Glasovi putovanja

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve. Alber Kami je napisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, uopšte, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci heliotropnih eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske proze 20. veka, ja putujem. Gledam gradove, koji nisu ono što ja vidim i doživim. Posmatram ljude, plave majice, bež pantalone, elegantne naočare za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove, pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke časovnika u holu?“.

Skorele fasade, u stvari, palimpsest neke građevine, a i više od toga, slojevi reči.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album „Viva la vida..“ Naročito mi se izmagličast zvuk pesme ‘Violet Hill’ učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza, stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Jednostavno, zašto i pisanje ne bi bilo poput plesa, ili nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu.. Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želimo preko.

Ali, unutra, slika na sliku naleže, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije tako lako. Zato, za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja. Čak i više nego reči na papiru ili fotografija.

Piter Maršal o kolekcionarskoj strasti cara Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag (ako može), najvećem zaštitniku umetnosti na svetu našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, i drugde, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander (1604)

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga.

On je sledio dugu porodičnu tradiciju. Njegov deda Ferdinand i njegov otac Maksimilijan, privukli su brojne umetnikena svoj dvor u Beču, i iz Italije i Flandrije. Osnova Rudolfove kolekcije, dakle, predstavljala je ono što je nasledio od oca, koji je, uz pomoć Jakopa Strade iz Mantove, prikupio ogroman broj renesansnih dela. Posle antičkih studija na univerzitetu u Paviji, Strada je, postavši stručnjak za numizmatiku, vajarstvo i arhitekturu, brzo shvatio koliko je, za italijansku umetnost i zanatstvo, tržište severno od Alpa bilo unosno. Preselio se u Beč, gde je, pošto ga je Maksimilijan postavio za dvorskog antikvara, savetovao cara o arhitekturi, da bi ubrzo postao kustos njegovih galerija u Beču. Godinu dana posle dolaska na presto, Rudolf je pozvao Stradu da mu se pridruži u Pragu, proizvevši ga u ličnog dvorskog antikvara. Toliko je cenio njegovo razborito rasuđivanje i organizacione sposobnosti da ga je proizveo u viteza Fon Rozberga, prema porodičnom imenu njegove žene Otilije Šenk fon Rozberg. Ticijanov portret Strade dočarava otmeno obučenog dvoranina koji klijentu pokazuje malu srebrnu Veneru, ali izvesni venecijanski suparnik, uvređen Stradinom svemoći na Rudolfovom dvoru, opisuje ga kao čoveka „nepodnošlljive arogancije“.

To je bila porodična stvar. Njihov sin Otavio, koji je pozirao Tintoretu, starao se o biblioteci i preuzeo očevu ulogu posle njegove smrti. Rudolfova naklonost porodici Strada još više je porasla njegovim strasnim zanimanjem za Jakopovu prelepu i očaravajuću ćerku Katarinu, koja je stekla zavidno obrazovanje u Beču. Poput braće, i ona je bila otmenih i prefinjenih crta, uz tek mali nagoveštaj tuge. Iako inteligentna, nenametljiva i predusretljiva, ostala je Rudolfova ljubavnica iz senke tokom najvećeg dela njegovog života, nikada se ne uplićući ni u kakve intrige na dvoru, kao što se nikada nije javno pojavljivala s njim u društvu. Požrtvovano mu je rodila šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice. Najstariji sin, Don Đulio, rodio se oko 1585. godine, postavši videlo u očevom životu, sve dok se, kao i njegov španski rođak Don Karlos, sin Filipa II, nije sunovratio u ludilo.

Od sestre Elizabete, udovice kralja Šarla IX od Francuske, malo toga mu je preostalo, ali od brata Ernsta, namesnika španskih poseda u Holandiji, nasledio je sijset izvanrednih radova severnoevropske umetnosti, uključujući slike Hijeronimusa Boša, Huberta van Ajka, Rožea van der Vajdena i Pitera Brojgela. Pred kraj života, njegova kolekcija, prema izveštaju venecijanskog diplomate Soranca iz 1612. godine, brojala je gotovo tri hiljade slika.

Umetnost je postala manje uvijen oblik diplomatije. Uveliko je bilo poznato da je sklonost ka izuzetnim umetničkim delima mogla da doprinese carevom dobrom raspoloženju i ubrza audijenciju. Strani plemići, lokalni velikaši i bogati građani, svi do jednog, koristili su umetnost kako bi uticali na Rudolfa i lakše mu se približili. Gradonačelnik Nirnberga, na primer, poslao je Holbajnovu sliku Isak blagosilja Jakova i Direrovo Trojstvo; elektor Palatinata priložio je oltar od rezbarene slonovače; rudarski magnat Johan Fuger poslao je mermerni kovčeg pronađen u okolini Atine; španski grof Kevenhiler poslao je nekoliko slika Ticijana, Pjetra Rose i Parmiđanina. Biti pozvan i razgledati njegovu dobro čuvanu kolekciju ne samo da je bila najveća privilegija nego pouzdan znak carevog poštovanja i podrške.

