У суштини, истински опсцени су само чедни људи.
Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он Nastavite sa čitanjem
Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт
Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај. Nastavite sa čitanjem
По сопственом запажању, рекла бих да жена није раздвојила љубав и сензуалност док мушкарац јесте. То двоје се обично прожима у жене; њој је потребно било да воли мушкарца коме се даје или да буде вољена. После вођења љубави изгледа Nastavite sa čitanjem
VOZ IZ BORDOA
Imala sam šesnaest godina. U to doba još sam izgledala kao dete. Bilo je to na povratku iz Sajgona, posle kineskog ljubavnika, u noćnom vozu, vozu iz Bordoa, oko 1930. godine. Bila sam s porodicom, s moja dva brata i majkom. Bile su, verujem, dve ili tri druge osobe u kupeu treće klase sa osam mesta, a bio je preko puta mene jedan mladić koji me je gledao. Nastavite sa čitanjem
Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969. Nastavite sa čitanjem
Jutros je došla Elen. Oh, nesreća… nisam mogao.
Devojka je došla jutros da pozira. Elen je spavala ili se pretvarala da spava. Ne znam zašto sam se smatrao obaveznim da za to vreme izigravam obožavaoca, ali priroda nije s tim imala veze. Ja sam se u trenutku njenog odlaska pozivao na glavobolju, a kada više nije bilo vremena… vetar se promenio. Nastavite sa čitanjem
Brenda, srce moje!
Mrtav sam umoran. Najradije bih se vratio u krevet i nastavio sanjati što sam noćas sanjao – jedan od najživljih i najuzbudljivijih snova u mom dugom životu.
Sanjao sam nas. Bili smo u nečijoj kući i ležali na širokom kauču, obučeni. Na dva-tri koraka od nas bilo je pet-šest ljudi koji su se veselili, ali kao da nas nisu primjećivali, ili nas barem nisu uznemirivali. Nastavite sa čitanjem
Položio joj je ruke na ramena, i osetio hladnjikavost njene gole kože. Dok su im se lica približavala još je bio toliko nesiguran da je pomišljao kako bi se ona mogla izmaći, ili mu udariti šamar, filmski, raširenim dlanom. Usta su joj imala ukus karmina i soli. Na sekundu se razdvojiše, a onda je on zagrli i poljubiše se još jednom s malo više samopouzdanja. Odvažno, dodirnuše se vrhovima jezika, i ona ispusti neki glas, silazni uzdah, koji je bio, tek je kasnije shvatio, znak preobražaja. Sve do tog trenutka, bilo je nečega komičnog u gledanju poznatog lica iz takve blizine. Imali su osećaj da ih njihova detinja bića zgranuto posmatraju. Ali taj dodir jezika, živih i klizavih mišića, vlažne puti na puti, i taj čudnovati glas iz njenog grla, to je sve promenilo. Kao da je taj glas ušao u njega, prostrelio ga od glave do pete i rastvorio mu čitavo telo, najzad je mogao da iskorači iz sebe i da je slobodno poljubi. Sve što je dotle bilo opterećeno samosvešću sada je postalo bezlično, gotovo apstraktno. Njen uzdah je bio gladan i ta se glad prenela i na njega. Silovito je odgurnu u ćošak, među knjige. Ljubili su se a ona ga je vukla za odeću, nespretno se hvatajući za njegovu košulju, za pojas. Glave su im se njihale i povijale, upirale jedna u drugu, dok su se poljupci pretvarali u glodanje. Zarila mu je zube u obraz, nimalo vragolasto. On načas ustuknu, vrati se, i ona ga snažno ugrize za donju usnu. Ljubio ju je po vratu, pritiskajući joj glavu na police, a ona ga je vukla za kosu i gurala mu lice među svoje grudi. Petljao je nezgrapno dok nije pronašao njenu bradavicu, majušnu i čvrstu, i obujmio je usnama. Kičma joj se ukočila, pa zadrhtala celom dužinom. Za tren je pomislio da se onesvestila. Ruke su joj bile svijene oko njegove glave i kad ih je pritegla izronio je kroz taj obruč kao davljenik, uspravio se u celoj svojoj visini i obgrlio je, mlaveći joj glavu grudnim košem. Ona ga opet ugrize i cimnu za košulju. Kad jedno dugme cangrknu o pod, nisu se usudili da se nasmeju. Komedija bi ih uništila. Njeni zubi mu se stegnuše oko bradavice. Osećaj je bio neizdržljiv. On joj podiže lice uvis i, prignječivši je rebrima, poljubi je u oba oka i jezikom joj rastvori usne. Bespomoćnost ponovo izmami iz nje onaj glas nalik na razočarani uzdah.
