Glasovi putovanja

Turner-Joseph-View-to-the-east-from-Giudecca-Sun

Vilijam Tarner, „Venecija“, 1825.

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve.

Alber Kami je pisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske esejistike 20. veka, ja putujem. Posmatram gradove, oni nisu ono što ja vidim i doživim u njima. Posmatram ljude u plavim majicama, bež pantalonama, sa elegantnim naočarima za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove. Pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke sata u holu?“.

Rošave fasade, u stvari, palimpsest naše civilizacije, a i više od toga, slojevi i slojevi reči, ne napisanih već izgovorenih.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album Viva la vida Naročito mi se izmagličast zvuk pesme Violet Hill učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza. Stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Zašto pisanje ne bi bilo poput nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu… Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želim preko.

A unutra, slika na sliku naleže, opet palimpsest, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije tokom mojih putovanja. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije lako. Za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja, više nego reči na papiru ili fotografija.

Preporuka: Coldplay 1, 2

Anđelo Marija Ripelino o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Domenico Remps, Scarabattolo - Cabinet of Curiosities, 17th century. Via Palazzo Strozzi

Kunst und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope.

Rudolf je zamišljao da su kamenje i biljke čudnovatih životinjskih oblika i neuobičajenih boja izvori natprirodne moći kao što su Inke verovale u huaca. Posedovao je veliki broj kameja i retkog kamenja: Donnersteine (preistorijski kremen), dva eksera sa Nojeve barke, dvoglava čudovišta, krokodil i uzorci bezoara (naslage kalcijuma izvađene iz utrobe kamila i divokoza), amuleti i narukvice oblikovani od kamenčića iz žučne kesice koji imaju čudotvorne moći.

Od mnoštva neobičnih predmeta koje je on prikupio želim da pomenem i nož koji je progutao jedan seljak za vreme terevenke, a koji je devet meseci kasnije, 1602. godine, izvadio berberin majstor Florijan; gvozdenu stolicu (Fangstuhl) koja zarobljava svakoga ko sedne u nju; muzički sat sa pozlaćenim poklopcem ukrašenim scenama iz lova na jelene; Orgelwerk koji sam izvodi „ričerkare, madrigale i kancone“; punjene školjke; pehare u obliku nosoroga za kuvanje otrovnih napitaka; votivni medaljon od jerusalimske gline; grumen zemlje iz Hebronske doline iz koje je Jahve Elohim sazdao Adama; i veliko korenje mandragore (alrauna) u obliku majušnog čoveka položeno na mekane plišane jastučiće u malenim kutijama koje su podsećale na krevete lutki. Uzgred, čarobna moć mandragore, biljke iz porodice krompira, znatno se uvećava kada se ona postavi pod vešala. Alraune, biljne lutke praškog pozorišta, pripadaju jednoj vrsti čovekolikih tvorevina kao što su Golem, roboti i Kafkin odradek. Nastavite sa čitanjem

Anđelo Marija Ripelino: „Čarobni Prag“ (odlomak)

Trabunjanja alhemičara, natalni horoskopi, eliksiri života i filozofski kamen, Tiho Brahe i Kepler, Zlatna staza, životinjske i biljne fiziognomije Arčimbolda, rabi Lev i njegov homunkulus Golem, zastrašujući, nakazni Geto, staro jevrejsko groblje i careva Kunstkammer – to su slike, delovi tog začaranog kaleidoskopa koji nazivamo Rudolfovim Pragom.

Prebivalište kralja Češke i Mađarske, gospodara Austrije i Svetog rimskog carstva, Prag je uživao u svim blagodetima koje su civilizacija i bogatstvo mogli da pruže. Mnoštvo destilatera, slikara, alhemičara, botaničara, kovača, astronoma, astrologa, spiritista, proroka, mađioničara i učitelja spekulativnih umetnosti jagmilo se oko Rudolfa. Šarlatanstvo je cvetalo. Grad je vrveo ne samo od mudroslova koji su pričali fantastične besmislice i prodavali turpet i pilule od ravena i hermodaktila u drvenim kovčežićima već i od plaćenih razbojnika, mačevalaca i ubica sa svih strana sveta. Za njih je Prag bio zemlja u kojoj teku med i mleko, brojgelovska Luilekkerland. Avanturisti i probisveti često su završavali u tamnici Bele kule, koja se uzdiže iznad Jelenjeg jarka. Jedna družina italijanskih lopova tu se, kako se čini, uortačila s velemajstorom spletkarenja Filipom Langom od Langenfelsua.