Rudolf je produbio porodičnu sklonost ka izvesnim umetnicima, jer je trebalo da oni postanu središnje figure u njegovoj kolekciji. Rudolfov deda Ferdinand I bio je veliki zaštitnik Direra; Ticijan je bio omiljeni umetnik njegovog dede Karla V; a Leonardo da Vinči, Direr i Boš bili su pod pokroviteljstvom njegovog ujaka Filipa II. Rudolf je, pored ostalog, nasledio dela Karavađa, Paola Veronezea, Koređa, Parmiđanina, Tintoreta, Leonija, Holbajna i Kranaha. Brojgela je obožavao zbog izvanredne kompozicije i preciznih detalja. Rudolf je posedovao najmanje dvanaest Direrovih dela, ali je želeo da prikupi sve njegove najvažnije radove. Godinu dana potrošio je na pregovore sa Nirnbergom radi kupovine Svih svetih, plativši za sliku čak sedam stotina zlatnih dukata. Jednom prilikom, pozajmio je od Fugera trinaest hiljda ekija kako bi kupio Odstupanje deset hiljada. Razume se, nabavka Praznika ružinog drveta iz Venecije bio je njegov najvažniji poduhvat, a istovremeno i radost.

Rudolfovi ljudi – poput Đuzepea Arčimbolda, koji je tragao za nemačkim majstorima, i Đulija Lučinija, koji je u Veneciji tragao za italijanskim delima – tokom vremena doneli su u Prag toliko mnogo radova da je bilo neophodno izgraditi nove galerije za sve veću kolekciju. Njegovi zastupnici zdušno su tragali po čitavoj Evropi. Zainteresovan da se dokopa ne samo dela starih majstora, Rudolf je od Veronezea naručio ciklus zasnovan na alegorijama o ljubavi – jednoj od svojih omiljenih tema i okupacija – a od Jakopa Tintoreta, četri slike sa temama iz mitologije.

Uprkos obožavanju dela prve renesanse, Rudolf je bio izuzetno otvoren za umetničke inovacije, tako da se njegova kolekcija, uglavnom, sastojala od dela njegovih savremenika i mahom od dela umetnika sa njegovog dvora. Pomažući umetnike kao što su bili Đuzepe Arčimboldo, Bartolomej Spranger i Hans fon Ahen, Rudolf je začeo razvoj novog stila podražavanja, punog taštine, poznatog kao manirizam. Spranger i Fon Ahen su, na primer, radi sopstvenog užitka, izradili niz alegorijskih slika koje predstavljaju zdepaste žene izduženih ili izuvijanih tela.

Nije trebalo dugo da se Rudolfova reputacija kao izdašnog zaštitnika umetnosti raširi čitavom Evropom. Posle posete Rudolfovom dvoru, 1597. godine, Žak Esprinhard beleži:

„Carevi savetnici, Hans fon Ahen i Bartolomej Spranger, obojica istaknuti slikari, proveli su me kroz tri dvorske odaje, i tamo mi pokazali najlepše slike, stare i nove, kao i one toliko retke da ih čovek danas ne može videti nigde u Evropi. Car ih je dopremio iz svih kutaka našeg dela sveta, po neverovatnim cenama i o strašnom trošku.“

Rudolf je tako visoko cenio svoje vešte umetnike da je, u okviru dvorca, za njih podigao dobro opremljene ateljee i radionice. Aprila 1595. godine, izdao je „Proglas Njegovog veličanstva“ praškom slikarskom esnafu, kojim ne samo da je potvrdio njihove postojeće privilegije, nego je dodao još jednu: „Budući da se njihova umetnost i majstorstvo veoma razlikuje od ostalih zanata… nadalje se više neće smatrati ili opisivati kao bilo kakav zanat, nego će se jednim imenom, nazivati slikarskom umetnošću.“ Tako su umetnici bili oslobođeni esnafskih propisa, dobijali su godišnje stipendije, a mogli su i da očekuju dodatna plaćanja za narudžbine.

Pre 1600. godine, nigde u Evropi umetnici nisu tako visoko cenjeni kao na Rudolfovom dvoru. Uživali su carsku zaštitu i pravo na boravak, i, što je najznačajnije, slobodu izražavanja. Iz carskih ateljea umetnika, ohrabrenih obiljem novca i zvanjima, potekle su bujice umetničkih dela, od kojih su većina bile slike sa temama iz mitologije, erotskog naboja, ili složene alegorije u slavu cara. Uporedo s razvitkom praškog stila, dela su postajala sve zagonetnija, tako da su samo posvećenici mogli da dopru do nekoliko nivoa značenja. Uistinu, to bi se lako moglo opisati kao neka vrsta poezije u slikarstvu.

