Arhive oznaka: Seksualne persone

Сексуалне персоне Карла Уисманса

Objavljeno od strane

У суштини, истински опсцени су само чедни људи.

Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он тада иде ментално у свом сну на јави до краја оргијског делиријума.

Вероватно је, дакле, да уметник који на жесток начин обрађује телесне садржаје из једног или другог разлога чедан човек.

Али ова констатација не изгледа довољна, јер човек, посматрајући себе, открива да је, чак иако се не придржава неке тачне континенције, чак иако је сит, чак иако осећа искрено гађење према чулним радостима, ипак узнемирен ласцивним идејама.

Тада се јавља тај бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља.

Нечисти или не, уметници чији су живци излизани до крајње границе су, више него други, стално подложни неподношљивим траговима Блуда. Говорим искључиво о Духу Блуда, о изолованим еротским идејама без материјалних кореспонденција, без потребе за животињским наставком који би их смирио.

И готово увек је призор који сањамо идентичан: слике се дижу, голотиње се пружају; – али, док трепнеш, природни чин нестаје, лишен интереса, сувише кратак, као нешто што изазива само очекивано узбуђење, баналан узвик; – и, изненада се јавља полет према неприродним гадостима, постулација према неконтролисаним кризама тела, које искачу изван грчева. Бешчасност душе постаје, ако то хоћемо, тежа, али се профињује, оплемењује мишљу, која се у то меша, о идеалу надљудских грехова, који бисмо хтели да су нови.

Оваквим продуховљењем гадости у мозгу долази до стварног губитка фосфора и ако случај хоће да се за време овог узнемирујућег стања душе која сама себи и за саму себе сугерише те загрејане визије чула умеша стварност, да дође жена од крви и меса, онда човек изнурен од сна остаје збуњен, постаје готово фригидан, осећа у свим случајевима после истинске полуције разочарање, окрутну тугу.

Ова чудна привлачност према компликацијама тела, ова чежња за прљавштином ради прљавштине, та пожуда која се цела одвија у души а да се консултовано тело у то не меша, тај оловни и ограничени импулс, остају јединствени кад на њих мислимо.

Ова ментална хистерија или та delectatio morbosa морала је у уметности неизбежно да се преведе у дела и фиксира слике које је себи створила, јер је у томе налазила свој духовни излаз, духовно извршење. Дакле, баш том специјалном стању душе можемо приписати написане или насликане телесне изливе истинских уметника.

Превела Цвијета Јакшић

О СЛИЦИ

О феномену тројне љубави писала је француска књижевница Габријела Колет. У наставку следи одломак који се може односити на Жерикоову слику, пример романтичарског сензибилитета који је водио ка „црној струји“ с краја века. Такође, тројна љубав свој наставак има и ван уметности, у биографијама појединих уметника 20. века као што су Осип Брик, Љиља Брик и Владимир Мајаковски. Одломак који следи може се и на њих односити.

Претенциозни порок који се зове „тројна хармонија“ је тужна клопка. Његова монотонија, његов кружни изглед и изглед „људске пирамиде“ брзо су, верујем, одбили и најнепристојније људе. – Колет, „Les Plaisirs“, 1932.

Напомена: Овај Уисмансов одломак припада књизи Certains, објављеној 1908. године. Овде је цитат дат према књизи Агонија романтизма Марија Праца у преводу Цвијете Јакшић. Уисмансова књига бави се двојицом сликара који су међу декадентима уживали нарочит углед. У питању су Гистав Моро и Фелисијен Ропс.

Слика: Теодор Жерико, Троје љубавника, 1820. (The J. Paul Getty Museum)

Препорука: Сајт посвећен писцу

Сексуалне персоне Густава Климта

Objavljeno od strane

Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт

Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај.

Сама реч „онанија“ потиче од библијске личности Онана који се помиње „Књизи Постања“ (38). Ђура Даничић, преводилац Старог Завета на српски језик, његово име преводи као Авнан. Ево одломка који сведочи о пореклу речи и радње:

А Јуда речне Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

Онан (Авнан) је требао да са „женом брата својега“ зачне пород. Међутим, он то не чини тако што „просипаше на земљу“ (своје семе). На тај начин удовица његовог брата није могла да остане трудна. Неки сматрају да је на основу овог одломка црква забрањивала контрацептивна средства, док су протестанти сам чин самозадовољавања сматрали грешним и неприхватљивим.

Бечко друштво крајем 19. века било је конзервативно и двоструких аршина. Сексуална искуства мушкараца пре брака углавном су се формирала у јавним кућама. Девојке, међутим, не би имале привилегију сексуалног искуства пре брака, а неке и током читавог живота јер би остале неудате. То је, углавном, разлог зашто су већина пацијената чувеног бечког психијатра Сигмунда Фројда биле жене. Њихова је анксиозност и неуротичност била условљена разлозима природе која није остварила своја права.

Анархистичке снаге природних потреба нарушавале су споља наметнут морал буржоаског конзервативног друштва. То је било нарочито приметно у уметничким круговима. О томе сведоче два најпознатија бечка сликара с почетка 20. века: Климт и Шиле. Тему самозадовољавања можемо запазити, на пример, на Бошовом триптиху Врт уживања или на Ђорђонеовој слици Уснула Венера. Тема се кретала праволинијски кроз историју уметности али, чини се, да до ова два уметника, а у поезији до Бодлера, није била тако експлицитно назначена.

На почетку сам говорила о симболичком наговештају овог нарцистичког чина у домену еротског. Овде, на Климтовим цртежима, нема наговештаја. Сликар је директан. Ласцивност, порнографија, слобода, можемо уз ове цртеже додавати различите епитете. Ипак, они нам пријају на један естетски и безинтересан начин, они не подстичу у нама физичке реакције већ нас наводе на размишљања о лепоти тела и погледа, о таленту и слободи. Погледи девојака, њихова гипка тела, расплетена коса на јастуку, сви ови облици оформљени су многобројним линијама које чине рукопис овог сликара тако лепим.

Најзад, цитирала бих најбољег хроничара тога доба, Штефана Цвајга, Климтовог и Шилеовог савременика. Он је о овој теми писао у својој аутобиографији Јучерашњи свет, у поглављу насловљеном „Ерос матутинус“. Одломак који следи на најбољи начин може илустровати тему о којој говоримо и на основу њега може се препознати узрок реакције која уследила по питању сексуалних слобода. То ослобађање уметност је прва препознала и тематизовала. На компилираним детаљима женских портрета (слика доле) видимо стереотипну представу тадашњих девојака из грађанских породица, у хаљинама најстереотипније (беби розе) боје. Насупрот њима, из истог периода, стоје Климтови цртежи. Наредним одломком заокружујемо писање на ову тему.

Тај „друштвени морал“ који је с једне стране у поверењу признавао постојање сексуалности и њен природни ток, а с друге стране нипошто није хтео да признаје јавно, био је чак и двоструко лажљив. Јер док би младим људима зажмурио на једно око, а другим их чак намигујући подстицао да „потерају кера“, како се то говорило у добродушно подругљивом породичном жаргону мога времена, према жени би страшљиво затворио очи и правио се слеп. Да мушкарац осећа и сме да осећа нагоне, то је чак и конвенција морала ћутке признати. Али да и жена може исто тако да им буде потчињена, да је стварању за његове вечите циљеве потребан и женски поларитет – признати то поштено значило би огрешити се о „светињу женства“. У предфројдовско време је, дакле, важило за аксиом да женско биће нема никаквог прохтева док га мушкарац не пробуди, што је опет, разуме се, званично допуштено једино у браку. Али пошто је ваздух – поготову у Бечу – и у та морална времена био пун опасних еротичних заразних материја, девојка из добре куће морала је од рођења па до дана када ће са својим мужем напустити венчани олтар живети у потпуно стерилизованој атмосфери. Да би младе девојке биле заштићене, нису их остављали саме ни за тренутак. Узимали су им гувернанту, која је морала водити бригу да без надзора не учине, саклони боже, ни један једини корак пред кућна врата, водили су их у школу, на часове плеса и музике, и исто тако их одатле доводили. Проверавана је свака књига коју би читале, а пре свега, да би се одвратиле од могућих опасних мисли, младе девојке су се непрекидно упошљавале. Морале су да вежбају клавир, да уче певање, цртање, стране језике, историју уметности и историју књижевности, изграђивале су се и преизграђивале. Али у исто време, док се настојало да постану образовано и друштвено васпитане како се само замислити може, брижно се пазило да у погледу свих природних ствари остану у незнању које ми данас не можемо ни појмити. Млада девојка из добре фамилије није смела имати никакву представу о томе како изгледа мушко тело, ни знати како деца долазе на свет, јер тај анђео је, разуме се, требало да ступи у брак не само телесно недирнут, него и друштвено потпуно „чист“. Тада је у погледу младих девојака појам „добро васпитана“ био потпуно идентичан са појмом „неспособна за живот“; и та је неспособност за живот женама оног времена понекад остајала за читав век.

Извор: Штефан Цвајг, Јучерашњи свет, превео Александар Тишма, Службени гласник, Београд, 2009.

Препорука: Klimt Museum

Сексуалне персоне Анаис Нин

Objavljeno od strane

По сопственом запажању, рекла бих да жена није раздвојила љубав и сензуалност док мушкарац јесте. То двоје се обично прожима у жене; њој је потребно било да воли мушкарца коме се даје или да буде вољена. После вођења љубави изгледа да јој је потребна потврда да је то љубав и да је чин сексуалног поседовања део размене коју диктира љубав. Мушкарци се жале да жене захтевају уверавања или изразе љубави. Јапанци су признали ову потребу, и у стара времена било је апсолутно правило да је после ноћи вођења љубави, мушкарац морао да срочи песму и испоручи је својој љубави пре него што се пробуди. Шта ли је то било ако не везивање вођења љубави и љубави?

