Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Reče:

–          Ana …

Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga.

Dugi nadsvođeni hodnik bio je isto tako mračan kao i unutrašnjost sobe. On začu kako odmiče i gubi se u daljini prigušeni, laki, ubrzani bat bosih nogu.

Dugo je čekao. Ništa se više nije čulo. Ostavivši širom otvorena vrata, vratio se i legao preko postelje. Od silnog osluškivanja i najmanjeg šuma u tišini, na kraju mu se pričinjavalo da čuje čas šuštanje haljine, čas sasvim tih i stidljiv zov. Prođoše čitavi sati. Mrzeći samog sebe zbog kukavičluka, tešio se mišlju kolika mora da je njena patnja.

Kada se potpuno razdanilo, on ustade i ode da zatvori vrata.

Razbacana posteljina zgomilala se u mračne kupe. Obuze ga bes na samog sebe. Bacio se na dušeke. Sručio se na njih sa krikom.

Izvor: Margerit Jursenar, „Anna Soror“, prevela Jovana Barić-Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Slika: Parmigianino: „Antea“, 1524-1527.

Orhan Pamuk: „Nije li najlepša stvar u životu bila smišljanje i slušanje lepih priča?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Tih sam godina i upoznao onog starca koji je u moju sobu doneo sa sobom i neku duboku tugu. Od mene je morao biti stariji nekih deset do petnaest godina. Zvao se Evlija, i čim sam ugledao setu na njegovom licu, zaključio sam da ga je mučila usamljenost, ali on to nije kazao: čitav svoj život, reče, posvetio je bio putovanjima i jednom desetotomnom putopisu koji je upravo završavao; nameravao je da pre no što umre, poseti Meku i Medinu, mesta najbliža Bogu, i njih će opisati, ali postojalo je nešto što je nedostajalo u njegovoj knjizi i što ga je onespokojavalo. Želeo je svojim čitaocima da opiše i Italiju, jer je o lepoti njenih fontana i mostova mnogo toga čuo, pa bih mu možda o njoj mogao pričati ja, kojeg je došao da vidi zbog onoga što je o meni čuo u Istambulu. Kada mu rekoh da Italiju nikad nisam video, on je pojasnio kako kao i svi drugi on to zna, ali ja sam nekad imao roba koji je došao odande, a on je meni sve to opisao; a kada bih sada ja njemu to prepričao, on bi meni, zauzvrat, pripovedao neke zabavne stvari: nije li najlepša stvar u životu bila smišljanje i slušanje lepih priča? Stidljivo je iz torbe izvadio jednu mapu, bila je to najgora mapa Italije koju sam video, odlučio sam da mu pričam.

Svojom bucmastom šakom koja je podsećala na dečiju, pokazao bi neki grad na mapi,  i nakon što bi sričući pročitao njegovo ime, pažljivo je na papir prenosio moje snove koje sam mu pripovedao. Za svaki grad želeo je po jednu neobičnu priču. I tako smo mi idući od severa ka jugu, provodeći trinaest noći u trinaest različitih gradova, prošli čitavu tu zemlju koju sam video prvi put u životu. Nakon ovog posla koji nam je uzeo čitavo jutro, on se sa Sicilije brodom vratio u Istambul. Pošto je bio veoma zadovoljan mojim pripovedanjima, a odlučivši da i on mene obraduje, stade mi opisivati akrobate koji su se gubili u nebesima nad Akrom, ženu koja je u Konji rodila slona i tog njenog sina, plave krilate bikove na obalama Nila, ružičaste mačke, sahat-kulu u Beču, svoje prednje zube koje su mu tamo napravili a koje mi je pokazivao kroz osmeh, pećinu koja govori na obali Azovskog mora, crvene mrave koji žive u Americi. Ove su priče iz nekog razloga u meni budile neku neobičnu tugu, čak mi je dolazilo da zaplačem: zalazeće sunce je svojim crvenilom potpuno obojilo sobu; kada me je Evlija upitao imam li i ja nekih tako začuđujućih priča, u želji da ga istinski začudim, pozvao sam ga da sa svojim ljudima provede noć kod mene: imao sam jednu priču koja bi mu se mogla dopasti a koja je govorila o dva čoveka koji su zamenili mesta.