Rudolfov, do kraja intelektualizovan pogled na umetnost bio je deo njegovog zanimanja za okultno: želeo je da, i u umetnosti i u prirodi, ispita ono suštinsko ispod površine. Bio je zainteresovan za verno prikazivanje prirode, ali je podrazumevao metafizički sadržaj u pozadini stvari. U artističkom smislu onog vremena, umetnik je trebalo da spoji ono što se naziva natura (priroda) i ingenium (talenat), ali je Rudolf takođe želeo da ove dve stvari stoje u vezi sa onim što je nazivao historia – obiljem personifikacija i simbola koje ilustruju mitološke i alegorijske teme.

Rudolf je u nasledstvo dobio priličan broj umetnika, naučnika i zanatlija koji su radili kod njegovog oca u Beču. Najmaštovitiji i najorginalniji bio je Đuzepe Arčimboldo, slikar visokog manirizma i crtač koga su kasnije obožavali Oskar Kokoška i Salvador Dali. Bio je slavljen kao preteča nadrealizma i pop-arta, ali on, verovatno, najbolje reprezentuje neku vrstu magijskog realizma, preovlađujućeg na Rudolfovom dvoru. Osvrćući se, iz dvadesetog veka ka prošlosti, Rolan Bart ga, s pravom, naziva magom i retorom: dok je, s jedne strane, njegova imaginacija bila poput poezije, s druge strane, osnovu njegovog rada činio je jezik. Takođe je bio veoma savremen, krećući se od „peinture newtonienne“, zasnovane na nepokretnim stvarima predstavljenim na slikama, pa do „art einsteinen“, prema kojoj kretanje posmatrača predstavlja deo položaja tela.

Arčimboldo ne samo da je proučavao beleške Leonarda da Vinčija već je poznavao tehnike kojima su se služili Boš, Brojgel i Kranah. Pored toga, veoma je uvažavao novu književnost pod uticajem humanista, u kojoj su se preplitali srednjevekovni i antički simboli, često na protivrečan i paradoksalan način. Njegov rad, više nego bilo kog drugog umetnika, bio je neka vrsta ars magica, predstave magijskog preobraženja materije, i uz to najbolje dočarava ambijent Rudolfovog sveta u Pragu. Svojim svečanim autoportretom, međutim, udaljio se od bilo kakvog humora ili fantastike: sebe je predstavio u crnom kaputu i sa zakupastom kapom. Pored toga, bio je prvi umetnik koga je Rudolf unajmio da izradi ilustracije za istoriju prirode.

Ovaj milanski slikar i crtač bio je Hof-Conterfetter („dvorski portretista“) kod Rudolfovog oca Maksimilijana i dede Ferdinanda. Proslavio se kao graditelj i inovator, praveći, između ostalog, i sopstvene muzičke instrumente. Bio je izvanredan crtač kostima za balove, prijeme, maskenbale i takmičenja, a takođe i glavni organizator raskošnih dvorskih svečanosti u Pragu, kada se, 1570. godine u Beču, Rudolfova mlađa sestra udala za kralja Šarla IX od Francuske. Rudolf i Ernst, tek pristigli iz Španije, bili su svedoci njegovog umeća, godinu dana kasnije, na venčanju Karla od Štajerske. On je bio odgovoran za proslavu kada je, 1572. godine, Rudolf krunisan za kralja Ugarske, i nacrtao je izvanredan kroki koji prikazuje Rudolfovo krunisanje za kralja Bohemije, 1575. godine. Arčimboldo je, 1585. godine, Rudolfu napravio knjigu, u crvenom kožnom povezu, sa 148 nacrta u olovci i tušu, za kostime, šešire i dekorativne ukrase koje je izradio za svečanosti i balove, s posvetom „Nepobedivom caru romanskog sveta, njegovom večnom i najblagonaklonijem vladaru i Veličanstvu Rudolfu II“.

Arčimboldova nezaboravna dela bila su, međutim, njegovi neobični nadrealistički portreti, u vidu kompozicija sa objets trouves. Njegove složene glave su dvosmislene i zagonetne, upravo one koje spajaju satiru i humor, a ipak, u isti mah, otelovljuju sistem opštenja ljudi i sveta prirode. Njegov neobičan medot podrazumevao je jedva primetno prerušavanje spoljašnjeg izgleda prirode u nameri da otkrije njene unutrašnje suštine.