Верујем да жене још увек замерају нагли одлазак, недостатак признавања ритуала који се управо збио; њима су још увек потребне речи, телефонски позив, писмо, гестови који сензуални чин чине посебним, не анонимним и чисто сексуалним.

То може или не мора да нестане у модерне жене, намерним порицањем свих њених прошлих сопстава, и може постићи ово раздвајање секса и љубави које, по мом схватању, умањује ужитак и снижава високи квалитет вођења љубави. Јер се вођење љубави постиже, уздиже, интензивира његовом емотивном садржином. Могли бисте га поредити са разликом између соло извођача и широког домета оркестра.

Сви се бавимо одбацивањем лажних сопстава, програмираних сопстава, сопстава која су створиле наше породице, наша култура, наша религија. То је огроман задатак јер је историја жена исто толико непотпуна као и историја црнаца. Чињенице су затамњене. Неке културе као што су индијска, камбоџанска, кинеска и јапанска учиниле су свој сензуални живот веома приступачним и познатим кроз своје мушке уметнике. Али, често, када су жене хтеле да открију особине своје сензуалности, биле су спречаване. Не на неки очигледан начин као што је спаљивање Лоренсових дела, или осуда Хенрија Милера или Џојса, већ дугим, сталним порицањем критичара. Многе жене су посегле за коришћењем мушких имена за своје дело да би избегле предрасуде. Само пре неколико година, Виолет Ледук је написала потпун, речит, дирљив опис љубави међу женама. Њу је публици представила Симон де Бовоар. Па ипак, сваки приказ који сам прочитала тицао се моралног суда о њеној отворености. Није било моралних судова о понашању Милерових личности, само примедби на језик. У случају Виолет Ледук радило се о њеној сопственој личности. Nastavite sa čitanjem →

Seksualne persone Margerit Diras

Objavljeno od strane

VOZ IZ BORDOA

Imala sam šesnaest godina. U to doba još sam izgledala kao dete. Bilo je to na povratku iz Sajgona, posle kineskog ljubavnika, u noćnom vozu, vozu iz Bordoa, oko 1930. godine. Bila sam s porodicom, s moja dva brata i majkom. Bile su, verujem, dve ili tri druge osobe u kupeu treće klase sa osam mesta, a bio je preko puta mene jedan mladić koji me je gledao. Morao je imati trideset godina. Moralo je biti leto. Uvek sam imala one svetle haljine iz kolonija i bose noge u sandalama. Nije mi se spavalo. Taj čovek me je ispitivao o porodici i ja sam pričala kako se živelo u kolonijama, o kišama, toploti, verandama, razlici u odnosu na Francusku, dugim šetnjama po šumama, o maturi koju ću polagati ove godine, o takvim stvarima, uobičajen razgovor u vozu kad iznosite celu svoju biografiju i biografiju svoje porodice. A zatim, odjednom, evo, primećujemo kako svi spavaju. Moja majka i braća zaspali su ubrzo posle polaska iz Bordoa. Govorila sam tiho da ih nen probudim. Da su me čuli kako pričam porodične priče, zabranili bi mi da to radim s pretnjama, urlicima. Govoreći tako sasvim tiho sa samim čovekom, uspavalo je to još trojicu ili četvoricu drugih putnika u kupeu. Tako smo bili budni samo taj čovek i ja. I tako je to počelo odjednom, u istom trenutku, tačno, i brutalno u jednom pogledu. U to doba, o tim se stvarima nije ništa govorilo, naročito u takvimokolnostima. Odjednom više nismo mogli da govorimo. Više nismo mogli ni da se gledamo, više nismo imali snage, kao gromom pogođeni. Ja sam kazala da bi trebalo da spavamo da ne bismo sutradan ujutro, po dolasku u Pariz, bili suviše umorni. On je bio pored vrata, ugasio je svetlo. Između njega i mene bilo je jedno prazno mesto. Legla sam na klupu, podvila noge i zatvorila oči. Čula sam kako otvara vrata. Izašao je i vratio se s pokrivačem iz voza, koji je raširio po meni. Otvorila sam oči da bih mu se nasmešila i rekla hvala. Rekao je: „Noću, u vozovima, gase grejanje i pred zoru je hladno.“ Zaspala sam. Probudila me je njegova nežna i topla ruka na mojim nogama; vrlo lagano ih je razdvajala i pokušavala da se domogne mog tela. Otvorila sam malo oči. Videla sam kako gleda ljude u kupeu, kako ih motri, da se plaši. Veoma sporim pokretom približila sam svoje telo k njemu. Stavila sam svoje noge uz njega. Dala sam mu ih. Uzeo ih je. Pratila sam zatvorenih očiju sve njegove pokrete. Najpre su bili spori, zatim su postajali sve usporeniji, zaustavljeni na kraju; prepuštanje uživanju, tako doživljenom da je on urliknuo.

Bio je dug trenutak u kome se ništa nije dešavalo sem kloparanja tog voza. Išao je brže i ova buka je postala zaglušujuća. Zatim je ponovo postala podnošljiva. Njegova ruka je došla do mene. Bila je preplašena, još topla, plašila se. Zadržala sam je u svojoj. Zatim sam je ispustila, ostavila da radi.

Buka voza se ponovo vratila. Ruka se povukla, ostala daleko od mene jedan dugi trenutak, ne znam više, mora da sam zaspala.

Ponovo se vratila.

Miluje celo telo a zatim miluje grudi, stomak, bokove u nekoj vrsti blagosti, katkad razdražene željom koja se vraća. Naglo se zaustavlja. Ona je na seksu, drhtava, spremna da ujede, ponovo vrela. A zatim ponovo kreće. Pokorava se sudbini, opamećuje se, postaje dobra da bi se oprostila od deteta. Oko ruke, buka voza. Oko voza, noć. Tišina hodnika u buci voza. Stajanja koja bude iz sna. Sišao je u noć. Kad sam otvorila oči u Parizu, njegovo mesto bilo je prazno.

Izvor: Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svetlost, Sarajevo, 1987.

Seksualne persone Mana Reja i Teodora Adorna

Objavljeno od strane

Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969.

Motivi iz ovog bizarnog erotskog sna poklopili su se u mom doživljaju i vizelnom odnosu prema pročitanom sa fotografijama, malo poznatim, Mana Reja, koje sam pronašla na jednom zvaničnom mestu, sajtu muzeja Žorž Pompidu, uprkos eksplicitnoj sadržini.

Man Rej je „delikatan susret“ nekoliko prijatelja zabeležio svojim fotoaparatom. Učesnici u erotskom druženju bili su Nuš i Pol Elijar (muza i pesnik), Adrijen Fidelin (tadašnja Rejeva devojka), a činu su, voajerski, prisustvovali Pikaso, Li Miler i Rolan Penros.

Teodor Adorno, Los Anđeles, 16. januar 1943.

Ležao sam u krevetu s dve predivne žene. Jedna je bila sitna, delikatna, oblih, vrlo čvrstih grudi, i isticala se velikom predanošću i nežnošću, što sam odmah sa zahvalnošću primetio. Druga je bila visoka, vitka, zgodna – osim što su joj kosti u visini zadnjice bile čudno isturene. Podsetila me je na gospođu fon R. Obe su imale čudesno mirisnu put i sećam se da sam im zbog toga uputio prilično blesav kompliment, rekavši kako sam „konačno pronašao prave, prvoklasne kurvice“. Ali, nismo išli do snošaja – o čemu nikad ne sanjam eksplicitno, ništa više nego o smrti – već samo do ljubljenja i nedoličnog maženja. Više me je zanimala mala žena; ona visoka je pokazivala određeni otpor. Ona mala, koja je bila na mojoj strani – kako sam samo bio srećan zbog toga! – rekla je kako će me povesti sa sobom u Hotel Beverli Hils; tamo je imala na raspolaganju ceo apartman i mogla da prima muškarce, u svako doba, bez problema. Posle toga, kada sam joj posvetio više pažnje, visoka devojka je postala predusretljivija. Uzgred, soba je izgledala kao jedan od onih prostranih apartmana tipičnih za elegantna letovališta, kao što je Bar Harbur. Odjednom se začula strahovita buka i u sobu su upali neki ljudi predvođeni X i F. V. Osoba X je nosila šapku, kao neku vrstu proleterske uniforme. Obojica su se okomili na mene, kao sudije u ime Partije. To je poprimilo oblik naizmeničnog i krajnje ljutitog uzvikivanja jedne iste reči, „Varvati, varvari, varvari“, što se odnosilo na žene i mene lično. Onda se ispostavilo da su obe žene zapravo bivše supruge L, koji je izgleda i dalje polagao neko pravo na njih. U isto vreme, međutim, učinilo mi se da je manja žena identična gđi X, iako nije nimalo ličila na nju. Desilo se i da se jedan čovek, moj najbolji prijatelj, umešao u ta zbivanja, a manja žena je sada očekivala zaštitu od njega. Obuzeo me je direktan strah od posledica te scene. L, očiju koje su kiptele od neobuzdanog besa, neprestano je ponavljao: „Zahtevam objašnjenje“. Očajan, počeo sam da se s njim zapetljavam u neku pravnu debatu, u kojoj sam pokušao da mu dokažem kako ta scena ne znači ništa, jer nije došlo do snošaja. Bez mnogo nade, budim se.

Izvor citata: Teodor V. Adorno, Snovi, preveo Aleksa Golijanin

Izvor fotografija: Centre Pompidou

Seksualne persone Ežena Delakroaa

Objavljeno od strane

Jutros je došla Elen. Oh, nesreća… nisam mogao.

