Karen Armstrong o Eleusinskim misterijama

Kao i velika boginja iz doba lovačkih zajednica, neolitska boginja majka pokazuje da, iako muškarci možda izgledaju moćniji, u stvari, žene su te koje su jače i koje vladaju.

To je očigledno i u grčkom mitu od Demetri i njenoj kćeri Persefoni, koji gotovo sigurno potiče iz neolitskog razdoblja. Demetra je boginja žita koja štiti useve i plodnost zemlje. Kada Had, vladar donjeg sveta, otme Persefonu, Demetra napušta Olimp i luta svetom skrhana bolom. Razjarena, ona ljudima uskraćuje žetvu, preteći da će ih izgladneti ukoliko njena kći Kora („devojka“, drugi naziv za Persefonu) ne bude vraćena. Zabrinut, Zevs šalje Hermesa, glasnika bogova, da spase Koru, ali je ona, nažalost, u donjem svetu pojela seme nara, pa je zbog toga primorana da četiri meseca godišnje provede sa Hadom, koji je postao njen muž. Kada se ona vrati svojoj majci, Demetra ukida zabranu i zemlja ponovo postaje plodna.

To nije obična alegorija o prirodi. Obredi posvećeni Demetri nisu se podudarali ni sa setvom ni sa žetvom. Persefona možda silazi u zemlju kao seme, ali na Sredozemlju semenu treba samo nekoliko nedelja da proklija, a ne četiri meseca. Kao i mit o Inani, to je još jedna priča o boginji koja nestaje i vraća se. Ovo je mit o smrti. U drevnoj Grčkoj, Demetra, boginja žita, ujedno je i gospodarica smrti i predsedava kultu misterija u Eleusini kraj Atine. To su bili tajni obredi, ali izgleda da su u njima mystai („inicijanti“) bili primorani da prihvate neizbežnost smrti kao neodvojivi deo života i da na taj način shvate da ona nije strašna. Ti upečatljivi obredi utisnuli su zauvek značenje tog mita u umove i srca onih koji su prošli kroz taj dugi proces inicijacije. Konačna pobeda na dsmrću nije moguća. Kora zauvek mora da naizmenično boravi u gornjem i donjem svetu. Nema žita, hrane i života bez simboličke smrti te devojke. Nastavite sa čitanjem

Ervin Rode o Eleusinskim misterijama

Grčka prirodna religija slavila je u predstavama eleusinskih misterija svoje istinske orgije. Demetra je zemlja, Kora-Persefona, njena kći, je seme. Korina otmica i vraćanje označavaju polaganje semena u zemlju i izbijanje semena iz dubine, ili, u drugoj verziji, „godišnju propast i obnavaljanje vegetacije“. Ta mistički zaodevena radnja simbolizuje prirodu. Misti posmatrajući treba da budu navedeni na uviđanje da je sudbina semena, personifikovana u Persefoni, iščezavanje semena u zemlji i njegovo ponovno izbijanje iz nje, model sudbine ljudske duše, koja takođe iščezava kako bi ponovo oživela. I to bi onda trebalo da bude istinski sadržaj tih svetih tajni.

Učesnicima u eleusinskoj službi obećava se privilegovana sudbina posle smrti, ali već u životu, srećan je onaj koga dve boginje vole, one mu u kuću šalju Plutona – donosioca bogatstva. Nasuprot tome onaj ko ne poštuje Koru, vladarku podzemnog sveta, prinoseći joj žrtve i darove, uvek će morati da ispašta.

