Čarls Bukovski: „Klasika i ja“

phassa: “ Weiss, Wojciech - Melancholic ”

pojma nemam kako je počelo.
kao dečak mislio sam da je klasična muzika
za šonje, a kao tinejdžer osećao sam to još
snažnije.

da, mislim da je počelo u toj prodavnici
ploča.
bio sam u kabini i slušao sam šta god sam
u to vreme
slušao.
onda sam čuo neku muziku u susednoj
kabini.
zvuci su delovali jako čudno i
neuobičajeno.
video sam kako čovek izlazi iz kabine i
vraća prodavcu ploču.
prišao sam prodavcu i pitao ga za tu
ploču.
dao mi je.
pogledao sam omot.

„ali“, rekao sam, „ovo je simfonijska muzika.“

„da“, rekao je prodavac.

odneo sam ploču u kabinu
i pustio je.

nikada nisam čuo takvu
muziku.
na nesreću, ne sećam se
više šta je bilo to
čudesno muzičko
delo.

kupio sam ploču.
imao sam gramofon u
sobi.
slušao sam
i slušao
tu ploču.

navukao sam se.

ubrzo sam otkrio radnju polovnih
ploča
gde si mogao
da vratiš tri albuma u
zamenu za dva.

bio sam prilično siromašan
ali je najveći deo mojih para išao
na vino i
klasičnu muziku.
voleo sam da ih mešam u
celinu.

pročešljao sam čitavu tu
radnju polovnih
ploča.

moji su ukusi bili čudni.
voleo sam Betovena, ali
draži su mi bili Brams i
Čajkovski.
Borodin me nije dojmio.
Šopen je bio dobar samo na
momente.
Mocart je bio dobar samo
kad je meni bilo dobro, a
retko mi je bilo
tako.

Smetana mi je bio
bukvalan a Sibelius
užasan.
Goldmark je, po meni, bio vrlo
potcenjen.
Vagner je bio hučno čudo
mračne energije.
Hajdn je bio ljubav oslobođena u
zvuku.
Hendl ti je dizao glavu skroz
do plafona.
Erik Kouts je bio neverovatno
privlačan i bistar.
a kad
dovoljno dugo
slušaš Baha
nije ti se više slušao
niko drugi.
bilo je još mnogo
njih…

lutao sam od
grada do grada
tako da nošenje gramofona
i ploča nije bilo
moguće
pa sam počeo da slušam
radio
i kupim šta se
nađe.

problem s radiom
bio je u tome
što su stalno puštali
jedne iste standardne
stvari.

previše sam ih slušao
i mogao da predvidim svaku
notu pre nego što bi
stigla.
ali dobro je bilo
što bih, ponekad, čuo neku
novu muziku koju nikad ranije
nisam slušao, od kompozitora
za koje nikad nisam čuo.
bio sam iznenađen koliko je
kompozitora, meni nepoznatih,
koji su stvorili tako čudesna
i uzbudljiva dela.
dela koja nikad više
neću ponovo čuti.

nastavio am da slušam
klasičnu muziku preko radija
decenijama.
dok ovo pišem
slušam Malerovu Devetu.
Maler je oduvek bio jedan
od mojih ljubimaca.
moguće je slušati
njegova dela uvek
ponovo i
ponovo a da ti ne
dosade.

kroz žene, kroz
poslove, kroz stravična
vremena i dobra vremena,
kroz smrti, kroz sve,
u bolnice iz bolnica,
u ljubavi iz ljubavi, kroz
decenije koje su tako hitro
prošle
bilo je mnogo
noći slušanja
klasike na
radiju.
skoro svaka
noć.

voleo bih da mogu da se setim šta
sam prvi put čuo u toj
kabini
ali izmiče mi.
iz nekog čudnog razloga
pamtim dirigenta:
Judžin Ormandi.
jedan od
najboljih.

sada je Maler sa mnom
u obi
i žmarci prolaze uz moje
ruke, stižu mi do
potiljka…
sve je tako neverovatno
blistavo,
blistavo!
a ja ne znam nijednu
notu.
ali otkrio sam deo
sveta
kao nijedan drugi deo
sveta.

dao je srce mom
životu, pomogao mi da
stignem
dovde.

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Wojciech Weiss, Melancholic, 1894.

