Arhive oznaka: Seksualne persone

Сексуалне персоне Луизе Чиконе

Objavljeno od strane

За оне који нису упознати, Луиза Чиконе је право име певачице која наступа под псеудонимом Мадона.

Остаје отворено питање да ли бисмо могли, када је реч о њеној књизи Sex, говорити о једној особи. Можемо говорити о појединачном телу које се појављује у низу различитих улога којима приказује или нарушава одређене сексуалне стереотипе, табуе, конвенције, на врло отворен, скоро порнографски експлицитан начин. Сама књига не истиче конкретну индивидуу у први план, већ тело. Оно је у функцији различитих персона (маски) које Луиза Чиконе користи како би стереотипе настале у друштву поводом сексуалности, нарочито женске, разбила, довела у питање, продубила и визуелно о њима експлицитно сведочила. Наставите са читањем

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Erotikon“

Objavljeno od strane

78563060_433932837275219_3367909295331999744_n

Jugoslovenske izdavačke edicije novi je ciklus objava na ovom internet mestu. Sa objavama je započeto juna 2019. godine kada je bilo reči o ediciji Plava ptica. Sada je na redu još jedna popularna i značajna edicija jugoslovenskog izdavaštva: Erotikon.

Biblioteka „Erotikon“ izdavačke kuće „Prosveta“ izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova „Istorija seksualnosti“ na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove značajne i prepoznatljive biblioteke.

Na spisku koji sledi videćemo da je štampano oko trideset pet naslova, iako spisak verovatno nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja.

Urednik biblioteke „Erotikon“ bio je Milan Komnenić. Jedan njegov esej već je objavljen na  A . A . A  (ovde). Edicija knjiga „Erotkon“ školski je primer kako se prave i formiraju edicije koje će poštovati i sakupljati i oni kojima tema knjiga nije bliska: Nastavite sa čitanjem →

Сексуалне персоне Карлоса Фуентеса

Objavljeno od strane

Доротеа Танинг, „Рођендан“, 1942.

– Седи на кревет, Фелипе.
– Да.
– Хајде да се играмо. Ти да не радиш ништа. Све препусти мени.

Посађен на кревету, покушаваш да разазнаш одакле допире та расута опално-млечна светлост, која ти једва допушта да издвојиш ствари, Аурино присуство, од златасте измаглице која их обавија. Она ће те гледати док увис дижеш поглед, док тражиш извор те светлости. По гласу знаш да клечи пред тобом:

– Небо није ни високо ни дубоко. Оно је истовремено над нама и под нама.

Скинуће ти ципеле, чарапе, и помиловаће твоје босе ноге.

Осетићеш како ти млака вода запљускује стопала, како их крепи, док те она пере неким грубим платном, кришом баца погледе на Христа од црног дрвета, најзад се одваја од твојих ногу, узима те за руку, кити се пупољцима љубичица по распуштеној коси, прима те међу своје руке и певуши ту мелодију, тај валцер што играш с њом, препуштен шапату њеног гласа, окрећући се у лаганом, свечаном ритму, у коме те она води, без склада са полетним покретима њених руку које ти раскопчавају кошуљу, мазе те по грудима, трагају по твојим леђима, заривају се у њих. И ти, такође, певушиш ту песму без речи, ту песму што се спонтано рађа у твом грлу: њих двоје се врте, сваким кругом све ближи постељи; ти гушиш нејасну песму својим изгладнелим пољупцима на Ауриним уснама, зауздаваш игру својим нестрпљивим пољупцима по Ауриним раменима, по Ауриним грудима. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Џејмса Џојса

Objavljeno od strane

Тема ове објаве биће ласцивни садржаји писама која су размењивали Џејмс Џојс и Нора Барнакл. У наслову стоји само Џојсово име јер су само његова писма и цитирана. Ипак, Нора је имплицитно присутна јер су многа Џојсова писма реакција на њено писање. Текст је део објава Сексуалне персоне.

*

22. август 1909.

Стално мислим на тебе. Када увече пођем на починак, за мене је то својеврсна тортура. Нећу овде писати о оном што ми испуњава мисли, о истинској помами жеље. Видим те у стотинама поза, гротескним, срамотним, девичанским, чежњивим. Желим да будем господар твога тела и твоје душе.