Pesništvo onog vremena je samo iz sebe porodilo želju za sadržajnijim i ispunjenijim postojanjem u dugoj, nesagledivoj budućnosti sa one strane života. U dalo je toj želji konkretniji oblik u slikama odvođenja pojedinih smrtnika u Elisij, na ostrva blaženih. Ali to je bila i ostala poezija, ne stvar vere. Želja za trajanjem s one strane groba i prazne egzistencije tažila je žeđ iz drugih izvora. Pobude iz kojih su nastale skriva period osmog i sedmog veka pre nove ere i ne vredi nam da snagom vlastite inspiracije pokušamo da popunimo praznine banalnostima i neplodnim maštarijama. Institucija koje se svako seti kada se povede reč o verovanju u besmrtnost ili o nadi u božanstvo kod Grka jesu eleusinske misterije. Nastavite sa čitanjem

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama predstavljena je posredstvom kratkog videa, kao i posredstvom nekoliko predmeta, pronađenih na arheološkom lokalitetu nadomak Atine. Eleusinske misterije bile su posvećene Demetri i Kori (reč Kora označava mladu devojku ali, u užem smislu, odnosi se i na Persefonu), antičkim grčkim boginjama, majci i ćerki koje se pominju u kultovima plodnosti.

Misterije su se održavale u mestu Eleusina koje se nalazi severno od Atine. Kako samo ime nagoveštava sadržaj okupljanja mista i vernika u svetilištu nije bio poznat. O ovim misterijama i religijskim kultovima koji su u vezi sa božanstvima plodnosti, preporoda i žetve najbolje je pisao Ervin Rode u svojoj studiji Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka. Nastavite sa čitanjem

Mit o Hadu

Had, bog Podzemlja i gospodar mrtvih, Kronov i Rejin sin, Hestijin, Demetrin, Herin, Posejdonov i Zevsov brat.

Kao i ostalu svoju decu, Kron je odmah po rođenju progutao i Hada, ali ga je kasnije, sa braćom i sestrama, izbacio iz utrobe. Posle pobede bogova nad titanima, Had je dobio vlast nad Podzemljem; tako je, uz Posejdona i Zevsa, postao jedan od vladara sveta. Had je neprijatelj svega što živi, a ne vole ga ni ljudi ni bogovi. Samo izuzetno izlazi na svetlost dana, i to u crnim kočijama, da bi duše smrtnika odveo u svoje mračno carstvo. Neumoljiv i ćutljiv, Had budno pazi da niko ne napusti Podzemlje, a živima sprečava da u njega stupe. Ustuknuo je samo pred Heraklom, koji ga je ranio strelom i ušao u carstvo mrtvih. Had se tada uputio na Olimp da mu božanski vidar Peon zaceli ranu. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Orfej. Euridika. Hermes“

Image result for orpheus eurydice hermes rilke

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Mačka

Cat, double-sided votive relief, 305-30 B.C. Limestone. Egyptian. Museum of Fine Arts, Boston.

Simbolika mačke je vrlo raznolika i koleba se između dobrih i zlih značenja, što je jednostavno objasniti istovremenim umiljatim i podmuklim ponašanjem te životinje. U Japanu je mačka zloslutna životinja koja, kažu, može ubiti ženu i poprimiti njeno obličje. Čuvena krotka mačka Jingoroa iz Nikoa verovatno je imala samo dekorativnu vrednost. U budističkom svetu prebacuju joj da samo nju i zmiju nije ganula Budina smrt, što se ipak, s druge tačke gledišta, može shvatiti i kao znak više mudrosti.

Svakako je zanimljivo zabeležiti da se u Kabali, kao i u budizmu, mačka povezuje sa zmijom: ona označava greh, prekomerenost dobara ovog sveta (Devuku). U tom značenju se ponekad prikazuje uz Hristove noge.

U starom Egiptu poštovala se u obličju božanske mačke boginja Bastet, dobrotvorka i jedna od čovekovih zaštitnica. Na mnogim umetničkim delima prikazana je kako nožem u api seče glavu zmije Apopkis, Zmaja tmina, koji otelovljuje neprijatelja Sunca i nastoji prevrnuti svetu lađu dok prolazi podzemnim svetom. Tu mačka simbolizuje snagu i okretnost mačije ćudi koje boginja zaštitnica stavlja u službu čoveka kako bi mu pomogla da pobedi svoje skrivene neprijatelje.

U keltskom predanju simbolika mačke mnogo je nepovoljnija od simbolike psa ili risa. Čini se da se na tu životinju gledalo s nepoverenjem.