Oto Vajninger o misaonoj sadržini dela Riharda Vagnera

1006161_222040214611948_1098251909_n

Još nikad nije neka umetnost mogla tako potpuno da prikuje žudnju za umetnošću bilo kojeg vremena, i da je toliko potpuno zadovolji, kao Vagnerova delà. Sve težnje za stvaranjem neke nove književnosti, za zasnivanjem neke nove umetnosti, izgledaju nasilno pravljene i neistinite pred onim čemu se divimo u njegovim delima. Što se ovo potpuno zadovoljenje tolikih ljudi nalazi samo kod Vagnera, to odgovara svakako nesumnjivoj činjenici da nikad pre nije bilo čoveka s tako presilnom potrebom za izražavanjem kao što je on. Onaj koji mu se u tome najviše približava, kao što je i sam Vagner uvek osećao, jeste Betoven; a i on ovde daleko zaostaje za njim. Ali samo zato gotovo svako nalazi kod Vagnera ono što je najbliže ispunjenju-, jer on sam je imao najviši pojam o umetničkom delu koji je ikada uobličio neki umetnik i postavio je sebi najveći zahtev koji se ikada neki stvaralac usudio da postavi. Istom savršenošću, istom ispunjenošću počev od jednog izvesnog trenutka (od Loengrina do Parsifala) diše sve što je stvorio; a svojstvenost upravo Vagnerovih motiva jeste i muzički maksimum gustine, ako smem tako reći; oni nikada nisu razredeni, nego uvek kazuju sve. Najveća pregnantnost i koncentracija i neodoljivost njegovih melodija, najveća udaljenost od svake oskudice u kiseoniku, suprotnost svakoj razređenosti vazduha i praznini supstance, to obeležava Vagnerove motive čak i onda kad lebdi nad planinskim vrhuncima i opija se glečerima i udiše onaj visinski vazduh za koji niko nije imao toliko smisla kao on.

Izvor: Oto Vajninger, O krajnjim životnim svrhama, preveo Branimir Živojinović, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Iz muzeja Riharda Vagnera u Ajzenahu (Izvor: Vagner asocijacija Srbije)

Napomena: Zahvaljujem se Milanu Angelovskom na preporuci da objavim ovaj odlomak.

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Tomas Man: „Budenbrokovi“ (odlomak o Vagneru)

Bilo je to tokom uvertire Majstora pevača. Gerda Budenbrok bila je strastvena obožavateljka savremene muzike. Ali kada je reč o M. Pfulu, naišla je na tako žestok otpor da je u početku bila očajna, misleći da ga nikada neće privoleti. Tog dana, kada je prvi put na stalak stavila jedan deo za klavir iz Tristana i Izolde, mučeći ga da to odsvira, odskočio je sa stolice, lica iskrivljenog od prezira, i počeo besno da šeta između prozora i klavira.

„Ja ovo neću svirati, gospođo… To nije muzika… Verujte mi… To je samo haos, demagogija, bogohuljenje, ekstravagancija! To je vihor namirisane pare kroz koju prolaze munje! Tu prestaje svaki moral u umetnosti! Ja to neću svirati!“

Rekavši to, ponovo se sručio na tabure, i dok mu je adamova jabučica uznemireno podrhtavala, ipak je odsvirao nekoliko taktova a zatim kriknuo: „Oh, Gospode, Bože moj! ovo je prejako!… A ono dete što sedi tamo, na stolici, hoćete li da mu iskvarite duh?…“

Ali ona je pobedila… Nikada se nije potpuno pomirio sa Tristanom… prve reči hvale izmamili su mu neki prelazi iz Majstora pevača.

Fridrih Niče o Rihardu Vagneru

Image result for richard wagner and nietzsche

Pre sedam godina sam prvi put posetio Tribšen. I svake godine, u mesecu maju, na onaj dan kad slavimo godišnjicu vašeg rođenja, ja slavim godišnjicu svog duhovnog rođenja. Jer, još od prvog dana, vi neprestano živite i radite u meni, kao da je kap nove krvi ušla u moje vene. To što mi dolazi od vas me gura, ponižava, hrabri, podstiče, ni na trenutak mi ne dozvoljava da predahnem, muči me do te mere da bih vam možda jednom i zamerio na tom večnom nemiru da ne znam da me ono gura u jedno slobodnije i bolje stanje. (Iz pisma Rihardu Vagneru, 1876.)