Сећаш ли се она три придева које сам употребио у Мртвима говорећи о твоме телу. То су ови: музикално, тајанствено и намирисано.

2. децембар 1909.

Твоје писмо било је преда мном. Има нешто непристојно и похотно у самом облику слова. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Карла Уисманса

Objavljeno od strane

У суштини, истински опсцени су само чедни људи.

Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он тада иде ментално у свом сну на јави до краја оргијског делиријума.

Вероватно је, дакле, да уметник који на жесток начин обрађује телесне садржаје из једног или другог разлога чедан човек.

Али ова констатација не изгледа довољна, јер човек, посматрајући себе, открива да је, чак иако се не придржава неке тачне континенције, чак иако је сит, чак иако осећа искрено гађење према чулним радостима, ипак узнемирен ласцивним идејама.

Тада се јавља тај бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља.

Нечисти или не, уметници чији су живци излизани до крајње границе су, више него други, стално подложни неподношљивим траговима Блуда. Говорим искључиво о Духу Блуда, о изолованим еротским идејама без материјалних кореспонденција, без потребе за животињским наставком који би их смирио. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Густава Климта

Objavljeno od strane

Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт

Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај.

Сама реч „онанија“ потиче од библијске личности Онана који се помиње „Књизи Постања“ (38). Ђура Даничић, преводилац Старог Завета на српски језик, његово име преводи као Авнан. Ево одломка који сведочи о пореклу речи и радње:

А Јуда речне Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

Онан (Авнан) је требао да са „женом брата својега“ зачне пород. Међутим, он то не чини тако што „просипаше на земљу“ (своје семе). На тај начин удовица његовог брата није могла да остане трудна. Неки сматрају да је на основу овог одломка црква забрањивала контрацептивна средства, док су протестанти сам чин самозадовољавања сматрали грешним и неприхватљивим.

Бечко друштво крајем 19. века било је конзервативно и двоструких аршина. Сексуална искуства мушкараца пре брака углавном су се формирала у јавним кућама. Девојке, међутим, не би имале привилегију сексуалног искуства пре брака, а неке и током читавог живота јер би остале неудате. То је, углавном, разлог зашто су већина пацијената чувеног бечког психијатра Сигмунда Фројда биле жене. Њихова је анксиозност и неуротичност била условљена разлозима природе која није остварила своја права. Наставите са читањем

Seksualne persone Mana Reja i Teodora Adorna

Objavljeno od strane

Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969.

Motivi iz ovog bizarnog erotskog sna poklopili su se u mom doživljaju i vizelnom odnosu prema pročitanom sa fotografijama, malo poznatim, Mana Reja, koje sam pronašla na jednom zvaničnom mestu, sajtu muzeja Žorž Pompidu, uprkos eksplicitnoj sadržini.

Man Rej je „delikatan susret“ nekoliko prijatelja zabeležio svojim fotoaparatom. Učesnici u erotskom druženju bili su Nuš i Pol Elijar (muza i pesnik), Adrijen Fidelin (tadašnja Rejeva devojka), a činu su, voajerski, prisustvovali Pikaso, Li Miler i Rolan Penros. Nastavite sa čitanjem →

Seksualne persone Ežena Delakroaa

Objavljeno od strane

Jutros je došla Elen. Oh, nesreća… nisam mogao.

Devojka je došla jutros da pozira. Elen je spavala ili se pretvarala da spava. Ne znam zašto sam se smatrao obaveznim da za to vreme izigravam obožavaoca, ali priroda nije s tim imala veze. Ja sam se u trenutku njenog odlaska pozivao na glavobolju, a kada više nije bilo vremena… vetar se promenio. Šefer me je utešio uveče, i on je doživeo apsolutno istu situaciju. Ja se plašim svega i uvek verujem da će neka nezgoda biti večita…

Uvek sam takav… Moje odluke nestaju kad dođe do akcije. Bila bi mi potrebna ljubavnica da bih ukrotio telo navikom. Veoma sam uznemiren zbog toga i vodim u svom ateljeu goleme bitke. Ponekad želim da dođe prva žena sa ulice. Neka mi nebo sutra dovede Loru! A zatim, kad neka naiđe, ja sam gotovo ljut, želeo bih da ne moram da stupim u akciju; to je moja rak-rana..

