Ariel Gorodecki o Francu Šubertu

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Ukupno je stvorio hiljadu muzičkih dela, od toga pet misa, osam simfonija, oko sto šezdeset horskih pesama, više od dvadeset završenih i nezavršenih klavirskih sonata i više od šesto pesama za glas i klavir.

Legenda kaže da je jednog jesenjeg dana 1817. godine na ulici Beča Šubert sreo bogato odevenu damu belog lica i staromodne frizure. Pošto ga je oslovila, ona mu se predstavila kao Sudbina i ponudila mu da bira: da ostane nepoznati učitelj i umre u dubokoj starosti, okružen decom i unucima ili da pokloni svetu bajkovito-čudesnu muziku, ali da ode iz života sa nepune tridesetdve godine. Nakon nekoliko dana Šubert je napustio školu, da bi se posvetio muzici.

Kad je imao devetnaest godina već je komponovao dvesta pedeset pesama, nekoliko simfonija i drugih muzičkih dela. Po produktivnosti porede ga sa Mocartom. Klavirske kompozicije, većim delom sonate, oratorijumi, horske pesme, opere, operete su bogatstvo na pravi način ocenjeno u dvadesetom veku. Teško je poverovati da je Rahmanjinov, vrsni pijanista, tek povodom proslave stogodišnjice smrti Franca Šuberta, saznao da je on komponovao sonate, dakle 1928. godine. Svet bi živeo bez Šuberta i danas da nisu njegovi obožavaoci, pre svega Robert Šuman i Feliks Mendelson, učinili da svet za njega sazna. Prvo izvođenje Velike simfonije pod upravom Mendelsona otkrilo je Šuberta kao simfonijskog majstora.

Stvaralaštvo njegovo nastaje u osvit romantizma. Povremeno su ga zvali „kompozitor pesama“, ali je bio novator i u simfonijskom žanru, stvorivši principijelno novi tip simfonije, koji će kasnije nastaviti Brukner i Maler. „Neosporno, u Šubertu je zasijala iskra Božja. Verujte, da će ga jednom ceo svet slušati“, rekao je Betoven, kad su mu prijatelji pokazali pesmu Šuberta. Sam kompozitor nije imao smelosti da dođe kod svog idola, iako su živeli u istom gradu. Na sahrani Betovena, dve godine pre sopstvene smrti, dvadesetdevetogodišnji Šubert je nosio njegov sanduk zajedno sa ostalim bečkim kompozitorima.

Za života je imao jedan jedini koncert, 1828. godine u Beču. Međutim, bečki muzikolozi se nisu oglasili povodom njegovog koncerta, jer je svako pero bilo posvećeno nastupu idola tog doba, Nikolo Paganiniju. Za vreme gostovanja u Beču Paganini je dobio dvadeset osam hiljada guldena – osamsto sedam puta više od Šuberta, koji je od zarađenih trista dvadeset florina kupio sebi klavir. Bez obzira na siromaštvo, (nekad nije imao novca ni za notnu svesku) i nemogućnosti da izvodi ili izdaje svoja dela, to mu nimalo nije oduzelo snagu, ni elan da stvara do zadnjeg časa.

Iako je njegova muzička riznica neprocenjiva, pouzdanih podataka o njegovom životu i konkretnim događajima nema. Umro je 19. novembra 1828. U predsmrtnom bunilu tražio je da bude sahranjen pored Betovena na istom groblju, ali novca za to nije bilo. Tek nakon mnogo godina zemni ostaci obojice velikih kompozitora su preneseni na centralno bečko groblje i danas spomenici Betovena i Šuberta stoje jedan uz drugog, pored Johana Štrausa mlađeg i Johanesa Bramsa. Na spomeniku Šubertu ugravirane su reči pesnika Franca Grilparcera: „Muzika je ovde zakopala veliko bogatstvo, ali još veće nade“.