Devojka je došla jutros da pozira. Elen je spavala ili se pretvarala da spava. Ne znam zašto sam se smatrao obaveznim da za to vreme izigravam obožavaoca, ali priroda nije s tim imala veze. Ja sam se u trenutku njenog odlaska pozivao na glavobolju, a kada više nije bilo vremena… vetar se promenio. Šefer me je utešio uveče, i on je doživeo apsolutno istu situaciju. Ja se plašim svega i uvek verujem da će neka nezgoda biti večita…

Uvek sam takav… Moje odluke nestaju kad dođe do akcije. Bila bi mi potrebna ljubavnica da bih ukrotio telo navikom. Veoma sam uznemiren zbog toga i vodim u svom ateljeu goleme bitke. Ponekad želim da dođe prva žena sa ulice. Neka mi nebo sutra dovede Loru! A zatim, kad neka naiđe, ja sam gotovo ljut, želeo bih da ne moram da stupim u akciju; to je moja rak-rana..

Izvor: Ežen Delakroa, „Dnevnik iz 1824.“

Citirano prema: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Ežen Delakroa, Le lit défait, 1824-28.

Seksualne persone Henrija Milera

Objavljeno od strane

Brenda, srce moje!

Mrtav sam umoran. Najradije bih se vratio u krevet i nastavio sanjati što sam noćas sanjao – jedan od najživljih i najuzbudljivijih snova u mom dugom životu.

Sanjao sam nas. Bili smo u nečijoj kući i ležali na širokom kauču, obučeni. Na dva-tri koraka od nas bilo je pet-šest ljudi koji su se veselili, ali kao da nas nisu primjećivali, ili nas barem nisu uznemirivali.

Spavali smo, ili drijemali, ili se pravili da spavamo – teško je reći što je bilo posrijedi. Sjećam se da sam ovda-onda otvarao oči da te pogledam, i svaki put mi se činilo da spavaš snom pravednika, ali sam instinktivno znao da ne spavaš. Pravila si se da spavaš kako bih te mogao i dalje potkradati. Imala si na sebi crnu, vrlo tanku haljinu, a ispod nje ama baš ništa. Bila si isto onako lijepa i čedna kao na onim prvim slikama koje si mi bila poslala. Jednu sam ruku bio proturio ispod tebe, a kako ti se haljina bila zadigla, ruka mi je ostala prignječena ispod tvog golog dupeta. Nisi se uopće htjela maknuti da mi je oslobodiš.

Beskrajno dugo čini mi se da sam manevrisao drugom rukom, vrlo polagano, vrlo nježno, vrlo diskretno, ne bih li ti došao do pičke. Ruka jedva da mi se pomicala, naprosto je miljela dok nije došla do guštika od dlaka, nalik na krznenu kesu na škotskim suknjicama. Usred te džungle bila je, naravno, tvoja pička s kojom sam nastojao uspostaviti kontakt.

Zadržavam se ovoliko na toj sporosti i manevriranju upravo zato što se u tome krio glavni čar. Na mahove mi se činilo da se budim i govorim sam sebi: „Ovo je nešto nevjerojatno, bit će da sanjam“, a onda bih još dublje zaronio u san i još se više približio onoj pukotini koju sam tražio prstom. Sad sam morao više nego ikad biti oprezan i pažljiv da se ne bi iznenada probudila i uzviknula: „Kog vraga to radiš?“ (kao što ponekad, kad se vratimo iz restorana, odjuriš brže-bolje od mene govoreći: „Moram kući“, kao da si ostala duže nego što si smjela i kao da te netko – ljubavnik? – čeka da se vratiš.)

Dotle, dok sam tako prtljao, smionost što s tobom postupam na taj način pojačala mi je čuvstva i želju da te uzmem – u tom stanju nalik na san.

Nastupio je odsudan trenutak u kojem sam ti razmaknuo usmine. Sad sam već bio potpuno izvan sebe. Ti se nisi bila ni za milimetar pomaknula, oči su ti bile još sklopljene, izraz na licu blažen  ili anđeoski, a kakva mi je samo pička bila pod rukom – najposlije sam je držao sa dva ili tri prsta. Bila je neobično vlažna, meka kao baršun, a premda ti je tijelo i dalje bilo nepomično, pička ti je bila vrlo živahna, vrlo aktivna, vrlo vrlo primamljiva. Sjećam se da sam se stvarno probudio, ali sam onda navlaš ponovo utonuo u san govoreći sam sebi: „Iskoristi priliku do maksimuma!“

Iznenada mi se kurac, koji je za sve to vrijeme valjda drijemao kao puž, ukrutio i u isti mah me zabolio, zato što je erekcija tako naglo nastupila. I sad dolazi najškakljiviji trenutak. Hoću li se usuditi da ti ga turnem ili ćeš se ti definitivno prenuti iz sna? U prvi mah dopustio sam sebi da uđem samo u predvorje. Zatim, budući da se nisi ni mrdnula, odlučio sam da ga gurnem – i gurnuo sam ga. Sad ti je tijelo reagiralo. Leđa su ti se savila u luk da bih mogao do kraja ući, i gotovo si se neprimjetno počela njihati amo-tamo, u pravom ritmu snošaja.

Tek što nisam svršio kad su nas probudili prijatelji koji su nas bili netom otkrili, i rekli nam da je kasno i da se svi razilaze kućama.

Sjećam se kako si se otkvačila od mene uzdišući i kako si me slatko poljubila mokrim ustima govoreći nekako upol glasa: „Šteta, šteta. Baš kad je tako dobro krenulo“. Tvoje su me riječi zaprepastile. Što! Da moja Brenda tako govori? Onda znači da se voli tucati! Eto, draga moja Brenda, to ti je uglavnom sve. Nadam se da si uživala čitajući ovo, kao što sam ja uživao dok sam sanjao. Sad se vraćam u krevet nadajući se da ću prizvati to raspoloženje, taj prizor, te okolnosti. Nastojat ću sanjati Semiramidu, kraljicu koja je osvojila cijelu Evropu i dijelove Azije. Naposlijetku su je porazili Indijci, inače bi osvojila cijeli tada poznati svijet!!! A ja znam da ti u potaji to isto želiš učiniti, ali ne pičkom nego talentom. Ipak se ono prvo ne smije potcjenjivati niti prezirati, s obzirom na to koliko nam nevjerojatne i bezazlene radosti pruža. Šta velite na to, o kraljice moja?

Još jednom i zanavjek šaljem ti svu svoju ljubav, štovanje i odanost.

Henry.

Izvor: Henry Miller, Predraga moja Brenda. Ljubavna pisma Henryja Millera Brendi Venus, preveo Zlatko Crnković, Augus Cesarec, Zagreb, 1987.

Slika: Simon Berard

Seksualne persone Ijana Makjuana

Objavljeno od strane

Položio joj je ruke na ramena, i osetio hladnjikavost njene gole kože. Dok su im se lica približavala još je bio toliko nesiguran da je pomišljao kako bi se ona mogla izmaći, ili mu udariti šamar, filmski, raširenim dlanom. Usta su joj imala ukus karmina i soli. Na sekundu se razdvojiše, a onda je on zagrli i poljubiše se još jednom s malo više samopouzdanja. Odvažno, dodirnuše se vrhovima jezika, i ona ispusti neki glas, silazni uzdah, koji je bio, tek je kasnije shvatio, znak preobražaja. Sve do tog trenutka, bilo je nečega komičnog u gledanju poznatog lica iz takve blizine. Imali su osećaj da ih njihova detinja bića zgranuto posmatraju. Ali taj dodir jezika, živih i klizavih mišića, vlažne puti na puti, i taj čudnovati glas iz njenog grla, to je sve promenilo. Kao da je taj glas ušao u njega, prostrelio ga od glave do pete i rastvorio mu čitavo telo, najzad je mogao da iskorači iz sebe i da je slobodno poljubi. Sve što je dotle bilo opterećeno samosvešću sada je postalo bezlično, gotovo apstraktno. Njen uzdah je bio gladan i ta se glad prenela i na njega. Silovito je odgurnu u ćošak, među knjige. Ljubili su se a ona ga je vukla za odeću, nespretno se hvatajući za njegovu košulju, za pojas. Glave su im se njihale i povijale, upirale jedna u drugu, dok su se poljupci pretvarali u glodanje. Zarila mu je zube u obraz, nimalo vragolasto. On načas ustuknu, vrati se, i ona ga snažno ugrize za donju usnu. Ljubio ju je po vratu, pritiskajući joj glavu na police, a ona ga je vukla za kosu i gurala mu lice među svoje grudi. Petljao je nezgrapno dok nije pronašao njenu bradavicu, majušnu i čvrstu, i obujmio je usnama. Kičma joj se ukočila, pa zadrhtala celom dužinom. Za tren je pomislio da se onesvestila. Ruke su joj bile svijene oko njegove glave i kad ih je pritegla izronio je kroz taj obruč kao davljenik, uspravio se u celoj svojoj visini i obgrlio je, mlaveći joj glavu grudnim košem. Ona ga opet ugrize i cimnu za košulju. Kad jedno dugme cangrknu o pod, nisu se usudili da se nasmeju. Komedija bi ih uništila. Njeni zubi mu se stegnuše oko bradavice. Osećaj je bio neizdržljiv. On joj podiže lice uvis i, prignječivši je rebrima, poljubi je u oba oka i jezikom joj rastvori usne. Bespomoćnost ponovo izmami iz nje onaj glas nalik na razočarani uzdah.

Izvor: Ijan Makjuan, Iskupljenje, prevela Arijana Božović, Paideia, Beograd, 2008.

