
O ljudi koje poznajem
Dosta mi je da im čujem korake
Pa da jednom zauvek označim smer kojim su pošli
Dovoljni su mi svi oni da bih poverovao u svoje pravo
Da vaskrsavam druge
Jednom sam čekao samog sebe
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
I zanesenim korakom približiše se oni koje volim
A među njima nije bilo mene
Džinovi obrasli algama prolazahu kroz potonule
Gradove gde jedina ostrva behu kule
To more s mutnim sjajem svoje provalije
Teklo je kao moja krv što mojim srcem bije
Zatim se zemlja prekri mnoštvom plemena belih
I svi ljudi u rukama držali su ruže
Jezik što ga smišljahu ja od njih naučih
I njegove mi reči još i danas služe
Povorka je prošla a ja ne razlučih
Svoje telo iz nje Ti što nisu bili
Ja a što su redom tu nailazili
S komadićkom mene od tih su delića
Digli kulu gde su narodi se zbili
Tu nastadoh od svega ljudskog svih dela i bića
Vremena minula Preminula Bogovi koji meni
Dadoste život prolazan poput vas o seni
Pred praznom budućnošću odsad slep ja biću
Da bolje prošlost vidim što raste u mom biću

Mrtva su samo doba što još i ne postoje
Pored jarke prošlosti budućnost je bez boje
I bezoblična pored onog što savršeno
Predstavlja u celini i čin i učinjeno

OBLAČNO PRIVIĐENJE

Bilo je to uoči četrnaestog jula
Oko četri časa posle podne
Izašao sam na ulicu da vidim akrobate

Ti izvođači majstorija pod vedrim nebom
Postaju sve ređi u Parizu
U mojoj mladosti viđali smo ih mnogo više nego danas
Skoro svi su otišli u provinciju

Pođoh bulevarom Sen-Žermen
I na malom trgu između Sen-Žermen-de-Prea i Dantonovog spomenika
Naiđoh na akrobate

Gomila ih okružavaše nema i pomirena s čekanjem
Napravih sebi mesta u tom krugu da bih mogao sve videti
Golemi tereti
Belgijski gradovi što ih pruženom rukom podiže ruski radnik iz Longvija
Crna i šuplja đulad sa skrućenom rekom kao držaljem
Prsti što zavijaju cigaretu gorku i divnu kao život

Po tlu su bili prosuti mnogobrojni prljavi ćilimi
Ćilimi s naborima što se ne mogu ispraviti
A skoro posvuda behu boje prašine
Samo su ponegde ostale žute i zelene mrlje
Kao neka melodija što vas opseda
Vidiš li onog mršu divljačna izgleda
Kao proseda brada izbijaše mu pepeo predaka
Pa je tako na licu nosio čitavo svoje nasleđe
A činjaše se da mašta o budućnosti
Dok je mahinalno okretao vergl
Čiji se tromi glas čudesno jadao
Grakćući klokoćući i gluho stenjući

Akrobati se nisu micali
Najstariji je na sebi imao majicu čije je ljubičasto rumenilo bilo kao na licima onih jedrih devojaka koje već nagriza smrt

To rumenilo se naročito gnezdi u borama koje im često okružuju usta
Ili pored nozdrva
To je izdajničko rumenilo

Taj čovek je tako nosio na leđima
Odbojnu boju svojih pluća

Ruke ruke su svuda stražarile

Drugi akrobata
Bio je odeven samo u svoju senku
Dobro ga osmotrih
Ali njegovo mi lice sasvim izmiče
To je čovek bez glave

Najzad poslednji izgledaše kao protuva
Dobra propalica i ološ istovremeno
Sa svojim širokim pantalonama i kopčama za čarape
Zar svojom odećom nije sličio svodniku

Svirka umuknu i počeše pregovori s publikom
Koja novčić po novčić nabaca na ćilim sumu od dva i po franka
Umesto tri koliko stari beše odredio cenu predstave

Ali kad postade jasno da niko neće ništa više dati
Odlučiše da ipak počnu

Iza vergla se pomoli maleni akrobata odeven u plućno rumenilo
Sa kroznom na zglavcima i gležnjevima
On kratko kliknu nekoliko puta
I pozdravi razmičući ljupko podlaktice
Raširenih ruku
Zabacivši unazad nogu spreman da klekne
On pozdravi na sve četri strane
A kad se pope na jednu kuglu
Njegovo krhko telo pretvori se u finu muziku koja nijednog gledaoca ne ostavi ravnodušnim
Maleni duh bez ičeg ljudskog
Pomisliše svi
I ta je muzika oblika
Nadjačavala mehaničku svirku vergla
Koju oblikovaše čovek sa predačkim licem

Mali se akrobat prevrnu preko glave
S tolikom skladnošću
Da vergl zamuknu
A verglaš sakri lice u dlanove
U prste slične potomstvu njegove sudbine
Zamecima što mu izbijahu kroz bradu
Novi indijski kliktaji
Anđeoska muzika stabala
I dete iščeze
Akrobati ispruženim rukama podigoše krupnu đulad
I počeše žonglirati s teretom

Ali svaki je gledalac tražio u sebi čudesno dete
Stoleće o stoleće oblaka

MOST MIRABO

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći
Stojmo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Izvor: Gijom Apoliner, Red i pustolovina, preveo Nikola Bertolino, BIGZ, Beograd, 1974.

Šarl Bodler: „Albatros“

Albatros, c. 1937, plaster, 74 × 149 × 5,7 cm, Kunsthaus Zürich, bequest of Bruno Giacometti 2012

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Pesma pod rednim brojem dva u svim izdanjima zbirke „Cveće zla“. Prvi put objavljena u „Francuskoj reviji“ 10. aprila 1859.

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija.“

Posle engleske poezije, u kojoj je albatros, zahvaljujući Koleridžovoj pesmi „Stari mornar“ (1798) već imao značenje simbola, sa Bodlerom se i francuska poezija obogaćuje ovim simbolom neshvaćene i ismejane veličine. Iako se albatros javio u francuskoj poeziji pre Bodlera, Bodler ga je prvi načinio višeznačnim simbolom (svrgnuti kralj i smešna nakaza).

Preveo Nikola Bertolino

Slika: Đakometijeva skulptura Albatrosa iz 1937.

Šarl Bodler: Mačke

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKA (LI)

I
Po mome mozgu ide lako,
ko po svom stanu, jedna mila
mačka, i pitoma i čila.
Kad maukne, to čini tako

tanano da se jedva čuje;
al’ vazda, mazno il’ žestoko,
glasi se puno i duboko,
čarolijom mi dušu truje.

Taj glas rominja bićem mojim,
najtamniju dubinu pali,
ko blagoglasan stih me gali,
ko meleman napitak poji.

Svim zanosima raspolaže,
najsvirepija zla zaleči;
nisu potrebne njemu reči
da i najveće stvari kaže.

Ne, nema gudala što tiče
najtreperaviju strunu srca,
od koga ono tako grca,
od koga tako carski kliče,

ko što je tvoj glas, nepojamna
mačko nebesna, lepa tajno,
ti što ko anđeo si trajno
skladna i nežna i omamna!

II

Iz njenog krzna smeđe-belog
diže se miris sladak tako
da samo jednom nju dotakoh,
jednom, a on me prože celog.

Duh domaći je, veličanstvo
što sudi, vlada i ozari
u carstvu svom sve redom stvari;
ili je vila, il’ božanstvo.

Kad mi oči zanesene,
vezane za lepotu njenu,
od tog magneta najzad skrenu
i zagledaju u dno mene,

ja vidim sjanje neobično,
zenice njene proplamsale,
živa svetlila i opale
koji me motre nepomično.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKE (LXVI)

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi maraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Prevod: Nikola Bertolino

Slike: Endre Penovác

Šarl Bodler: „Sablast“

Ko anđeli žarkih zena
Bešumno ću ja, o snena,
Do kreveta tvoga doći
Sa senama gluhe noći.

Poput mesečine blede
Moj poljubac biće leden;
Milovaću te ko zmija
Što se oko rake svija.

A kad stigne zora siva,
Prazno mesto gde uživah
Mrznuće te lednim dahom.

Kao drugi nežnostima,
Nad tobom, nad tvojim snima,
Ja hoću da vladam strahom!

Prevod: Nikola Bertolino

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Hajnrih Fisli: „Noćna mora“, 1790.

Dokumentarni film o Arturu Rembou i hronologija pesnikovog života

Ovaj film desetominutni je sled fotografija koje svedoče vreme i mesta Remboovog stvaranja. U pitanju su slike druge polovine 19. veka, slike bulevara, kafea, ljudi na ulici, scene slične onima koje su inspirisale impresionističke umetnike.

Poeziju koju možete čuti u videu čita Džoan Baez. Muzika kojom je njen glas praćen pokušava da oformi atmosferu doba u kome se Rembo formirao. Francusko-pruski rat, boemski dani u Parizu, Londonu i Briselu, poznanstvo sa Verlenom.

HRONOLOGIJA ŽIVOTA ARTURA REMBOA

1854. 20. oktobra – Rodio se Artur Rembo u Šarlvilu, Ardeni.

1860. Rodila se njegova sestra Izabela.

1865. Oktobra – Rembo ulazi u šarlvilsku nižu gimnaziju.

1869. S pesmom Jugurta, dobija prvu nagradu za latinske stihove na akademskom konkursu; piše Novogodišnji poklon za siročad.

1870. Učenik prvog razreda više gimnazije. Profesor mu je Žorž Izambar. 24. maja piše Teodoru de Banvilu (u pismu se među ostalim pesmama nalazi i Credo in Unam, kasnije nazvana Sunce i put).

1870. 29. avgusta – Prvo bekstvo. Rembo je 31. avgusta uhapšen na pariskoj severnoj stanici. Na njegov poziv oslobađa ga Žorž Izambar, koji ga vodi k sebi, u Due, a zatim ga vraća u Šarlvil. Deset dana kasnije, 7. oktobra, Rembo ponovo beži, peške, preko Fimea, Šarloa, Brisla, do Duea. Usput piše Zloću, U Zelenoj krčmi, Moje boemstvo, itd. Majci ga vraćaju žandarmi.

1871. 25. februara – Treće bekstvo, vozom do Pariza. U prestonici Rembo ostaje petnaestak dana.

1871. 15. maja – Rembo iz Šarlvila šalje Polu Demeniju „Pismo vidovitog“. U toku leta piše Polu Verlenu i krajem septembra ide k njemu u Pariz. Glavna dela posle maja su mu Pijani brod i Pesniku povodom cveća. U Parizu posećuje Verlena, Žana Rišpena, Karža, Kabanera, Forena, itd.

1872. Marta, Rembo boravi u Ardenima. Maja i juna ponovo se nalazi u Parizu. Tokom proleća napisao je svoje najlepše pesme – Sećanje, Zlatno doba, Majske barjake, Mihajla i Hristinu, itd. Jula, odlazi sa Verlenom iz Pariza za Belgiju. U septembru dva prijatelja stižu u London, ali se Rembo malo pre Božića vraća u Šarlvil.

1873. Ponovo u Londonu do aprila. Zatim u Rošu, gde počinje rad na Boravku u paklu.

1873. 27. maja – Rembo se s Verlenom vraća u London. 3. jula ovaj poslednji odlazi u Brisel, gde mu se Rembo pridružuje 7. jula. Desetog jula Verlen ranjava Remboa revolverskim hicem. Hapšenje Verlena. Rembo se vraća u Roš, gde završava pisanje Boravka u paklu. Knjiga se štampa kod Pota, u Brislu. Na jesen Rembo se nastanjuje u Parizu.

1874. Rembo je od proleća u Londonu sa pesnikom Žermenom Nuvoom. Tu će ostati skoro čitavu godinu; tu bez sumnje piše najveći deo Iluminacija.

1875. Januara boravi u Štutgartu, kao domaći učitelj. Verlen ga posećuje početkom marta. U maju stiže peške u Italiju. Boravi u Milanu. Vrativši se na jesen u Šarlvil, Rembo nastavlja učenje jezika (španski, arapski, italijanski).

1876. Rembo stupa u holandsku kolonijalnu armiju. Vode ga u Bataviju, ali on dezertira i vraća se u Francusku.

1878-1879. Rembo je na Kipru, kao šef gradilišta blizu Larnake.

1880. Novi boravak na Kipru. Kasnije traži posao „u svim lukama Crvenog mora“. Novembra u Adenu potpisuje ugovor sa Vianejom i Bardijem. 13. decembra stiže u ispostavu u Hararu.

1881-1890. Bavi se trgovinom i istraživanjem u Hararu.

1886. U časopisu Vog, nesumnjivo bez Remboovog znanja, objavljene su Iluminacije (I do XXXVII)

1891. 8. juna – Rembo se vraća iz Afrike i stupa u bolnicu Konsepsion u Marselju, pošto mu je bolesna desna noga. Amputacija. Od kraja juna do 23. avgusta: poslednji boravak u Ardenima.

1891. 10. novembra – Rembo umire u bolnici Konsepsion u Marselju.