Jedno od najpoznatijih Šubertovih dela „Fantazija u f-molu“ posvećena je Karolini Esterhazi. Komponovana je 1828. godine, devet meseci pre smrti. Karolina je bila učenica genijalnog kompozitora, počela je da uči kod njega od svoje dvanaeste godine, a poslednji čas je imala kad joj je bilo dvadeset dve. Karolina je ceo život ostala njegova muza. Naravno da nikakvih odnosa među njima nije bilo, on je bio skromni učitelj bez plemićke titule, a ona grofovska kći. Jednom je rekla kako joj kompozitor nije posvetio ni jedno svoje delo, na šta je Šubert, kažu melahnolično, odgovorio: „Kako? Pa, sve je ionako vama posvećeno“.

Pariski simfonijski orkestar je odbio njegovu „Šestu simfoniju“. Londonska filharmonija se smejala nad njom, a njen dirigent je odbio i da je proba sa orkestrom. Ona nije izvođena čitavih trideset godina posle nastanka. Jednom je poznati dirigent i violinista Šupancig, svirajući Gudački kvartet u a-molu Šuberta, rekao: „Pa, nije loše, ali ne mešaj se u slične stvari, bolje se drži svojih pesama“. I ovo je rečeno pred punom salom u toku premijere. Šubert je prišao muzičarima, sakupio sa stalka notne listove i više za njegovog života niko nije čuo „Gudački kvartet u a-molu“.

U aprilu 1816. Šubert je poslao Geteu svesku sa uredno prepisanim pesmama na njegove tekstove, gde je bilo i niz remek dela, kao što je „Šumski car“. Ova balada je bila dosta korišćena u romantičnoj poeziji. Kod Šuberta je ona prerasla u pravu dramu sa nekoliko junaka, što je zahtevalo kolosalno majstorstvo interpretatora. Šubert je poštovao Getea i dva puta je pokušao da uspostavi lični kontakt sa njim. Ali nijedan pokušaj nije uspeo, pesnik nije shvatio genijalnost Šubertovu. Međutim, Gete je, bez obzira na ovo, ostao njegov idol.

Smatra se da je vrhunac njegovog stvaralaštva „Velika simfonija br. 9“. Njena partitura je slučajno pronađena deset godina posle smrti kompozitora. 1838. godine Robert Šuman, strasni poklonik njegovog stvaralaštva našao je ovu partituru među papirima kod brata pokojnog kompozitora. Ne zna se kad je komponovana. Šubert je na partituri stavio datum, mart 1828, iako to može biti i dan završetka, ali i dan poslednje korekture. Lajpciški Gevandhauz orkestar je prvi izveo „Veliku simfoniju“ 21. marta 1839. pod upravom Feliksa Mendelsona i pokazao svetu Šuberta-simfoničara. „To je gigantsko delo ogromnih razmera, ogromne snage i bogatog nadahnuća“, rekao je Čajkovski. On je „jedan od austrijskih najdražih sinova“, dodaće car Franja Josif II 1897. na stotu godišnjicu Šubertovog rođenja i održati govor u kom priznaje Šuberta kao tvorca umetničke pesme.

Prevod Jadranka Dubak.

Slika: Gustav Klimt, „Šubert za klavirom“, 1899.

Modest Musorgski: „Slike sa izložbe“

Deset kompozicija koje čine delo „Slike sa izložbe“, ruski kompozitor Modest Musorgski komponovao je od 2. do 22. marta 1874. godine u čast svog rano preminulog prijatelja, slikara Viktora Hartmana.

Delo je komponovano za klavir, ali je, takođe, dosta poznata i verzija Morisa Ravela, prilagođena za simfonijski orkestar. Slike koje je Musorgski video na izložbi, redosled koji bi možda mogao uticati na redosled unutar njegovih kompozicija, izgubljen je, ali su neki Hartmanovi radovi sačuvani, za koje se može tvrditi da ih je Musorgski video.