Izvor: Ežen Delakroa, Dnevnik iz 1824.

Citirano prema: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Ežen Delakroa, Le lit défait, 1824-28.

Сексуалне персоне Пабла Пикаса

Objavljeno od strane

Пабло Пикасо, „Пар и мачка“, 1903.

Моја је несрећа – и можда моја радост – што ствари користим како ми страсти заповедају. Како је јадна судбина сликара који обожава плавуше а не сме да их унесе у слику јер не иду уз корпу са воћем! Како је страшно сликару који презире јабуке а стално мора да их слика јер иду уз столњак. У своје слике уносим све што ми се свиђа. Ствари – утолико горе по њих; оне морају с тим да се помире.

Ових неколико цртежа Пабла Пикаса, за које би се рекло да на њих ни сам уметник није нарочито обраћао пажњу, сведоче о сексуалности која је, очито, била покретачка снага сликара. Цртежи нису ни студије акта, а ни прикази опсцености, а уколико их и има, они су у наговештају. Парови су приказани кроз скицу и – издалека.

Да је писац, Пикасо би догађај од описао у три реченице, фактографски: „Био сам са. Било је. Отишао сам.“ Претпостављамо да би све стало у три утиска и било би више запажања контура самог сусрета него атмосфере. На овај начин не желим да пружим квалитативну оцену сликаревог емотивног стања. Дела ми казују да је овде у питању кроки приказ физичког сусрета. Ово су узгредни радови и, као што сам написала, пре (ликовни) дневник самог уметника. Где би Пикасо био без својих љубавница?

Уз серије цртежа о Минотауру, као и неке скулптуре, ово је један од занимљивијих сегмената Пикасовог стваралаштва. Љуба Поповић је у једном интервјуу рекао да је Пикасо уметнички пролив. Не знам да ли је то тако, нарочито када се одгледа филм Алена Ренеа о Пикасовој Герници или прочитају његова схватања уметности. Пикасо се мењао, много истраживао, расипао се. И, најгоре, био је по сваку цену нов. Ново није гарант квалитета. Ново може бити потпуна бесмислица. Ново није априори позитивна естетска категорија. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Мариа Варгаса Љосе

Objavljeno od strane
3871309898_93fa41748b_z.jpg

Фотографија: Тод Хидо

Оне су већ свлачиле једна другу и при том су се миловале, али покрети су им били прежестоки да би били искрени, њихови загрљаји пребрзи или преспори или скучени, и превише нагао бес с којим су насртале њихове усне и он: убићу их ако, убио би их да су. Али нису се смејале: биле су се испружиле, испреплетале, полуодевене, напокон ћутљиве, љубиле су се, тела су им се додиривала са уздржаном спорошћу. Осетио је да га бес напушта, да су му руке влажне од зноја, горко присуство пљувачке у устима. Сада су мировале, заробљене у огледалу на тоалетном столу, једна рука је била на копчи грудњака, неки прсти су се пружали испод једног жипона, једно колено било је уклештено између две бутине. Чекао је, напет, са лактовима притиснутим на наслоне фотеље. Нису се смејале, да, заборавиле су на њега, нису гледале у његов кутак и он је прогутао пљувачку. Онда му се учинило да се буде, као да их наједном има више, и његове очи брзо су прелазиле са са једног на друго огледало и кревет да не изгубе ни једну од вредних, ослобођених, спретних фигурица које су раскопчавале бретелу, срозавале чарапу, свлачиле гаћице, и помагале се и вукле и све у тишини. Делови одеће падали су на тепих и талас нестрпљења и топлоте доспео је до кутка у коме је био он. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Гајта Газданова

Objavljeno od strane
Unknown Photographer

Фотографија: Тод Хидо

Добро сам запамтио филм који смо гледали, презиме главног глумца и његове многобројне авантуре. То је било утолико чудније што сам неколико минута после почетка представе додирнуо Лидину топлу руку и пред очима ми се замутило. Схватао сам да се дешава нешто непоправљиво и нисам могао да се зауставим. Десном руком сам обгрлио њена рамена, која су ми се меко и гипко примакла, и од тог тренутка сам потпуно изгубио власт над собом. Када смо изашли из биоскопа и скренули у прву улицу – ја нисам могао да говорим од узбуђења, она исто тако није рекла ни реч – ухватио сам је око струка, њене усне су се приближиле мојима, њено тело се припило уз мене и осетио сам како ме је кроз лаку тканину опекла врелина која избија из њега. Право изнад моје главе светлела је реклама хотела. Ушли смо унутра, и пратећи собарицу, која је из неког разлога носила црне чарапе, попели смо се уз степенице. „Број девет“ – рекао је доле мушки глас.