Seksualne persone Pabla Pikasa

Objavljeno od strane

Pablo Picasso - Erotic Drawing

Moja je nesreća – i možda moja radost – što stvari koristim kako mi strasti zapovedaju. Kako je jadna sudbina slikara koji obožava plavuše a ne sme da ih unese u sliku jer ne idu uz korpu sa voćem! Kako je strašno slikaru koji prezire jabuke a stalno mora da ih slika jer idu uz stolnjak. U svoje slike unosim sve što mi se sviđa. Stvari – utoliko gore po njih; one moraju s tim da se pomire.

Ovih nekoliko crteža Pabla Pikasa, za koje bi se reklo da na njih ni sam umetnik nije naročito obraćao pažnju, svedoče o seksualnosti koja je, očito, bila pokretačka snaga slikara. Crteži nisu ni studije akta, a ni prikaz opscenosti, a ukoliko ih i ima, one su nagoveštene. Parovi su prikazani kroz skicu i izdaleka.

Da je pisac, Pikaso bi događaj od opisao u tri rečenice, faktografski. Bio sam sa … bilo je …  otišao sam oko … Pretpostavljam da bi sve kod njega stalo u tri utiska i, pre zapažanja kontura, nego atmosfere. Na ovaj način ne želim da pružim kvalitativnu ocenu njegovog emotivnog stanja, posebno zato što za to nemam prava, a ni dokaza. Dela mi to kazuju, ali ni ona pouzdano. Ovo su uzgredni radovi i, kao što sam napisala, pre (likovni) dnevnik samog umetnika.

Uz serije crteža o Minotauru, kao i neke skulpture, ovo je jedan od zanimljivijih segmenata Pikasovog stvaralaštva. Ljuba Popović je u jednom intervjuu rekao da je Pikaso umetnički proliv. Ne znam da li je to tako, naročito kada se odgleda film Alena Renea o Pikasovoj Gernici ili pročitaju njegova shvatanja umetnosti. Problem sa njim je što se stalno menjao, mnogo istraživao, raspiao se. I, najgore, bio je po svaku cenu nov. Novo nije garant kvaliteta u umetnosti. Novo može biti potpuna besmislica.

Kubistička faza je očajno loša, to je zaista proliv. Primer novine po svaku cenu, bolesti od koje je čitava umetnost 20. veka patila. Plavi i ružičasti periodi su šarmantni, ali da se zadržao na njima, danas bi bio potpuno zaboravljen slikar koji je pokušao da kopira Manea i da figure prikazuje kako lebde u prostoru. Prelazi su mu najbolje vidljivi na ženskim portretima. Tu je panorama promena i stilova najuočljivija.

Mnogi koje poznajem ne žele za Pikasa ni da čuju. Možda ovi erotski crteži budu ohrabrenje, uz slike bikova, pomenuti film o Gernici i njegova razmišljanja o umetnosti, da mu opet priđu, ovoga puta iz drugog pravca. Ne kao velemajstoru, već istražitelju. Neumornom radniku.

Seksualne persone Gajta Gazdanova

Objavljeno od strane
Unknown Photographer

Todd Hido

Dobro sam zapamtio film koji smo gledali, prezime glavnog glumca i njegove mnogobrojne avanture. To je bilo utoliko čudnije što sam nekoliko minuta posle početka predstave dodirnuo Lidinu toplu ruku i pred očima mi se zamutilo. Shvatao sam da se dešava nešto nepopravljivo i nisam mogao da se zaustavim. Desnom rukom sam obgrlio njena ramena, koja su mi se meko i gipko primakla, i od tog trenutka sam potpuno izgubio vlast nad sobom. Kada smo izašli iz bioskopa i skrenuli u prvu ulicu – ja nisam mogao da govorim od uzbuđenja, ona isto tako nije rekla ni reč – uhvatio sam je oko struka, njene usne su se približile mojima, njeno telo se pripilo uz mene i osetio sam kako me je kroz laku tkaninu opekla vrelina koja izbija iz njega. Pravo iznad moje glave svetlela je reklama hotela. Ušli smo unutra, i prateći sobaricu, koja je iz nekog razloga nosila crne čarape, popeli smo se uz stepenice. „Broj devet“ – rekao je dole muški glas.

Iznad kreveta je u zid bilo ugrađeno veliko pravougaono ogledalo, naspram kreveta stajao je paravan sa ogledalima, nešto dublje u sobi – orman sa ogledalima, i kroz nekoliko minuta na svim tim sjajnim površinama odrazila su se naša tela. U toj fantastičnoj mnogobrojnosti odraza bilo je nečeg apokaliptički-svetogrdnog i pomislio sam na Otkrivenje svetog Jovana.

– On dirait de la partouze* – rekla je Lida.

Imala je suvo i toplo telo i osećaj pečenja koji je ono u meni izazivalo nije me napuštao. Činilo mi se da nikad neću zaboraviti te sate. Počeo sam da se gubim u tom neočekivanom bogatstvu fizičkih osećaja; u neiscrpnoj privlačnosti njenog tela bilo je nečeg gotovo nemilosrdnog. Reči koje je izgovarala kroz halapljivo stisnute zube zvučale su izuzetno čudno – kao da u tom vrelom vazduhu nema mesta za njih, delovale su kao beskorisno podsećanje na nešto što više ne postoji. Sada sam se nalazio u drugom svetu, koji dotad, naravno, nisam poznavao u svoj njegovoj ženskoj neodoljivosti. O tome je ona dakle pevala one večeri kada sam je slušao. Kako je bezizražajno, poput bledog muzičkog žamora, u mom sećanju sada zvučala klavirska pratnja! Krhotine misli kružile su u mojoj glavi. Ne, nikada nisam pomišljao da bih mogao biti potpuno obuzet fizičkom strašću, tako sveobuhvatnom da pored nje gotovo ne ostaje mesta ni za šta drugo. Pažljivo sam gledao dole u Lidino lice, produhovljeno i zaneseno, u njene ovlaš razmaknute široke usne, koje su pomalo ličile na krvožedne linije usta neke boginje koju sam video jednom – ali zaboravio sam gde i kada. U ogledalima su se i dalje micale mnogobrojne ruke, ramena, kukovi i noge, i počeo sam da se gušim od tog osećanja umnoženosti.

– Dragi – rekla je Lida bezizražajnim glasom, i meni se činilo da je tim zvucima teško da se probiju kroz gust čulni talog – nikoga nisam volela ovako kao tebe.

* – Moglo bi se pomisliti da je ovo grupna ljubav. (fr.)

Izvor: Gajto Gazdanov, Povratak Bude, preveo Duško Paunković, Paideia, Beograd, 2008.

Seksualne persone Maria Vargasa Ljose

Objavljeno od strane
Unknown Photographer

Unknown Photographer

One su već svlačile jedna drugu i pri tom su se milovale, ali pokreti su im bili prežestoki da bi bili iskreni, njihovi zagrljaji prebrzi ili prespori ili skučeni, i previše nagao bes s kojim su nasrtale njihove usne i on: ubiću ih ako, ubio bi ih da su. Ali nisu se smejale: bile su se ispružile, isprepletale, poluodevene, napokon ćutljive, ljubile su se, tela su im se dodirivala sa uzdržanom sporošću. Osetio je da ga bes napušta, da su mu ruke vlažne od znoja, gorko prisustvo pljuvačke u ustima. Sada su mirovale, zarobljene u ogledalu na toaletnom stolu, jedna ruka je bila na kopči grudnjaka, neki prsti su se pružali ispod jednog žipona, jedno koleno bilo je uklešteno između dve butine. Čekao je, napet,  s laktovima pritisnutim na naslone fotelje. Nisu se smejale, da, zaboravile su na njega, nisu gledale u njegov kutak i on je progutao pljuvačku. Onda mu se učinilo da se bude, kao da ih najednom ima više, i njegove oči brzo su prelazile sa sa jednog na drugo ogledalo i krevet da ne izgube ni jednu od vrednih, oslobođenih, spretnih figurica koje su raskopčavale bretelu, srozavale čarapu, svlačile gaćice, i pomagale se i vukle i sve u tišini. Delovi odeće padali su na tepih i talas nestrpljenja i toplote dospeo je do kutka u kome je bio on. Sada su bile nage i on je video Ketu, na kolenima, kako meko pada preko Ortensije sve dok je nije gotovo celu pokrila svojim krupnim tamnim telom, ali u skokovima sa plafona na prekrivač na ormar još je uspevao da je uoči u delovima pod čvrstom senkom opruženom preko nje: komad bele zadnjice, bela dojka, vrlo belo stopalo, pete, i njena crna kosa pomešana sa zamršenom crvenkastom kosom Kete, koja beše počela ritmično da se njiše. Do njega je dopiralo njihovo disanje, soptanje, vrlo tiha škripa opruga, i primetio je da se Ortensijine noge odvajaju od Ketinih pa se podižu i spuštaju preko njih, zapazio je sve jači sjaj puti i već je mogao da oseti mirise. Njihali su se samo strukovi i noge, dubokim i kružnim pokretima, pri čemu je gornji deo njihovih tela bio sjedinjen i nepomičan. Ni sasvim raširenim nozdrvama nije uspevao da uhvati dovoljno vazduha; zašmurio je i otvorio oči, snažno je udahnuo na usta i učinilo mu se da oseća miris sveže krvi, gnoja, mesa u raspadanju, onda je čuo neko komešanje i pogledao je. Sada je Keta ležala nauznak i videla se Ortensija onako sitna i bela, sklupčana, glava s poluotvorenim i vlažnim usnama bila je zagnjurena među tamne i muževne noge koje se behu raširile. Video je da njena usta iščezavaju, njene zatvorene oči jedva su provirivale iz žbuna crnih malja dok su njegove ruke raskopčavale košulju, kidale potkošulju, svlačile pantalone, besno potežući opasač. Prišao je krevetu s podignutim opasačem, ne razmišljajući, obnevideo, pogleda uprtog u mračni ugao, no uspeo je da samo jednom spusti udarac: neke glave su se podigle, neke ruke su uhvatile opasač, potezale su ga i vukle. Čuo je psovku, čuo je sopstveni smeh. Pokušao je da odvoji dva tela koja su se bunila protiv njega i osećao je da je odgurnut, prignječen, znojav u slepom i zagušljivom vrtlogu, i čuo je kako mu srce bije.  Trenutak kasnije osetio je probad u slepoočnicama i nešto kao udarac u prazno. Na časak se ukočio, duboko dišući, i onda se odvojio od njih, telo je iskrenuo na jednu stranu, osećajući da u njemu narasta kancerozno nezadovoljstvo. Ostao je tako ispružen, žmureći, obuzet nekom neodređenom obamrlošću, mračno osećajući da će one opet početi da se meškolje i sopću. Napokon je ustao, ošamućen, i ne osvrnuvši se ušao u kupatilo: da više spavam.