U nastavku slede orginalna verzija pisana za klavir u izvođenju ruskog pijaniste Svjatoslava Rihtera i, zatim, Ravelova verzija prilagođena simfonijskom orkestru. Kada se uporede, ispada kao da su u pitanju dva potpuno različita dela što je, donekle, uporedivo sa istom knjigom koju prevedu dva različita prevodioca.

Slike koje su se našle na izložbi bile su deo kolekcije samog kompozitora. Više detalja ovde.

Klavirski virtuoz Franc List

Related image

Jedna od najboljih Listovih kompozicija je Totentanz ili Ples mrtvih koju za ovu priliku izvodi Valentina Lisitsa, ukrajinska pijanistkinja o kojoj je već bilo reči na ovom internet mestu. List je kompoziciju započeo 1838. a dovršio 1859. godine. Ona može biti dobro polazište za razumevanje Listove ličnosti i dela.

List – Mađar, Šopen – Poljak, Berlioz – Francuz, Šubert – Austrijanac, veoma su raznoliki po načinu sviranja klavira i po senzibilitetu svojih kompozicija, ali sva četvorica imaju izgled usamljenika. Zajedno su grupisani jer su kao romantičari govorili jezikom koji je znatno obeležio muziku 19. veka, uz Betovenov uticaj.

Klavirski virtuoz Frederik Šopen

Listova muzika opčinjava duh a Šopenova govori srcu. Ako inspiracija kod jednog ne ide uvek u korak sa čudnom lakoćom izražavanja, kod drugog ona nikad ne izneverava. Rođen u Želazova-Volja, kod Varšave, 1810. godine, Frederik je po ocu poreklom Francuz. Virtuoz od svoje osme godine, on preduzima, kao List turneje koncerata po Evropi. Napušta Varšavu 1830. i odlazi u Pariz, gde ga primaju oni koji zapažaju u njemu više nego običan talenat. Posećuje Lista, Berlioza, Hajnea, Majerbera, i radije izvodi svoja dela u užem krugu publike. Posle jednog putovanja u Drezden, gde se upoznaje s Marijom Vodžinskom, koju ne može da dobije za ženu, on odlazi u Lajpcig, gde nalazi u Klari Vik idealnog interpretatora svojih dela. Zaljubljuje se u Žorž Sand (1836) sa kojom odlazi da provede zimu na Balearskim ostrvima. Ali Šopen, nagrižen bolešću koja ne oprašta, vraća se samo još više bolestan. Ljubavnici žive u Parizu, ili u Noanu, do dana raskida (1847). Posle putovanja u Englesku i Škotsku, Šopen se vraća u Pariz, i tu, sasvim zahvaćen tuberkulozom, umire ubrzo (1849).

Njegova klavirska dela odaju brižnog umetnika koji pati. Nesumnjivo je da se u njima mogu naći mnogobrojne reminiscencije iz njegovog rodnog kraja, izvesna slovenska nostalgija, ritam u osnovi poljski. Ali ima i nečeg više: prisna veza između umetnika, sanjalice, i njegovog omiljenog instrumenta, klavira. Čovek čija je osetljivost neobično utančana crpe iz svoje ljubavi prema Sandovoj stvaralačke snage koje mu inspirišu najslavnija dela: Etide, Preludije, Sonate, Balade, Berseze, dva Koncerta. Romantičar po imaginaciji, neki put klasičar po oblicima koje obrađuje, često inspirisan igrom, ovaj pesnik klavira govori svojim jezikom, sa osetljivošću i prefinjenošću tako ličnom da njegovo celokupno delo, kao kod Baha ili Mocarta, dostiže od prve krajnju granicu lepote. Ima u njegovim Valcerima, Mazurkama, Polonezama, onoliko poezije koliko i u njegovim Impromptima, Nokturnima. Svaka etida, svaki preludij sačinjava jedan potpun i savršen svet. Emocija je izvor njegove umetnosti, a zvučan izraz je njen krajnji cilj. Izrazita melodija, sa svojom osobenom figuracijom, novim ukrasima, koji zahvataju često više oktava, veoma retko osećanje za modulaciju, izvesna tendencija da se insistira na nekom motivu na kome pisac voli da se zadržava, arpeđirani akordi, to su karakteristične osobine ove muzike, u isto vreme i bujne i prijatne, diskretne i strasne, čežnjive i snažne, koja nosi pečat genijalnosti.