Izvor: Iv Bonfoa, Rembo, njim samim, preveo Nikola Bertolino, Vuk Karadžić, Beograd, 1966.

Dva pisma Artura Remboa

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem.

Sada bekrijam koliko god mogu. Zašto? Hoću da budem pesnik i radim na tome da budem vidovit: vi to nećete nimalo razumeti, a ja gotovo ne bih umeo ni da vam objasnim. Reč je o tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih čula. Patnje su ogromne, ali treba biti jak, treba biti rođeni pesnik, a ja sam shvatio da sam pesnik. To nikako nije moja greška. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi kazati: mišljen sam. Oprostite za igru reči.

JA, to je neko drugi. Utoliko gore po stablo koje se smatra violinom; ja fućkam na bezveznjake koji se preganjaju oko nečega o čemu nemaju ni pojma.

Vi za mene niste nastavnik. Dajam vam ovo: da li je to satira, kao što biste vi rekli? Da li je to poezije? U svakom slučaju, to je fantazija. Ali preklinjem vas, nemojte podvlačiti ni olovkom, a ni mišlju previše.

Namučeno srce

Tužno mi srce na krmi bali,
…………………………….

Nije da to ništa ne znači.

ODGOVORITE MI: kod g. Deverijera, za A. R.

Srdačno vas pozdravlja
ART. REMBO

________________________________________________________________________________________

PISMO POLU DEMENIJU

Šarlevil, 15. maja 1871.

Odlučio sam da vam priredim sat nove literature. Počinjem odmah jednim aktuelnim psalmom:

Pariska ratna pesma
…………………………………

Evo proze o budućnosti poezije.

Sva klasična poezija svodi se na grčku poeziju, taj skladni Život. Od Grčke do romantičarskog pokreta, u srednjem veku, ima učenih ljudi, stihotvoraca. Od Enijusa do Turoldusa, od Turoldusa do Kazimira Delavinja, sve je rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbroja idiotskih generacija: Rasin im je čist, snažan, velik. Da su rasturili njegove rime, pomešali njegove polustihove, Božanska Budala bi danas bila nepoznata kao i ma koji pisac Porekla. Nakon Rasina igra se ubuđala. Trajala je dve hiljade godina!

Nije to ni šala ni paradoks. Razum mi za ovo što tvrdim daje toliko sigurnosti, koliko ne bi nikad moglo da bude gneva u nekom pripadniku Mlade Francuske. Uostalom, neka se novi do mile volje gnušaju predaka: kod svoje kuće smo i imamo vremena.

Romantizam nije nikad bio valjano ocenjen; ko bi ga ocenio? Kritičari!! Romantičari, koji su tako dobar dokaz da pesma tako retko biva delo, to jest ispevana i shvaćena kao misao pevača?

Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam ga: dodirnem živu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne na scenu.

Da su stari glupani pronašli nešto više od lažnog značenja svoga Ja, mi danas ne bismo morali da pometemo te milione kostura koji već celu večnost gomilaju proizvode svog ćoravog duha, i zato galame da su stvaraoci!

U Grčkoj, rekoh, stihovi i pesničko nadahnuće ritmuju Akciju. Docnije će muzika i rime postati igra, odmor. Proučavanje te prošlosti očarava ljubopitljivce: mnogi nalaze uživanje u obnavljanju tih starina: to baš i jeste za njih. Sveopšti razum je uvek rađao svoje ideje na sasvim prirodan način; ljudi su skupljali jedan deo tih plodova mozga; prema njima se delovalo, o njima su se pisale knjige: stvari su tako tekle jer čovek nije sam sebe obrađivao, jer se još nije probudio, ili još nije bio u potpunosti velikoga na. Bilo je funkcionera, pisaca, ali autor, stvaralac, pesnik, takav čovek nikad nije postojao!

Ono što čovek koji hoće da bude pesnik mora pre svega ostalog da prouči jeste njegova sopstvena i potpuna svest; on istražuje svoju dušu, on je nadzire, iskušava je, izučava je. Čim je upozna, on treba da je neguje; to izgleda jednostavno: u svakom se mozgu izvršava izvestan prirodni razvoj; toliki egoisti proglašavaju sebe za autore; drugi pripisuju sebi svoj duhovni napredak! Ali, stvar je u tome da svoju dušu treba učiniti čudovišnom: poput trgovaca decom, nego šta! Zamislite čoveka koji sebi po licu sadi i neguje bradavice.

Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.

Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sam sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, i vrhovni Učenjak! Jer on stiže do neznanog! Jer je više nego iko usavršio svoju ionako bogatu dušu! On stiže do neznanog, i kad bi na kraju čak i poludeo i izgubio moć shvatanja svojih vzija, on ih je ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz nečuvene i nenazovljive stvari: doći će drugi strahoviti radnici i nastaviće na onim horizontima na kojima se on srušio!

– Nastavljam posle šest minuta. –

Umećem ovde drugi psalam, van teksta: slušajte ga s blagonaklonošću, i svi će biti opčinjeni. Gudalo mi je u ruci, počinjem:

Moje male dragane
………………………………

Eto. Kad se ne bih bojao da će vas koštati još 60 centi poštarine, ja, izgubljena sirota koja već sedam meseci nije videla marijaša! – znajte da bih vam poslao svoje Pariske ljubavnike, sto heksametara, Gospodine, i svoju Smrt Pariza, dvesta heksametara!

– Nastavljam:

Pesnik je, dakle, zaista kradljivac plamena.

On je odgovoran za čovečanstvo, čak i za životinje; on mora postići da se njegovi pronalasci mogu osetiti, opipati, čuti; ako ono što on donosi od tamo ima oblik, on daje oblik; ako to nema oblik, on daje bezobličnost. – Pronaći neki jezik; – Uostalom, pošto je svaka reč ideja, doći će doba sveopšteg jezika! Treba biti akademik, mrtviji nego fosil, pa napraviti rečnik, bilo kog jezika. Slabići koji bi počeli da razmišljaju o prvom slovu abecede brzo bi svršili u ludnici!

To će biti jezik duše za dušu, koji će sažimati sve, mirise, zvuke, boje, kojim će misao kačiti i povlačiti misao. Pesnik će određivati količinu neznanog koje se u njegovo vreme budi u sveopštoj duši: on će pružati više od formule svoje misli, od tumačenja svog puta k Napretku! Kad ogromnost postane norma prihvaćena od svih, on će zaista biti umnožitelj napretka!

Kao što vidite, ta budućnost će biti materijalistička. Ta poezija, uvek puna Ritma i Harmonije, biće stvorena da ostane. U suštini to će opet biti pomalo grčka poezija.

Kao što su pesnici građani, tako će i večna umetnost imati svoj delokrug. Poezija više neće ritmovati akciju: ona će prednjačiti.

Ti pesnici će postojati! Kad beskrajno ropstvo žene bude skrhano, kad ona bude živela za sebe i sobom, kad joj muškarac, dosad tako gnusan, pusti na volju, ona će takođe biti pesnik! Žena će pronalaziti neznano! Da li će se svet njenih predstava razlikovati od naših? Ona će pronalaziti čudne, neizmerne, odbojne, divne stvari; mi ćemo ih primiti, mi ćemo ih svatiti.

A dotle, tražimo od pesnika novo, nove ideje i forme. Svi koji su ovladali veštinom uskoro će poverovati da su udovoljili ovom zahtevu. Ali nije reč o tome!

Prvi romantičari bili su vidoviti ne uviđajući to previše: obrađivanje njihovih duša počelo je slučajno: napuštene, ali naložene lokomotive, koje se neko vreme drže šina. Lamartin je ponekad vidovit, ali sputan starom formom. Igo, previše tvrdoglav, ima dosta viđenog u svojim poslednjim knjigama. Jadnici su prava poema. Pri ruci su mi Kazne: Stella je otprilike merilo onoga što Igo vidi. Suviše ima Belmontea, Lamnea, Jehova i stubova, starih crknutih strahota.

Mise je sto puta zaslužio da ga se gnušamo mi bolne generacije obuzete vizijama, pogođene njegovom anđeoskom lenjošću! O! bljutave priče i poslovice! o noći! O Rolo, o Namuno, o Peharu! Sve je francusko, što će reći u najvećoj meri mrsko; francusko, ne parisko! Eto još jednog dela tog mrskog duha koji je nadahnuo Rablea, Voltera, Žana Lafontena! s komentarima g. Tena! Prolećnog li duha Miseovog! Ljupke li njegove ljubavi! Eto slikarstva na gleđi, čvrste poezije! Francuska poezija će još dugo biti predmet uživanja, ali u Francuskoj. Svaki bakalski kalfa je u stanju da raspali jednu tiradu kao iz Role, svaki blagoslov nosi pet stotina takvih rima u skrovitosti svoje beležnice. U petnaestoj godina ta ponesena ostrašćenost budi pohotu mladića, u šesnaestog oni se već zadovoljavaju da o njoj recituju iz srca; u osamnaestoj, u sedamnaestoj čak, svaki gimnazijalac koji za to ima mogućnosti – pravi svog Rolu, piše svog Rolu! Neki možda i umiru od toga. Mise nije bio ni za šta: bilo je vizija iza tkanja zavese: on je zatvorio oči. Kočoperni Francuz, koga su iz krčme dovukli na gimnazijsku katedru, taj lepi mrtvac je mrtav, i odsada prišteđujemo sebi trud da ga budimo svojim gnušanjem!

Kasniji romantičari su veoma vidoviti: T. Gotje, Lek. de Lil, T. de Banvil. Ali pošto nadziranje nevidljivog i slušanje nečujnog nema ničeg zajedničkog sa oživljavanjem duha mrtvih stvari, Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog. A ipak, on je živeo u  suviše umetničkoj sredini, i njegova forma koju toliko hvale često je kržljava: pronalaženje neznanog zahteva nove forme.

Naviknuta na nove forme, među bezazlenima, A. Renoom, koji je napravio svog Rolu; L. Grandeom, koji je napravio svog Rolu; Galima i Miseima, Ž. Lafnestrom, Koranom, Kl. Poplenom, Sularijem, L. Salom, među učenicama, Markom, Ekarom, Terjeom; među mrtvacima i glupacima, Otranom, Barbjeom, L. Pišaom, Lemoanom, braćom Dešan i Dezesar; među novinarima, L. Kladelom, Roberom, Lizaršom, Ks. de Rikarom, među zanesenjacima, K. Mandesom; među boemima, ženama, talentima, Leonom Dijerksom, Sili-Pridomom, Kopeom, nova škola, zvana parnasovskom, ima dva vidovita čoveka, Albera Meraa i Pola Verlena, jednog istinskog pesnika. Eto. Tako ja radim na tome da postanem vidovit. I završimo jednom pobožnom pesmom.

Čučanja
……………………………..

Bićete dostojni prezrenja ako mi ne odgovorite: brzo, jer ću možda za osam dana biti u Parizu.

Do viđenja,
A. REMBO

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Crteži: Verlenovi crteži Remboa iz 1872. i 1875.

Artur Rembo: „Noć u paklu“

Jean Louis Forain - Rimbaud, 1872

Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisano. Požuri, đavole!

Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne?

Plemenite ambicije!

I to je još život! – Ako je osuda večita! Čovek koji želi da se obogalji zaista je osuđen, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle i jesam u njemu. Tako se ostvaruje veronauka. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste izazvali moju nesreću; izazvali ste i svoju. Siroto nevinašce! – Pakao ne može da napadne pagane. – To je još uvek život! Slasti prokletstva biće docnije još dublje. Hoću zločin, brzo, neka padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.

Ćuti, ali ćuti… Sramno je to prebacivanje ovde: Satana koji tvrdi da je plamen gadan, da je moj bes užasno glup. Dosta! Dosta s tim zabludama što mi ih šapuću, s tom magijom, lažnim mirisima, detinjastom muzikom. – Kad pomislim da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odrešito, spreman sam za savršenstvo… Oholost. – Koža na mojoj glavi sasušuje se. Milost! Gospode, bojim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero na stenama, mesečina, kad je zvonik izbijao dvanaest.. Đavo je tada na zvoniku. Marijo! Sveta device! Užasava me moja glupost.

A tamo dole, zar nisu sve to čestite duše, koje mi žele dobro. Dođite… Imam nekakav jastuk na ustima, one me ne čuje, to su aveti. Uz to, niko nikad ni ne misli na drugoga. Neka se ne približuju. Ja mirišem na izgoretinu, bez sumnje.

Priviđenja su bezbrojna. To je zaista ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. Ćutaću o tome: pesnici i vidoviti ljudi mogli bi da budu ljubomorni. Ja sam hiljadu puta bogatiji od najbogatijih, budimo škrti kao more.

A! gle! časovnik života upravo se zaustavio. Ja više nisam na svetu. – Bogoslovlje je zaista ozbiljno, pakao je sigurno dole – a nebo gore. Zanos, mora, spavanje u plamenom gnezdu.