Kada dođemo u Bajrojt, prepuštamo sopstveno ja toj kući, odustajemo od prava da odlučujemo i pričamo slobodno, odustajemo od svojih sklonosti pa čak i hrabrosti, toliko da je jedino čemu težimo, među ta četri zida, Bog i svet. Niko pozorištu ne donosi najosetljivija čula svoje umetnosti, naročito ne umetnik koji radi za scenu, tu nedostaje usamljenosti a savršenstvo ne trpi svedoke… U pozorištu se postaje plebejcem, stadom, licemernom ženom, izbornom marvom, paorskim blatom, imbecilom, vagnerijancem: tamo, svest podleže bezmernoj magiji; tamo i vaš komšija postaje vi a vi on… (Niče protiv Vagnera)

Pošto u ovom trenutku pokušavam da pronađem reči utehe za svoj život, moram da izrazim zahvalnost onome što je bila moja najdublja i najomiljenija radost – moja bliskost sa Vagnerom. Odajem priznanje ostatku mojih međuljudskih odnosa; ali nikako ne mogu izbrisati iz svog života dane provedene u Tribšenu, dane poverenja, radosti, veličanstvenih trenutaka ili dubokih pogleda. Ne znam šta je Vagner bio za druge, ali znam da našim nebom nije prošao niti jedan oblačak. (Ecce Homo, 1888.)

Šta su mislili Gete i Vagner? Gete je jednom sebi postavio pitanje koja je to opasnost koja lebdi nad romantičarima, koja je to njihova fatalnost. Njegov odgovor je: „gušenje u zbrci apsurdnosti, moralnih i religioznih.“ Jednom rečju: „Parsifal“. Filozofija ovom dodaje još nešto: svetost. Možda poslednja viša vrednost u koju još treba da proniknu narod i žena; ograničeni horizont idealnog za sve što je kratkovido po svojoj prirodi. Filozofija nije sasvim dovoljna. Potrebna joj je svetost. (Slučaj Vagner, 1888.)

Po mom mišljenju, ne treba na osnovu onog što danas volimo u njemu, stvarati najvišu ideju o Vagneru. To je izmišljeno da bi se zavele mase: nas ostale to tera u beg, kao što to čini neukusna freska. U šta može da dirne nesnosna brutalnost uvertire za Tanhojzera? Ili ciklus Valkira? Sve što je postalo popularno u Vagnerovoj muzici, čak i van pozorišta, sumnjivog je ukusa i kvari ga. Tanhojzerov marš mi je sumnjiv u svojoj jednostavnosti; uvertira za Holanđanina lutalicu je mnogo buke ni oko čega. Preludijum za Loengrina nam daje primer uspelog lukavstva tako što nas hipnotiše muzikom… (Slučaj Vagner, 1888.)

Izvor: Marsel Šnajder, Vagner, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.

Rihard Vagner: „Valkire“

Vagner, Edward Robert Hughes, Dream Idyll (A Valkyrie) 1902,detail.

Edward Robert Hughes, „Dream Idyll (A Valkyrie)“, 1902. (detail)

U nordijskoj mitologiji Valkire odlučuju ko će u poginuti, a ko ostati živ prilikom bitke. „Kas Valkira“ ili „Jahanje Valkira“ („Ritt der Walküren“) je jedna od najpoznatijih kompzicija Vagnerove opere Die Walküre. Kompozicija je nastala 1851. godine. O njoj je, pošto je odgledao i odslušao izvođenje, Petar Iljič Čajkovski napisao sledeće:

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot.

A evo šta o valkirama piše Horhe Luis Borhes u svojoj knjizi Priručnik fantastične zoologije:

Ime Valkira u starogermanskim jezicima znači „izabranica pogubljenih“. Ne znamo kako ih je zamišljao narod Austrije i Nemačke; u nordijskoj mitologiji one su dražesne naoružane devojke. Obično su bile tri, iako se u Edama spominju imena više valkira. Po narodnom predanju, one prihvaćaju duše poginulih u bici i odnose ih u Odinov epski raj. Tu, u Predvorju palih, Valhali, čiji je strop od zlata a osvijetljen je isukanim mačevima umjesto svjetiljkama, ratnici se bore od zore do mraka. Tad se oni koji su poginuli vraćaju u život, a svi sudjeluju u božanskoj gozbi u kojoj se služi meso besmrtnog vepra uz neiscrpne rogove medovine. Motiv neprekidne bitke je, čini se, keltskog porekla.

Anglosaksonska čaroba protiv bola od iznenadnih uboda govori o valkirama a da ih ne imenuje; ovako izgledaju ti stihovi u prijevodu:

Glasne su bile, glasne, dok su zemljom jahale,
Žestoka srca su bile dok su gorom jahale!
Jer silovite djevice skupljale su svoju snagu…

Pod sve jačim utjecajem kršćanstva ime valkira se izopačilo; u srednjevjekovnoj Engleskoj jedan sudac je dao spaliti jednu nesretnu ženu na lomači pod optužbom da je valkira, to je značilo – vještica.

