Rajner Marija Rilke: „Orfej. Euridika. Hermes“

Image result for orpheus eurydice hermes rilke

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k’o predvojena behu:
dok mu je pogled, k’o pas, trč’o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku – dotle mu je sluh
zaostajao k’o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
što za njim treba da se uspinju.
Pa opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je, međutim, sebi zborio:
dolaze ipak; zborio je to
i sluš’o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Kad bi smeo
okrenuti se (kada osvrtanje
značilo ne bi raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju) –
bez sumnje bi tad ugledao njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:

boga koračanja i poslanica,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.

Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no ikada iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i dol i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda – :
nju, toliko voljenu.

Ona je pak o ruci boga išla,
nepouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
K’o kakav plod pun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol’ko nove za nju
da ništa više nije shvatala.

U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva; zatvorio se
njen pol k’o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir božanskog njenoga vodiča
k’o prevelika prisnost vređao.

Već nije bila ona žena plava
koja je znala katkad da zazvuči
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.

Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša
i razdeljena k’o stostruka hrana.

Bila je koren već.

I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se -, ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?

A u daljini, pred izlazom svetlim,
k’o tamna senka stajao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stajao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
okreće ćutke da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, sputanog hoda
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.

Preveo Branimir Živojinović

Slika: Reljef koji je inspirisao Rilkea za pesmu Orfej. Euridika. Hermes

Intervju sa Brankom Miljkovićem

Pablo Picasso Woman in Profile 1952

Razgovor sa pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: Poreklo nade i Vatra i ništa. NIN, septembar 1960.

Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moćni okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

Ima li pesnika koji piše onako kako biste vi želeli da pišete?

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.

Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

Filozofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su vaše veze sa nadrealizmom?

Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.

Da li po vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?

S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju potpunu važnost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura još uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi („Uzalud je budim“, 1957) imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: „Sve što imamo to su naše reči.“ Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

Koja je to reč?

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo. Itd.

Znači „Tako reči jedna drugu izmišljaju“, kako to vi kažete u pesmi „Kritika metafora“ (zbirka „Poreklo nade“).

Da, upravo tako.

Može li se na našem jeziku ispevati velika poezija?

Na svakom se jeziku može pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.

Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

Santa Maria della Salute Laze Kostića i Možda spava Vladislava Petkovića Disa.

Može li poezija pomoći…?

Poezija ne pomaže, poezija miri.

Šta vas je, koji momenat iz života okrenuo ka poeziji?

Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

Šta vas je navelo da knjizi date naslov „Vatra i ništa“?

Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim „Tragičnim sonetima“.

U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?

U okviru klasičnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.

Koji ciklus iz svoje poslednje knjige „Vatra i ništa“ smatrate najboljim?

Ne samo ja, već i drugi drže da je najuspeliji „Utva zlatokrila“. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U čemu je bila snaga tih simbola?

Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola može se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.

U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?

U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Šta spremate u ovom trenutku?

Sa Milicom Nikolić prevodim stihove Mandeljštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R. Stevića Rasa.

Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod utiskom tragičnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

Tužno, ratno…

Kada ste se najviše uplašili?

Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

Ne.

Da li ste nešto zaboravili u životu?

Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru?

Šta vas nervira u životu?

Sporost.

Kad bi na vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?

Tražio bih da me ponovo zamrznu!

Vaša omiljena poslovica?

„Praznu glavu vetar nosi.“

Šta mislite o vremenu-sudiji?

Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli da nam još nešto kažete o svojoj poeziji?

Mogao bih da kažem još mnogo štošta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?

Za svaki slučaj…

Kažite jedan svoj stih…

„Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj.“

Koja je umetnost, za vas, najveća?

Igra na trapezu.

Šta mislite o budućnosti poezije?

Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, Prosveta, Beograd 1965.

Crtež: Pablo Pikaso, 1952.