Mario Vargas Ljosa, Razgovor u katedrali, prevela Jasna Bunjevac Sotelo, Beograd, 1984.

Сексуалне персоне Шарла Бодлера

Objavljeno od strane
James McNeill Whistler - 'La Petite Mephisto', 1884.

Џејмс Мекнил Вислер, Мали Мефисто, 1884.

Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:

Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.

Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касноромантичарски декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера.

Зато бих хтео, једне ноћи,
У позно доба сладострасно,
Ко подлац пузећи безгласно,
Над ризнице твог тела доћи,

Да пут ти казним раздрагану
Да згњечим твоје чисте груди
да ти удар моје жуди
На боку зада тамну рану,

А тад, о сласти дивног споја!
Да кроз те лепше усне нове
У рујно месо што ме зове
Свој отров слијем, сестро моја!

Бодлерови декаденти раздирани су садистичким и мазохистичким поривима. Истовремено рањиви и окрутни такве одлике пројектују и на своје музе које желе да потчине, видећи у њима Природу која их нагони на сексуалну активност, тиме им силујући и сламајући дух. Они, истовремено, желе да се потчине, као мува пауку, својим драганама. Овај узрочно-последични садо-мазохистички однос једна је од главних компоненти Бодлерове еротске поезије. Камил Паља је писала:

За Бодлера, секс је ограничење, а не ослобађање. Жеља, која је обично покретач мушке акције, чини мушкарца активним у односу на своје, од мајке рођено тело. Тело га издаје, предаје у женске руке због своје сексуалне слабости. Моћ природе је у рукама немилосрдних вампирица, најбројнијих ликова у Бодлеровој поезији.

Вампирице, харпије, сфинге, вештице специфичне су за касноромантичарску, декадентну и симболистичку уметност. Подједнако као и мушкарац који за жуди за њиховим телима, и оне жуде за његовом течношћу, двоструким отровом. Аналогије са шкорпионима и влагом, мржњом, отровима, истовременом зељм и немоћи, евидентне су и у неким од наредних стхова:

Тај отров црн сва крв је моја!

(песма „Heaautontimorumenos“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја сам ко краљ у земљи где, киша стално пада,
богат, али без моћи, млад, ал’ жив одвајкада

(песма „Сплин“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Са дна мрачне јаме вапим за твоје милосрђе,
преклиње пало срце, једина коју волим!

(песма „De Profundis Clamavi“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

Ја полазим у напад, верем се, пузим, ближе,
ко јато црва које према лешини гмиже,
па волим још, о звери, свирепа у даљини,
чак и хладноћу ову што ми те лепшом чини!

(песма XXIV, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)

На основу фрагментарних стихова видимо сву двострукост којом је лирски субјект прожет. Он је истовремено и ловац и плен, и мучитељ и мучени, немоћан краљ кастриран од своје охоле љубавнице. Али и он узвраћа уједима. Ево једног прозног одломка:

Прича о мојој љубави налик је бескрајном путовању по површини чистој и углачаној попут огледала, вртоглаво монотоног, које би сва моја осећања и гестове одразило са ироничном прецизношћу моје сопствене савести, тако да нисам могао себи да допустим неки неразуман гест или осећај, а да не приметим неми приговор моје нераздвојне утваре. Љубав ми се представљала као надзорница. […] Лишавала ме је свих користи у којима сам могао уживати услед свог личног лудила.. Колико сам се само пута уздржао да је не ухватим за грло и подвикнем: ‘Беднице, буди несавршена! Да бих могао да те волим без муке и беса!’ Током неколико година посматрао сам је срца испуњеног мржњом. На крају крајева, нисам ја умро од тога! […] Једне вечери, у шуми.. на обали једне мочваре.., након меланхоличне шетње где су њене очи одражавале лепоту неба, у којима је моје срце било згрчено као пакао…

Наративни низ одјекује бес, безнађе, жељу за несавршенством које, када бива ослобођено и/или досегнуто, опет резигнира и производи мучан утисак, чамотињу која разара. Но, поред ових набројаних елемената, требало би се концентрисати на тренутак и на афирмативне елементе Бодлерве поезије, бар оне који у свој центар постављају мушкарца и жену, љубавнике у вечитој и никада разрешеној битци. Наредне песме – Накит, Егзотични мирис и Лета – неке су од најлепших песама посвећених женском телу, од Сапфе па до савремених остварења. Неке од њих биле су цензурисане и проглашаване опсценим. Бодлер је, пак, тврдио како у њима првенствено треба „да сам предмет буде у другом плану а у песми се сагледа само пластична намера“. Под „пластичном намером“ песник је подразумевао форму. Она је изузетно битан елемент његове поезије, компонента која јој додатно учвршћује статус дела која изнова представља изазов за многе преводиоце.

У наредне три песме доминантан мотив је утицај мириса који женско тело и коса остављају на посматрача. Мирис има синестезијско дејство. Такође, накит као одлика варварске лепотице, конкубина налик Делакроаовим и Енгровим, представља утицај који је песник црпео од сликара савременика. Море, такође једна од најчешћих Бодлерових слика, присутна је у песми Накит и у функцији је једне од најлепших поетских слика светске књижевности која предочава однос двоје људе као што то може бити однос мора и обале. Такође, песник неколико пута своје драгане, у различитим песмама, ословљава са „љубљени тигре“, назначавајући тако сву гипкост и дивљу раздражљивост својих љубавница. Оне су, извесно је, директан или посредан узор имале у Бодлеровом окружењу. Жана Дивал (којој су посвећене песме Накит и Лета), Аполонија Сабатје (којој је посвећена песма Превеселој) или госпођа Помаре неке су од чувених Бодлерових инспирација, декадентних сексуалних персона Париза 19. века.

НАКИТ

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се са металом у камење прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

На дивану је лежала, сасвим горе,
и смешила се мило ономе ком се дала –
љубави мојој благој, дубокој као море,
што се к њој пропињала као пут свога жала.

Гледајући ме, налик на укроћеног тигра,
сањалачки је разне заузимала позе,
и невина је ова и похотљива игра
красила новом дражи њене метаморфозе;

њезине руке, ноге и слабине и бедра
глатки ко науљени и лабуђе гипкоће,
ткали су испред мога погледа оштро-ведра;
а трбух њен и груди, то моје зрело воће,

умиљатији него Анђели зла, пут мене
ближили су се да ми душу из мировања
тргну и да је смаме с кристалне оне стене
где се спустила, жељна спокојног самовања.

Бокове Антиопе и грудни кош дечака
као за неки нови цртеж у једној споји:
струк јој тако узан, а стегна тако јака.
Како јој дивно шминка на смеђем лицу стоји!

– Кад се светиљка затим угаси, затрептавши,
једино још је камин по нашој соби сјао
и с времена на време, с уздахом пропламсавши,
њену је амбра-кожу крвљу обасипао!

Превео Бранимир Живојиновић

AUDIO

ЕГЗОТИЧНИ МИРИС

Када склопим очи у јесење вече
И удишем мирис твојих топлих груди,
Видим пламен сунца што, једнолик, блуди
По благом приморју неком, пуном среће.

Видим лени откок и чудно дрвеће
И земљу што сочне плодове нам нуди,
Видим народ витких и окретних људи
И жена што поглед оборити неће.

Твој мирис ме носи до предела жарких
У луку препуну уморних катарки
И од бурног мора клонулих једара,

Док ми из зелених тамаринда мирис
Што кроз ваздух струји и ноздрве шири –
У души се стапа са песмом морнара.

Превео Никола Бертолино

AUDIO

ЛЕТА

Дај да те грлим, биће зло и пусто,
Љубљени тигре, чудовиште снено,
Дрхтави прсти нек ми опијено
И дуго блуде твојом косом густом;

У твоје скуте што миришу тобом
Дај да сахраним мисли неспокојне,
Да сласни задах љубави покојне
Удишем, као свели цвет над гробом.

Да спавам хоћу, да спавам, па макар
И не жив! У сну слатком попут смрти
Без кајања ћу пољупцима стрти
То лепо тело, глатко као бакар.

И ништа као понор твог кревета
Јецање моје неће да успава:
Твоја су уста пуна заборава,
У пољупцима твојим тече Лета.

Судбини својој, одсад својој сласти,
Покорићу се ко суђеној коби;
Мученик кротки, који невин доби
Казну да муке пламте му у страсти,

Својој ћу мржњи ја дати да пије
Непентес, отров који дух мој жуди
С љупких вршака твојих оштрих груди
Где никад срце тамновало није!

Превео Никола Бертолино

AUDIO

Цитати:

Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, превели: Бранимир Живојиновић, Никола Бертолино, Борислав Радовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Камил Паља, Сексуалне персоне: уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превела Александра Чабраја, Зептер Боок Wорлд, Београд, 2002.