Изнад кревета је у зид било уграђено велико правоугаоно огледало, наспрам кревета стајао је параван са огледалима, нешто дубље у соби – орман са огледалима, и кроз неколико минута на свим тим сјајним површинама одразила су се наша тела. У тој фантастичној многобројности одраза било је нечег апокалиптички-светогрдног и помислио сам на Откривење светог Јована. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

Objavljeno od strane
cvece-zla-red-and-pink-la-petite-mephisto

Џејмс Мекнил Вислер, „Мали Мефисто“, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касни романтични декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Чарлса Буковског

Objavljeno od strane

lola1

Последњих година визуелни уметници који своја дела излажу на друштвеној мрежи Tumblr су феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима излагачки простор максимално је либерализован и доступан. Уметност свако може да излаже, конципира или реципира, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, чија дистинкција у нашем времену губи смисао, конвенционално од оригиналног, уметност од егзибиционизма, баналност новог од естетски релевантног новог, које, такође, у нашем времену губи на значају. Преведено са језика поезије: има много палпа (енгл. pulp) у контексту савремене уметности. То ме је вратило поезији, мојој преокупацији, па сам подвукла аналогију између сликара чије би теме могле бити блиске циклусу Сексуалне персоне и одређених примера из популарне поезије.

Веома омиљен песник међу конзументима друштвених мрежа и почетницима у читању поезије (односно онога што бисмо могли назвати „изрази кроз редове“, упорно погрешно називаним „стихови“), Чарлс Буковски етаблирано је име књижевности, но поставља се, и увек ће се постављати, питање о уметничкој вредности његовог израза. Искреност никоме није потребна када говоримо о уметности, оно што желимо јесте униврзалност истине коју би једно уметничко дело требало да подразумева. Нема никакве универзалности у делу Чарлса Буковског, у тим редовима нема никакве естетске истине већ једино врло патетично представљене искрености, емоције просуте као вода из кесе у којој кружи златна рибица. Дакле, потенцијал лепоте остаје једино у домену потенцијала, али не до краја искоришћеног, јер би и он бивао просут са висине, одакле тресак воде звучи пискавије него иначе што би. Тематски одабир Чарлса Буковског далеко је од проблематичног али оно што је заиста вредно преиспитивања (и у контексту поменутог америчког песника и у контексту сваког другог уметника) јесте начин на који су те теме преобликоване у естетски израз. Ту ја имам велики проблем са прихватањем поменутог песника, краља дилетаната. Величанственост патње, попут палате огледане у бари, дилетантски је самоуверено представљена а, заправо, веома је патетична. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Егона Шилеа

Objavljeno od strane
Egon Schiele

Егон Шиле, „Загрљај“, 1917.

Дуго је посматрао Жану, која се опружила, окренута на страну и обучена само у танку, провидну кошуљицу.

Била је савила једну ногу откривајући тако хармоничне линије свог тела. Бодлер скрену поглед да не би подлегао неодољивим заповестима тела, сладострашћу које само обећава, а никада не угаси жеђ.

Ах!, рече он, тело које памти почиње да дрхти. Зар не видиш да ми параш срце и да су наши јецаји и наши победнички узвици само богохулно осана свештеника који приносе жртву, као да дивљаштво треба увек да има удела у љубави, а телесно уживање, по некој сатанској логици, да води уживањима у злочину.

Једним нестрпљивим гестом он одгурну Жанино тело. Она се окрете зиду и дурећи се загњури лице у јастуке. (1)

Овај одломак припада једном потцењеном књижевном роду, понекад и заслужено, романсираној биографији. Одломак је из књиге о животу Шарла Бодлера која се зове Уклети песник а написао ју је Мишел Манол. Цитирала сам га зато што ми се свидела формулација „тело које памти почиње да дрхти“. Асоцијативни низ мојих мисли водио је ка Егону Шилеу. То је био почетни импулс да напишем есеј о начину на који Шиле види људска тела и начину на који их доводи у вези са сексуалношћу.