Koliko u pažnji polja ima zluradosti… Satana, Nečastivi, trči sa divljim semenkama… Isus ide preko purpurnih kupina, ne savijajući ih… Isus je hodao po razljućenim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i smeđih vitica, uz bok smaragdnog vala…

Ja ću skinuti veo sa svih tajni: s tajanstvenosti verskih ili prirodnih, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama.

Slušajte!

Ja posedujem sve darovitosti! – Ovde nema nikoga i nekog ima: ne bih hteo da rasipam svoje blago. – Da li neko želi crnačke pesme, ili plesove hurija? Želi li neko da iščeznem, da uronim u potragu za prstenom? Želi li neko? Praviću zlato, lekove.

Poverite se, dakle, meni; vera daje olakšanje, vodi, isceljuje. Dođite svi – čak i mala deca – da vas utešim, da se za vas raspe neše srce – čudesno srce! – Siromasi, radnici! Ja ne tražim molitve; dovoljno mi je vaše poverenje da bih bio srećan.

– I mislimo na sebe. Ja zbog ovoga ne žalim mnogo za svetom. Imam sreću da ne patim više. Moj život je bio samo slatka ludost, to treba žaliti.

Koješta! Nakreveljimo se što bolje možemo.

Zaista, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog zvuka. Moje čulo opipa je iščezlo. Ah! moja kulo, moja Saksonijo, moja vrbova šumo! Večeri, jutra, noći dani.. što sam umoran!

Morao bih da imam svoj pakao za gnev, svoj pakao za oholost – i pakao milovanja; koncert paklova.

Umirem od umora. To je grob, ja odlazim k crvima, o užase nad užasima! Satano, lakrdijašu, ti hoćeš da me rastopiš svojim čarolijama. Ja tražim. Ja tražim! udarac vila, kaplju plamena.

Ah! opet se popeti u život! Ošinuti očima naše nakaznosti. I onaj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, okrutnost sveta! Bože moj, smiluj se, sakrij me, držim se suviše loše! – Ja i jesam i nisam sakriven.

To je plamen koji se propinje sa svojim osuđenikom.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Jean-Louis Forain (1852-1931)

Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

JEDNIM OKOM

Jednim jedinim okom
videli smo svetove
tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola –
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih golubica
nije sprečio veličanstveni let
naše ravnodušnosti.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

DOLAZAK BUJICE VODA

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
jer reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

NEPOMIČNE I SJAJNE

Nepomične i sjajne
gledahu tvoje daleke oči
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen
na oblik tvoje glave,
tvojih ramena,
tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh
tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo
Niti će mi išta drugo nedostajati
Bila sam bogatija od celog sveta!

RASPLELA SAM DUGE KOSE

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat…
I sada –
kome da pišem?.

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene
ovaploćenja čini i potajnog milovanja
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom
sa grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

SPALIĆEMO MESEC

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da suzdržimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života.
Ni hitra
ni spora neće biti.
Biće sama.
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.

U MOJOJ SVESTI

U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

HTELA BIH DA TE VOLIM

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta –
bez vremena i prostora –
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Pesme Milene Bavlović Barili sa italijanskog i francuskog jezika preveo je Nikola Bertolino. Prevodi su prvi put objavljeni u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, Život i delo, „Prosveta“, Beograd, 1966, a kasnije preneti u katalogu retrospektivne izložbe 1979, kao i u monografiji istog autora Milena Pavlović Barili, Požarevac, 1990. i zbirci njenih pesama koju je pod naslovom Poezija priredio Milisav Milenković, a objavio Verzal-press, Beograd, 1998. Pesme sa španskog objavljene su u prevodu Radivoja Konstantinovića, jedino u zbirci Poezija.

U periodu od decembra 1934. do februara 1936. godine Milena Pavlović Barili je objavila 17 pesama i dva crteža u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). Ona je napisala ukupno oko 60 pesama na četri jezika, i to, pored na srpskom, isključivo na romanskim jezicima – 17 na italijanskom, 7 na francuskom i 14 na španskom jeziku. Na taj način usitnila je svoje pesničko delo i onemogućila da ono pripadne nekoj od ovih književnosti. Verovatno je ipak da nije ni nameravala da stvori sistematičan pesnički opus, već da je pesme pisala iz unutrašnje potrebe, odnosno da bi izrazila trenutna osećanja, zbog čega su joj zvučnost i kolorit jezika na kojima je pisala bili značajniji od složenosti značenja, semantičkih igara, ili eksperimenta u jeziku.

Ritam i melodija ovih stihova grade jednoličan, ljuljuškav tok, a pesničke slike se spajaju kao kod simbolista – ne toliko na osnovu uobičajene upotrebe reči i logike koliko prema njihovoj psihološkoj rezonanci i ličnim analogijama. Kao i slike koje su im prethodile, i pesme objavljene 1934. godine odnose se na melanholična raspoloženja, na inhibicije, nemogućnost pokreta, stanja ni života ni smrti čoveka koji pati zbog osećajne ambivalentnosti. Pošto je osećanje okeanske praznine glavni sadržaj ove poezije, umetnica nalazi za njega odgovarajuću formu u labavo vezanim rečima koje naizgled slobodno dolaze jedna za drugom.

Izvor: Olivera Janković, Milena Pavlović Barili, Topy, Vojnoizdavački zavod, Znamenje, IK Prometej, Galerija Milene Pavlović Barili, Beograd, 2001.

Slika: Milena Pavlović-Barili, Slikarka sa strelcem, 1936.

Šarl Bodler: „Labud“ (Jedna pariska skica)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

LABUD

Viktoru Igou

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
– Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
– Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);

Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.

Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše,

Ja videh labuda. Po pločniku, punom
Rupa, iz kaveza bežeći zacelo,
Vukao je teški trup i perje belo.
Kraj bezvodnog jarka, s otvorenim kljunom

I s jezerom rodnim u srcu turobnom,
Ptica je upala krila u prašini,
Preklinjući: „Grmi, grome! Kišo, lini!“
Vidim to nesrećno, mitsko biće kobno

Gde, poput junaka Ovidijevoga,
K nebu, što se hladno, ironično plavi,
Žednu glavu diže i vrat vijugavi,
Kao da bi htelo da optuži boga!

2.

Pariz je drugčiji, ali moja seta
Ista je! Predgrađa, skele, zdanja snena,
To su sve simboli mog dubljeg sveta,
A moja sećanja teža su od stena.

Tako pred tim Luvrom progoni me slika:
Moj labud, s krilima što prašinu mlate,
Poput uzvišeno smešnog izgnanika,
Žrtve virepog sna! pa mislim na te,

Andromaho, na te što pade u šake
Ohologa Pira, poput prostog plena,
Što se, vaj! zanosiš iznad prazne rake,
Hektoru udova, Helenosu žena!

Mislim na crnkinju sušičavu, svelu,
Što iz našeg blata, okom punih snova
Traži za zidinom magluština vrelu,
Ponosnu Afriku, stabla kokosova;

Mislim na nestalog što se naći neće
Nikada! Na svakog što se suzom poji,
Na siročad što se suši kao cveće,
Na sve koje patnja ko vučica doji!

Tako, kad u duhu mom, toj šumi gustoj,
Davna Uspomena trubi poput roga,
Mislim na mornare na ostrvu pustom,
Na bića poklekla, slaba… i još mnoga!

Preveo Nikola Bertolino

LABUD (Le Cygne)

Pesma je prvi put objavljena 22. januara 1860. u Ćaskanju.

Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:

„Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima… Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate…“

Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:

„Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj Labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera Gob. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima uostalom punim drhtaja i trzaja.“

Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje. (To je vreme velikog urbanističkog preobražaja Pariza).

Zanimljivo je da je čitava pesma izgrađena od dva glavna elementa: viđenog prizora labuda na pločniku (uporediti sa Albatrosom!) i grčkog mita od Andromahi, tačnije Vergilijeve varijante ove priče (u trećoj knjizi Eneide, trojanska zarobljenica Andromaha, Hektorova udovica, postaje supruga Helenova; u čežnji za rodnim krajem ona jednom potoku daje ime Simois sećajući se reke iz svog zavičaja).

Strofa 7. – Aluzija na sledeći stih iz Ovidijevih Metamorfoza: „Dao je (tvorac) čoveku lice nebu okrenuto da bi pravo u njega gledati mogao (I, 85).

Strofe 11. i 12. – Zbog saosećanja sa patnjama poniženih i obespravljenih izraženog u ovim strofama, Savremena revija je odbila da štampa ovu Bodlerovu pesmu.

Tekst priredio i komentare napisao dr Radivoje Konstantinović.

Slika: Félix Bracquemond, nerealizovana naslovna strana zbirke „Cveće zla“.

Pet pesama Artura Remboa

PIJANI BROD

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđa obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.

Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudokožih pantera se jave
U cveću; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!

I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!

Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!

O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od sveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…

Skoro otok, njišući bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;

Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;

Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Ptica zlatnih bezbroju, Snago novog veka?

No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!

Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malaksalost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađa-robijašnica strahovite oči.

 

SAMOGLASNICI

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rođenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; – E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
– Omega, Očiju moćnih modri zraci!

 

SPAVAČ U DOLU

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.

Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.

S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Oktobra 1870.

 

MOJE BOEMSTVO (FANTAZIJA)

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.
Bejah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište.
A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,

Te, uz put sedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,

Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, k’o na liri, žice
Ranjenih mi crevlji – stopu pored srca!

 

ORMAN

Taj rezbareni orman, sav u hrastovini,
Naliči na stare, dobroćudne ljude,
A kad je otvoren, prosipa u tmini
Mirise što zanos poput vina bude.

U njega se mnoštvo starudija strpa,
Mirišljavog rublja il’ marama baka
S likom čudovišta, zatim starih krpa
Ženskih ili dečjih, uvelih čipaka.

– Tu i medaljona ima, i portreta,
Traka kose; tu je miris suvog sveta
Sa kojim kao da miriše i voće.

– O drevni ormane, tebi je poznata
Mnoga priča koju ispričati hoćeš
Kad škripeći širiš svoja crna vrata.

Oktobra 1870.

 

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Crtež: Pablo Pikaso, Portret Artura Remboa, 1960.

Artur Rembo: „Alhemija reči“

Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.

Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.

To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.

Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?

Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,
Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba!
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.

Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.
Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.

Plačuć, videh zlato – i ne mogoh piti.

_____

U četri zorom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.

A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
Za mišice posla ištu
Drvoseče.

U Pustinji bilja snažno
Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.

Za Radnike – podanike
Vavilonskog kralja – sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.

O ti, Kraljice Pastira,
Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.

Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči.

Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.

Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči!

Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva!

Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama:

Pesma sa najviše kule

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

K’o livada koja šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlaćena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena.

„Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina..“

Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti!

Glad

Kad bih nešto jesti hteo,
Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.

Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.

Jedi šljunak što se sitni,
Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!

_____

Vuk urlaše ispod krošnje
I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.

Čeka zelen, zrelo voće
Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.

O nek zaspim kao žrtva
Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kedronom smešu stvara!

Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz:

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanog plama.

Moja večna dušo,
Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I u danu što žari.

Spona ljudskih mnjenja
I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.

Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.

Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozgra.

Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. – Tako sam voleo jednu svinju.

Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila – ludila zbog kojeg se biva zatvaran – mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem.

Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do granice sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.

Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.

Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla – ad matutinum, pri Christus venit – u najmračnijim gradovima:

O zamkovi, o doba prešna,
Koja je duša nepogrešna?

Ja svrših magijski nauk sreće
Kojoj uteći niko neće.

Neka joj svako pozdrav kliče
Kad galski pevac kukuriče.

Ah! pa ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.

Taj urok napore mi ruši,
Caruje u mom telu, duši…

O zamkovi, o doba prešna!

Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.

O zamkovi, o doba prešna!

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Reginald Gray, Portret Artura Remboa, 2011.

 

Putnik Igo

Related image

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Gistav Flober (str. 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru.

Floberovi zanosi nisu jenjavali ni deset godina kasnije. Iz Kroasea, petnaestog jula 1853, Flober upućuje pismo svom idolu egzaltirano i u zanosu. Pismo je odraz divljenja, poštovanja, ali i refleksije o trenutnoj političoj situaciji koja je Igoa proizvela u nacionalnog heroja zahvaljujući progonstvu, prvo na ostrvo Džersi pa na Gernesi.

Izgnanstvo vam je bar uštedelo da ih ne gledate. Oh, da znate u kakvo đubrište tonemo! Pojedinačne bestidnosti proizilaze iz političkog srama, i nijedan korak se ne može učiniti a da se ne zagazi nešto prljavo. Atmosfera je zagušljiva od odvratnih isparenja. Vazduha! Vazduha! Zato otvaram prozor i okrećem se vama. Slušam kako snažno uzleću krila vaše muze i udišem, kao šumski miris, ono što struji iz dubina vašeg stila.

A, uostalom, gospodine, vi ste mi u životu bili divna stalna misao, duga ljubav; ona ne slabi. Čitao sam vas za vreme zlokobnih bdenja i na morskim obalama, na mekom pesku, pod najžešćim letnjim suncem. Nosio sam vas u Palestinu, a isto tako ste me opet vi tešili pre deset godina, kad sam umirao od dosade u Latinskom kvartu. Vaša poezija je ušla u sastav mog tela kao mleko moje dojkinje. Poneki od vaših stihova ostaje zauvek u mom sećanju, sa svom važnošću nekog doživljaja.