Izvor 1: Marsel Šnajder, Vagner, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad, 2009.

Izvor 2: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zagreb, 1980.

Drugi umetnici o Rihardu Vagneru

Vagner, silueta

ANDRE ŽID

Grozio sam se Vagnerovog lika i dela: moja je averzija od detinjstva samo još porasla. Njegov raskošni genij više uništava no što ushićuje. Dozvolio je tolikim snobovima, ljudima od pera i glupacima da poveruju kako zaista vole muziku, a pojedinim umetnicima da poveruju kako se genijalnost može naučiti. Nemačka možda nikada nije proizvela ništa toliko veliko a istovremeno toliko varvarsko.

KAMIJ SEN-SANS

Vagneromanija je oprostiva slabost; vagnerofobija je bolest. Upoznao sam vagnerijance i shvatio da nikad nisam bio jedan od njih niti ću ikada biti. Za njih, muzika uopšte nije postojala pre Vagnerovih dela ili je pak postojala u stanju embriona. Vagner ju je uzdigao na nivo umetnosti. Sebastijan Bah, Betoven i ponekad Veber, samo su najavili dolazak Mesije: kao prethodnici, imaju svoju vrednost. Drugi se uopšte ne računaju. Ni Hendl, Hajdn, Mocart niti Mendelson nisu napisali niti jednu podnošljivu notu; francuska i italijanska škola kao da nikada nisu ni postojale. Na zvuk bilo koje druge muzike, sem Vagnerove, oni izražavaju duboki prezir; a izvođenje bilo kog maestrovog dela, pa bio to i balet iz Rijencija, baca ih u zanos koji je teško opisati.

KLOD DEBISI

Posle dugogodišnjeg strastvenog hodočašća u Bajrojt, počinjem da sumnjam u vagnerovsku formulu; ili mi se pre čini da se njome samo, u pojedinim slučajevima, Vagner mogao poslužiti. On je bio veliki sakupljač formula, sve ih je sakupio i jednu, koja se pojavila kao njegova lična, zato što slabo poznajemo muziku. Njegova je genijalnost neosporna, ali se može reći da je on stavio tačku na muziku svog vremena, nešto poput Viktora Igoa koji je svojim delom obuhvatio svu prethodno napisanu poeziju. Trebalo je dakle tražiti posle Vagnera a ne na osnovu njega. Ne želim danas da sa vama pričam o Vagneru. Pošto ste nepravedni. Ali sudbina velikih genija je da ih njihovi savremenici ne shvataju. Vagner nije moj prijatelj, i nemam neko posebno mišljenje o njemu; ali ne mogu zaboraviti kakvo ogromno zadovoljstvo dugujem njegovom geniju. Njegova muzika poseduje neopisiv šarm. Sva je sačinjena od strasti, nežnosti, ljubavi. On je zaista otelotvorenje nemačkog duha XIX veka.

ČAJKOVSKI

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot. Prevazilazi sam sebe i u težnji za nemogućim, a u isto vreme bi, da želi da prati krivu liniju svog izuzetnog talenta, mogao postići potpuni svet muzičke lepote. Po mom mišljenju, Vagner je rođeni simfoničar. Poseduje jedinstvenu genijalnost koja se razbija o njegove namere; njegova je inspiracija paralisana teorijama koje je sam smislio i koje po svaku cenu hoće da primeni u praksi… Ali, nema sumnje da se radi o sjajnom simfoničaru.

Izvor: Marsel Šnajder, „Vagner“, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.

Fridrih Niče o muzici

nietzsche

Ko zna da diše vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh visočja, jak vazduh. Za njega se mora biti stvoren, inače opasnost nije mala da se u njemu prehladimo. Led je blizu, usamljenost je neizmerna.. – Fridrih Niče

Kazujem još jednu reč za najodabranije uši: šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti… Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla. Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu… Ne bih znao da budem bez Rosinija, još manje bez mojeg juga u muzici, bez muzike moga Venecijanca maestra Pjetra Gastija. I kada kažem s one strane Alpa, kažem zapravo samo Venecija. Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. Ne znam da pravim razliku između suza i muzike – ne znam da zamislim sreću, jug, bez jeze od strašljivosti.

Na mostu stajah
nedavno u zagasitoj noći.
Izdaleka dopiraše pesma;
zlatne kapi navirahu
niz treperavu površ.
Gondole, svetla, muzika –
opojno oticaše u suton…
Igra struna, moja duša
pevala je sebi, nevidljivo taknuta,
gondolijersku pesmu krišom,
drhteći uz to pred šarolikim blaženstvom.
– Čuo ju li je ko?