Егон Шиле је рођен 1890. године у једном царству које по његовој смрти није било могуће пронаћи на географској карти. Историјски распад Аустроугарске царевине симболично је означио и крај сликаревог живота. Он умире 1918. године од шпанске грознице. Међутим, симболичкој смрти и коначном растројству вредности једног друштва и  појединца увек претходи доба декаденције. Накнадно је Шиле уврштен у експресионистичке сликаре којима, подједнако хронолошки и типолошки, припада. Такође, он се са правом сматра једним од најзначајнијих сликара актова, портрета и аутопортрета 20. века. Један од његових тематских опуса уклапа се у циклус који сам назвала Сексуалне персоне, ослањајући се на истоимени назив књиге америчке критичарке Камил Паље. Наставите са читањем

Напокон сама

Objavljeno od strane
Henri de Toulouse-Lautrec,

Анри де Тулуз-Лотрек, 1896.

Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интензивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устостручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“ (одломак)

У претходном тексту о Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних балова, кабареа и кафеа на Монмартру које је сликар посећивао. Овога пута биће речи о другачијем тематском опусу, подједнако заступљеном у Лотрековом стваралаштву: реч је куртизанама којима је Лотрек био окружен. Плес, галама, отварања шампањца и кан-кан музика припадали су ноћи. За јутра би преостајале самоћа и тишина. Као и увек, суптилна психолошка студија крије се иза представљених физиономија, грубе линије, експресивно изобличена лица, згужвана и омлитавела тела нису приказана тако да би била сама себи сврха, у сврху мимезе и цинизма. Ноћне сцене замењене су дневним, светлост сада наборе истиче другачије.

Сликарево око окренуто је борделу. Врхунац тог интересовања била је серија литографија штампаних 1896. године под називом Оне (Еlles). Албум се појавио у тиражу од сто примерака и није се уклапао у ондашње одлике еротских графика. На насловној страни није била нага жена већ обучена, и то док се чешља. Лотрек прави одступ од тадашњих приказивачких конвенција ласцивности и еротске графике. Он није злонамерни воајер. Сликар представља куртизане током јутра, док обављају мале ритуале који су можда једино време које оне заиста посвећују себи. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

Objavljeno od strane

1024px-Füssli_-_Symplegma_eines_gefesselten_nackten_Mannes.jpg

Историја сексуалности доба просветитељства, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа доводити у везу са писањем о швајцарско-енглеском уметнику Хајнриху Фислију (Хенрију Фјузелију, како гласи енглеска транскрипција његовог имена), но асоцијације нам се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за нас два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност, уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, код оба уметника под утицајем су Микеланђела. Такође, обојица уметника појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација заробе човека и изједначе га са робом. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Леонор Фини

Objavljeno od strane

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини рођена је 1907. године у Аргентини. Велики део живота провела je у Европи, највише у Италији и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Андре Бретона, Пикаса, Далија, Коктоа, де Кирика, Моравију. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције 18. и 19. века, Фини је илустровала многа књижевна дела међу којима су књиге Маркиза де Сада, Шодерлоа де Лаклоа, Едгара Алана Поа, Шарла Бодлера. Међу њене фасцинације спадале су мачке, сове и маске: ноктурална обележја ексцентричног.

Француска списатељица Полин Реаж 1954. године објавила је књигу Повест о О, књигу која је „сирова, али у исти мах и хиперстилизована еротска проза, искрена а готово невероватна прича о једној садомазохистичкој вези која прераста у храбру повест о потрази за алтернативном сексуалношћу.“ (1) За једно од издања овог романа илустрације је начинила Леонор Фини. У својој књизи Сексуалне персоне Камил Паља, себи својственим интелектуалним заносом, писала је о ономе што је Реаж фикционализовала, а Фини илустровала. Стога, одлучила сам да ју симболично придружим поменутој скупини, бар кроз наслов Сексуалне персоне који је почетак серије текстова о уметницима који су пажњу усмеравали ка еротизму и декаденцији. Естетско начело ових објава биће пре Платонова идеја ероса него порнографско штиво за угађање чулима. Наставите са читањем