Жан Старобински, Меланхолија у огледалу, превео Бојан Савић-Остојић, Карпос, Београд, 2011.

Сексуалне персоне Чарлса Буковског

Objavljeno od strane

lola1

Последњих година визуелни уметници који своја дела излажу на друштвеној мрежи TUMBLR су феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима излагачки простор максимално је либерализован и доступан. Уметност свако може да излаже, конципира или реципира, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, чија дистинкција у нашем времену губи смисао, конвенционално од оригиналног, уметност од егзибиционизма, баналност новог од естетски релевантног новог, које, такође, у нашем времену губи на значају. Преведено са језика поезије: има много палпа (eng. pulp) у контексту савремене уметности. То ме је вратило поезији, мојој преокупацији, па сам подвукла аналогију између сликара чије би теме могле бити блиске циклусу Сексуалне персоне и одређених примера из популарне поезије.

Веома омиљен песник међу конзументима друштвених мрежа и почетницима у читању поезије (односно онога што бисмо могли назвати „изрази кроз редове“, упорно погрешно називаним „стихови“), Чарлс Буковски етаблирано је име књижевности, но поставља се, и увек ће се постављати, питање о уметничкој вредности његовог израза. Искреност никоме није потребна када говоримо о уметности, оно што желимо јесте униврзалност истине коју би једно уметничко дело требало да подразумева. Нема никакве универзалности у делу Чарлса Буковског, у тим редовима нема никакве естетске истине већ једино врло патетично представљене искрености, емоције просуте као вода из кесе у којој кружи златна рибица. Дакле, потенцијал лепоте остаје једино у домену потенцијала, али не до краја искоришћеног, јер би и он бивао просут са висине, одакле тресак воде звучи пискавије него иначе што би. Тематски одабир Чарлса Буковског далеко је од проблематичног али оно што је заиста вредно преиспитивања (и у контексту поменутог америчког песника и у контексту сваког другог уметника) јесте начин на који су те теме преобликоване у естетски израз. Ту ја имам велики проблем са прихватањем поменутог песника, краља дилетаната и палпа. Величанственост патње, попут палате огледане у бари, дилетантски је самоуверено представљена а, заправо, веома је патетична.

LOL* је име савремене колумбијске сликарке чија дела више волим од песама Буковског. У њима сам пронашла нешто што је учинило да те исте песме, ипак, још једном прочитам. То ме је вратило мојој тези да једно уметничко дело огледано у другом може да надограђује своје потенцијале. Када се два дела користе као заједнички одрази истих мотива тај поступак може оба дела да обогати. Аналогије су добри демони, генији откривања. Теме сексуалног чина и фантазија везаних за тело жене честе су код Буковског. Директна представа коитуса присутна је на Лолиним сликама. Кроз афирмацију пурпурне боје којом су представљена тела, чије се појединачне границе не могу распознати, љубавници изгледају као неуобличана маса меса. Нагласак на месу, на огољено телесном, присутан је и у књижевности Чарлса Буковског. Простор и атмосфера на Лолиним сликама подсећају на Буковског, нарочито на следећу песму.

ТУШ

волимо да се туширамо после
(ја више од ње волим врућу воду)
њено лице је увек благо и спокојно
и она прво опере мене
насапуња ми муда
дигне их
стисне,
затим ми пере киту:
„еј, овај је још крут!“
онда сапуња све оне длаке доле –
па трбух, леђа, врат, ноге,
ја се кезим кезим кезим
а онда перем њу…
прво пицу, ја
стојим иза ње, кита ми је уз њено дупе
и нежно сапуњам пицино руно,
перем је мазним покретима,
отежем можда више него што је неопходно,
затим прелазим на задњи део ногу, дупе,
леђа, врат, окрећем је, љубим,
сапуњам сисе, сисе и стомак,
предњи део ногу, чланке, стопала,
а онда пицу, још једном, за срећу…
нови пољубац, и она излази прва,
брише се, понекад пева док сам ја унутра
и пуштам врућу воду
уживајући у чуду љубави
а онда излазим…
обично је поподне и тихо је,
облачећи се, разговарамо шта би можда
требало да се уради,
али то што смо заједно решава већи део тога,
у суштини, решава све,
јер докле год су те ствари решене
у историји жене и
мушкарца, сваком од њих је друкчије
сваком је боље и горе –
за мене, довољно је лепо да памтим
мимо војски што марширају
и коња што касају улицама
мимо сећања на бол, пораз и несрећу:
Линда, ти си ми то донела,
и када то узмеш
учини то нежно и полако
као да умирем у сну уместо у
свом животу, амин.

Сексуалне персоне Егона Шилеа

Objavljeno od strane

Egon Schiele

Дуго је посматрао Жану, која се опружила, окренута на страну и обучена само у танку, провидну кошуљицу.

Била је савила једну ногу откривајући тако хармоничне линије свог тела. Бодлер скрену поглед да не би подлегао неодољивим заповестима тела, сладострашћу које само обећава, а никада не угаси жеђ.

Ах!, рече он, тело које памти почиње да дрхти. Зар не видиш да ми параш срце и да су наши јецаји и наши победнички узвици само богохулно осана свештеника који приносе жртву, као да дивљаштво треба увек да има удела у љубави, а телесно уживање, по некој сатанској логици, да води уживањима у злочину.

Једним нестрпљивим гестом он одгурну Жанино тело. Она се окрете зиду и дурећи се загњури лице у јастуке. (1)

Овај одломак припада једном потцењеном књижевном роду, понекад и заслужено, романсираној биографији. Одломак је из књиге о животу Шарла Бодлера која се зове Уклети песник а написао ју је Мишел Манол. Цитирала сам га зато што ми се свидела формулација „тело које памти почиње да дрхти“. Асоцијативни низ мојих мисли водио је ка Егону Шилеу. То је био почетни импулс да напишем есеј о начину на који Шиле види људска тела и начину на који их доводи у вези са сексуалношћу.

Егон Шиле је рођен 1890. године у једном царству које по његовој смрти није било могуће пронаћи на географској карти. Историјски распад Аустроугарске царевине симболично је означио и крај сликаревог живота. Он умире 1918. године од шпанске грознице. Међутим, симболичкој смрти и коначном растројству вредности једног друштва и  појединца увек претходи доба декаденције. Накнадно је Шиле уврштен у експресионистичке сликаре којима, подједнако хронолошки и типолошки, припада. Такође, он се са правом сматра једним од најзначајнијих сликара актова, портрета и аутопортрета 20. века. Један од његових тематских опуса уклапа се у циклус који сам назвала Сексуалне персоне, ослањајући се на истоимени назив књиге америчке критичарке Камил Паље.

Шилеове сексуалне персоне декадентне су и уметнички врхунски обликоване еротске фантазије, обогаћујуће искуство за око посматрача, позив на теоријско раздвајање појмова еротско и порнографско. Порнографско, за разлику од еротског, нема уметнички критеријум нити алиби. Порнографско третира тело као комад меса. Порнографско злоупотребљава тело. Порнографско, баш као и превише боје на једној слици, дражи око. Порнографски речник зна за гола (naked) тела, еротски једино за нага (nude). Еротско има естетску компоненту, оно је идеја, мисао, жудња за лепим. Порнографско је базирано на насиљу. Оправдање насиља је филозофска провокација, нарочито када постоје тенденције да се облици насиља естетизују. Морамо се сетити романа маркиза де Сада или филмова Сало и Калигула. Градирање, контрастирање и сукобљавање елемената, истовременог задовољства и бола, излучевина и нежних речи, бруталности и насладе, типично је за естетизована порнографска дела. „Све је добро ако је прекомерено“, писао је маркиз де Сад. Шилеови актови су порнографски прикази утолико што приказују кињена тела, мучена, разарана. Та тела подсеђају на оглодане кости. Међутим, нама се та тела допадају.

Шта је то што нас привлачи на овим избезумљеним, прљавим телима? Телима која анксиозно дрхте.

Шилеове цртеже љубавника, приказе различитих нагих тела, можемо сматрати врхунским достигнућем коришћења линије. Та линија чини се да је у сталној напетости, у сталном страху од цензуре руке. Тела дрхте. Акт побуне и провокације, приказ анксиозности, болести, патње, бива преокренут у корист уметничког дела захваљујући техничком савршенству, промишљеном потезу руке. Линија је средство сликара у настојању да одвоји два ентитета, две појаве, два света, два тела. Линија увек подразумева два. Два никада није само.

Шиле зна када треба да одмакне руку од папира. Редукција је битно својство у процесу представљања. Он на папир, на платно, поставља оно што је суштинско. За његову уметност то је патња. Патња душе изражена је посредством патње тела. Тело и дух у снажном су загрљају када је у питању Шилеова концепција бола. Што се јаче грле дух и тело, бол је оштрији, попут његових потеза кичицом, кредом или оловком. Бол је приказан, бол одликује, посредством агресивних, реских, брзих потеза руке. Затим, ту су и очи портретисаних. Још важније, њихов поглед, неухватљив правац кретања зенице. Најзад, боја. Редукована, прљава, једнолична. Изражајна.

Шиле је свестан да је прошло време романа његових бака и да је патетика излишна. Треба бити бруталан, попут трговца децом. Да су Шилеа питали шта је волео, он би одговорио Рембоовим стиховима:

Волео сам идиотске слике, надвратнике, декоре, пеливанска платна, фирме, народске сликарије; застарелу књижевност, црквену латинштину, еротске књиге без правописа, романе наших бака, вилинске приче, дечје књижице, старе опере, приглупе рефрене, наивне ритмове. (2)

Рука има највише искушења у представљању загрљаја. Како да описујући кружницу, два загрљена тела, рука, баш као и два бића која се сусрећу, буде дисциплинована и своја, али и предата, припадајућа чину стварања. Сопствени бол приказати тако да свако може у њему пронаћи свој бол, а остати дисциплинован, упркос виру у који чин стварања може да утопи руку. Шиле успоставља аутоцензуру. Она се односи на покрет, на линију. Међутим, он ту редукованост надокнађује када је у питању емотивни интезитет. Што је линија снажнија, изразитија, редукованија, то је бол снажнији, изразитији, јачи.