Izvor: Fridrih Niče, „Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo“, Riznica, Beograd, 2011.

Slika: Edvard Munk, „Portret Fridriha Ničea“

Žoris-Karl Uismans o klasičnoj muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem.

Ta tradicionalna melodija jedina je mogla, svojim snažnim jednoglasjem, svojim večnim i masivnim sazvučjima nalik na istesan kamen, da se slije sa starim bazilikama i da ispuni romanske svodove kao da zrači iz njih, kao da je ona sam njihov glas.

Koliko li je puta Dezesent bio potresen i povijen kao pod nekim neodoljivim dahom dok se Christus factus est gregorijanskog pojanja uzvijalo u crkvenoj lađi, čiji su stubovi podrhtavali u oblacima što su leteli iz kadionica, ili dok bi jednoliko pojanje De profundis ječalo, turobno kao uzdržan jecaj, paralo srce kao očajnički zov čovečanstva koje oplakuje svoju smrtnu sudbinu, prizivajući razneženu milost svoga Spasitelja!

U poređenju s tim veličanstvenim pojanjem, koje je stvorio veličanstveni duh crkve, anoniman kao što su i same orgulje, čiji je izumitelj međutim poznat, svaka druga religiozna muzika činila mu se profana. U stvari, ni u jednom delu Jomelija i Porpore, Karisimija i Duranta, ni u najdivnijim zamislima Hendla i Baha, nije bilo toga odustajanja od javnog uspeha, žrtvovanja umetničkog efekta, odricanja od ljudske gordosti koja sluša sebe kako se moli; religiozni stil se u najboljem slučaju, u impozantnim Lesijerovim misama, koje su se služile u Sen Roku, ispoljavao ozbiljan i uzvišen, približujući se u pogledu opore ogolelosti strogoj veličanstvenosti stare gregorijanske muzike.

Otada, potpuno ogorčen Stabat-ima, koje su, kao povod, izmišljali razni Pergolezi i Rosini, ogorčen tim neumesnim uvlačenjem svetovne umetnosti u liturgijsku, Dezesent se držao na odstojanju od tih sumnjivih dela koje toleriše popustljiva crkva.

(…)

S druge strane, svetovna muzika je umetnost izložena promiskuitetu ako čovek ne može da je čita kod kuće, sam, kao što čita knjigu; da bi se naslađivao njome, trebalo bi pomešati se sa onom uvek istom publikom što puni pozorišta i opseda Zimski cirkus, gde, pod kosim zracima sunca, u vazduhu kojije kao u perionici, primećujemo kako jedan čovek, plećat kao kakav drvodelja, muti neki sos po vazduhu i kasapi iskidane Vagnerove epizode, na ogromnu radost nesvesne gomile!

On nije imao odvažnosti da se zagnjuri u tu kupku gomile da bi slušao Berlioza, čijih ga je nekoliko fragmenata međutim osvojilo svojom strastvenom egzaltacijom i svojom plahošću koja se propinje, a znao je prilično dobro i to da nema nijedne scene, nijedne čak fraze neke opere čudesnoga Vagnera koja bi se mogla nekažnjeno izdvojiti iz svoje celine.

(…)

Stoga je Dezesent mislio kako u toj rulji melomana što se nedeljom ushićuju po klupama, jedva ako dvadesetoro njih poznaje partituru koja se kasapi, ukoliko razvođačice pristanu da umuknu da bi se mogao čuti orkestar.

A s obzirom, isto tako, i na to što otmeni patriotizam nije dozvoljavao nijednom francuskom pozorištu da prikaže neku Vagnerovu operu, radoznalima koji nisu bili upućeni u tajne muzike, a nisu mogli ili nisu hteli da idu u Bajrojt, nije preostajalo ništa drugo do da ostanu kod kuće, i tome razumnom rešenju se i on beše priklonio.

I on se, dakle, odlučno udaljio od muzičke umetnosti, i, svih tih godina u kojima je trajalo to njegovo uzdržavanje, sa uživanjem se sećao samo nekih seansi kamerne muzike, kada beše slušao Betovena i, naročito, Šumana i Šuberta, koji mu behu satirali živce poput najintimnijih i najmučnijih poema Edgara Poa.

Posle nekih partija za violončelo od Šumana ostajao bi bukvalno zasopljen i bez daha, kao od kugle koja čoveka davi u histeriji; ali naročito su ga Šubertove pesme uzbuđivale, dovodile ga dotle da je bio van sebe, a zatim ga ostavljele iznurena kao posle gubitka živčanog fluida, posle nekoga mističnog duhovnog pirovanja.