Branko Miljković: „Poeziju će svi pisati“

Roberto Ruspoli

san je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj

 

Izvor: Branko Miljković, Pesme, Prosveta, Beograd 1965.

Crtež: Roberto Ruspoli

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (I deo)

III

Bog može to. Al’ kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al’ kad mi jesmo? I kada će on

zemlju i zvezde tvom biću dati?
Ljubav tu malo znači, mada plah,
mladiću, glas ti mami – moraš znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv

IV

O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iz vas.

O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.

Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.

Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva… ali zrak…

IX

Samo ko se kroz Had
glasio lirom,
sme hvale beskrajne sklad
da prospe širom.

Samo ko hleb je i so
s mrtvima jeo,
čuvaće spomen na to
ko bića deo.

Nek vodom odraz treperi
mutan za nas:
ti čuvaj slike trag.

Tek u dvostrukoj sferi
postaje svaki glas
večan i blag.

XI

Zar na nebu sazvežđe „Konjanik“ ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom,
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al’ pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od dvoga jedno biva.

Ali, da li biva? Il’ možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za njima osta?
Sto i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al’ nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

XXVI

Ti pak, božanski, što si do samog konca zvučao,
kad te je prezrenih menada spopao roj,
njihovu ciku ti si, o lepi, poretkom nathučao,
iz razornica se vinuo neimarski napev tvoj.

Ne skrhaše ti glavu i liru, ma kol’ko palacale,
ma koliko besnele, i svaki je oštri kam
koji su one na tvoje srce bacale
bivao blagost u tebi i sticao sluh i sam.

Ti najzad podleže njinom osvetničkom zlu,
al’ glas ti se u lava i u stenu uputi,
u drvo i u pticu. I sad još pevaš tu.

O, izgubljeni bože! Beskrajan trag si za nas!
Zato što te vražda razdra i raspoluti,
mi smo slušači i prirodin smo glas.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Kamij Koro, „Orfej i Euridika“, 1861.

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III
Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu.

VI
Ružo, prestolna ružo, za drevni svet
bila si putir ivica jednostavnih.
Za nas pak ti si prepun nebrojen cvet,
predmet si neiscrpnih tajni.

Činiš se kao bezbroj odora oko tela
koje nije ništa drugo do sjaj;
al’ tvoje latice za se svakog su odela
u isti mah poricanje i kraj.

Već stolećima tvoj miris došaptava
sluhu našem najslađa svoja imena;
i on najednom lebdi vazduhom kao slava.

Ipak, mi gonetamo njegovog imena slova…
I ka njemu se toči naša uspomena
koju od šaptavih umolismo časova.

XVII
Gde, na kom drveću, iz kojih čašica cvetnih golih,
sred kojih blaženih navodnjavanih bašta,
sazreva čudno voće koje tešenjem toli
i koje na izgaženoj livadi svog siromaštva

zatičeš, možda? Vazda se čudiš veličini
ploda, i što je ceo, i što mu je meka kora,
i što ti ga ne preote ptice u visini
lakomislenost, nit’ crva odozdo ljubomora.

Ima l’ drveta koja, ispod anđelskih krila,
od sporih skrivenih vrtlara tako su gajena bila
da nas nose, ne pripadajući nama?

Ne besmo l’ kadri, mi senke i utvare, da od zrelog,
prerano zrelog ponašanja našeg, pa opet svelog,
onih nehajnih leta naprsne spokojna skrama?

XXI
Opevaj, srce, bašte neznane iz daljnih strana,
jasne, kao u staklu, a ipak nedogledne.
Opevaj vode i ruže Širasa il’ Ispahana,
blaženo ih veličaj i slavi, neuporedne.

Pokaži, srce, da ih se nikad lišilo nisi.
Da na te misle njihove smokve što zru.
Da s njinim povetarcem, što ko da se u lik uzvisi
međ cvetnim granjem, duguješ u javi i snu.