*

I tell my piano the things I used to tell you.

U nastavku sledi jedno pismo poljskog kompozitora, na engleskom, upućno nepoznatoj osobi koje otkriva umetnikov senzibilitet, uklopiv u raspoloženja romantičarskih junaka. Ovi crteži, zajedno sa prepiskom i mazurkama, predstavljaju kuriozitet za istraživanje ovog umetničkog i intelektualnog pokreta, ali i za ljubitelje klasične muzike.

Poetski citat na početku koji je floberovski, ako smem impresionistički da ostavim svoj utisak, a bez odgovarajućih dokaza, svedoči o odnosu umetnika i njegovog instrumenta. Za pisca je to papir, za pijanistu klavir, za slikara platno, za skulptora kamen ili glina. Tako klavir postaje dnevnički zapisnik, najbliži poverenik, deo tela.

How strange! This bed on which I shall lie has been slept on by more than one dying man, but today it does not repel me! Who knows what corpses have lain on it and for how long? But is a corpse any worse than I? A corpse too knows nothing of its father, mother or sisters or Titus. Nor has a corpse a sweetheart. A corpse, too, is pale, like me. A corpse is cold, just as I am cold and indifferent to everything. A corpse has ceased to live, and I too have had enough of life….

Why do we live on through this wretched life which only devours us and serves to turn us into corpses? The clocks in the Stuttgart belfries strike the midnight hour. Oh how many people have become corpses at this moment! Mothers have been torn from their children, children from their mothers – how many plans have come to nothing, how much sorrow has sprung from these depths, and how much relief!…

Virtue and vice have come in the end to the same thing! It seems that to die is man’s finest action – and what might be his worst? To be born, since that is the exact opposite of his best deed. It is therefore right of me to be angry that I was ever born into this world! Why was I not prevented from remaining in a world where I am utterly useless? What good can my existence bring to anyone? …

But wait, wait! What’s this? Tears? How long it is since they flowed! How is this, seeing that an arid melancholy has held me for so long in its grip? How good it feels – and sorrowful. Sad but kindly tears! What a strange emotion! Sad but blessed. It is not good for one to be sad, and yet how pleasant it is – a strange state…

Citat: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Nardona prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Izvor: SlikaPismo

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

 

STEFAN MALARME: FAUNOVO POSLEPODNE

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.

O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom;  dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom  dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“

Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.

Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.

Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.

O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć  trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“

Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.
Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“

Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.

U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!

O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.

NAPOMENE PREVODIOCA:

Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.

Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

Izvor: Stefan Malarme, Demon analogije, preveo Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.

 

Sergej Rahmanjinov: „Klavirski trio“

Sergei Rachmaninoff

Sergej Rahmanjinov

Nedavno sam prisustvovala koncertu u Narodnoj biblioteci Srbije gde je Trio Attacca izvodio kompozicije Volfganga Amadeusa Mocarta, Kloda Debisija i Sergeja Rahmanjina.

Kako nikada ranije nisam čula kompoziciju o kojoj je reč, petnaestominutno izvođenje, za mene sada jednog od najlepših dela klasične muzike, izazvalo je reakciju divljenja, kada sam se još jednom uverila o snazi muzike.

Композиције Франца Шуберта

Франц Шуберт, за тридесет једну годину живота, компоновао је преко девет стотина дела. Рођен је 31. јануара 1797. године у Бечу, био је Салијеријев ученик и Бетовенов следбеник. Подједнако се кретао међу композиторима, сликарима и песницима свог времена, пред којима је изводио композиције, на чувеним шубертијадама. Првенствено кроз звук и кроз везу његове музике са немачком романтичарском уметношћу биће помињан на овом месту.