Ta muzika ga je do kostiju prožimala jezom u srce mu ponovo utiskivala beskrajno mnoštvo zaboravljenih patnji, nekadašnjih splinova, u srce zapanjeno što sadrži toliko nejasnih jada i neodređenih boli.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petnaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro

Velikani klasične muzike

10177519_673115106104454_7349846846396983292_n

Prvi red: Sergej Rahmanjinov, Jan Sibelijus, Petar Iljič Čajkovski, Johan Sebastijan BahFrederik Šopen

Drugi red: Rihard Štraus, Bela Bartok, Antonio Vivaldi, Moris Ravel, Johanes Brams

Treći red: Aaron Copland, Robert Šuman, Feliks Mendelson, Franc Šubert, Anton Bruckner

10410543_673115196104445_8244091166688745214_n

Prvi red: Gustav Maler, Franc List, Volfgang Amadeus Mocart, Hektor Berlioz, Dmitrij Šostakovič

Drugi red: Georg Fridrih Hendl, Đakomo Pučini, Rihard Vagner, Đuzepe Verdi, Sergej Prokofjev

Treći red: Klod Debisi, Jozef Hajdn, Igor Stravinski, Ludvig van Betoven, Antonjin Dvoržak

Dve slike sa portretima meni poznatih i nepoznatih umetnika dobro su mi poslužile da obnovim i sistematizujem podatke koji se tiču kompozitora klasične muzike o kojima je bilo reči na blogu A . A . A. Imena isprva neprepoznatih kompozitora otkrio mi je autor bloga Bezimena ulica. Hvala najlepše! O klasičnoj muzici na blogu A . A . A sve postove možete pogledati ovde.

Tomas Transtremer: Pet pesama o kompozitorima klasične muzike

Unknown Photographer

Unknown Photographer

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo.

UMETNIK NA SEVERU

Ja Edvard Grig kao slobodan čovek krećem se međ ljudima.
Na šalu spreman, čitač oglasa, putnik kojekuda.
Vodio sam orkestar.
Sa svojim svetiljkama koncertna sala treptala je
trijumfalno poput  voza koji ukrcavaju na feribot.

Sklonio sam se ovamo u tišini da ćutim.
Kućica u kojoj stvaram je mala.
Klaviru je tu tesno ko lasti pod crepom.

Te divne padine ponajvećma tihuju.
Onamo nema prolaza,
tek povremeno otvorčić se odškrine
i čudnovata trolova svetlost procuri.

Sažmi!

I udarci čekića u planinu stigoše
stigoše

stigoše
stigoše jedne prolećne noći u našu sobu
prerušeni u otkucaje srca.

Na godinu dana pre no što ću sklopiti oči
otposlaću vam četri himne o traženju Boga.

Ali to započinje ovde.
Pesma o stvarima bliskim.

O stvarima bliskim.

U nama je bojno polje
gde mi Kosti Smrti
vodimo bitku kako bismo oživele.

TUŽNA GONDOLA (BROJ 2)

I

Dva starca, tast i zet, List i Vagner, odsedoše kraj Kanala Grande,
zajedno sa onom nespokojnom ženom što se udade za kralja Midu,
koji sve što takne pretvara u Vagnera.
Zelena hladet mora nastanjuje podove palate.
Vagner je upadljiv, s dobro znanim profilom g. Panča, deluje iznurenije no pre,
lica nalik na belu zastavu.
Njihovi životi pretovarjuju gondolu, dvojica što se voze tamo i natrag, a jedan samo u jednom pravcu.

II

Raskriljuje se jedan prozor na palati i oni nenadanu promaju propratiše grimasama.
Napolju, na kanalu, smetlarska gondola pojavljuje se gonjena kratkim veslima dvojice razbojnika.
List pribeleži nekoliko akorda, toliko teških da ih je trebalo poslati
na ogled u mineraloški institut u Padovi.
Meteoriti!
Preteški za odmor, mogli su da tonu u doba buduća, ka godinama mrkih košulja.
Gondola je pretovarena kamenjem budućnosti.

III

Okca, probijena na 1990.

25. mart. Nemiri u Litvaniji.
Sanjao sam da posećujem ogromnu bolnicu.
Nigde osoblja. Svi behu pacijenti.

U istom snu, neka tek rođena devojčica
priča savršeno slovesno.

IV

Pored zeta, čovek već u godinama, List je moljcima izgrizen gransenjer.
To je neko prerušavanje.
Dubina, isprobavajući i odbacujući razne maske, izabrala je konačno jednu za njega.
Dubina, što bi da se usadi u ljudska bića, ne otkrivajući svoje.