Niko nije video ništa nalik Arčimboldovim slikama. On se nadahnjivao svetom prirode, ali je predmete poput voća, povrća, divljači, knjiga, kuhinjskog pribora i poljoprivrednih alatki postavljao tako da izazivaju groteskni nadrealistički efekat. Bibliotekar, portret carskog istoričara i bibliofila Volfganga Lacija potpuno je izveden pomoću knjiga, s otvorenom knjigom umesto kose i hrbatom umesto nosa. Kuvar je groteskni likovni kalambur: on dočarava grubo lice pod šlemom; okrenut naopačke, šlem se pretvara u zdelu s pečenim prasetom i kokoškom.

Rudolf je posebno hvalio dva ciklusa slika – Četri godišnja doba i Četri elementa – koje je Arčimboldo predstavio Rudolfovom ocu za Novu 1569. godinu. U prvom ciklusu,  Zima je prikazana kao čvornovato stablo, a Proleće kao mladić sazdan od cveća. U drugom ciklusu, Voda se sastoji od glave, do kraja izvedene nagomilavanjem stvorenja iz mora, sa kosom od crvenih korala. Zemlja je predstavljena kao glava potpuno sazdana od životinja koje oblikuju pravi zverinjak.

Rudolf je unajmio Arčimbolda kao svog zastupnika i 1582. godine i uputio ga u Nemačku, u potrazi za vrednim umetničkim delima i retkim životinjama i pticama za svoje zbirke. Godine 1587, nerado je dozvolio svom umetniku i savetniku da se, posle tako duge službe, vrati u rodni Milano da bi uživao u Svojim poznim godinama. Za svoje dugo, odano i savesno služenje Habzburzima, nagrađen je priličnom sumom od 1.550 rajnskih guldena, a 1592. godine dobio je titulu palatinskog grofa.

Iz Italije, Arčimboldo je nastavio da caru šalje svoja dela, uključujući najpoznatiji Rudolfov portret nazvan Vertumnus. Slika prikazuje Rudolfa kao rimskog boga godišnjih doba, s licem sastavljenim od naslikanog voća, cveća i povrća iz sva četri godišnja doba, skladno postavljenih jedno uz drugo. Smrknuti i melanholični car bio je oduševljen ugledavši sebe sa nosem u obliku kruške, kosom od prosa, grožđa i venca od pšenice, sa čelom od dinje, a bradom od oraha i kestenja.

Autor je za sliku pronašao nadahnuće u rimskom pesniku Propertiju, koji je Vertumnusa slavio kao boga postojanosti kroz stalne promene. Međutim, Vertimnus je mnogo više od toga: on je brat Hermesa, oca alhemije. Slika je odraz Rudolfovog shvatanja uzajamnog dejstva prirode i umetnosti, opipljivog oblika i puke zamisli.

Dok je Arčimboldo bio Rudolfov najorginalniji umetnik, majstor koga je najviše cenio nesumnjivo je bio Bartolomej Spranger, koji se najpre školovao u svom rodnom Antverpenu, kao pejsažista, da bi kasnije postao dvorski slikar pape Pija V. Rudolfov otac pozvao je Sprangera na dvor u Beču, 1576. godine, u njegovoj tridesetoj godini, gde je radio na trijumfalnoj kapiji u čast Rudolfovog povratka iz Španije, tokom sledeće godine. Kao tipični manirista, fantastično je ukrašavao kule nepravilnim lejama od cveća i raznim vodenim atrakcijama. To se toliko raščulo po Evropi da je engleski diplomata Henri Voton već 1691. godine pokušao da pronađe kopiju nacrta.

Kada se Rudolf preselio na dvor u Pragu, sa sobom je poveo i Sprangera, gde ga je proizveo u glavnog slikara (Hofmaller). Živeo je u velikoj kući u Donjem gradu, odmah ispod zidina dvorca, gde je uskoro dobio i druga zaduženja. On je Rudolfu obezbedio stalni dotok slika s mitološkim temama, alegorijama i verskim prizorima, a povremeno i portreta.

Još jedan od Rudolfovih najodanijih umetnika bio je Hans fon Ahen. On je bio flamanski slikar, ali je, tokom dugog boravka u Italiji, razvio sopstveni osobeni stil, delimično nadahnut Paolom Veronezeom. Rudolf je Fon Ahena pozvao u Prag početkom 1592. godine i, kao i Sprangera, imenovao ga za carskog dvorskog slikara.

Car je obožavao Fon Ahenove herojske slike, kao i njegova žanrovska dela. Tokom prve decenije sedamnaestog veka, uspeo je da završi niz Rudolfovih portreta, prikazujući ga kao cara u oklopnom odelu koji odnosi pobedu nad Turcima. Međutim, u stvarnosti, Rudolf se užasavao borbe i, za života, nikad nije bio na frontu, mada je portret kralja u oklopnom odelu, u ono vreme, smatran nepobitnim dokazom njegovog prava na presto, čime je promišljeno poslata upozoravajuća poruka svakom potencijalnom neprijatelju. Hans fon Ahen potpuno je shvatio da je, za umetnički iskaz, najvažnije da oblik i rečitost slike odgovaraju prilici, temi i publici kojoj je namenjena. Hvalisava i ratoborna poruka njegovih carskih portreta ionako je očigledna. Zapravo, Fon Ahenova retorika je toliko ekstremna da se često graniči sa karikaturom.