U islamskom predanju, naprotiv, svaka mačka (quatt), osim crne, je dobronamerna. Legenda kaže da je Noje, jer su pacovi smetali putnicima Arke, rukom prešao lavu preko čela, on je kinuo i izbacio mačiji par. Zbog toga ta životinja liči na lava. Sasvim crna mačka ima čarobnu moć. Za oslobađanje od čini se jede njena koža. Slezina crne mačke zaustavlja ženinu menstruaciju. Njenom krvlju se zapisuju moćne čini. Ona ima sedam života. Demoni (djin) se često javljaju u obličju mačaka. U Persiji se veruje da se onaj ko muči crnu mačku izlaže opasnosti da se sukobi sa vlastitim hemzadom (duh koji se rađa zajedno sa čovekom kako bi mu pravio društvo) i samom sebi naudi. Neki veruju da je crna mačka zao djin kog treba pozdraviti kad iz mraka uđe u sobu. Nastavite sa čitanjem

Hugo Prat: „Baka Venecijanka“

rimski reljev, 1rimski reljev,2

Imao sam četri ili pet godina, možda šest, kada me je baka zamolila da joj pravim društvo do venecijanskog Starog geta. Odlazili smo u posetu jednoj od njenih prijateljica, gospođi Bori Levi, koja je živela u jednoj staroj kući. Do ulaza u kuću vodilo je drveno stepenište koje su zvali „ludo stepenište“, „pacovsko stepenište“ ili još i „tursko stepenište“. Gospođa Bora Levi dala bi mi bobmonu, šolju vruće i guste čokolade i dva parčeta neslanog dvopeka koji mi se nikako nije dopadao. Zatim bi baka i ona uredno sele i igrale karte, smejući se i mrmljajući meni potpuno nerazumljive rečenice.

I tako, preostajalo mi je samo da pomno razgledam svaki od stotinjak medaljona, okačenih o zid od zagasito crvenog pliša, koji su me posmatrali iza svojih staklenih ovala. Kažem posmatrali, jer su u medaljonima bili stari portreti ozbiljne gospode u habzburškim uniformama ili portreti rabina sa finim crnim pletenicama i pod filcanim šeširima širokog oboda. Izgledalo je da svi zure u mene sa upornošću koja je bila na granici pristojnosti.

Pomalo zbunjen, odlazio bih do kuhinjskog prozora i gledao dole na mali travom obrasli trg i kamenu ogradu zdenaca prekrivenu bršljenom. To mesto ima svoje ime: Tajno dvorište ili Arkana. Da bi se u njega ušlo, trebalo je otvoriti sedam vrata, a na svakim od njih bilo je urezano ime jednog šeda, demona iz Šedimove kaste, koju je stvorio Adam kada je, posle čina sagrešenja razdvojen od Eve. Vrata su se otvarala na zvuk magične reči, koje je bila samo ime demona. I sad se sećam tih strašnih imena: Sam Ha, Mavet, Sšmodej, Šibeta, Ruah, Kardejahos, Na Amah. Nastavite sa čitanjem

Mit o Evropi

1. 300BC

Zevsova miljenica, kći feničanskog kralja Agenora i Telefase ili Fenika i Perimede. Europa se često igrala na obali mora. Jednog dana, dok je brala cveće, privukla je na sebe Zevsovu pažnju. Otac bogova se strasno zaljubio u Europu i, da bi joj se približio, preobrazio se u belog bika, koji je odisao mirisom ruža i šafrana. Devojka je bez straha pristupila lepoj životinji i počela je nežno da je miluje, a zatim se, sa kotaricom cveća u rukama, popela na leđa krotke životinje. Tada je bik jurnuo u more sa svojim plenom i udaljio se od feničanske obale. U pratnji Posejdona, Amfitrite i Afrodite, kao i Nereida, koje su pevale svatovske pesme, Zevs je preneo Europu na ostrvo Krit. U Diktejskog pećini ili u Gortini Zevs se pod platanima sjedinio sa svojom miljenicom, koja mu je kasnije rodila tri sina – Minoja, Sarpedona i Radamanta. Da bi ovekovečio ovu ljubav, otac bogova je naredio da kritski platani nikad ne gube svoje lišće i da kao deo sveta kome pripada ostrvo Krit nosi ime njegove miljenice Europe. Drugi pripovedaju da se Zevs sjedinio sa Europom u jednoj beotskoj pećini i da joj je za čuvara postavio psa koji je kasnije bio vlasništvo Minoja i Prokride. Pred rastanak, Zevs je Europi dao dva dara: lovačko koplje koje uvek pogađa cilj i skupoceni nakit. Europa se kasnije udala za kralja Asteriona, koji je usvojio i njene sinove.