V

Opat List je navikao da svoj kofer tegli i po vejavici i po suncu,
a kad mu sudnji čas odzvoni, niko ga neće zateći kraj stanice.
Blagi šum plemenitog pića baca ga u naručje zadatka.
Vazda je u poslu.
Dve hiljade pisama godišnje.
Učenik koji sto puta ima da ispiše pravilno istu reč pre nego što ga puste kući.
Gondola je pretovarena životom; prosta je i crna.

VI

1990. još jednom.

Sanjam: vozim uzaludno dvesta kilometara.
Sve se uvećava. Vrapci, krupni kao kokoši,
pevaju da uši probiju.
Sanjam: da crtam klavirske dirke
po kuhinjskom stolu. Sviram po njima, tiho.
Susedi dođoše da slušaju.

VII

Klaviru, što je za sve vreme izvođenja „Parsifala“ ćutao (ali slušajući pri tom), napokon bi dato da se oglasi.
Uzdisaji.. Dah što se krati..
Dok je svirao te večeri, List pritiskaše pedalu samog mora
tako da je njegova zelena snaga navirala kroz pod plaveći svaki božiji kamičak zgrade.
Dobro veče, dubino predivna!
Gondola pretovarena životom: jednostavna je i crna.

VIII

Sanjam: prvi dan mog školovanja, ali stižem dockan.
U razredu svi nose bele maske.
Nemoguće je dokučiti ko je učitelj.

Tokom 1882/83. godine List je posetio u Veneciji svoju kćerku Kozimu i njenog muža Riharda Vagnera. Nekoliko meseci kasnije Vagner umire. List u to vreme komponuje dve kompozicije za klavir koje će objaviti pod naslovom „Tužna gondola“.

BALAKIREVLJEV SAN (1905)

Crni koncertni klavir, bleštavi pauk
podrhtava ukotvljen sred svoje muzičke mreže.

U koncertnoj sali zvuci upravo dočaravaju zemlju
gde kamenje nije teže od kapi rose.

Ali Balakirev usred muziciranja zaspa
i usni san o carskoj kočiji.

Preko kaldrme je vozila
pravce u noć razgraktalih vrana.

Sedeo je sam u fijakeru, pogledao napolje
ali istovremeno i trčao pokraj kola.

Znao je da se putovanje baš odužilo
i njegov časovnik merio je već godine, ne sate.

Ukazivalo se polje na kom je stajao plug
no plug je bio ptica što pada.

Tu je i zaliv s lađom zaleđenom onde,
osvetljenom, s ljudima na palubi.

Kočija je klizila po ledu, točkovi
su se okretali neprestano šušteći, kao svila.

Omanji ratni brod „Sevastopolj“.
Bio je tamo. Posada pođe k njemu.

„Izbeći ćeš smrt ako umeš da sviraš.“
Pokazaše mu neobičan instrument.

Podsećao je na cev ili na fonograf,
ili deo neke nepoznate mašine.

Prestrašen i bespomoćan, shvatio je: beše to
naprava što pokreće bojne brodove.

Okrenuvši se najbližem marincu,
očajnički mahnu rukom i reče:

„Prekrsti se kao ja, učini to!“
Mornar je zurio žalosno poput slepca,

razmače ruke, glava mu klonu –
visio je k’o prikucan u vazduh.

Bubnjevi zagruvaše. Bubnjevi. Aplauz!
Balakirev se prenu iz sna.

Krilca aplauza lepršala su po sali.
Video je kako se čovek kraj klavira uspravlja.

Ulice su utonule u mrak zbog štrajka.
Kočije su vozile hitro kroz tamu.

Milij Balakirev (1837-1910), ruski kompozitor.

KRATAK PREDAH TOKOM KONCERTA NA ORGULJAMA

Orgulje prestaše da sviraju i u crkvi posta
samrtnički mirno nekoliko sekundi.
Kroz huku spoljnjeg saobraćaja dopre do nas
bruj nekih još većih orgulja.

Da, opkoljeni smo brundanjem vozila, što
mahnitaju oko zidova katedrale.
Spoljašnji svet curi poput nekog providljivog
filma i s uzajamno zaraćenim senkama u pijanisimu.

Kao da je pomešan s glasovima ulice, osluškujem
u tišini udarac mog bila,
čujem kruženje moje krvi, vodopad u meni što
se krije, s kojim svetom tumaram,

i s prisnošću svoje krvi i odsutnošću, poput
sećanja iz doba kada mi je bilo četri godine,
čujem kamion što prolazi i čini da
šestovekovni zidovi podrhtavaju.