Te noći smo se vratili u moju sobu, nakon što su se svi povukli na počinak, a kuću ispunila tišina koju smo obojica čekali. Ovu priču na čijem ste vi sada kraju, ja sam tada prvi put izmaštao! A kao da ono što sam pripovedao nije bilo izmišljeno, kao da mi je sve te reči, tiho i nežno šaputao neko drugi, rečenice su se lagano nizale jedna za drugom: „Plovili smo od Venecije prema Napulju kada nas presretoše turske lađe…“

Izvor: Orhan Pamuk, Bela tvrđava, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.

Slika: Paramiđanino, Portret muškarca (Grof Fontanelato), 1524.

Orhan Pamuk: „Zašto sam ja to što jesam?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: „Treba li da se gledam u ogledalo?“ Odjednom me je obuzeo bes, pomislio sam kako sam nikud neće moći da stigne. Želeo sam da to shvati, došlo mi je da mu u lice kažem kako bez mene uopšte neće moći da razmišlja ni o čemu, ali nisam imao hrabrosti; zato mu samo tromo rekoh da se pogleda u ogledalo. Ne, nije hrabrost bila u pitanju, jednostavno, nisam bio u stanju. Razjaren, zalupio je vrata vičući na izlazu: ti si glupak.

Tri dana kasnije, kad sam ponovo načeo ovu temu, videvši da on opet hoće da razgovara o „njima“, poželeo sam da nastavim igru; jer, bilo kako bilo, premda je zahtevala dosta razmišljanja, ova je igra u tom trenutku makar ulivala nadu. Rekoh mu kako se „oni“ odista gledaju u ogledalu, i to zapravo mnogo više nego što to ljudi ovde čine. Ne samo palate kraljeva, princeza i plemića, već su čak i kuće običnih ljudi ispunjene brižljivo uramljenim i o zidove pažljivo okačenim ogledalima; ali nisu oni u tome napredovali samo zbog toga, već zato što su neprestano razmišljali o sebi. „Napredovali u čemu?“ upitao je sa radoznalošću i naivnošću koje su me iznenadile. Pomislio sam da je poverovao u ono što sam kazao od reči do reči, ali se on zatim osmehnuo: „Hoćeš da kažeš, gledaju se u ogledalo od jutra do mraka?“ Bio je to prvi put da se rugao onome što sam ja za sobom u svojoj domovini ostavio. Besno sam smišljao šta bih mogao reći da ga povredim i bez ikakvog razmišljanja i vere u to što ću izgovoriti, smesta rekoh da čovek jedino sam može da razmišlja o tome šta je, ali da on za to nema hrabrosti. Prijalo mi je kada sam video kako mu se lice, kao što sam i želeo, iskrivilo u bolnom grču.

Ovo me je zadovoljstvo skupo koštalo. Ne zbog toga što je pretio da će me otrovati, već zato što je, nekoliko dana kasnije, zahtevao da ja pokažem tu hrabrost za koju sam rekao da je on nema. Najpre sam hteo da čitavu stvar okrenem na šalu, kao i gledanje u ogledalo, šala je bila i to da čovek sopstvenim razmišljanjem može stići do odgovora o tome šta je; to sam izgovorio onako u besu da bih ga naljutio; ali izgledalo je da mi ne veruje: pretio je da će mi, ne dokažem li svoju hrabrost, smanjiti obroke i da će me, što je još gore, zaključavati u sobu: razmišljao sam; treba samo da na parčetu hartije ispišem ko sam; videće on kako se to radi, videće koliko sam hrabar.

Izvor: Orhan Pamuk, Bela tvrđava, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.

Slika: Parmiđanino, Autoportret u konveksnom ogledalu, 1524.