Ovde stajem. A ipak, ako je išta iskreno, to je ovo. Odsad, dakle, ja vam neću više dosađivati svojom osobom, i vi ćete moći upotrebiti dopisnika bez straha od dopisivanja.

Međutim, pošto mi pružate ruku preko morske pučine, dohvatam je i stežem. Stežem je sa gordošću, stežem tu ruku koja je napisala „Bogorodičinu crkvu“ i „Napoleona Malog“, tu ruku koja je istesala kolose i spremila izdajnicima gorske pehare, koja je ubrala na visinama uma najveličanstvenije naslade, koja sada, kao ruka biblijskog Herkula, ostaje jedina uzdignuta usred dvogubih ruševina Umetnosti i Slobode.

Ostajem sav vaš, gospodine, i hiljadu puta vam zahvaljujem.

Ex imo. (str. 106-107)

Dva priložena pisma Gistava Flobera adekvatan su uvod u lik i delo Viktora Igoa, francuskog pesnika i slikara koji je deo naše teme o putnicima romantizma. Pismo nam, sa jedne strane, može pomoći da razumemo odnos savremenika prema ovom umentiku a, sa druge, da ga pozicioniramo u određeni istorijski kontekst.

Igo je rođen 1802. godine, u vreme kada je Novalis već godinu dana sa svojom Sofijom, među kosmičkim kristalima, kada su Lirske balade Kolridža i Vordsovrta objavljene po treći put, kada Gete misli o Italiji, iako se iz nje vratio pre četrnaest godina, kada Vilijam Blejk piše Miltona, kada Puškin ima tri godine, a Ljermontov još uvek nije rođen.

Romantičarski umetnički postupak nije se u svim evropskim zemljama razvijao ravnomerno. Međutim, uticaji, kruženje društvene energije i ideja kojima je doba bilo prožeto ravnomerno su bili prisutni u svim zemljama, u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Rusiji, Poljskoj. Romantizam u Francusku, mnogi smatraju, dolazi kasnije. Međutim, ona ga je uporedo sa drugim zemljama razvijala, samo na političkom planu. Francuska revolucija je praktični eksperiment filozofskih ideja prosvetiteljstva. Taj eksperiment, na planu estetskog i filozofskog, pre nego političkog, imale su, takođe, Nemačka i Engleska, istovremeno kada i Francuska.

Neoklasicizam predstavlja prvu fazu romantizma. Unutar samog romantičarskog pokreta, koji nije bio koherentan i jednoznačan, neoklasicizam je, kasnije, odbacivan. To odbacivanje, koliko na planu likovnog, toliko i na planu književnog, proizvodi Igoa. Ono što je neoklasicizam u slikarstvu, zvanična forma Akademije, to je klasična francuska drama Rasina u književnosti, estetika koja se ne dovodi u pitanje. Neoklasicizam je bio deo političkog eksperimenta romantizma, onog koji je antičke političke teme prilagođavao savremenom trenutku, revoluciji i prelasku sa monarhije na republiku, što je naročito uočljivo na Davidovim slikama kao što su Zakletva Horacija ili Liktori donose Brutu mrtva tela njegovih sinova. 

Neoklasicizam je, takođe, umetnost odjeka arheoloških otkrića, istraživanja i saznanja 18. veka, proizvod velikih obrazovnih putovanja, probuđenog interesovanja za antiku, ovaj put potpuno drugačijeg nego u renesansi, proizvod Vinkelmanovih zaključaka koji su, kao što je to uvek slučaj sa idealizacijama, zabluda kojoj se predajemo bez griže savesti. Neoklasicizam je i napor britanskog ambasadora u Napulju, Vilijama Hamiltona, i njegovog saradnika, francuskog antikvara, slikara i avanturiste, d’Ankarvila da klasifikuju i precrtaju sve slike viđene na grčkim vazama. Koliko je samo takvih scena i prikaza uticalo na potonju umetnost, i po pitanju teme i po pitanju stila, može se videti po sadržaju knjige Kolekcija etrurskih, grčkih i rimskih antikviteta iz kolekcije ser V. Hamiltona. Kada čitate Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi vi pred sobom vidite figure iz Ankarvilovog i Hamiltonovog kataloga. Sve je pročišćeno, geometrijski jednostavno i hladno, kao leti u kamenoj mediteranskoj sobi.

To je slika o antici koju je stvorio kasni 18. vek, to nije objektivna slika antike. Reakcija na takvu estetiku dolazi kasnije, i to najsnažnije u Francuskoj, baš zbog snažnog pritiska Akademije koji su umetnici trpeli. Formu, liniju, teme razaraju Žeriko i Delakroa. Igo, nasuprot Engru (stavljanje u odnos njihovih estetika bila bi dobra vežba), govori o ružnom, o njegovim estetskim potencijalima. Engr se okreće, kao i mnogi njegovi savremenici Orijentu. Igo se okreće Severu, gotskom osećanju, još jednoj romantičarskoj estetici zasnovanoj na zabludi i pogrešnom istorijskom tumačenju. Međutim, to idealizovano gotsko raspoloženje obeležilo je, paralelno sa neoklasicističkim, doba kasnog 18. veka i čitav 19. vek, i to u različitim oblicima. Stoga, umetničke odlike doba kao što su gotski roman i sentimentalni roman, Orijent i Italija, neoklasicizam i romantizam, ne treba suprotstavljati. Oni teku paralelno i izraz su zajdeničkog duha, duha u previranju, traženju, iznalaženju novih mogućnosti izraza i oblikovanja sveta.

Slikarstvo i književnost neoklasicizma (Torvaldsenova skulptura Heba, Kanovina skulptura Amor i Psiha, Geteova drama Ifigenija, Davidova slika Madam Rekamije uzorna su dela ove estetike) na romantičarski način, iako drugačijim izražajnim sredstvima na koja smo navikli, prikazuju grčku i rimsku antičku prošlost. Svojim pročišćenim, bistrim, jasnim formama neoklasicizam idealizuje. Dela Čovek koji se smeje, Poslednji dan na smrt osuđenog, Zvonar Bogorodičine crkve više su od idealizacije, ona su reakcija. Nasuprot estetike lepog uspostavlja se estetika ružnog, bizarnog, zlog. Na scenu stupa groteska. Evo kako Igo raskida sa Akademijom. O slobodi on piše:

Mladi ljudi, budimo hrabri! Ma koliko hteli da nam otežaju sadašnjost, budućnost će biti lepa. Romantizam, toliko puta rđavo definisan, kada se sve uzme u obzir, nije ništa drugo nego slobodoumlje u književnosti i to je, ako se posmatra samo sa njegove borbene strane, njegova prava definicija. Tu istinu su shvatili skoro svi zdravi duhovi, a njihov broj je veliki; i uskoro će, jer stvar je već dosta odmakla, slobodoumlje u književnosti biti isto tako popularno kao što je politički liberalizam. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu, to je dvostruki cilj kome treba da teže podjednako svi dosledni i logički duhovi; …. i da je književna sloboda kći političke slobode. To je načelo ovog veka i ono će preovladati. Ultraši svih vrsta, klasicistički ili monarhistički, uzalud će jedni drugima pomagati ne bi li ponovo sklepali stari poredak, društveni i književni, svaki napredak zemlje, svaki intelektualni razvoj, svaki korak slobode porušiće sve što budu izmajstorisali i, u krajnjoj liniji, njihovi reakcionarni napori da pruže otpor biće od koristi. U revoluciji svako kretanje znači napredovanje. Istina i sloboda imaju tu izvanrednu odliku da im podjednako ide u prilog sve što se čini za njih i sve što se čini protiv njih. Dakle, posle tolikih velikih stvari koje su naši očevi učinili a koje smo mi videli, najzad smo izašli iz starog društvenog kalupa; kako ne bismo izašli iz starog pesničkog kalupa? Novom narodu, nova umetnost. (str. 111-112)

Igo je sin Napoleonovog generala. Odrastajući, pesnik je politički bio na klackalici između rojalista i republikanaca što ga je, najzad, koštalo izgnanstva. Krajem 1851. godine, zbog iznošenja negativnih stavova protiv Napoleona III, cara koji je obnovio Pariz i dao mu moderni izgled, nalažući arhitekti Osmanu da gradi velike bulevare na kojima je bilo nemoguće organizovati barikade, bulevare kojima Bodler šeta u pozi rezigniranog flanera koji piše o gradu koji se menja i o svojoj melanholiji koja je ostala ista, Igo biva stavljen na politički i društveni stub srama koji ga primorava da napusti Francusku. Prvo odlazi u Belgiju, zatim se, avgusta 1852, iskrcava na ostrvo Džerzi koje pripada Engleskoj i koje se nalazi nedaleko od francuske obale, Normandije, u kanalu koji odvaja britansko ostrvo od kontinentalnog dela Evrope. Na Džerziju, opet zbog političkih problema i napisanih pamfleta protiv francuske i britanske krune, ostaje kratko, do kraja 1855. Odatle prelazi na obližnje ostrvo Gernezi. Tu se u potpunosti se posvećuje književnom radu.

Na priloženoj fotografiji, koju je načinio pesnikov sin, Šarl Igo, vidimo izgnanika na steni, putnika zagledanog u horizont, u more, u beskraj pučine. To je tipična romantičarska predstava. Ova Igoova fotografija ikonološki se uklapa u prikaze pojedinca u predelu ali je u novom mediju, fotografiji, umetnosti koja je u to vreme tek u povoju. Igo, prognanink i samoizgnanik istovremeno, na ostrvu kao simbolu izolovanosti i osame, izjednačava sebe sa elementima kojima je okružen, sa morem, stenom i vetrom. On je sada njihov zvučni odjek. Daljina evocira čežnju. Fotografija deluje prozračno, mi skoro da možemo osetiti bistar jutarnji vazduh kako obavija nabrojane prirodne pojave. Fotografija je nastala oko 1853. godine. Umetnik tada ima pedeset godina i neka od dela o kojima ćemo pisati već su poznata i objavljena dok neka druga tek treba da ugledaju svetlost dana i ugledaće baš na ta dva malena ostrva u Atlantiku.

Igoova poezija sva je u slikama. Ona nije mišljenje, ona je osećanje. Ili, bolje je reći da je ona pokušaj prenošenja osećanja kroz sliku i deskripciju, pokušaj prenošenja efekta na čitaoca koji, ipak, izostaje. Igo nije pesnik sugestije i nagoveštaja, on je pitoreskni pesnik. Ti pitoreskni elementi tu su da bi nam približili pesnikovu viziju. Ona je pred nas prineta isuviše jasno, nedvosmileno, konkretno i to je ono što nam smeta. Mi znamo da vizije nisu to. Njegova poezija zanimljiva nam je zbog motiva koji se u njoj pojavljuju i koji se uklapaju u ono o čemu mi pišemo. Slika prirode dominira Igoovim pesništvom. Njen zvučni kvalitet moguće je osetiti ukoliko pesmu čitamo u originalu, na francuskom. Na srpskom, ta rima, taj prenaglašeni ritmički efekat nama smeta. Uopšte, Igoova poezija, ukoliko bismo ju poredili sa poezijom njegovih prethodnika i savremenika, daleko zaostaje. Ona nije metafizička, a to svojstvo ni ne mora biti uslov kvaliteta, ali čini se da mu pesnik teži. Ipak, on ga ne postiže. Utisak koji on postiže više je sintetički, veštački, na silu proizveden zarad efekta koji čitaoca ne pogađa. Čitalac jedino pogađa nameru umetnika ali dejstvo te namere izostaje. Ta poezija čini se kao dekorum, kao izvrsna pozorišna scenografija u drami preforsirane osećajnosti. Čitalac to prepoznaje. Igo pokušava da uz pomoć slika proizvede raspoloženje kod svog čitaoca. Međutim, te slike čitaoca ne pomiču. One pozivaju na asocijacije koje su, uglavnom, likovne prirode. Baš po toj liniji efekta, kontrasta, veštački i prenaglašeno proizvedene patetike i strasti, bola i utisaka, Igo i Edgar Alan Po bivaju srodni. Međutim, jedna razlika postoji: Po taj postupak koristi u svrhu ironijskog zaoštravanja koga jedino „spašava“ izvrstan stil pripovedanja da ne zapadne u potpunu parodiju književne mode. Igo je, međutim, iskren. Stoga, mi se okrećemo njegovim likovnim radovima, njegovim crtežima i akvarelima i posmatramo ih kao jedinstvene entitete, kao samostalna umetnička dela koja mogu biti drugačija vrsta odraza pesničke imaginacije, dopuna reči, produžetak Igoove lirike drugim sredstvima. Igo zaslužuje našu podjednaku pažnju i kao slikar.