Ništa ne može biti manje nalik na majčinski
zagrljaj, no ja sam ipak ovog časa derište
koje sluša udaljeni razgovor odraslih,
izmešane glasove pobednika i gubitnika.

Po plavim klupama sede razmešteni vernici.
A stubovi se uzdižu poput čudesnog drveća:
nigde korenja (samo zajednički pod), nigde krune
(tek zajednička tavanica).

Ponovo vaskrsavam san: stojim usred groblja,
sam. Svuda unaokolo svetli vres
oko dokle god seže. Koga čekam? Prijatelja.
Zašto ne dolazi? On je već ovde.

Polagano, smrt cedi svetlost odozdo, s tla.
Svetli vres postaje jako ljubičast –
ne, kupa se u dotle neviđenoj boji… i sve do
bledog svanuća kaplje između očnih kapaka

i probudio sam se pred tim nepokolebljivim
MOŽDA što me prati kroz ovaj klimavi svet.
A svaka njegova uopštena slika je isto toliko
nemoguća kao i planski nacrt bure.

Kod kuće je sveznajuća Enciklopedija, zaprema
čitav metar stelaže, ali ja sam navikao da se snalazim u njoj.
Svaki živi čovek je vlastita ispisana
enciklopedija, što u svačijoj duši narasta,

beležeći od rođenja i nadalje, stotine hiljada
stranica stisnutih čvrsto
ali još uvek s dosta vazduha između! poput
treperavog lišća u šumi. Knjiga čistog protivrečja.

Sve što je tamo zabeleženo menja se svakog
trena, slike se prepravljaju, reči trepere.
Moćni val kotrlja se uzduž čitavog teksta,
praćen sledećim valom, pa sledećim…

Izvor: Tomas Transtremer, Sabrane pesme, preveo Moma Dimić, Nolit, Beograd, 2003.

Rihard Vagner: „Holanđanin lutalica“

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Nedavno je u Narodnom pozorištu u Beogradu izvedena opera na kojoj sam prisustvovala. U pitanju je „Holanđanin lutalica“ Riharda Vagnera. Opera je izvedena u cilju obeležavanja dvesta godina od rođenja nemačkog kompozitora.

Operu u tri čina režirao je Dejan Miladinović dok je orkestrom dirigovao Dejan Savić. Uloga letećeg Holanđanina dodeljena je druge večeri – kada sam ja prisustvovala izvođenju – Stefanu Pavloviću.

Prema legdendi, Vagner je inspiraciju za ovo delo dobio dok je putovao iz Rige za London, u zimu 1840. godine. Delo je izvedeno prvi put januara 1843. Detaljnije kritičke prikaze ove opere možete pročitati na sajtu Srpski Vagnerovac, najrelevantnijem mestu za informisanje o životu, delima i izvođenjima ovog nemačkog kompozitora.

 

 

Уметник и Венеција: Рихард Вагнер

Maurice Sapiro - Venice

Морис Сапиро – Венеција

Уметник и Венеција назив је нове серије текстова коју желим да посветим једном од најлепших градова Европе, али кроз призму утицаја града и његове специфичне атмосфере – творене архитектуром, уметношћу, маглом над водом која прожима сваку пору фасада, „синусе пролазника мељући у прах“ – на уметника и његово дело. Боје, тоналитети измаглице, звукови – Венеција је град који сања. Уметници њиме инспирисани сањају у том сну. Стога, можда би визуелни предлошци немачког романтичара Теодора Хофмана били најближи објективном опису плутајуће носталгије. Гондоле кроз размазане облике на води, кроз меке одблеске одмичу као звуци лаута. Плочници, маске, голубови на Тргу светог Марка, све у Венецији има драж и, као што је у једном од писама упућених Матилди Весендонк Вагнер нагласио, а што је истакнуто у приложеном документарном филму, „у Венецији – све је дело Уметности“.

Немачки композитор Рихард Вагнер боравио је у Италији око годину дана, између 1858. и 1859. године. У том периоду интезивно је радио на опери Тристан и Изолда. Матилда Весендонк била је песникиња и супруга Ота Весендонка, трговца свилом и Вагнеровог дугогодишњег покровитеља. Она је, заправо, инспирисала Вагнера да започене са радом на поменутој опери, као и да компонује пет композиција за глас и клавир на основу пет Матилдиних песама. Вагнерова интезивна преписка са Матилдом током боравка у Венецији омогућила је да упознамо његов доживљај града и да на основу тих писама аутори овог документарног филма конструишу изванредну поетски интонирану причу.