Kloni se zablude da nečeg je lišeno stanje
posle donete odluke, odluke: da postojiš!
Svilena niti, kad jednom uđe u tkanje,

ma sa kojom od slika u njemu da se spojiš
(pa čak i sa slikom stradanja što nas tlači),
osećaj da sve to celovit, preslavan život znači.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Arnold Beklin, „Ostrvo mrtvih“, 1888.

Mit o Orfeju

Orfej, sin Tračanina Eagra, najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Starije predanje ne pominje ime Orfejeve majke; kasnije se pripovedalo da ga je rodila jedna od muza (Kaliopa, Klio, Polihimnija) ili Tamirijeva kći Menipa. Neki su govorili da je Apolon Orfejev otac.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice, da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna; dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje skupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem azbuke, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja. Kasnije se pripovedalo da su Argonauti samo uz pomoć Orfeja prebrodili mnoge teškoće, da su umakli sirenama zahvaljujući njemu i da je on svojom pesmom i svirkom umirio strašne bure, pa čak i zmaja koji je čuvao zlatno runo.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu nimfu je usmrtila otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu nit Euridikinog života opet počele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli  ovom nenadmašnom pevaču; oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo; istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u carstvo mrtvih, ali ovoga puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Pevač je ustanovio misterije u kojima žene nisu učestvovale i prvi je naučio Tračane da vode ljubav s dečacima. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja dok je usamljen sedeo u hladovitim šumama i uzdisao za svojim miljenikom, Borejinim sinom Kalejem. Prema kasnijem predanju, Orfeja je Zevs ubio munjom zato što je ljudima otkrio božanske tajne. Neki kažu da je Orfej sa svojim pristalicama stvorio sektu preko koje je hteo da zadobije vlast i da je zbog toga ubijen.

Prema najpoznatijem predanju, tračke žene su rastrgle Orfeja, a delove njegovog tela razbacale na sve strane. Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: ptice i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici ovog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Drugi kažu da je Orfejeva glava doplovila do ušća reke Meleta, kod Smirne, i da je tu sahranjena. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

Mit o Orfeju nastao je najverovatnije u ranom VI veku stare ere u vezi sa doktrinama jedne religiozne sekte (orfičari), u čijoj kozmogoniji i teogoniji Fanes, kozmički Eros i Zagrej zauzimaju najznačajnije mesto. Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh; duša zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela i nisu jeli meso, jaja i bob. Komadanje Orfeja podseća na patnje orfičkog Dionisa Zagreja.

Esih je Orfejevu smrt opisao u tragediji Basaride, koja je izgubljena. Sačuvano je osamdeset sedam orfičkih himni, koje su nastale poslednjih godina stare ere, i takozvana Orfička Argonautika iz perioda poznog Carstva. U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V beka stare ere. Čuvena je bila Polignotova slika, u leshi Kniđana u Delfima, s predstavom Orfeja u Podzemlju, a sačuvan je atički reljef iz druge polovine V veka stare ere sa prikazom Orfeja, Euridike i Hermesa. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na vazama iz VI i V veka stare ere Orfej je prikazan kao lep, bezbradi mladić, sličan Apolonu, najčešće samo sa ogrtačem na ramenu. Na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere predstavljen je u dugoj i bogato ukrašenoj odeći, često sa frigijskom kapom na glavi. Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Ovaj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Gustav Moro, Orfej, 1865.

Rajner Marija Rilke: „Zar na nebu sazvežđe Konjanik ne postoji?“

Zar na nebu sazvežđe Konjanik ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al’ pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od dvoga jedno biva.

Ali, da li biva? Il’ možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za nama osta?
Sto i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al’ nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

Soneti Orfeju (I deo), sonet XI

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Crtež koji prikazuje Orfeja okruženog životinjama, a naslikao ga je italijanski umetnik Cima da Coneligano (1459-1518). Baladina Klosovska, tadašnja Rilkeova družbenica, stavila je ovaj crtež iznad Rilkeovog radnog stola.