Igo staje u red mnogih umetnika doba romantizma koji su bili skloni likovnoj podjednako koliko i poetskoj umetnosti. Gete, Blejk, Puškin i Tarner (koji je pisao stihove prema svojim slikama), svi su oni istovremeno pesnici i slikari. Priroda ih zanima ne samo na nivou pojavnosti, već ih zanima Priroda kao mehanizam, kao sistem, kao model Univerzuma. Priroda je u Igoovom delu predstavljena posredno, kroz sliku prirode. Čitav sistem i način postojanja Prirode predstavljen je kroz njenu sliku – pejsaž. Ta predstava, ta slika, u umetničkim delima romantizma, je fantazam, uobraženje, priviđenje, mistifikacija, halucinacija, sanjarija, iluzija. U odnosu na stvarnost, na čulnu i realno opipljivu pojavnost, u odnosu na empirijsku datost, taj fantazam je definisan kao nešto „nerealno“, „izmišljeno“. Međutim, taj fantazam ispoljava i ostvaruje svoju vrednost u poretku unutrašnjeg, duhovnog života. Duhovna stvarnost je poseban oblik egzistencije koji nije u vezi sa materijalnom stvarnošću. Fantazam ima svoju realnost, ona je u okvirima svesti. Pošto smo već na jednom mestu pomenuli Flobera učinićemo to i sada, povezaćemo temu fantazma sa temom mora, jednom od značajnijih za Igoovo stvaralaštvo. Uporediemo dva pristupa.

MORSKE ŽIVOTINJE

okrugle kao mešine, pljosnate kao sečiva, reckave kao testere, primiču mu se vukući se po pesku.

Ti ćeš poći sa nama u naša ogromna prostranstva u koja još niko nije išao!

Razni narodi prebivaju u zemljama Okeana. Jedni borave u staništu bura; drugi plivaju pučinom kroz prozračne hladne talase, kao volovi pasu koralske ravnice, svojim surlama prouzrokuju plimu i oseku, ili na ramenima nose težinu izvora morskih.

Noktilusi svetlucaju na brkovima foka, na krljuštima riba. Morski ježevi okreću se kao točkovi, Amonovi rogovi se odmotavaju kao kablovi, školjke ostriga škripe, polipi pružaju svoje pipke, meduze podrhtavaju  slične kristalnim kuglicama, sunđeri plivaju, sase pljuju vodu, mahovine i okrek su izrasli.

I raznovrsne biljke pružaju svoje grančice, uvijaju se kao svrdla, protežu svoje šiljaste vrhove, zaobljavaju se kao lepeze. Bundeve liče na dojke, lozice se prepliću kao zmije.

Na vavilonskim Dedaimima, koji su drveće, plodovi su ljudske glave; Mandragove pevaju, koren Baara trči po travi.

Bilje se sada više ne razlikuje od životinja. Polipi koji liče na misirsku smokvu imaju ruke na granama. Antoniju se čini da vidi gusenicu između dva lista; to leptir odleće. On se uputi po šljunku; jedan sivi skakavac skoči. Insekti slični ružinim laticama krase bokor; ostaci vodenih cvetova prekrivaju tle kao sloj snega.

A onda se biljke mešaju sa kamenjem.

Obluci liče na mozaik, stalaktiti na bradavice, cvetovi na tapiserije ukrašene ljudskim likovima.

U komadima leda razaznaje pupljenje, tragove žbunja i školjaka – tako da ne zna da li su to tragovi tih stvari ili su same te stvari. Dijamanti blistaju kao oči, minerali trepere.

I njega više nije strah.

Leže potrbuške, oslanja se na laktove; i zadržavajući dah, gleda.

Insekti, koji više nemaju stomaka, jedu i dalje; sasušena paprat ponovo počinje da cveta; udovi koji nedostaju ponovo izrastaju.

Najzad, primećuje mala zrnasta telašca, velika kao glave čioda i svud unaokolo ukrašene trepljama. Pokreću se treperenjem. Iskušenje svetog Antonija, str. 172-173.

Floberov sveti Antonije korisna nam je figura u odabiru fantazmagoričnih priviđenja. Vidimo kako se njemu prikazuje morska površina, morsko dno, čitav živi svet koji je uslovljen vodom. On razlistava do najsitinijeg detalja pojave i prelazi u simbolistički i nadrealistički apsolut. Tu gde je Igo dramatičan, gde se odvija drama između subjekta i objekta, između čoveka u čamcu i talasa, tu je buka, tu je snaga. Kod Flobera, ta fantazija je sa snage i zvučnog odjeka prebačena na snagu i intezitet pojavnog. Gomilaju se slike, ali ne samo što se gomilaju i što se njihova začudnost prostom deobom razmnožava, već se i sam svet oku dostupan umnožava i usložnjava. Vizije svetog Antonija mogu dobro posluižiti kao primer za vizije junaka doba romantizma. Međutim, izraz snage, dinamke, zvuka prirodnog elementa u okršaju sa pojedincem kod Flobera je preusmeren u drugom pravcu, on ne insistira na tragediji pojedinca pred silama prirode već pred fantastičnim razlistavanjem vizije. Igo to postiže u slikarstvu.

Sada je na redu Igo. Evo jedne njegove pesme, napisane na Džerziju, čija je tema more.

Te noći su oluja i plima likovale,
Oblaci pritiskahu svu obalu i vale,
Grebeni su urlali kao psi; crno more
Primaše suze s neba s jecajem punim more;
U mračnom kovitlanju taj mrak, taj ponor tmurni
Tresao se, valjao u bezgraničnoj urni;
Kao da čeljust noći riče i tmine plaču.

Tada se sa pučine pucanje topa začu.
Mornari u nevolji kroz noć su pomoć zvali.
U mraku gde divljaju vihori, munje, vali,
Bez kormilara, sidra, bez katarke, bez luke,
Brod se neki javljao kricima smrtne muke.
Izađoh. Puk hitaše ko da ga slutnje gone.
Vikahu: „To je neki ribarski brod što tone“
Potrčah na obalu, i videh pokrov amo
Od magle i od strave, i sebe pod tom tamom;
A val, dižući mračne čeljusti iz dubina,
Kao da hoće smaći svedoka svog zločina,
Poče da urla za mnom dok odmicah bez daha.

Kakav si to, o bože oholi, bože straha,
Bože svih iskušenja, oluja, bože sloma,
Da nisi smiren posle velikih brodoloma,
Da, pošto moćnicima nahraniš svoje vale,
Imaš dosta vremena za nejake i male,
Da čak i najslabije goni ti srdžba jarka,
Da, posle te Francuske, treba ti i ta barka! (str. 108)

Još 1827. godine Igo u jednoj pesmi pominje „lavež mraka“. U ovoj pesmi grebeni podsećaju na Kerbere a talasi koji se o njih obijaju, formirajući im građu, podsećaju na lavež, na jecaj, na urlanje. Prisustvujemo gradaciji zvukova koji su odraz različito stepenovanog očajanja. Upravo gomilanjem reči, gradacijama, sinonimima, mi prisustvujemo artificijalnoj, patetičnoj sceni stradanja koja je smeštena u kontekst koji nas zanima: na moru, u noći, pod dvosmislenom svetlošću. Pesma pred nas prinosi simboličku tragediju. Čovek pred morem je slika nemoći, slika stremljenja, beskrajno polje slobode, etički imperativ. Igoovo lirski subjekt sa obale gleda ribarski brod koji tone. Bezbednosna distanca sa koje posmatra tragičan prizor, obala, preti da postane, takođe, mesto pokolja jer se talas, „dižući mračne čeljusti iz dubina“, ustremio kao obali i posmatračima tragedije na njoj. Lirski subjekt se, najzad, obraća Bogu koji i dalje nije smiren posle velikih brodoloma, a u jednom od njih je i Francuska stradala, naglašava on, što je tipična romantičarska tema ugrađivanja političkog konteksta u simboličku sliku prirode, naročito čoveka, broda i podivljalog mora.

Odnos prema Bogu, takođe, zanimljivo je uporediti. Flober u Iskušenjima svetog Antonija piše:

ANTONIJE

u zanosu:

O, kakva sreća, kakva sreća, video sam kako se život rađa, video sam kako nastaje kretanje. Krv mi u žilama bije tako jako da će poprskati. Obuzima me želja da letim, da plivam, da lajem, da mučem, da urlam. Hteo bih da imam krila, ljušturu, koru, da ispuštam dim, da imam surlu, da izvijam telo, da se delim svuda, da budem u svemu, da se moje čestice odvajaju od mene zajedno sa mirisima, da se razvijam kao biljke, da tečem kao voda, treperim kao zvuk, da sijam kao svetlost, da uronim u sve oblike, da prodrem u svaki atom, da se spustim do dna materije – da budem materija. (str. 173-174)

Igoov subjekt odvojen je od celine. Panteističko načelo da je Jedno Sve, da su Bog i vaseljena isto, u Igoovoj poeziji je odsutno. Mi prisustvujemo razdvojenosti načela. Suština i pojava na suprotnim su obalama. Igoov subjekt je posmatrač i reflektor onoga oko njega ali ne i nosilac želje, poput Floberovog Antonija da se sa Jednim stopi, da se rasprsne, poistoveti, da preraste u večitu i nezaustavljivu metamorfozu.

Igoov „reflektor“, „lampa“, „ogledalo“, onaj koji osvetljava, ali i onaj koji reflektuje, umetnik, subjekt, posmatrač, na dva mesta u njegovoj poeziji dobio je značaj kakav umetnik ima u romantičarskoj poeziji: povlašćen, značajan. On je tvorac pojavnog sveta oko sebe ali sa stalnom težnjom da ga te pojave usisaju i da se sa njima stopi. Nemogućnost prevazilaženja tog jaza posebna je tema.

Sledeća tema koja je značajna za Igoovo stvaralaštvo je oživljavanje reči, pridavanje najmanjoj stvaralaškoj jedinici značaj.

Jer reč je, znajte, živa: ona treperi, diše.
Ruka sanjara uvek zadrhti kad je piše.
Pero, što nekom krilu davaše raspon veći,
Zatrepti nad hartijom pri rađanju te reči,
Reči što je znamenje iz kraja ko zna koga
I lice nevidljivog, i oblik neznanoga.
Ko li je stvara, kuje? Šiklja iz tmine tmaste,
U našoj tamnoj glavi opada ili raste;
Kao voda razinu, smisao uvek ima;
Ona je znamen ognja što zri u mozgovima.

Svaki se čovek nekoj dubokoj reči klanja;
U njoj se udvajaju sve snage, sva uzdanja.
Po mozgu salivena, živahna ili spora,
Ozbiljna ili britka, ona je slika bora
Sa čela ljudskog dvorac, po ljudskoj glavi zidan;
Stari otisak u njoj kraj novoga je vidan.
Kao talas o hridi, o čela ona bije;
Što jedna ni ne sluti, to druga razotkrije.
U zamišljenom duhu, gde vrvi ih sva sila,
Reči imaju kandže a ponekad i krila.
Kao kad u kaminu crnome iskre blude,
Reči, taj tamni narod, radosne, gorke, lude,
Žalosne, pune snova, putnice zagonetne,
Istražiteljke bića, kroz naše duše lete. (str. 55)

Upravo predočena pesma, kao i ona koja će uslediti, nastale su na Džerziju, prva oktobra, druga aprila 1854. Njima je zajedničko isticanje umentika i njegovog značaja tokom stvaralačkog procesa. U prvoj pesmi umetnikova glava je dvorac a reči su glasovi koji odzvanjaju hodnicima građevine: one hoće da izađu, hoće vani. One su žive i naviru iz tmine. Umetnikova glava je kamin a reči su iskre plamena koji tinja. Gotska atmosfera, podjednako tvorena opisom arhitekture i opisom predela (takozvana „gotska geologija“), prisutna je u Igoovom delu. Gotski žanr, star preko dvesta godina, uz neophodne promene, jedan je od najdugovečnijih u književnosti. Elemente gotske književnosti Igo koristi kao nijedan drugi francuski romantičar.

Priložena fotografija takođe je veza između dve pesme. Reč je o velikoj romantičarskoj temi umetnika i njegovog ateljea. Igo je na jednom od ostrva, na vrhu kuće koju je kupio, imao svoju kulu do koje se peo uskim stepeništem. Ta kula bila je sva u staklu odakle je umetnik posmatrao more oko sebe. Danju bi bila u potpunosti ispunjena svetlošću, što je na priloženoj fotografiji i zabeleženo. Noću bi odatle pesnik posmatrao more, mesečinu, slušao huk talasa. Idealni predložak gotske scenografije bio je pred njim. Odatle on piše narednu pesmu. On, poput neke mitske figure, sa vrha svoje kule posmatra svet, odakle ga i kroz umetnički čin stvara. Odatle on uranja u noć i u njoj pronalazi svoje boravište.

Ja sam od mramora i tmine;
Kao korenje u dubine
Ja uranjam u noći guste;
Ja sam sluh što pod zemljom sluti,
Ja gromu kažem da zaćuti
Usred visine svoje puste.

Ja, kog pesnikom svi zovu,
Bačen u bezglasnu noć ovu,
Tajanstveno sam stepenište,
Neznano stepenište tmine;
Spiralom mojom svet tišine
Nalazi svoje boravište.