Најзад, меланхолија. Сунцокрети у децембру као стални мотив Шилеовог стваралаштва.

А белину је ипак
најбоље описати сивилом
птицу каменом
сунцокрете
у децембру (3)

Тако је писао Тадеуш Ружевич у свом нацрту за савремену љубавну песму. Ти сунцокрети у децембру које Шиле слика јесу још једно тело у сутону духа.

Линија, један од основних и кључних ликовних елемената, представља збир тачака у низу. Линија се појављује као контура, када описује облик споља, и као текстурална линија, када изнутра обликује карактер и рељеф површине. Шиле користи подједнако добро оба начина линије. Да нема контура ликови на слици би се претопили један у други. Овако, линија их раздваја и оспорава у том покушају. Ту поделу можемо транспоновати и на Шилеову личност. Та унутрашња линија обликовала је добро рељеф, оно што видимо на површини.

Осим лирског описа природе, израженог у једном писму, природе чију слику Шиле интериоризује, па је тако она, и начин на који је речима представљена, уметников унутрашњи пејсаж, његово огледало, његов аутопортрет, Шиле нам је оставио и неколико песама. Оне се могу поредити са песмама Георга Тракла, његовог савременика. Став је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија, визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, темом, композицијом, бојом. Поетске слике експресионистичких уметника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара, баш као у Штадлеровој песми „Ословљавање“. Георг Тракл је умро на почетку Великог рата од предозирања кокаином. Шиле умире у години окончања Великог рата. Стриндберг и Мунк били су духовне претече. Ова четворка сведочи о темама експресионизма, о духовној кризи појединца који није у могућности да одговори на позив свог времена другачије до криком. Мункова слика, стога, није безразложно иконички приказ појединачне душе тога доба. Опет, још једног претечу ћемо поменути, оног кога су, уз Ничеа, сви експресионистички уметници читали: Фјодорa Михаиловичa.

И када смо већ код мајстора из Петрограда, битан је још један мотив за Шилеове портрете: епилепсија. Ритам покрета портретисаних је епилептични плес, попут мучења током егзорцизма. Експресионистички плес дланова, подједнако колико и епилептична укоченост, једна су од основних одлика Шилеових актова. Човек свету приступа тако што тражи однос између узрока и последице. Посматрач се пита зашто су тела баш у тој пози. Зашто немир пред светом а не оптимизам? Разлоге може потражити ван саме слике, задирући у приватни или друштвени домен, али форма остаје непромењена. И сто година после настанка, ове слике провоцирају својим радикалним заокретом од класичног приказа тела које у уметности испољава сродност са еротским.

Мушкарац на цртежу, попут Диониса раскомадан и мучен, двапут је рођен, он прелази из хаоса егзистенције у космос уметничког бивстовања. То су Шилеова дела. Тела на њима су лепа, она нам се допадају, естетски су нам привлачна. Свест о еротском измиче строгом одређењу, међутим једна констатна увек је присутна: еротско је увек естетско. Иако са снажним порнографским елементима, Шилеова дела су естетизована. Еротске елементе у делу обликује уобразиља посматрача пре него перцепција. Дакле, на перцептивном плану можемо уочити сировост и бруталност, извесну дозу нелагоде и отуђења. Међутим, на плану наше уобразиље, ми та дела видимо као врхунски обликоване форме.

„Сваки вид еротизма је особен, каткада суров и контроверзан, али никада није површан ни једноставан. Зато није препоручљиво делити еротизам на блажени и демонски“, писао је Милан Комненић у есеју О еротскоме. Овим навођењем и ми бисмо заокружили писање на ову подстицајну тему. Егон Шиле остаје наша инспирација, могућност за упоредни приступ проблему приказивања телесности, еротског и порнографског у уметности 20. века.

Цитати:

(1) Мишел Манол, Уклети песник. Живот Шарла Бодлера, превела Зорица Милосављевић, Космос, Београд, 1961, стр. 165-166.

(2) Артур Рембо, „Алхемија речи“, у: Сабрана поетска дела, превео Никола Бертолино, Паидеиа, Београд, 2004, стр. 181.

(3) Тадеуш Ружевич, „Нацрт за савремену љубавну песму“, превео Петар Вујучић, у: Часопис Градац, приредио Раша Ливада, март-јун 1981.

Egon SchieleEgon SchieleEgon SchieleEgon SchieleEgon Schiele

Напокон сама

Objavljeno od strane
Henri de Toulouse-Lautrec,

Henri de Toulouse-Lautrec, „Elles“, 1896.

Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интезивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устотстручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“ (одломак)

У претходном тексту о Aнри де Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних клубова, кабареа и кафеа које је сликар посећивао. Овога пута, биће речи о другом тематском циклусу, подједнако заступљеном у сликаревом опусу: реч је куртизанама којима је Лотрек бивао окружен. Као и увек, танана психолошка студија крије се иза представљених физиономија, грубе линије, експресивно изобличена лица, згужвана и омлитавела тела нису сама себи сврха. Ноћне сцене замењене су дневним. Плес, галама, отварања шампањца и кан-кан музика припадали су ноћи. За јутра би преостајале самоћа и тишина.

Сликарево око окренуто је борделу. Врхунац тог интересовања била је серија литографија штампаних 1896. године под називом Еlles. Албум се појавио у тиражу од сто примерака и није се уклапао у ондашње одлике еротских графика. На насловној страни није била насликана нага жена већ обучена, док чешља косу. Лотрек прави одступ од тада прихваћених конвенција ласцивности и заједљивог цинизма еротске графике, он није злонамерни воајер. Сликар представља куртизане током јутра, док обављају „мале“ ритуале који су можда једино време које заиста посвећују себи.

Када већ говоримо о јутру и његовим непроцењивим ритуалима, светлости која охрабрује, тишини која обнавља, сетимо се уводног дела филма Сати. Наравно, овде је контекст другачији, али суштина је иста. Јутро је доба повратка. Но, овде рефлексију о сопству, уместо женских приказаних прилика, на себе, попут неке покајничке одговорности, прихвата сам сликар. Видећемо лења буђења, мисли уперене у празне просторе сопствених домета, умивања и прања као понављања ритуалних образаца (пр)очишћења и поново задобијене невиности, намештања постељине, размењивања нежности, безличне разговоре током безличних поднева, ишчекивања смисла и истине да јутро ће променити све. 

Henri De Toulouse-Lautrec, Elles, 1896.

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Henri De Toulouse-Lautrec

Elles

Henri De Toulouse-Lautrec, Elles, 1896.

Henri De Toulouse-Lautrec, Elles, 1896.

Henri de Toulouse-Lautrec, Elles, 1896.

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

Objavljeno od strane

„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за мене два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност: уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, ослањају се код обојице поменутих уметника на Микеланђела. Такође, обојица појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација заробе човека и изједначе га са неслободним.

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или симболичке представе слободе. У случају Фислија, нага тела, нарочито нага тела мушкараца, слика су само једног значења: затвора.

Познато је да 18. век називамо „доба просвећености“. То је био век успона научног поимања света, век одбацивања народног сујеверја, црквених учења, алхемијских бесмислица (како су их називали тадашњи корифеји новог доба, енциколпедисти). Осамнаести век називан је и прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Последње три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Ниједна од три поменуте компоненте 18. века, можемо их звати „Светле стране Месеца“, није позитивно афирмисана кроз Фислијеву уметнтност већ је често иронијски подривена.

Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је, заправо, стара прича о богу Дионису. Француска револуција има за циљ ослобађање кроз рушење старог друштвеног поретка у коме су доминирале монархије и утицај цркве. Фисли поручује да се одређене манифестације слободе превиђају и да не морају нужно имати позитиван утицај и резултат. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Како себе ослободити порива за слободом? Да ли је слобода тела нужно и слобода духа?

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба, теку, фигуративно речено, и подземне струје, још увек недовољно прихваћена стремљења које ће се тек у неком од наредних периода потпуније афирмисати.  Њих можемо звати „Тамне стране Месеца“. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји више интелектуалних, културних, уметничких и друштвених тенденција. Зато, не треба рећи “дух времена”, већ “духови времена” (и неки заиста могу бити схваћени као авети).

Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања (наизглед) неживих делова тела. Ти делови подземни су ток, кал који ће испливати, нарочито уз помоћ симболичког посредовања уметности. Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, део тела који везујемо за разум. Насупрот разуму 18. века стоје страсти 18. века које ће пуну афирмацију, нарочито у уметности, доживети тек у 19. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Давида и Рејнолдса, доба је и сликара о коме говоримо, али и Франсиска Гоје и Вилијама Блејка.

Током 18. века, насупрот писцима сентименталних романа стоје писци готских романа. Истовремено када и Ричардсон, своја најпознатија дела пише и Донасјен Алфонс Франсоа, познатији као маркиз де Сад. Шпански уметник Франсиско Гоја најбољи је пример прелома о коме говоримо. Он је све до почетка свог лудила, изазваног постепеним оглувљивањем, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице, повремено их иронијски „обогаћујући“. На Гојином примеру пратимо како цеђ помрачења ума цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан или му бар да(ру)јући нова значења. Сан разума ствара чудовишта. Серија Гојиних Каприча илустративан је пример. Други пример је његова кућа, познатија као „Црна кућа“ чије је зидове премазао тамним бојама, осликавши их најстрашнијим визијама.