Hans fon Ahen uspeo je, međutim, da postane izvanredan i realističan portretista, o čemu svedoči njegova prelepa i jedinstvena slika njegove kćerke Marije Maksimilijane (1611), i nalazi se u Praškom dvorcu. Angažovana neposrednost ovog portreta pokazuje koliko je bio u stanju da verno prenese lik, na način koji nas ostavlja bez daha.

Izvor: Piter Maršal: „Magijski krug Rudolfa II“, preveo Milan Miletić, Gradac, Čačak, 2009.

Soba kurioziteta Rudolfa II

Odlomak iz knjige „Čarobni Prag“ Anđela Marije Ripelina

Kunst-und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope.

Rudolf je zamišljao da su kamenje i biljke čudnovatih životinjskih oblika i neuobičajenih boja izvori natprirodne moći kao što su Inke verovale u huaca. Posedovao je veliki broj kameja i retkog kamenja: Donnersteine (preistorijski kremen), dva eksera sa Nojeve barke, dvoglava čudovišta, krokodil i uzorci bezoara (naslage kalcijuma izvađene iz utrobe kamila i divokoza), amuleti i narukvice oblikovani od kamenčića iz žučne kesice koji imaju čudotvorne moći.

Od mnoštva neobičnih predmeta koje je on prikupio želim da pomenem i nož koji je progutao jedan seljak za vreme terevenke, a koji je devet meseci kasnije, 1602. godine, izvadio berberin majstor Florijan; gvozdenu stolicu (Fangstuhl) koja zarobljava svakoga ko sedne u nju; muzički sat sa pozlaćenim poklopcem ukrašenim scenama iz lova na jelene; Orgelwerk koji sam izvodi „ričerkare, madrigale i kancone“; punjene školjke; pehare u obliku nosoroga za kuvanje otrovnih napitaka; votivni medaljon od jerusalimske gline; grumen zemlje iz Hebronske doline iz koje je Jahve Elohim sazdao Adama; i veliko korenje mandragore (alrauna) u obliku majušnog čoveka položeno na mekane plišane jastučiće u malenim kutijama koje su podsećale na krevete lutki. Uzgred, čarobna moć mandragore, biljke iz porodice krompira, znatno se uvećava kada se ona postavi pod vešala. Alraune, biljne lutke praškog pozorišta, pripadaju jednoj vrsti čovekolikih tvorevina kao što su Golem, roboti i Kafkin odradek.

Rudlof II ređao je dragocene komade svoje zbirke nasumice po policama i stolovima, u bezbrojnim kabinetima i sefovima. Da bi se čitalac upoznao sa nekim od ostalih predmeta koji su naseljavali verzauberter Raum, pristupiću sastavljanju jednog nesistematičnog popisa i na taj način stvoriti predstavu o pometnji koja je vladala u kolekciji.

Gipsani odlivci guštera i reprodukcije drugih životinja u srebru, Meermuscheln, oklopi kornjača, sedefi, kokosovi orasi, statuete od obojenog voska, figurine od egipatske gline, elegantna ogledala od stakla i čelika, naočare, korali, „indijske“ kutije napunjene perima egzotičnih ptičijih vrsta, „indijske“ korpe od slame i drveta, „indijske“, to jest, japanske slike, izglačano srebro i pozlaćene „indijske“ ljuske oraha i drugi egzotični predmeti sveže dopremljeni velikim lađama iz Indije, ženski torzo boje kože prekriven gipsom one vrste za kojom su praški nadrealisti toliko ludovali, table od slonovače i ćilibara za igranje karata, lobanja od žutog ćilibara, pehari od ćilibara, gajde, „pejsaži“ od češkog jaspisa, stočić od emajliranog zlata, školjke od ahata, jaspisa, topaza i kristala, srebrna slika u okviru od abonosa, duboki reljef u istočnjačkom alabasteru, oslikano kamenje, mozaici, mali srebrni oltar, kristalni pehari sa srebrnim poklopcem, ukrasne flaše od „zvezdanog safira“, stakleni krčazi od češkog ahata sa zlatnom drškom, veliki pehar za služenje pića od topaza u obliku lava, zlatno, rubinom patinirano posuđe, bokali od gline (sa presvlakom od crvenog pliša), barka od korala sa figurinama, brod od pozlaćenog drveta, i lađica sa srebrom optočenog  cocus de Maledivia, kristalna kutijica za dragulje, kutijica od sedefa, lauta od srebra, listići lazulita, rogovi nosoroga, lovački rogovi od slonovače, trofejni noževi ukrašeni zlatom i dragim kamenjem, porcelan, komadići svile, globusi različitog izgleda, uključujući i srebrni sa hipogramom, nebeske sfere, instrumenti za merenje, venecijansko staklo, Polifemova glava iz antičkog doba, Dejanira i kentaur u srebru, medalje, majolika u raznim bojama, anatomski uzorci, oklopi, mamuze, uzde, gruba drvena sedla, šatori, ogrtači i drugi plen kojim su za sobom ostavili turski konjički odredi, lovačka oprema, barjaci, đemovi i ulari, tanjiri svih vrsta, pehari od nojevog jaja, sablje, kame, puške, bodeži, kanije za mačeve, topovi, pištolji i bičevi. Automati i časovnici koji sviraju. Časovnici u obliku srebrnog broda ili kule sa trubačima.. Pada mi na pamet san koji Kubin sanja u Perlu iz Die andrere Seite:

„A tad začuh svud oko sebe otkucavanje koje je dopiralo iz nekoliko izvora, i postao sam svestan velikog broja časovnika svih veličina, od crkvenih i kuhinjskih časovnika do najmanjih džepnih časovnika. Puzali su preko livade kao kornjače na kratkim zdepastim nogama praćeni pomahnitalim tiktakanjem“ [1]

U Rudolfovoj zbirci nalazila se i mala kornjača sa satnim mehanizmom.

Od češkog granata do cvikera, od morskih korala do vrčeva napravljenih od rogova nosoroga, od bodeža sa zrnima rubina ugrađenim u ručke do ushebtis i pera kolibrija – kakvi podsticaji na maštanje! Ovaj popis dragog kamenja, rukotvorina, srebrnine, raznoraznih naprava i beskorisnih koještarija, iz različitih oblasti prirode i dalekih zemalja, ova zbrka, ovo odlagalište najrazličitijih andramolja trebalo je da bude orbis pictus, odraz knjige Božjeg stvaranja. Pored toga, mešanje stvari iz raznih regiona i klimata odgovaralo je živopisnom melting potu kakav je bio Rudlofov grad. Takođe, ne smemo da zaboravimo antička i vajarska moderna dela, numizmatičke zbirke, gomile slika ili konja koje je Rudolf prikupljao sa velikom revnošću, makar i samo zato da bi bio naslikan u sedlu pod teškim oklopom u ratničkoj pozi.

Tiho Brahe, koji posećuje Rudolfovu šackomoru u romanu Maksa Broda, ježi se zbog potištenosti i teskobe koje proizvodi ova „haotična masa predmeta“. „Činilo se da je i sam car bio uplašen kada bi se našao usred svog blaga“.

Rudolfova opsesija predmetima poticala je od njegove čežnje da popuni prazninu oko sebe, da nekako potisne strah od samoće, ali i strah od umiranja: sakupljajući šumu retkih spravica, nadao se da će odagnati smrt. Aukcija je, kako to Gogolj kaže u pripovetci „Portret“, zaista poput pogreba – setimo se samo sumornog glasa čoveka koji vodi aukciju lupajući čekićem – ima nečeg pogrebnog u Rudolfovim volšebnim kolekcijama, a njegove galerije više liče na večna boravišta nego na sobe u kojima stanuju živi ljudi.

Ipak, nepokretnost i nepromenljivost bile su samo privid. Mrtve stvari bile su naglašeno zlokobne. Zurile su u njega iz svojih kaveza kao životinje iz zasede, a one koje je prečesto zagledao poprimale su njegove crte, odražavale su njegovu hipohondriju

Promenom klime hipohondrima se dešavaju čuda: njihov mozak ojača, nervna tečnost se pročisti, a enzimi i telesne tečnosti se uravnotežavaju. Međutim, Rudolf je bio nesposoban da pobegne od predmeta kojima je robovao. Obilazio ih je tokom noći sa svećnjakom u ruci. I pretvarao bi se u jednog od onih ljudi  objekata sa Bračelijevih Bizzarrie, čija tela sačinjavaju pregrade i kutije u kojima leže pehari, drago kamenje i ogrlice. Škripa koja se razlegala iz tih kabineta, sjaj kristala i amajlija, pobožna blesavost abinzoara, jezive oči sa portreta, presijavanje tkanina, šapat kamenja, privlače ga daleko više od državnih poslova. U tom huaca skladištu, u toj Traumland fetiša on odgoneta tajne univerzuma kao iz tikve ili horoskopa.

Anđelo Marija Ripelino, „Čarobni Prag“, prevod sa engleskog Đorđe Čolić, u: Gradac, časopis za književnost umetnost i kulturu, br. 169-170, priredio Ivan Ninić.