Još 1884. godine romanopisac Alfred Majsner žalio je zbog toga što Rudolfova epoha još nije dobila svog Valtera Skota. Bilo je to doba koje je zaista zasluživalo da se o njemu spevaju balade, sa svim onim isparenjima vradžbina, trikovima iscelitelja, krčkanjem u alhemičarskim loncima i urokljivim pogledima kepeca. Đordano Bruno posetio je Prag 1588, 12 godina pre nego što je spaljen na lomači. Prema legendi, Faust je takođe živeo u Pragu. Englische Komoedianten stigli su u srednju Evropu otprilike u to doba, i njihov klovn, poznat pod imenom Pickelhering, počeo je da uveseljava publiku u Nemačkoj. Priliv tako velikog broja stranaca pretvorio je grad u melting pot jezika.

Anđelo Marija Ripelino, Čarobni Prag, prevod Đorđe Čolić.

Izvor: Gradac, časopis za književnost umetnost i kulturu, br. 169-170, priredio Ivan Ninić.

Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag, najvećem zaštitniku umetnosti našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander, 1604.

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga.

On je sledio dugu porodičnu tradiciju. Njegov deda Ferdinand i njegov otac Maksimilijan, privukli su brojne umetnikena svoj dvor u Beču, i iz Italije i Flandrije. Osnova Rudolfove kolekcije, dakle, predstavljala je ono što je nasledio od oca, koji je, uz pomoć Jakopa Strade iz Mantove, prikupio ogroman broj renesansnih dela. Posle antičkih studija na univerzitetu u Paviji, Strada je, postavši stručnjak za numizmatiku, vajarstvo i arhitekturu, brzo shvatio koliko je, za italijansku umetnost i zanatstvo, tržište severno od Alpa bilo unosno. Preselio se u Beč, gde je, pošto ga je Maksimilijan postavio za dvorskog antikvara, savetovao cara o arhitekturi, da bi ubrzo postao kustos njegovih galerija u Beču. Godinu dana posle dolaska na presto, Rudolf je pozvao Stradu da mu se pridruži u Pragu, proizvevši ga u ličnog dvorskog antikvara. Toliko je cenio njegovo razborito rasuđivanje i organizacione sposobnosti da ga je proizveo u viteza Fon Rozberga, prema porodičnom imenu njegove žene Otilije Šenk fon Rozberg. Ticijanov portret Strade dočarava otmeno obučenog dvoranina koji klijentu pokazuje malu srebrnu Veneru, ali izvesni venecijanski suparnik, uvređen Stradinom svemoći na Rudolfovom dvoru, opisuje ga kao čoveka „nepodnošlljive arogancije“.

To je bila porodična stvar. Njihov sin Otavio, koji je pozirao Tintoretu, starao se o biblioteci i preuzeo očevu ulogu posle njegove smrti. Rudolfova naklonost porodici Strada još više je porasla njegovim strasnim zanimanjem za Jakopovu prelepu i očaravajuću ćerku Katarinu, koja je stekla zavidno obrazovanje u Beču. Poput braće, i ona je bila otmenih i prefinjenih crta, uz tek mali nagoveštaj tuge. Iako inteligentna, nenametljiva i predusretljiva, ostala je Rudolfova ljubavnica iz senke tokom najvećeg dela njegovog života, nikada se ne uplićući ni u kakve intrige na dvoru, kao što se nikada nije javno pojavljivala s njim u društvu. Požrtvovano mu je rodila šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice. Najstariji sin, Don Đulio, rodio se oko 1585. godine, postavši videlo u očevom životu, sve dok se, kao i njegov španski rođak Don Karlos, sin Filipa II, nije sunovratio u ludilo. Nastavite sa čitanjem