Сексуалност, као и слобода, није јединствено искуство, а ни у потпуности ослобађајуће, то нам Фисли саопштава начином који је својствен његовој уметности. Тело је нови затвор до кога је тежња ка слободи довела. Тела мушкараца на наредним цртежима приказана су као разапета, она пате и визуелизација су колико физичког толико и емотивног искуства. На свим наредним делима мушкарци су пасивни, над њиховим телима надвијају се гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре које уживају у њиховој тортури. Видећемо мушкарце који завезани висе са таванице, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елеменат еротског и прерастају у мучења и иживљавања над, не телом, већ духом.

Прометеја, веру у прочишћујућу ватру, у регенерацијску моћ знања дату људима, Фисли преиспитује злокобним призорима. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе и вере у Човека, у његову моћ имагинације. Фислијев Прометеј је и даље у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је пасиван, уморан, предат.

Бордел муза

Objavljeno od strane

Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Музе обично везујемо за планину Хеликон у Грчкој. Oнда, откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Зашто да не, мислиле су, зашто већ једном не заменити досадне облине обучених грација, бујним облинама нагих нимфи? Све оне у Венериној су пратњи, а Венера, то је добро познато, воли све што је  – лепо.

Дух славља у част раздевичења, хвалоспеви фалусу, симболика епиталама – античке форме у служби свадбене песме – пренети су у крчме и борделе надомак града у којима се, одувек, стварао дух обнове. Средњевековни карневализам, који свој витализам и жељу ка фриволности црпи још из античких прослава у част култа плодности, пренет је и у каснија дела где се, заједно са елементима дворске поезије, стопио као целина. Чин удварања наглашен je, овога пута, истовременом афирмацијом и пародијом.

Трубадурски однос према љубави напуштен је, уследила је реакција у виду „наопаког петраркизма“ који глорификује телесност, директност, изругивање, натурализам наспрам апсолутне чедности. Но, и то је била тек само фикција и уметничка стилизација у служби замењивања стварности „сном о једном срећнијем животу“.

Француски песник Клод ле Пети спаљен је на ломачи, средином 17. века, због еротског садржаја своје збирке Бордел муза. И поред тога врело галског духа и паганска распусност нису били спутани нити потиснути црквеним забранама, крутим формама институција. Напротив. Следе поетски примери.

ПЈЕР ДЕ РОНСАР (1524-1585): СОНЕТ

Поздрављам те, пукотино дивотна,
Што међ слабинама њеним блисташ вазда;
Нек је благословена та блага бразда
Која ми враћа задовољства животна.

Благодарећ теби нестаде без трага
Стрелац што ми живот смути својом моћи;
Имајућ те само четир кратке ноћи
Осећам у себи да му слаби снага.

О рупице-умилнице, длакавице,
Мекобруца кудравице, маљавице,
Што по жељи кротиш бунџије највеће,

Знај, сви би песници с осећањем части
Морали пред тобом на колена пасти
Држећ у руци упаљене свеће!

МАТИРЕН РЕНИЈЕ (1573-1613): СТАНЦЕ

Жене, што волите јеб више од хлеба,
Што вас сласти јеба уздижу до неба,
Што од својих пица начинисте врело,
Што без јеба, с једа, душа вам изгара, –
Дајте да вас јебем, орна ми је кара,
Па ћете тад рећи: то је рај, зацело.

Мислим свак је јебо кад мене зачеше,
Толико ме сласти јебачке занеше,
Јер с таквом се страшћу сви јепци не граде;
Кад дођем до пице, ја пеним од среће,
И нит муж нит сродник збунити ме неће:
Кара ми и јајца једнако се сладе.
О умрети слатко! О смрти највећа!
Има ли на свету ичег што је срећа,
То је гола рака између белих крака:
Душа лети к неву, душа занесена,
Мре ли озго човек, одоздо мре жена,
Према том блаженству ништа смрт је свака;

То су смицалице причати о части,
И рећи да јебућ не чувствујеш сласти,
И да јебац тобож не живи баш чисто;
Нема друге части но добро јебати,
Без тога врлина ништа не треба ти
Част, јеб и врлина, то је једно исто!

ПЈЕР МОТЕН (1566-1610): СТАНЦЕ

Те пичкице што стекоше славу
И где кара једва меће главу
Задају ми само главобоље;
Ја волим минџе лепих ивица,
Волим кад је крупна и дубока пица,
Где урањам до миле воље.

Те уске пице танка струка
Мећу кару на сто мука
У смиреном дотицању;
Ја више волим да дркам спретно
Но да јебем непокретно:
Сва чар је баш у мицању;

У крупној минџи моје драге
Кара развија све своје снаге,
Иде у корак, па касом јури,
Тражи боље место приде,
Па са спрата на спрат иде,
Час је горе, час се доле сјури.

Ко што је персијски краљ, у стара
Времена, за свако годишње доба
Имао много кућа и соба,
Тако се његово величанство кара
У великој минџи може да одмара
И да живи у свако доба;

Зајеби дакле девичанске пице
Налик на кожне стиснуте торбице,
Где кара слободу иште!
Ја имам сред сусеткине пице
Кујну, предсобље и собице,
Зимско и летње боравиште.

ЖАН ДЕ ЛАФОНТЕН (1621-1695): ЕПИГРАМ

Волимо, јебимо, то двоје
Не треба никад да се раздваја;
Наслада и жуд, па то је
Оно што душа најређе спаја.
Курац, пица и два срца млада
Рађају слогу пуну склада,
Коју лицемер залуду напада.
Амарилис, запамтите сада:
Волети без јеба ако вреди ишта,
Јебат без љубави – то је ништа.

ПОЛ ВЕРЛЕН (1844-1896): УВЕРТИРА

Хоћу да се удубим у ваша стегна, у ваше гузице,
Курве, једине божије свештенице међ нама.
Зреле лепоте ил не, искусне ил почетнице,
О, не живети више осим у вашим пукотинама и браздама.
Дивне су ваше ноге које иду само к љубавницима
И не враћају се осим са љубавником, и починка немају,
Осим у кревету за време љубави, и док милују ноге онима
Који крај вас, задихани и уморни, дремају.

Ћушкане, њушкане, јебане, лизане од табана
До прстију, сисане једна за другом до бола,
Од глежњева све до плавих вена видљивих извана,
Ноге лепше од стопала хероја и апостола!

Силно волим ваша уста и дивне те игре, о дроље,
Што их изводе усне, зуби и језик што се креће,
Уста што грицкају наш језик и каткад нешто боље:
Ствар исто толико љупка као кад се меће.

И ваше груди, двоструки брег разврата и поноса,
Међ којима се каткад дрчи моја гордост мушка
Да би се ту до миле воље надула и да ту њушка
Ко какав дивљи вепар у долинама Парнаса и Пиндоса.

Ваше мишке! Обожавам и ваше мишке, беле и бесрамне,
Нежне и друсле, нервозне кад треба, беле сред мрака,
Беле и дебеле, ко ваше гузице, и скоро толико замамне.
Топле у љубави, а после, ледене као рака.
А ваше руке, продужетак мишице, гутам пун лакомости!
Њих су благословила миловања и ленствовања.
Укротитељице спласнутог главића који се склања,
Брижне дркачице бескрајне стрпљивости!
Али шта! Све то, о курве, није ништа
Према вашим гузовима и пицама, чији изглед, укус, миомири
И додири, стварају поклонике ваших светилишта:
Табернакули и Свисвети где се бестидност шири.

Па стога, сестре моје, вашим гузицама и бутинама
Хоћу да се сав посветим, једине праве другарице,
Зреле лепоте или не, искусне или почетнице,
И да живим једино у вашим пукотинама и полутинама.

Извор: Бордел муза, антологија француске еротске поезије, приредио и препевао Данило Киш, Просвета, Београд, 2001.

Препоруке: Данило Киш, „О француској еротској поезији“ (предговор антологији Бордел муза); Лонго, Дафнид и Хлоја, превео Милош Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2001.

Сексуалне персоне Леонор Фини

Objavljeno od strane

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини рођена је 1907. године у Аргентини. Велики део живота провела je у Европи, највише у Италији и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Андре Бретона, Пикаса, Далија, Коктоа, де Кирика, Моравију. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције 18. и 19. века, Фини је илустровала многа књижевна дела међу којима су књиге Маркиза де Сада, Шодерлоа де Лаклоа, Едгара Алана Поа, Шарла Бодлера. Међу њене фасцинације спадале су мачке, сове и маске: ноктурална обележја ексцентричног.

Француска списатељица Полин Реаж 1954. године објавила је књигу Повест о О, књигу која је „сирова, али у исти мах и хиперстилизована еротска проза, искрена а готово невероватна прича о једној садомазохистичкој вези која прераста у храбру повест о потрази за алтернативном сексуалношћу.“ (1) За једно од издања овог романа илустрације је начинила Леонор Фини. У својој књизи Сексуалне персоне Камил Паља, себи својственим интелектуалним заносом, писала је о ономе што је Реаж фикционализовала, а Фини илустровала. Стога, одлучила сам да ју симболично придружим поменутој скупини, бар кроз наслов Сексуалне персоне који је почетак серије текстова о уметницима који су пажњу усмеравали ка еротизму и декаденцији. Естетско начело ових објава биће пре Платонова идеја ероса него порнографско штиво за угађање чулима.

Препоруке:

Камил Паља: Сексуалне персоне

Жорж Батај: Еротизам и зло

Марио Прац: Агонија романтизма

Иван Чоловић: Еротизам и књижевност

Књиге изашле у библиотеци Еротикон (ИК Просвета) коју је уређивао Милан Комненић.

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“