Izvor: Ijan Makjuan, Iskupljenje, prevela Arijana Božović, Paideia, Beograd, 2008.
Moja je nesreća – i možda moja radost – što stvari koristim kako mi strasti zapovedaju. Kako je jadna sudbina slikara koji obožava plavuše a ne sme da ih unese u sliku jer ne idu uz korpu sa voćem! Kako je strašno slikaru koji prezire jabuke a stalno mora da ih slika jer idu uz stolnjak. U svoje slike unosim sve što mi se sviđa. Stvari – utoliko gore po njih; one moraju s tim da se pomire.
Ovih nekoliko crteža Pabla Pikasa, za koje bi se reklo da na njih ni sam umetnik nije naročito obraćao pažnju, svedoče o seksualnosti koja je, očito, bila pokretačka snaga slikara. Crteži nisu ni studije akta, a ni prikaz opscenosti, a ukoliko ih i ima, one su nagoveštene. Parovi su prikazani kroz skicu i izdaleka.
Da je pisac, Pikaso bi događaj od opisao u tri rečenice, faktografski. Bio sam sa … bilo je … otišao sam oko … Pretpostavljam da bi sve kod njega stalo u tri utiska i, pre zapažanja kontura, nego atmosfere. Na ovaj način ne želim da pružim kvalitativnu ocenu njegovog emotivnog stanja, posebno zato što za to nemam prava, a ni dokaza. Dela mi to kazuju, ali ni ona pouzdano. Ovo su uzgredni radovi i, kao što sam napisala, pre (likovni) dnevnik samog umetnika.
Uz serije crteža o Minotauru, kao i neke skulpture, ovo je jedan od zanimljivijih segmenata Pikasovog stvaralaštva. Ljuba Popović je u jednom intervjuu rekao da je Pikaso umetnički proliv. Ne znam da li je to tako, naročito kada se odgleda film Alena Renea o Pikasovoj Gernici ili pročitaju njegova shvatanja umetnosti. Problem sa njim je što se stalno menjao, mnogo istraživao, raspiao se. I, najgore, bio je po svaku cenu nov. Novo nije garant kvaliteta u umetnosti. Novo može biti potpuna besmislica.
Kubistička faza je očajno loša, to je zaista proliv. Primer novine po svaku cenu, bolesti od koje je čitava umetnost 20. veka patila. Plavi i ružičasti periodi su šarmantni, ali da se zadržao na njima, danas bi bio potpuno zaboravljen slikar koji je pokušao da kopira Manea i da figure prikazuje kako lebde u prostoru. Prelazi su mu najbolje vidljivi na ženskim portretima. Tu je panorama promena i stilova najuočljivija.
Mnogi koje poznajem ne žele za Pikasa ni da čuju. Možda ovi erotski crteži budu ohrabrenje, uz slike bikova, pomenuti film o Gernici i njegova razmišljanja o umetnosti, da mu opet priđu, ovoga puta iz drugog pravca. Ne kao velemajstoru, već istražitelju. Neumornom radniku.
