Glasovi putovanja

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve. Alber Kami je napisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, uopšte, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci heliotropnih eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske proze 20. veka, ja putujem. Gledam gradove, koji nisu ono što ja vidim i doživim. Posmatram ljude, plave majice, bež pantalone, elegantne naočare za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove, pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke časovnika u holu?“.

Skorele fasade, u stvari, palimpsest neke građevine, a i više od toga, slojevi reči.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album „Viva la vida..“ Naročito mi se izmagličast zvuk pesme ‘Violet Hill’ učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza, stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Jednostavno, zašto i pisanje ne bi bilo poput plesa, ili nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu.. Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želimo preko.

Ali, unutra, slika na sliku naleže, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije tako lako. Zato, za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja. Čak i više nego reči na papiru ili fotografija.

Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag (ako može), najvećem zaštitniku umetnosti na svetu našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, i drugde, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander (1604)

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga. Nastavite sa čitanjem

Anđelo Marija Ripelino o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Kunst und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope. Nastavite sa čitanjem

Anđelo Marija Ripelino: „Čarobni Prag“ (odlomak)

be5bd32a-0da0-4bbb-bc3b-c638e658d542

Trabunjanja alhemičara, natalni horoskopi, eliksiri života i filozofski kamen, Tiho Brahe i Kepler, Zlatna staza, životinjske i biljne fiziognomije Arčimbolda, rabi Lev i njegov homunkulus Golem, zastrašujući, nakazni Geto, staro jevrejsko groblje i careva Kunstkammer – to su slike, delovi tog začaranog kaleidoskopa koji nazivamo Rudolfovim Pragom.

Prebivalište kralja Češke i Mađarske, gospodara Austrije i Svetog rimskog carstva, Prag je uživao u svim blagodetima koje su civilizacija i bogatstvo mogli da pruže. Mnoštvo destilatera, slikara, alhemičara, botaničara, kovača, astronoma, astrologa, spiritista, proroka, mađioničara i učitelja spekulativnih umetnosti jagmilo se oko Rudolfa. Šarlatanstvo je cvetalo. Grad je vrveo ne samo od mudroslova koji su pričali fantastične besmislice i prodavali turpet i pilule od ravena i hermodaktila u drvenim kovčežićima već i od plaćenih razbojnika, mačevalaca i ubica sa svih strana sveta. Za njih je Prag bio zemlja u kojoj teku med i mleko, brojgelovska Luilekkerland. Avanturisti i probisveti često su završavali u tamnici Bele kule, koja se uzdiže iznad Jelenjeg jarka. Jedna družina italijanskih lopova tu se, kako se čini, uortačila s velemajstorom spletkarenja Filipom Langom od Langenfelsua.

Još 1884. godine romanopisac Alfred Majsner žalio je zbog toga što Rudolfova epoha još nije dobila svog Valtera Skota. Bilo je to doba koje je zaista zasluživalo da se o njemu spevaju balade, sa svim onim isparenjima vradžbina, trikovima iscelitelja, krčkanjem u alhemičarskim loncima i urokljivim pogledima kepeca. Đordano Bruno posetio je Prag 1588, 12 godina pre nego što je spaljen na lomači. Prema legendi, Faust je takođe živeo u Pragu. Englische Komoedianten stigli su u srednju Evropu otprilike u to doba, i njihov klovn, poznat pod imenom Pickelhering, počeo je da uveseljava publiku u Nemačkoj. Priliv tako velikog broja stranaca pretvorio je grad u melting pot jezika.

Anđelo Marija Ripelino, Čarobni Prag, prevod Đorđe Čolić.

Izvor: Gradac, časopis za književnost umetnost i kulturu, br. 169-170, priredio Ivan Ninić.

Piter Maršal: „Magijski krug Rudolfa II“ (odlomak o Faustu)

Ova metafizika magova,
I nekromantske knjige blaženi su;
Linije, krugovi, prizor, slova i znakovi;
Ah, to je ono za čim Faust najviše žudi.

O, kakav svet koristi i ushićenja,
Snage, časti i svemoći,
Obećan je tim vičnim majstorima! …
Dobar čarobnjak je moćni bog:
Evo, Fauste, upregni glavu da dosegneš božanstvo.

Kristofer Marlou, „Doktor Faust“, 1588.

Uz ovu poznorenesansnu fascinaciju magijom, uopšte nije slučajno da je „Faustbuch“ Johana Špajsa, prva štampana verzija poznate legende, bio objavljen još u vreme Rudolfove vladavine, 1587. godine. Knjiga je nadahnula mnoge radove, uključujući komad Kristofera Marloa Doktor Faust (1604), u kome junak, na kraju, prodaje dušu đavolu, gonjen željom za moć putem znanja. Na kraju, Marlou je pokazao saosećanje sa junakovom žudnjom za potpunim doživljajem i bezgraničnom žudnjom za beskonačnošću.