Sve buktinje će biti sveće.
Utrnite, vi kratke sreće,
Veselja kratka, sile, vlasti!
Jer nikad nisu moji gosti
Krilate noge svečanosti,
Kao ni gole noge strasti!

Ispred dubine blede moje
I same sablasti se znoje
U stravi koja svakog mori.
Iz gluhog groba ja se dižem
I do onoga praga stižem
Za kojim jedan plamen gori.

U smeh i blesak gozbe tonu.
Na svom okrvavljenom tronu
Ćefove svoje vladar tera.
Kraj njega kade svi i cvile,
I veličina carske sile
Golotinje je ženske mera.

Ne tražite ni ključ ni bravu,
Jer ja sam stepenište; pravu
Optužbu kob će jednom dići.
I neko će, u plaštu tmine,
Po meni doći u visine,
A neko će niz mene sići. (str. 109-110)

Za gotsko je, osim objekta, potreban i zvuk. Ključevi, noževi, svećnjaci, zavese koje se njišu, vrata koja škripe, spiralno i pravougaono stepenište, portreti po kamenim hodnicima, podrumi, ogledala, lusteri koji se ljuljaju, lobanje i slepi miševi. Sve je tu. Interesantno je da su majstori gotskog žanra engleski pisci s kraja 18. veka ali da se nijedan gotski roman ne dešava u Engleskoj. Većina ih je u planinskim predelima Italije. Zli i prvertirani monasi glavni su junaci tih priča. Igo isključuje snažne seksualne elemente prisutne u gotskom romanu ali preuzima spoljašnje odlike, zato kažemo da je on pesnik snažnog dekoruma. Ove spoljašnje odlike koje se manifestuju su dodaci žanru kao što su nakazna stvorenja dodaci plasici na fasadama gotskih crkvi. Najbolje je uporedit neke Igoovoe stihove iz pesme „Zli dusi“. Podražavanje zvukova kroz kratak stih i obgrljenu rimu stvaraju utisak dramske napetosti. Pesma je iz 1828. godine, tada je igo imao dvadeset pet godina. Neki motivi konstantno su prisutni u njegovom stvaralaštvu. Iz pomenute pesme citiraćemo samo pojedine strofe.

Bože! zlih čdovišta,
Duhova grobni glas!
Spiralom stepeništa
Tražimo hitro spas.
Već moja sveća trne,
Duž zida senke crne,
Ko tamni roj što prhne,
Beže na strop od nas.

Pesma „Zli dusi“ ima narativni sled. Kepeci, mali zli dusi koji u noći plešu svoj ples, glasova kao da su u pitanju ukleti zvonici, napadaju prostor u kome su lirski junak i njgova družina, u pesmi nedovoljno definisana, sa kojom je on. Čitava pesma obeležena je zvucima, ne samo na način na koji ih pesnik postiže kroz upotrebu jezika već i kroz naglašavanje zvukova kao što su: žagorenje, grobni glas, žvužduci, „let pomamni, čas munjevit, čas spor“, „tresu se vrata zarđala“, „pakleni krici“, „jauče kuća“.

Evo ih blizu! Nek nas štite
Vrata od čudovišta tih!
Kakve li vojske jezovite
Zmajeva i vampira svih!
I kao travka uzdrhtala
Greda je s krova skoro spala,
Tresu se vrata zarđala,
Spadaju šarke već sa njih!

Pakleni krici! Glas što urla, jeca!
Jezivi roj taj, vetrom zavitlan,
Bez sumnje, nebo! na zid moj što kleca
Već obara se, opseda mi stan!
Jauče kuća, posrće, nagnuta,
I reklo bi se da je istrgnuta
Iz tla, i da je goni bura ljuta,
Ko sveo list, kroz prestravljeni dan! str. 70-71.

Kratak stih sa dominantnom rimom čini da pesma zvuči poput bajalice. Ova pesma, koja stoji na početku Igoovog pesnilčkog stvaralačkog opusa primer je uvođenja dva dominantna motiva koja će on nastaviti do kraja života da koristi: noć i san. „Noćni dah“ doprinosi različitim šumovima koji lirskog subjekta onespokojavaju. Da li je ono što smo pročitali u pesmi „Zli dusi“ njegova noćna mora ili je to prizor kome je on „istinski“ prisustvovao, mi ne možemo sa sigurnošću tvrditi. Nalik kepecu koji čuči i koji se kezi sa trbuha usnule devojke na slici Hajnrih aFjuzelija, tako i u ovom delu lirski subjekt vidi kepeca („Utvara mala, sva zahuktala“) koji na vrhu talasa pleše svoj demonski ples. Lirski subjekt sa prozora svoje kule posmatra predeo koji je ispunjen zvucima. Njih nam pesnik dočarava kroz odjek, kroz zvuk praporaca, glas zvonika, kao moćno žagorenje. Osim što je u prethodnih nekoliko stihova dočarao atmosferu posredstvom nabrajanja zvukova, pesnik ih naglašava i kroz pominjanje duhova koji imaju „grobni glas“. Pesma je ispunjena zvucima, njihovo pominjanje smenjuje naraciju ili deskripciju, posredstvom njihovog naglašavanja pesnik pokušava da dočara atmosferu jeze. Kandže i crna krila grebu prozor lirskog subjekta dok se on uzda u svog sveca zaštitnika i dok mu se na oltaru moli. Najzad, krilati i glasni demoni odlaze, napuštaju zidine zamka, o njegova vrata i prozorska okna više niko ne tuče svojim telom.

Sanjarenje i svetlost, takođe, bitne su odlike Igoovog stvaralaštva. Podudaranje tema kompatibilno je i u Igoovim vizuelnim i u Igoovim poetskim ostvarenjima. Svetlost u Igoovom delu uvek je dvosmislena, ona navodi na oniričnu atmosferu, u funkciji je stvaranja raspoloženja. Takođe, pošto smo na terenu romantičarskih ostvarenja, možemo pomisliti i da nije jedino pejsaž taj koji utiče na posmatračevo osećanje već da je proces dvosmeran i da posmatrač predela, lirski subjekt, podjedanko utiče na „raspoloženje pejsaža“. 

„Gde li bog nalazi tamu koju stavlja / U slomljena srca i u crne noći?“, stihovi su pesme „Večerenje sličice“ koji nam se čine antologijskim. Igo još piše i:

Vres je siv, a magla plava dok dan trne:
Tihi čas kad stado na pojilo stiže.
Kao baklja što se iz zasede diže,
Pun mesec se javlja kroz oblake crne.

Ne znam više kad je, a ne znam ni gde
Gazda Iv uz gajde pevao pesme te.

Putnik, sam, korača, a stepa se mrači:
Jednu senku sledi, dok ga druga prati.
Zapad je još beo, a istok se zlati;
Ovde je još suton, tamo mesec zrači.

Predeo u suton. Trenutak tišine i izmaglice kojom dominiraju disparatni tonovi: baklje i magle, zapad koji se beli dok se istok zlati. Predo zamišljamo kao da je na nekoj drugoj planeti. Kombinovanje svetlosti i zvuka još jedan je dodatak Igoovoj imaginaciji. Dok se predeo mrači, dok je na prelazu, a Igo često prikazuje i životinje sa htonskim obeležjima, one koje se oglašavaju na prelazu, petla, recimo, sumrak razotkriva količine svetlosti u svojim nijansama. Pauci, još jedan gotski element, posebno značajan za snove, ali prisutan i u Igoovom slikarstvu, mleže pletu, a plamen se javlja iz dubine šuma dok pastir u povetarcu vidi igru svetlosti u nejasnom blesku. Čujemo sovin huk. Pesma bez naziva iz 1827. svedoči ovim motivima u prilog.

Sve budi moje snove: livade, gore, grane.
U meni glas oboe, šum krošnje zanjihane po čitav dugi dan još ječi,
A kad suton stigne, u dnu doline crne
Volim jezera zlatna, ta zrcala gde trne Sunce, u oblak zalazeći.

Volim mesec, taj žarki, blistavi komad zlata,
Kad se kroz gustu maglu diže, i kad se hvata, pobledeo, za skut oblaka;
Volim crna i troma kola na putevima;
Kad prolaze pored majura, a za njima valja se pseći lavež mraka. (str. 60)

Pesma iz 1834, napisana u Angijenu, isto bez naziva, jedna je od najlepših Igoovih pesama. Ona nas poziva nas da uporedimo načine na koji su tematizoivali sanjarenje u svom delu Žan-Žak Ruso i Viktor Igo. Sa jedne strane, sanjarenje je proces potpunog poništavanja čula. Sa druge, sanjarenje je proces prepuštanja vizijama. Takođe, ona nas poziva da lirsku junakinju ove pesme uporedimo sa jednom heroinom Dostojevskog. Dolina se vidi kao posuda a magle nad njom kao tamjan koji se dimi. Veličanstvena vizija. Devojka hoda sama, ona podseća na usamljene figure koje je slikao Džon Etkinson Grimšo, čija smo dela, takođe, mogli uporediti i sa Floberovim pejsažima u njegovom ranom delu Novembar. Neka sve bude duša, neka sve glas svoj ima i nek ti moje ime kaže, poruka je devojci koja usamljena hoda kroz „sjesenjenu dolinu“. Mi vidimo kako sve oko nje istovremeno, simultanost oprečnih zvukova ili boja karakteristična je za Igoa, istovremeno iskri i tuli se. Iskri od svetlosti koja se odbija od lišće, tuli se o to isto lišće koje je mokro i koracima ugnječeno.

Oh! da ti sanjarenje postane puno mene,
Dok me čekaš kraj ove doline sjesenjene,
Gde, suncem raskinuta, maglina se koprena
Dimi poput tamjana što u svom sudu gori,
A tebi val jesenji pod nogama šumori
Dok stojiš, sasvim sama i šetnjom zamorena.

Nek sve što vidiš sada, brežuljci i doline,
Nežno žbunje, mirisne i cvetne pitomine
Okna što naglim ognjem gore,
Livade, staze što se zapliću oko sela,
Jaruga, što od krošnji nabujala je cela
Kao od burnih vala more,

Nek šuma, bašta, kuća, nek oblak u daljini
Kojemu podne senku izjeda u tišini,
Nek obrisi nejasni što vazduhom trepere,
Neka grane sa voćem sazrelim, krošnje žute,
Polja što pod dodirom septembra jesen slute,
Neka sve što kreće se, što leti, što se vere,

Nek život oko tebe, bujica uzavrela,
Ta zaljubljena stabla što nemir tvoga čela
Dubokom svojom senkom blaže,
Neka trave i lišće, val, zemlja, svetlost, plima,
Neka sve bude duša, neka sve glas svoj ima
I nek ti moje ime kaže!

Jesenji dan i magla mirišu na tamjan. Dolina je sud iz koga se miris tamjana širi. Možemo pomisliti da je čitav predeo hram kojim se lirska junakinja kreće. Njeno kretanje i njena opažanja pesnik koncentriše na sebe, on želi da ju sve što vidi, što oseti i dodirne podseti na njega. Ali, šta nam on kaže o njoj? Zamišljamo ju kao jurodivu i spolipsistički zanesenu. Zamišljamo je u predelu koji zvuči kao neki od koncerata za klavir Sergeja Rahmanjina. Ona je odazvana u polja, zanesena. Ne zamišljam oje u građanskoj toaleti već kao sa slika ruskih heroina predstavljenih na slikama u Tretjakovskoj galeriji. Ona pešači u predelu, ako mnoge druge junakinje i umetnice doba romantizma, a zamišljamo da zli dusi igraju u kolu nad njom, praći njen korak. Jesen je vizuelno fragmentarno doba, uvek u prelazu, baš kao što je doba dana, svetlost ili zvuk kod Igoa. Taj prelaz jasno je vidljiv na njegovim akvarelima koja su ispred svog vremena, ona su najava lirske apstrakcije, ona su, iako sa drugom paletom, slična Tarnerovim akvarelima Venecije i najava su svih kasnijih Vistlerovih nokturalnih pejsaža na venecijanskim kanalima. To su, baš kao i kod Igoa, „obrisi nejasni što vazduhom trepere“. Stihovi „Neka grane sa voćem sazrelim, krošnje žute / Polja što pod dodirom septembra jesen slute“ navode nas da se setimo Kitsove Ode jeseni i Arčimboldovog slikarstva kje afirmiše jesen kao doba druge plodnosti, kao korpu punu prezrelog, mekog voća, slatkih sokova i izobilja. Polja koja jesen slute, njihovu melanholiju možda najbolje predstavlja Fjodor Dostojevski u jednoj sceni iz romana Zli dusi. Trans Lizavete Nikolajevne koji se odigrava u predelu punom odsečenih stabala, dok za njom juri Mavrikije Nikolajevič, posledica je razgovora sa Stavroginom. Njeno ponašanje u polju isto je kao i Puškinovi stihovi citirani na početku romana:

Liza je letela kao ptica, ne znajući kuda… I pala je, spotakla se o panj. U taj mah, pozadi, sa strane, razleže se jak uzvik, uzvik Mavrikija Nikolajeviča koji je video kakao Liza trči i pade, pa je i on preko polja trčao k njoj… Video je kako ona, …. bezumno trči preko polja, u ovo doba, po ovakvom vremenu… Mavrikije Nikolajevič još nije gubio nadu da će sresti kakve taljige; ali niko ne naiđe. Sitna, tanka kiša svu okolinu skroz probija, guta svaki odsjaj i sve pretvara u zamagljenu, sivu jednoličnu masu. Dan je već odavno nastao, a čini se da još nije svanulo. Odjedanput, u toj tamnoj hladnoj magli ocrta se neka pojava neobična i nezamisliva, idući im u susret. (str. 635-636)

Grafike Kaspara Davida Fridriha na kojima su devojke u belim širokim haljinama i raspuštenim kosama koje stoje na ivici provalije do osušenog, iskrivljenog drveta ili Puškinovi stihovi na početku pomenutog romana

I ubij me, po putu ni traga
Zalutasmo, pa šta ćemo sada?
Nečisti nas je u polja zaveo
Kovitla nas i desno i levo

podsećaju i daju se uporediti sa pomenutom Igoovom pesmom. Ona se ovim literarnim i vizuelnim asocijacijama može dopisati, dodatno razlistati i u umu čitaoca jednim osobenim načinom proširiti. Sanjarija, pesma iz 1828. godine, nastala šest godina pre prethodno protumačene pesme sadrži iste odlike. Magluštine guše horizont. Jesen je, vlada tama, od sunca i kiše zarđale su sve krošnje. Lirski junak je sam, na prozoru. On iz svoje sobe sanjari o mavarskim varošima čiji se vrhovi kupola zlate kao krošnje i nebo oko njega. Oni su nalik vatrometu i pesnik želi da ta daleka, orijentalna varoš izmami iz njega „Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene“. U pitanju je još jedan veličanstveni Igoov stih, čiju lepotu sigurno dugujemo i prevodiocu, Nikoli Bertolinu.

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo – dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam –
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen! (str. 73)

Noć nad gradom i njegove kule kao čipkasta senka su. Slika o kojoj sanjari lirski subjekt oslonjen o zid svog prozora, slika je egzotiste, osobe koja se maštom prenosi van trenutnog vremena i prostora, van datih mu fizičkih i čulno opipljivih granica. Ezotista teži čulnom, umetničkom ispoljavanju svoje vizije. On uspeva da konkretizuje svoju iluziju. O razlikovanju mistika i egzotiste piše Mario Prac u svojoj knjizi Agonija romantizma. On smatra da obojica imaju sličnost u nameri jer obojica u idealni svet, svet iz sna, prenose svoje želje i neretko pribegavaju određenim stimulansima. Mistik postu i bdenju, egzotist opijumu i drogama. Mistik poriče svet čula dok ih egzotista potvrđuje. Ezotista udaljene zemlje i davna vremena obavija vibracijom svojih čula i materijalizuje ih. Prac piše da se romantičarski egzotizam hrani posebnom kulturnom i duhovnom klimom: nostalgijom (čežnjom). Za egzotika je naročito bitan prozor, tačka sa koje posmatra spoljašnji svet i tačka sa koje sanjari. Prozor je još jedan tipičan romantičarski motiv koji naglašava subjektivnu perspektivu i prodor pojedinčanog, individualnog spolja, u svet.  Prac piše:

On lebdi u nekom neizrecivom rojentalnom sanjarenju koje je svo puno zlatnih odsjaja, prožeto čudnim mirisima i u kome odjekuju radosni uzvici; on ne razvija osećanja elegancije, ponosa i čulnosti i, umesto da sebi kaže da po samoj svojoj prirodi takva stanja ostaju unutarnja, on misli da će ih naći ostvarena na drugim mestima. (str. 167)

Nakon godinu dana pošto je napisao pesmu Sanjarije, Igo, novembra 1828, sa dvadeset šest godina, piše pesmu Sunce na zalasku. Na redu je tema oblaka. Kao i priložene slike, ili prethodne pesme, tama preovlađuje i poređenja su neočekivana. Ako je magla nalik tamjanu, onda je u ovoj pesmi izbrazdano kao leđa krokodila. Pesma podseća na kasne Fridrihove severne pejsaže. Prozračnost neba, njegovo strujanje, nalik morskom kretanju, navodi na asocijativno povezivanje oblika oblaka sa nekom pojavom u prirodi. Nebo nekada podseća na leđa krokodila, nekada na dvorac. Malom promenom, dinamikom vazduha i oblaka, dvorac, to #strašno zdanje pada ko ruina usred mora“, ona „Nad glavama našim visi, poput mračnih i preokrenutih gora.“ Najzad, Sunce zalazi, ono sa nebesa pada kao topovsko đule. Najzad, pesnik poručuje: „Oh, gledajte nebo!“ Za oblake on kaže da su tajnom prožeti, što zbog svetlosti koja je uvek drugačija, u skladu sa godišnjim dobom, što zbog metamorfoza kojima su oblaci skloni, što je naročito istraživao kroz likovni postupak Igoov savremenik, Džon Konstabl i o čemu je stihove sricao još jedan politički pobunjenik, Persi Biš Šeli.

Ja volim prozračno veče, volim veče
Kad, zlatno, po starim pročeljima teče i sja iza krošnja gustih;
Kad mu se po nebu vuku magle plamne
I kad zapljuskuje iz plaveti tamne otočja nebesa pustih.

Oh! gledajte nebo, te oblačne struje,
Neznane oblike te, što ih oluje gomilaju u visini!
Val im se obasja katkad munjom bledom,
Kao da džin neki izvlači odjednom mač u nebeskoj dubini.

Kroz njih svetlost sunca sja, još uvek ista;
Od nje krov kolibe skromne sav se blista kao zlatni krov palate;
Ona tmurni vidik otima od tmine;
Po tamnom travnjaku, kada ona sine, sjajna se jezera zlate.

Dočarava nebo – mutna pruga smeđa –
Krupnog krokodila ispruganih leđa, sa tri reda zuba plamnih,
Kome noć pod sivim trbuhom već zija,
A ko zlatna krljušt sto oblaka sija sa bokova polutamnih.

Zatim nikne dvorac. Ali vazduh tada
Krene, i oblačno strašno zdanje pada ko ruina usred mora,
I pršti u dalji… Niz kupa oblačnih
Nad glavama našim visi, poput mračnih i preokrenutih gora.

Taj crep od olova, od srebra i zlata,
Gde se uragani, grom i burna jata odmaraju žagoreći,
Njega bog po krovu nebeskome slaže,
Kao ratnik koji svoj oklop odlaže kad, umoran, ide leći.

Sve nestaje! Sunce propadne s nebesa,
Ko đule od tuči pada usred kresa žeravice raspaljene,
I talasi moćnog ognja burno niknu,
Do samog zenita oblačine šiknu kao niti žarke pene.

Oh, gledajte nebo! I u smiraj dana,
Uvek, svuda, nek vam duša očarana velove tog neba sanja;
Nekom čudnom tajnom oni su prožeti
Zimi, kad su crni kao pokrov, leti kad zvezdana nose tkanja. (str. 74)

Autorski tekst Ane Arp. Deo eseja posvećenih putnicima romantizma: Putnik – junak njihovog doba. Tekst se ni u delovima ni u celini ne sme prisvajati niti preuzimati.

Putnici romantizma na blogu A . A . A

Slike: Nacionalna biblioteka Francuske

KORIŠĆENA LITERATURA:

Viktor Igo, Crna sunca, izbor, prevod i predgovor Nikola Bertolino, Rad, Beograd, 1972.

Zoran Gluščević, Romantizam, Obod, Cetinje, 1967.

Gistav Flober, Pisma, preveo Milan Predić, Nolit, Beograd, 1964.

Gistav Flober, Kušanje svetog Antonija, prevela Milica Carcaračević, Nolit, Beograd, 1964.

Fjodor Dostojevski, Zli dusi, prevela Kosara Cvetković, Rad, Beograd, 1964.

Šarl Bodler: „Reversibilnost“

Hans Memling - Angel Holding an Olive Branch, ca. 1480.

Hans Memling – Angel Holding an Olive Branch, ca. 1480.

REVERSIBILNOST

Anđele pun radosti, znaš li za čas teskobe,
Za zebnju i kajanje, za jecaj, znaš li za stravu
Što u groznim noćima pritiska treperavu
Grudvu srca, ko prsti što grudvu zemlje drobe?
Anđele pun radosti, znaš li za čas teskobe?

.

Anđele pun dobrote, znaš li za mržnju žarku,
Za pesnice stisnute u mraku, suze žuči,
Za osvetu koja nas paklenom znanju uči
Dok je sve naše biće ne prizna za vladarku?
Anđele pun dobrote, znaš li za mržnju žarku?

.

Anđele pun  zdravlja, one groznice znaš li
Što gmižu duž zidova bolnice neke blede,
Nalik na izgnanike koji zrak sunca slede
Ne bi li žednom usnom baricu sjaja našli?
Anđele prepun zdravlja, one groznice znaš li?

.

Anđele pun lepote, znaš li za prvu boru
I za strah od starenja, za čas kad otkrijemo
U očima što nekad opijahu nas nemo
Tajnu te odanosti, nalik na tešku moru?
Anđele pun lepote, znaš li za prvu boru?

.

Anđele sav od sjaja i sreće neslućene,
David bi umirući tražio novo zdravlje
U zračenju tvog tela koje je čisto slavlje;
A ja ti ištem samo da se moliš za mene,
Anđele sav od sjaja i sreće neslućene!

Preveo Nikola Bertolino

Réversibilité
AUDIO

Artur Rembo: „Pustinje ljubavi“

Arthur Rimbaud, Harrar, 1883.

UVOD

Ovi spisi potiču iz jednog mladog, sasvim mladog muškarca, čiji se život odvijao nije važno gde; bez majke, bez rodnog kraja, ne brinući brigu ni o čemu poznatom, bežeći od svakog moralnog pritiska, nalik na život već mnogih kukavnih mladića. Ali on, toliko mrcvaren i toliko smućen, da je samo dospeo do smrti, kao do jedne strašne i kobne nevinosti. Pošto nije voleo žene – iako pun krvi! – bio je vaspitao svoju dušu i svoje srce, svu voju snagu, u čudnim žalosnim zabludama. Iz osnova što slede – njegovih ljubavi! – koji su ga obuzimali u njegovim posteljama ili na ulicama, iz njihovog nizanja i njihovog svršetka, proističu pitoma religiozna razmišlanja. Možda će se neko setiti stalnog sna legendarnih muslimana, koji su ipak srčani i obrezani! Ali pošto ova čudnovata patnja poseduje izvesnu onespokojavajuću moć, treba iskreno zaželeti da ova Duša, koja je zabludela između svih nas, i koja, kao što izgleda, želi smrt, nađe u onom trenutku ozbiljnu utehu i da bude dostojna!

I

To je zbilja isto polje. Ista seoska kuća moji roditelja: čak i prostorija sa nadvratnikom od osmuđenih pastorala, sa grbovima i lavovima. Za vreme večere, ima jedan salon sa svećama i vinima i seoskom oplatom po zidovima. Sto za ručavanje je veoma velik. Sluškinje! koliko se sećam, bilo ih je više. – Bio je tamo jedan od mojih nekadašnjih prijatelja, sveštenik i odeven kao sveštenik, tada: tako se moglo biti slobodniji. Sećam se njegove purpurne sobe, sa prozorima od žutog papira, i njegovih skrivenih knjiga koje su bile zamočene u okean!

Ja sam bio napušten u toj kući usred beskrajnog polja: čitajući u kuhinji, sušeći svoje blatnjavo odelo pred domaćinima, za vreme ćaskanja u salonu; smrtno uzbuđen žuborenjem jutarnjeg mleka i noću prošlog stoleća.

Bio sam u jednoj veoma mračnoj sobi; šta sam radio? Jedna sluškinja dođe k meni; mogu da kažem da je to bilo jedno kuče: iako je bila lepa i imala materinsku plemenitost koja mi je neizreciva: čista, poznata, savršeno ljupka! Ona me uštinu za ruku.

Čak se ne sećam dobro njenog lica: ne zato da bih se setio njene ruke, čiju sam kožu uhvatio među dva prsta, ni njenih usta, koja su moja usta dograbila kao neki mali zdvojni talas koji uvek nešto potkopava. Oborih je u jednu korpu sa jastucima i brodskim jedrima, u jednom crnom uglu. Sećam se samo njenih gaćica sa belom čipkom.

Zatim, o očajanje, zid neodređeno postade sena drveća, i ja se sunovratih u ljubavnu tugu noći.

II

Ovog sam puta u Gradu sreo Ženu, i govorio sam joj i ona mi govori.