Citat:
Alfred Kublin, The Other Side: A Fantastic Novel, New York, 1967, 150.

Slika:
Domenico Remps, „Cabinet of Curiosities“, 1695.

Anđelo Marija Ripelino: „Čarobni Prag“ (odlomak)

be5bd32a-0da0-4bbb-bc3b-c638e658d542

Trabunjanja alhemičara, natalni horoskopi, eliksiri života i filozofski kamen, Tiho Brahe i Kepler, Zlatna staza, životinjske i biljne fiziognomije Arčimbolda, rabi Lev i njegov homunkulus Golem, zastrašujući, nakazni Geto, staro jevrejsko groblje i careva Kunstkammer – to su slike, delovi tog začaranog kaleidoskopa koji nazivamo Rudolfovim Pragom.

Prebivalište kralja Češke i Mađarske, gospodara Austrije i Svetog rimskog carstva, Prag je uživao u svim blagodetima koje su civilizacija i bogatstvo mogli da pruže. Mnoštvo destilatera, slikara, alhemičara, botaničara, kovača, astronoma, astrologa, spiritista, proroka, mađioničara i učitelja spekulativnih umetnosti jagmilo se oko Rudolfa. Šarlatanstvo je cvetalo. Grad je vrveo ne samo od mudroslova koji su pričali fantastične besmislice i prodavali turpet i pilule od ravena i hermodaktila u drvenim kovčežićima već i od plaćenih razbojnika, mačevalaca i ubica sa svih strana sveta. Za njih je Prag bio zemlja u kojoj teku med i mleko, brojgelovska Luilekkerland. Avanturisti i probisveti često su završavali u tamnici Bele kule, koja se uzdiže iznad Jelenjeg jarka. Jedna družina italijanskih lopova tu se, kako se čini, uortačila s velemajstorom spletkarenja Filipom Langom od Langenfelsua.

Još 1884. godine romanopisac Alfred Majsner žalio je zbog toga što Rudolfova epoha još nije dobila svog Valtera Skota. Bilo je to doba koje je zaista zasluživalo da se o njemu spevaju balade, sa svim onim isparenjima vradžbina, trikovima iscelitelja, krčkanjem u alhemičarskim loncima i urokljivim pogledima kepeca. Đordano Bruno posetio je Prag 1588, 12 godina pre nego što je spaljen na lomači. Prema legendi, Faust je takođe živeo u Pragu. Englische Komoedianten stigli su u srednju Evropu otprilike u to doba, i njihov klovn, poznat pod imenom Pickelhering, počeo je da uveseljava publiku u Nemačkoj. Priliv tako velikog broja stranaca pretvorio je grad u melting pot jezika.

Anđelo Marija Ripelino, „Čarobni Prag“, prevod Đorđe Čolić, u: Gradac, temat: „Na dvoru Rudlofa II“, priredio Ivan Ninić, 2009.

Piter Maršal: „Magijski krug Rudolfa II“ (odlomak o Faustu)

Ova metafizika magova,
I nekromantske knjige blaženi su;
Linije, krugovi, prizor, slova i znakovi;
Ah, to je ono za čim Faust najviše žudi.

O, kakav svet koristi i ushićenja,
Snage, časti i svemoći,
Obećan je tim vičnim majstorima! …
Dobar čarobnjak je moćni bog:
Evo, Fauste, upregni glavu da dosegneš božanstvo.

Kristofer Marlou, „Doktor Faust“, 1588.

Uz ovu poznorenesansnu fascinaciju magijom, uopšte nije slučajno da je „Faustbuch“ Johana Špajsa, prva štampana verzija poznate legende, bio objavljen još u vreme Rudolfove vladavine, 1587. godine. Knjiga je nadahnula mnoge radove, uključujući komad Kristofera Marloa Doktor Faust (1604), u kome junak, na kraju, prodaje dušu đavolu, gonjen željom za moć putem znanja. Na kraju, Marlou je pokazao saosećanje sa junakovom žudnjom za potpunim doživljajem i bezgraničnom žudnjom za beskonačnošću.

Faust je, očigledno, živeo u Pragu, u jednoj kući u Melantrihovoj ulici. Posle uništenja, palata Mladota, na južnom kraju Karlovog trga postala je poznata kao Faustova kuća, budući da je podsećala na magiju i alhemiju, naročito kada se u nju uselio Rudlofov astrolog Jakub Kročinek. O njemu se malo zna, ali njegova dva sina završila su tragično: mlađi je ubio brata, očigledno zbog alhemijskog blaga skrivenog u zidovima kuće, da bi, potom, i sam zavšio na vešalima. Ozloglašeni engleski alhemičar Edvard Keli, koji se, zajedno sa Džonom Dijem, bavio „opštenjem sa anđelima“, takođe se pominje i to da je kupio kuću 1591. godine. Razume se, alhemijski simboli nedavno su otkriveni ispod maltera.