Na novcu kritskih gradova Europa je često predstavljana kako sedi u krošnji drveta. Za praznik Helotije, koji je na Kritu svetkovan u njenu čast, u povorci je nošen venac od mirte, u kome su se navodno nalazile Europine kosi.

Počevši od VI veka stare ere, Europa je često prikazivana u likovnoj umetnosti. Na metopi najstarijeg hrama u Selinuntu (sredina VI veka stare ere) i na metopi riznice Sikionaca u Delfima (oko 550. godine stare ere) prikazan je Zevs u vidu bika kako prenosi Evropu preko mora. Ista scena predstavljena je i na vazama iz VI i V veka. U Varaždinskim Toplicama i Šempetru otkrivene su reljefne predstave Europe na biku, koje su krasile nadgrobne spomenike uglednih porodica.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Reljef: Evropa na biku, Atika, 300. pne.

ЛАВ

Горња слика тарот карте може бити инспирисана митом – Херакле је победио два лава голим рукама.  Да ли је животињу савладала сирова снага, упорност, вољa за самоодржањем, интелигенција, сујета, ароганција, жеља за победом и славом, остаје да се тумачи, што није редак случај када су митови у питању.  Но, суштина је та – човек је победио лава. Према миту први задатак који је краљ Еуристеј одредио Хераклу био је да победи Немејског лава. Неман је живела у пећини са два отвора. Херакле је први затворио каменом, кроз други га је сатерао у пећину. Пошто ни стреле ни батина (Хераклово омиљено оруђе и један од заштитних знакова) нису била довољна средства којим би се животиња убила, Херакле је одлучио (и успео) да рукама задави лава. Пошто га је савладао, јунак је лављу одрану кожу одредио себи за плашт а откинуту главу животиње ставио је себи на главу – она му је истовремено била и шлем и маска. Захваљујући том подвигу Зевс је лик савладане животиње поставио међу звезде и отуда сазвежђе лава. Оно је првенствено посвећено Зевсовом сину, Хераклу. И пре Немејског, Херакле је још у младићким годинама убио, опет рукама, Китеронског лава, који је, баш као и Немејски, узурпирао становништво које је живело у околини његове територије. И ову неман, као и касније Немејску, према легенди ловио је педесет  дана.

У Ниниви, граду aсирског владара Асурбанипала (владао од 668-627. године пре нове ере), пронађењни су рељефи који предочавају лов краља и његове пратње на лавове. Рељефи у Ниниви, као и митови о лаву распрострањени широм тадашњег познатог света, опис су ритуалне борбе светих краљева са дивљим животињама. Краљ је кроз лов и борбу потврђивао своју моћ, статус, снагу, посвећеност свом народу.  Херакле („Херина слава“) је заоденут лављом кожом, док на глави уместо шлема носи одрубљену лављу главу – ритуалну маску којом призива моћ и снагу онога чији лик кроз маску преузима на себе. Херакле – човек – лав, двоструки убица својих учитеља, неуморни гонич говеда, краљева, Хериних немани. Херакле – јунак који је видевши своју статуу у мракуу (у његову част исклесао ју је Дедал јер је јунак на острву Долихе коначно пронашао Икарово тело и прописно га сахранио) исту уништио гађавши је каменом. У статуи није препознао сопствени лик па га је нагонски уништио помисливши да је у питању неко други. Херакле – један од најтрагичнијих грчких митских јунака. Наставите са читањем