Пут ка мом откривању уметности био би празан попут пута који пресеца две ливаде, усред јулског дана, када би оморина склапала очи и руке сваком ко би се латио неког задатка, да се на њему није појавио Путник – Каспар Давид Фридрих. Фридрих је један од уметника који је имао изразито значајан формативни утицај на мене и моје поимање уметности, мисије уметника, самоће, светлости, природе и религиозности. Управо када посматрамо његове слике намеће нам се једна реч: расположење. Када бисмо то расположење, неодредиво, етерично, меланхолично, превели на језик нота, оно би звучало као Шубертове композиције, или као једно његово писмо које прилажем у наставку.

Једном речју, осећам се као најнесрећнија особа на целоме свету. Замисли некога ко је у опасности да изгуби сав ентузијазам за лепоту, и упитај себе није ли то мизерно? Проводим већину дана нерасположен и без пријатеља, наш читалачки круг је доживео добровољну смрт.

Холандски челиста Анер Бијлсма (Anner Bylsma) рекао је за Шуберта следеће:

Tуга умирања и величина живљења; о томе је Шубертова музика – не треба нам досадно теоријско појашњење да бисмо ово разумели. Пријатељство, усамљеност, чежња, бунтовништво, шарм, страх, Природа… све ово може бити одмах препознато. Свако ко воли музику носи свог Шуберта у срцу.

Ако је Бетовен, кога Шуберт није познавао, био краљ симфонијске музике, Шуберт је био први у lied-u. Њему дугујемо осам симфонија, многобројна триа, један квинтет за гудачке инструменте (два виолончела), слободне комаде за клавир, али због својих шест стотина и три lied-а остаће бесмртан (Lied – песма). Оне су писане према поезији Гетеа, Шилера, Хајнеа, Уланда, Вилхелма Милера.

Шуберт је био романтичар и импровизатор који песнички објашњава одабране стихове и обавија их сањивом и меланхоличном атмосфером којој клавир само доприноси да се испољи. Као чист и спонтан геније он је у стању да занесе и зна да с отменим узбуђењем евоцира природу, коју обожава. Компоновао је још и многобројне странице за сцену („Росамунда“), хорска профана и црквена дела (мисе и псалме, мотете).

Лучано Алберти, италијански историчар и критичар музике, о Шуберту је у својој књизи Музика кроз векове, написао следеће:

*

Бетовеново време и амбијент уједно су и време и амбијент Франца Шуберта, који се родио у Бечу 31. јануара 1797. и ту умро у тридесет првој години живота, 19. новембра 1828, а да се његова слава није проширила дање од круга његових пријатеља.

Једва за годину дана надживео је Бетовена, коме је по годинама могао бити син. И, заиста, тај младић који је, усамљен и у сузама, ишао за ковчегом великог композитора и који ће неколико месеци касније, на самрти, затражити да буде сахрањен покрај његовог гроба, био је први од многобројних духовних ученика Бетовенових.

Али откриће Бетовена, силом прилика, дошло је касно у Шубертовом животу, надовезујући се на његово дотадашње стваралаштво и бурно га подстичући. То стваралаштво је било до крајности једноставно и простодушно, популарно, сасвим „обично“, мада са изузетним квалитетима, ослоњено не само на изванредну осећајност и укус, него и на солидне школске темеље.

Као и толиким другим бечким музичарима његовог доба, и Шуберту је био учитељ славни Антонио Салијери, легендарни непријатељ Моцарта (према једној мрачној и грубо преувеличаној верзији Салијери је отровао Моцарта).

Његовим посредством, пре него што се под Бетовеновим утицајем буде „преобратио“, Шуберт се везује за весели и површни музички Беч XVIII века.

Могли бисмо рећи да он представља музичко лице свога града, уколико се сложимо да је Бетовен представљао његову напаћену савест (што није сасвим тачно: Бетовен својим највећим делима не представља никога до самог себе).