Piter Maršal, „Magijski krug Rudolfa II“, u: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, priredio: Ivan Ninić.

Slika: Robert Fludd: „Microcosm, diagram of the mind“

Moje putovanje: Prag

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Skulpture na Karlovom mostu

Htela sam da napravim mali eksperiment i odstup ovim postom. Retko objavljujem poeziju koju pišem, kao i fotografije koje pravim na putovanjima ili tokom svakodnevnih aktivnosti. Kako su putovanja moja fascinacija tokom koje živim ono što volim, a to su sloboda, intezivan i neposredan doživljaj kulture, umetnosti i istorije, želela sam da, sem svojih putopisa, i vizuelno predstavim, sredstvima koja su mi a priori data, svoje impresije.

Ove fotografije nastale su u julu ove godine u Pragu gde je jedan od najvećih utisaka boja severnog neba (severnog u odnosu na ono u Beogradu) pred zalazak Sunca i neposredno po zalasku. Dan duže traje i boje se smenjuju dajući oblicima promenjive senke, neodređene i guste. Prve fotografije su „prirodne“, druge su obrađene onim tehnikama kojima sam želela da predstavim svoje utiske i sećanja, oblikovane već pomenutim kontekstom.

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Strahov biblioteka u Pragu

Enerijer Strahov biblioteke u Pragu

Enerijer Strahov biblioteke u Pragu

Moja poseta Pragu jula 2013. godine dodatno je obogaćena posetom ovoj biblioteci. Zapravo, pišući o njoj, mogla bih da pišem o celokupnom utisku povodom Praga. Mislim da ga ove fotografije, ali i moje iskustvo, uobličuju u nešto jedinstveno i nešto što možda i nije on, a ni ova biblioteka. To je uglavnom slučaj sa magičnim gradovima: nepouzdanost.

U biblioteku nisam ušla. Čitav prostor sam uz nekoliko drugih posetilaca (gužva nije bila velika) videla sa vrata. Od dva hola, teološkog i filozofskog, delio nas je elegantan kanap koji je visio sa dve mesingane šipke. Videla sam predmete koje mnogo volim, globuse, stare, barokne, iz 17. veka. Mora da su tu preostali posle cara Rudolfa II koji je privlačio k sebi astronome, astrologe, alhemičare i geografe.

Prostor je bio taman, nisam osetila uobičajen miris biblioteka, kao ni bilo koji drugi miris. Videla sam časovnike, merdevine, mnoštvo knjiga i freske na tavanici. Prostor me je podsetio na barokni eneterijer crkve Svetog Nikole u Pragu, na Maloj strani. U nju sam ušla, razlika je bila u tome da u njoj nije bilo knjiga, ni časovnika, ni globusa, ali je tišina i magija mesta, stvorena zahvaljujući posebnim oblicima i bojama, bila ista, ili bar uporediva.

Potom smo se popeli na vrh građevine odakle se videla panorama grada, jedan tipičan zbijeni srednjeevropski grad, očuvan, muzej. Bele fasade i crveni krovovi, crne visoke ulazne kapije od teškog drveta. Podsetio me je na slike Egona Šilea na kojima je iz ptičije perspektive prikazan grad, takođe češki, slike nastale kada je pokušao da u jednom češkom gradu osnuje umetničku koloniju sa još nekoliko slikara.

Doduše, Šileov grad je kišni grad, podseća na mala mesta u Rusiji koja Dostojevski tako dobro opisuje u svojim romanima. Moj Prag je bio nešto sasvim drugo. Bilo je leto kada sam u njemu boravila samo nedelju dana. Grad je veličanstven, a mali i miran, nebo je drugačije, veoma je visoko. Najlepše popodne u životu provela sam na jednom praznom trgu na Hrdačanima. Sunce je zalazilo, nebo je bilo rumeno. Isto to mogu da kažem i za doživljaj koji sam imala u jednom parku, pored Opere, nadomak crkve Svetog Nikole ili na Karlovom mostu.

The library in the Strahov Monastery in Prague played an important role in Czech history. There are about 200 000 old prints, mostly from the period between the 16th and the 18th century, around 3000 manuscripts and 1500 first prints. One of the most precious items is the „Strahov Evangeliary from the 9th century, with Romanesque and Gothic decoration. There are two splendidly decorated halls: the Theological Hall and the Philosophical Hall.

The origin of the collections in the Strahov Library goes back to the 12th century, when the Premonstratensian monastery was founded there. The development of the library was interrupted several times through the centuries: there was a big fire in 1258, then it was damaged by Hussite warriors in the 15th century. Swedish troops invaded Prague in 1648 and they took many books to Sweden with them. *