Todd Hido
Dobro sam zapamtio film koji smo gledali, prezime glavnog glumca i njegove mnogobrojne avanture. To je bilo utoliko čudnije što sam nekoliko minuta posle početka predstave dodirnuo Lidinu toplu ruku i pred očima mi se zamutilo. Shvatao sam da se dešava nešto nepopravljivo i nisam mogao da se zaustavim. Desnom rukom sam obgrlio njena ramena, koja su mi se meko i gipko primakla, i od tog trenutka sam potpuno izgubio vlast nad sobom. Kada smo izašli iz bioskopa i skrenuli u prvu ulicu – ja nisam mogao da govorim od uzbuđenja, ona isto tako nije rekla ni reč – uhvatio sam je oko struka, njene usne su se približile mojima, njeno telo se pripilo uz mene i osetio sam kako me je kroz laku tkaninu opekla vrelina koja izbija iz njega. Pravo iznad moje glave svetlela je reklama hotela. Ušli smo unutra, i prateći sobaricu, koja je iz nekog razloga nosila crne čarape, popeli smo se uz stepenice. „Broj devet“ – rekao je dole muški glas.
Iznad kreveta je u zid bilo ugrađeno veliko pravougaono ogledalo, naspram kreveta stajao je paravan sa ogledalima, nešto dublje u sobi – orman sa ogledalima, i kroz nekoliko minuta na svim tim sjajnim površinama odrazila su se naša tela. U toj fantastičnoj mnogobrojnosti odraza bilo je nečeg apokaliptički-svetogrdnog i pomislio sam na Otkrivenje svetog Jovana.
– On dirait de la partouze* – rekla je Lida.
Imala je suvo i toplo telo i osećaj pečenja koji je ono u meni izazivalo nije me napuštao. Činilo mi se da nikad neću zaboraviti te sate. Počeo sam da se gubim u tom neočekivanom bogatstvu fizičkih osećaja; u neiscrpnoj privlačnosti njenog tela bilo je nečeg gotovo nemilosrdnog. Reči koje je izgovarala kroz halapljivo stisnute zube zvučale su izuzetno čudno – kao da u tom vrelom vazduhu nema mesta za njih, delovale su kao beskorisno podsećanje na nešto što više ne postoji. Sada sam se nalazio u drugom svetu, koji dotad, naravno, nisam poznavao u svoj njegovoj ženskoj neodoljivosti. O tome je ona dakle pevala one večeri kada sam je slušao. Kako je bezizražajno, poput bledog muzičkog žamora, u mom sećanju sada zvučala klavirska pratnja! Krhotine misli kružile su u mojoj glavi. Ne, nikada nisam pomišljao da bih mogao biti potpuno obuzet fizičkom strašću, tako sveobuhvatnom da pored nje gotovo ne ostaje mesta ni za šta drugo. Pažljivo sam gledao dole u Lidino lice, produhovljeno i zaneseno, u njene ovlaš razmaknute široke usne, koje su pomalo ličile na krvožedne linije usta neke boginje koju sam video jednom – ali zaboravio sam gde i kada. U ogledalima su se i dalje micale mnogobrojne ruke, ramena, kukovi i noge, i počeo sam da se gušim od tog osećanja umnoženosti.
– Dragi – rekla je Lida bezizražajnim glasom, i meni se činilo da je tim zvucima teško da se probiju kroz gust čulni talog – nikoga nisam volela ovako kao tebe.
* – Moglo bi se pomisliti da je ovo grupna ljubav. (fr.)
Izvor: Gajto Gazdanov, Povratak Bude, preveo Duško Paunković, Paideia, Beograd, 2008.