То је Беч историјског Конгреса 1814-1815. године у коме су се састали шефови држава целе Европе да поново саставе оно што је разбацао Наполеонов циклон. То је пружило повод за гозбе, за светковине, за ништа мање славне музичке приредбе.

На тој позадини разиграног Беча, који ужива у повраћеној снази и угледу као стожер средње Европе, изграђена је читава једна мала литература у чијем је средишту симпатични лик младог Шуберта. Он нам описује вечерње састанке пријатеља, за које је он компоновао праве музичке цветове (отуда је чак и симфоније писао тако да би их одмах могао извести на клавиру: „Седма“ је сачувана само у том облику, без оркестрације), или они кермеси у Пратеру који су крштени шаљиво-епским именом „шубертијаде“: вожња препуним кочијама, ручкови на трави, састанци музичара, песника и сликара, у друштву које ниуколико није било раскалашно, тако да су га слободно похађале и девојке из добрих породица.

Заиста, музика Франца Шуберта, који никад није добијао поруџбине од нарочито угледних личности, скоро увек задржава значај и лепоту пријатељског геста. Таква су и дела с највећим претензијама, такве су и последње симфоније, које се рађају као одјек херојског Бетовеновог узора и стреме ка џиновским размерама: два постојећа става „Недовршене“ су обимна, али бистра и течна, као и четири става „Велике симфоније у Ц-дуру“, и поред извесне пренаглашености и претеривања.

Поред неколико занимљивих позоришних покушаја, Шуберт је превасходно композитор песама. Он еј тај који у први план музичке историје, под светлост која ће га обасјавати преко једног столећа, доводи лид, стари облик немачке вокалне музике, заступлјен код мноштва композитора почев од „минезенгера“ па све до Моцарта и Бетовена.

У својој зрелој и савршеној фази лид се јавља у два облика: један строфичан, у коме се иста музика понавља за сваку строфу песме, други слободнији, када текст захтева већу изражајну покретљивост, услед чега свака строфа има нову музику.

Величина лида лежи у мелодијској инвенцији, у углађености фразе, не у развијању или супротстављању различитих тема. Па ипак, строфични лид има свој музички живот и значај који превазилази прву експозицију теме, пошто се изненађење проузроковано једноставном појавом мелодије претвара у уживање у поновним сусретима. Понављање значи постепено уживљавање у лепоту те музичке идеје, која нам приликом сваког повратка постаје све приснија. Велики песници као Гете, Шилер и Хајне, поред мањих или непознатих песника, били су аутори стихова на које је Шуберт компоновао својих шест стотина песама: њихова музичка вредност, међутим, никада није условљена вредношћу текста.

У том мору мелодија истичу се циклусу „Лепа млинарка“, „Зимско путовање“, „Лабудова песма“: меланхоличне или нежно радосне песме, најчешће о љубави. У њима се оцртавају зимски и пролећни пејзажи, промичу људски ликови, сенке живота, а – пред крај све мрачније – и сенке смрти. И у својим сонатама, квинтетима и квартетима, као и у симфонијама, Шуберт, мада се покорава (понекад не без напора) правилима класичних облика, полази готово увек од мелодија вокалног типа.

Није случај што су његове најчувеније камерне композиције везане за одређене песме: квинтет „Пастрмка“, на пример, или „Смрт и девојка“. Такозвана „Wanderer“ фантазија, композиција сасвим слободног састава, заснована је на истоименој песми („Путник“).

Нова слобода се осећа и у минијатурним димензијама његових „Емпромптија“ и „Музичких момената“: историјски, она је аналогна (или бар паралелна) слободи последњих Бетовенових дела, али за разлику од ове постигнута је без напора и без опасности, природна и пријатељски забавна.

Извор цитата: Лучано Албеерти, Музика кроз векове, превео др Иван Клајн, Вук Караџић, Београд, 1974.

Слика: Вилхелм Аугуст Ридер, Портрет Франца Шуберта, 1875 .

Препорука: Schubert and His World