Bio sam u nekoj sobi, bez svetlosti. Dođoše da mi kažu da je ona došla k meni, i ja je svideh u mom krevetu, sasvim moju, bez svetlosti! Bio sam silno uzbuđen, a osobito jer je to bio porodični dom: stoga me obuze teskoba! Ja sam bio u dronjcima, a ona – svetska dama koja se podaje: trebalo je da ode! Teskoba bez imena: dograbih je i pustih je da padne van kreveta, gotovo gola, i, u svojoj neopisivoj slabosti padoh na nju i počeh se s njom vući po ćilimima, bez svetlosti. Porodična svetiljka obli crvenilom susedne sobe, jednu za drugom. Tada žena iščeze. Isplakah više suza nego što ih je Bog ikad mogao da zatraži.

Izađoh u beskrajni grad. O umore! Utopljen u gluhu noć i u bekstvo sreće. To je ličilo na zimsku noć, s nekim snegom koji će zacelo ugušiti svet. Prijatelji kojima sam vikao: gde boravi ona, odgovarali su mi lažima. Nađoh se pred prozorima njenog svakovečernjeg boravišta; otrčah u jednu baštu prostrtu pod mrtvačkim pokrovom. Izbaciše me. Silno sam plakao zbog svega toga. Najzad, sišao sam na neko mesto utonulo u prašinu, i sedeći na balvanima, pustio sam da s tom noći iz mene isteknu sve suze.

Razumeh da Ona pripada svome svakodnevnom životu, i da će se nastup dobrote sporije obnoviti nego neka zvezda. Ona se nije vratila i nikad se neće vratiti, Voljena koje je došla k meni, što nikada ne bih bio pretpostavio. Tada sam se zaista više naplakao nego sva deca sveta.

Izvo: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Fotografije: Tri fotografije Artura Remboa u Etiopiji.

Seksualne persone Šarla Bodlera

James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

James McNeill Whistler – La Petite Mephisto, 1884.

Zamislimo škorpiona koji je istovremeno hranjen i uništavan svojom otrovnom tečnošću. Za razliku od zmije, koja otrov skladišti na vrhu jezika, škorpion svoj močvarni talog nosi u središtu tela – trbuhu, utrobi, nutrini, kako god nam je draže da nazovemo centralni deo živih bića, onaj najprimarniji i najzahtevniji, koji svakom prilikom spori širenja duha i uslovljava ga svojim zahtevima. U poeziji Šarla Bodlera želja, koja za sobom povlači podjednako telesnu koliko i emocionalnu komponentu, predstavlja se kao nezasiti trbuh žedan otrova i, istovremeno, njime prepunjen. Subjekt je u nemogućnosti oslobađanja sebe od želje koja je i kao ispunjena i kao neostvarena za njega isključivo patnja. Kamil Palja u svojoj knjizi Seksualne persone pisala je:

Bodlerov novi dekadentni ton je ohol i hijeratički. Njegove pesme predstavljaju ritualnu konfrontaciju sa užasima seksa i prirode, koje on analizira pomoću oštre Sadove retorike. Htonsko predstavlja njegovu epsku temu.

Htonske elemente u Bodlerovoj poeziji lako je prepoznati. Pesnik često svoj lirski subjekt stavljau položaj nekoga ko puzi, nalik gmizavcu koji kažnjava svoj plen, ne ubijajući ga već perverzno se igrajući sa njim. Bodlerovi kasnoromantičarski dekadenti, ophrvani dosadom od koje su stvorili ritual i pozu kao odgovor na svakidašnjicu koja nema izazova, zadaju rane zarivajući otrov u tela svojih ljubavnica. Svi nabrojani elementi, istovremeno, u funkciji su seksualne konotacije. Seksualnost je oduvek poimana i kao deo htonskom. Odlomak iz pesme „Preveseloj“, koja je pripadala ciklusu zabranjenih pesama zbirke Cveće zla, opisuje uzajamni odnos seksualnih persona Šarla Bodlera.

Zato bih hteo, jedne noći,
U pozno doba sladostrasno,
Ko podlac puzeći bezglasno,
Nad riznice tvog tela doći,

Da put ti kaznim razdraganu
Da zgnječim tvoje čiste grudi
da ti udar moje žudi
Na boku zada tamnu ranu,

A tad, o slasti divnog spoja!
Da kroz te lepše usne nove
U rujno meso što me zove
Svoj otrov slijem, sestro moja!

Bodlerovi dekadenti razdirani su sado-mazohističkim porivima. Istovremeno ranjivi i okrutni takve odlike projektuju i na svoje muze koje žele da potčine, videći u njima Prirodu koja ih nagoni na seksualnu aktivnost, time im silujući i slamajući duh. Oni, istovremeno, žele da se potčine, kao muva pauku, svojim draganama. Ovaj uzročno-posledični sado-mazohistički odnos jedna je od glavnih komponenti Bodlerove erotske poezije. Kamil Palja je pisala:

Za Bodlera, seks je ograničenje, a ne oslobađanje. Želja, koja je obično pokretač muške akcije, čini muškarca aktivnim u odnosu na svoje, od majke rođeno telo. Telo ga izdaje, predaje u ženske ruke zbog svoje seksualne slabosti. Moć prirode je u rukama nemilosrdnih vampirica, najbrojnijih likova u Bodlerovoj poeziji.

Vampirice, harpije, sfinge, veštice specifične su za kasnoromantičarsku, dekadentnu i simbolističku umetnost. Podjednako kao i muškarac koji za žudi za njihovim telima, i one žude za njegovom tečnošću, dvostrukim otrovom. Analogije sa škorpionima i vlagom, mržnjom, otrovima, istovremenom zeljm i nemoći, evidentne su i u nekim od narednih sthova:

Taj otrov crn sva krv je moja!

(pesma „Heaautontimorumenos“, ciklus „Pariske slike“ iz zbirke Cveće zla)

Ja sam ko kralj u zemlji gde, kiša stalno pada,
bogat, ali bez moći, mlad, al’ živ odvajkada

(pesma „Splin“, ciklus „Pariske slike“ iz zbirke Cveće zla)

Sa dna mračne jame vapim za tvoje milosrđe,
preklinje palo srce, jedina koju volim!

(pesma „De Profundis Clamavi“, ciklus „Pariske slike“ iz zbirke Cveće zla)

Ja polazim u napad, verem se, puzim, bliže,
ko jato crva koje prema lešini gmiže,
pa volim još, o zveri, svirepa u daljini,
čak i hladnoću ovu što mi te lepšom čini!

(pesma XXIV, ciklus „Pariske slike“ iz zbirke Cveće zla)

Na osnovu fragmentarnih stihova vidimo svu dvostrukost kojom je lirski subjekt prožet. On je istovremeno i lovac i plen, i mučitelj i mučeni, nemoćan kralj kastriran od svoje ohole ljubavnice. Ali i on uzvraća ujedima. Evo jednog proznog odlomka:

Pričа o mojoj ljubаvi nаlik je beskrаjnom putovаnju po površini čistoj i uglаčаnoj poput ogledаlа, vrtoglаvo monotonog, koje bi svа mojа osećаnjа i gestove odrаzilo sа ironičnom preciznošću moje sopstvene sаvesti, tаko dа nisаm mogаo sebi dа dopustim neki nerаzumаn gest ili osećаj, а dа ne primetim nemi prigovor moje nerаzdvojne utvаre. LJubаv mi se predstаvljаlа kаo nаdzornicа. […] Lišаvаlа me je svih koristi u kojimа sаm mogаo uživаti usled svog ličnog ludilа.. Koliko sаm se sаmo putа uzdržаo dа je ne uhvаtim zа grlo i podviknem: ‘Bednice, budi nesаvršenа! Dа bih mogаo dа te volim bez muke i besа!’ Tokom nekoliko godinа posmаtrаo sаm je srcа ispunjenog mržnjom. Nа krаju krаjevа, nisаm jа umro od togа! […] Jedne večeri, u šumi.. nа obаli jedne močvаre.., nаkon melаnholične šetnje gde su njene oči odrаžаvаle lepotu nebа, u kojimа je moje srce bilo zgrčeno kаo pаkаo..

Narativni niz odjekuje bes, beznađe, zelju za nesavršenstvom koje, kada biva oslobođeno i/ili dosegnuto, opet rezignira i proizvodi mučan utisak, čamotinju koja razara. No, pored ovih nabrojanih elemenata, trebalo bi se i, sa pravom, jer to tekst omogućava, koncentrisati na trenutak i na afirmativne elemente Bodlerve poezije, bar one koja u svoj centar postavlja muškarca i ženu, ljubavnike u večitoj i nikada zapravo razrešenoj bitci. Naredne pesme – Nakit, Egzotični miris i Leta – neke su od najlepših pesama posvećenih ženskom telu, od Sapfe pa sve do savremenih poetskih ostvarenja. Neke od njih dugo su bile cenzurisane i proglašavane opscenim, pogrešno, jer se, neminovno je, prvenstveno, čitalačko biće koncentrisalno na njihov sadržaj. Bodler je, pak, tvrdio kako u njima prvenstveno treba „da sam predmet bude u drugom planu a u pesmi se sagleda samo plastična namera“. Pod „plastičnom namerom“ pesnik je podrazumevao formu. Ona je, ako se bolje koncentrišemo, izuzetno bitan elemenat njegove poezije, komponenta koja joj dodatno učvršćuje auru remek-dela koja iznova predstavlja izazov za mnoge prevodioce.

U naredne tri pesme dominantan motiv je miris koji žensko telo i kosa ostavljaju na posmatrača, on ima glavno sinestezijsko dejstvo. Takođe, nakit kao odlika varvarki, konkubina nalik Delakroaovim i Engrovim, predstavlja uticaj koji je pesnik crpeo od slikara savremenika. More, takođe jedna od najčešćih Bodlerovih slika, prisutna je u pesmi Nakit i u funkciji je jedne od najlepših poetskih slika svetske književnosti koja predočava odnos dvoje ljude kao što to može biti odnos mora i žala. Takođe, pesnik nekoliko puta svoje dragane, u različitim pesmama, oslovljava sa „ljubljeni tigre“, naznačavajući tako svu gipkost i divlju razdražljivost svojih ljubavnica. One su, izvesno je, direktan ili posredan uzor imale u Bodlerovom okruženju. Žana Dival (kojoj su posvećene pesme Nakit i Leta), Apolonija Sabatje (kojoj je posvećena pesma Preveseloj) ili gospođa Pomare neke su od čuvenih Bodlerovih inspiracija, dekadentnih seksualnih persona Pariza 19. veka.

NAKIT

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, svo ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se sa metalom u kamenje preliva
ushićuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanu je ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala –
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svoga žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
sanjalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

njezine ruke, noge i slabine i bedra
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to moje zrelo voće,

umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokove Antiope i grudni koš dečaka
kao za neki novi crtež u jednoj spoji:
struk joj tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

– Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreptavši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme, s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao!

Preveo Branimir Živojinović

Les Bijoux – AUDIO

 

EGZOTIČNI MIRIS

Kada sklopim oči u jesenje veče
I udišem miris tvojih toplih grudi,
Vidim plamen sunca što, jednolik, bludi
Po blagom primorju nekom, punom sreće.

Vidim leni otkok i čudno drveće
I zemlju što sočne plodove nam nudi,
Vidim narod vitkih i okretnih ljudi
I žena što pogled oboriti neće.

Tvoj miris me nosi do predela žarkih
U luku prepunu umornih katarki
I od burnog mora klonulih jedara,

Dok mi iz zelenih tamarinda miris
Što kroz vazduh struji i nozdrve širi –
U duši se stapa sa pesmom mornara.

Preveo Nikola Bertolino

Parfum exotique – AUDIO

 

LETA

Daj da te grlim, biće zlo i pusto,
Ljubljeni tigre, čudovište sneno,
Drhtavi prsti nek mi opijeno
I dugo blude tvojom kosom gustom;

U tvoje skute što mirišu tobom
Daj da sahranim misli nespokojne,
Da slasni zadah ljubavi pokojne
Udišem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hoću, da spavam, pa makar
I ne živ! U snu slatkom poput smrti
Bez kajanja ću poljupcima strti
To lepo telo, glatko kao bakar.

I ništa kao ponor tvog kreveta
Jecanje moje neće da uspava:
Tvoja su usta puna zaborava,
U poljupcima tvojim teče Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
Pokoriću se ko suđenoj kobi;
Mučenik krotki, koji nevin dobi
Kaznu da muke plamte mu u strasti,

Svojoj ću mržnji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj žudi
S ljupkih vršaka tvojih oštrih grudi
Gde nikad srce tamnovalo nije!

Preveo Nikola Bertolino

Le Léthé – AUDIO

Citati:

Šarl Bodler, Cveće zla, Pariski splin, preveli: Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

Kamil Palja, Seksualne persone: umetnost i dekadencija od Nefertite do Emili Dikinson, prevela Aleksandra Čabraja, Zepter Book World, Beograd, 2002.

Žan Starobinski, Melanholija u ogledalu, preveo Bojan Savić-Ostojić, Karpos, Beograd, 2011.

Preporuka:

Tekstovi o Šarlu Bodleru objavljeni na blogu A . A . A