Faust je, očigledno, živeo u Pragu, u jednoj kući u Melantrihovoj ulici. Posle uništenja, palata Mladota, na južnom kraju Karlovog trga postala je poznata kao Faustova kuća, budući da je podsećala na magiju i alhemiju, naročito kada se u nju uselio Rudlofov astrolog Jakub Kročinek. O njemu se malo zna, ali njegova dva sina završila su tragično: mlađi je ubio brata, očigledno zbog alhemijskog blaga skrivenog u zidovima kuće, da bi, potom, i sam zavšio na vešalima. Ozloglašeni engleski alhemičar Edvard Keli, koji se, zajedno sa Džonom Dijem, bavio „opštenjem sa anđelima“, takođe se pominje i to da je kupio kuću 1591. godine. Razume se, alhemijski simboli nedavno su otkriveni ispod maltera.

Piter Maršal, „Magijski krug Rudolfa II“, preveo Milan Miletić.

Izvor: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, priredio: Ivan Ninić.

Slika: Robert Fludd: „Microcosm, diagram of the mind“

Moje putovanje: Prag

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Skulpture na Karlovom mostu

Htela sam da napravim mali eksperiment i odstup ovim postom. Retko objavljujem poeziju koju pišem, kao i fotografije koje pravim na putovanjima ili tokom svakodnevnih aktivnosti. Kako su putovanja moja fascinacija tokom koje živim ono što volim, a to su sloboda, intezivan i neposredan doživljaj kulture, umetnosti i istorije, želela sam da, sem svojih putopisa, i vizuelno predstavim, sredstvima koja su mi a priori data, svoje impresije.

Ove fotografije nastale su u julu ove godine u Pragu gde je jedan od najvećih utisaka boja severnog neba (severnog u odnosu na ono u Beogradu) pred zalazak Sunca i neposredno po zalasku. Dan duže traje i boje se smenjuju dajući oblicima promenjive senke, neodređene i guste. Prve fotografije su „prirodne“, druge su obrađene onim tehnikama kojima sam želela da predstavim svoje utiske i sećanja, oblikovane već pomenutim kontekstom.

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Strahov biblioteka u Pragu

Enerijer Strahov biblioteke u Pragu

Enerijer Strahov biblioteke u Pragu

Moja poseta Pragu jula 2013. godine dodatno je obogaćena posetom ovoj biblioteci. Zapravo, pišući o njoj, mogla bih da pišem o celokupnom utisku povodom Praga. Mislim da ga ove fotografije, ali i moje iskustvo, uobličuju u nešto jedinstveno i nešto što možda i nije on, a ni ova biblioteka. To je uglavnom slučaj sa magičnim gradovima: nepouzdanost.

U biblioteku nisam ušla. Čitav prostor sam uz nekoliko drugih posetilaca (gužva nije bila velika) videla sa vrata. Od dva hola, teološkog i filozofskog, delio nas je elegantan kanap koji je visio sa dve mesingane šipke. Videla sam predmete koje mnogo volim, globuse, stare, barokne, iz 17. veka. Mora da su tu preostali posle cara Rudolfa II koji je privlačio k sebi astronome, astrologe, alhemičare i geografe.

Prostor je bio taman, nisam osetila uobičajen miris biblioteka, kao ni bilo koji drugi miris. Videla sam časovnike, merdevine, mnoštvo knjiga i freske na tavanici. Prostor me je podsetio na barokni eneterijer crkve Svetog Nikole u Pragu, na Maloj strani. U nju sam ušla, razlika je bila u tome da u njoj nije bilo knjiga, ni časovnika, ni globusa, ali je tišina i magija mesta, stvorena zahvaljujući posebnim oblicima i bojama, bila ista, ili bar uporediva.

Potom smo se popeli na vrh građevine odakle se videla panorama grada, jedan tipičan zbijeni srednjeevropski grad, očuvan, muzej. Bele fasade i crveni krovovi, crne visoke ulazne kapije od teškog drveta. Podsetio me je na slike Egona Šilea na kojima je iz ptičije perspektive prikazan grad, takođe češki, slike nastale kada je pokušao da u jednom češkom gradu osnuje umetničku koloniju sa još nekoliko slikara.

Doduše, Šileov grad je kišni grad, podseća na mala mesta u Rusiji koja Dostojevski tako dobro opisuje u svojim romanima. Moj Prag je bio nešto sasvim drugo. Bilo je leto kada sam u njemu boravila samo nedelju dana. Grad je veličanstven, a mali i miran, nebo je drugačije, veoma je visoko. Najlepše popodne u životu provela sam na jednom praznom trgu na Hrdačanima. Sunce je zalazilo, nebo je bilo rumeno. Isto to mogu da kažem i za doživljaj koji sam imala u jednom parku, pored Opere, nadomak crkve Svetog Nikole ili na Karlovom mostu.

The library in the Strahov Monastery in Prague played an important role in Czech history. There are about 200 000 old prints, mostly from the period between the 16th and the 18th century, around 3000 manuscripts and 1500 first prints. One of the most precious items is the „Strahov Evangeliary from the 9th century, with Romanesque and Gothic decoration. There are two splendidly decorated halls: the Theological Hall and the Philosophical Hall.

The origin of the collections in the Strahov Library goes back to the 12th century, when the Premonstratensian monastery was founded there. The development of the library was interrupted several times through the centuries: there was a big fire in 1258, then it was damaged by Hussite warriors in the 15th century. Swedish troops invaded Prague in 1648 and they took many books to Sweden with them. *