Unknown Photographer
One su već svlačile jedna drugu i pri tom su se milovale, ali pokreti su im bili prežestoki da bi bili iskreni, njihovi zagrljaji prebrzi ili prespori ili skučeni, i previše nagao bes s kojim su nasrtale njihove usne i on: ubiću ih ako, ubio bi ih da su. Ali nisu se smejale: bile su se ispružile, isprepletale, poluodevene, napokon ćutljive, ljubile su se, tela su im se dodirivala sa uzdržanom sporošću. Osetio je da ga bes napušta, da su mu ruke vlažne od znoja, gorko prisustvo pljuvačke u ustima. Sada su mirovale, zarobljene u ogledalu na toaletnom stolu, jedna ruka je bila na kopči grudnjaka, neki prsti su se pružali ispod jednog žipona, jedno koleno bilo je uklešteno između dve butine. Čekao je, napet, s laktovima pritisnutim na naslone fotelje. Nisu se smejale, da, zaboravile su na njega, nisu gledale u njegov kutak i on je progutao pljuvačku. Onda mu se učinilo da se bude, kao da ih najednom ima više, i njegove oči brzo su prelazile sa sa jednog na drugo ogledalo i krevet da ne izgube ni jednu od vrednih, oslobođenih, spretnih figurica koje su raskopčavale bretelu, srozavale čarapu, svlačile gaćice, i pomagale se i vukle i sve u tišini. Delovi odeće padali su na tepih i talas nestrpljenja i toplote dospeo je do kutka u kome je bio on. Sada su bile nage i on je video Ketu, na kolenima, kako meko pada preko Ortensije sve dok je nije gotovo celu pokrila svojim krupnim tamnim telom, ali u skokovima sa plafona na prekrivač na ormar još je uspevao da je uoči u delovima pod čvrstom senkom opruženom preko nje: komad bele zadnjice, bela dojka, vrlo belo stopalo, pete, i njena crna kosa pomešana sa zamršenom crvenkastom kosom Kete, koja beše počela ritmično da se njiše. Do njega je dopiralo njihovo disanje, soptanje, vrlo tiha škripa opruga, i primetio je da se Ortensijine noge odvajaju od Ketinih pa se podižu i spuštaju preko njih, zapazio je sve jači sjaj puti i već je mogao da oseti mirise. Njihali su se samo strukovi i noge, dubokim i kružnim pokretima, pri čemu je gornji deo njihovih tela bio sjedinjen i nepomičan. Ni sasvim raširenim nozdrvama nije uspevao da uhvati dovoljno vazduha; zašmurio je i otvorio oči, snažno je udahnuo na usta i učinilo mu se da oseća miris sveže krvi, gnoja, mesa u raspadanju, onda je čuo neko komešanje i pogledao je. Sada je Keta ležala nauznak i videla se Ortensija onako sitna i bela, sklupčana, glava s poluotvorenim i vlažnim usnama bila je zagnjurena među tamne i muževne noge koje se behu raširile. Video je da njena usta iščezavaju, njene zatvorene oči jedva su provirivale iz žbuna crnih malja dok su njegove ruke raskopčavale košulju, kidale potkošulju, svlačile pantalone, besno potežući opasač. Prišao je krevetu s podignutim opasačem, ne razmišljajući, obnevideo, pogleda uprtog u mračni ugao, no uspeo je da samo jednom spusti udarac: neke glave su se podigle, neke ruke su uhvatile opasač, potezale su ga i vukle. Čuo je psovku, čuo je sopstveni smeh. Pokušao je da odvoji dva tela koja su se bunila protiv njega i osećao je da je odgurnut, prignječen, znojav u slepom i zagušljivom vrtlogu, i čuo je kako mu srce bije. Trenutak kasnije osetio je probad u slepoočnicama i nešto kao udarac u prazno. Na časak se ukočio, duboko dišući, i onda se odvojio od njih, telo je iskrenuo na jednu stranu, osećajući da u njemu narasta kancerozno nezadovoljstvo. Ostao je tako ispružen, žmureći, obuzet nekom neodređenom obamrlošću, mračno osećajući da će one opet početi da se meškolje i sopću. Napokon je ustao, ošamućen, i ne osvrnuvši se ušao u kupatilo: da više spavam.
Mario Vargas Ljosa, Razgovor u katedrali, prevela Jasna Bunjevac Sotelo, Beograd, 1984.
Џејмс Мекнил Вислер, Мали Мефисто, 1884.
Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. У поезији Шарла Бодлера жеља, која за собом повлачи подједнако телесну колико и емоционалну компоненту, представља се као незасити трбух жедан отрова и, истовремено, њиме препуњен. Субјект је у немогућности ослобађања себе од жеље која је и као испуњена и као неостварена за њега искључиво патња. Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне писала је:
Бодлеров нови декадентни тон је охол и хијератички. Његове песме представљају ритуалну конфронтацију са ужасима секса и природе, које он анализира помоћу оштре Садове реторике. Хтонско представља његову епску тему.
Хтонске елементе у Бодлеровој поезији лако је препознати. Песник често свој лирски субјект ставља у положај некога ко пузи, налик гмизавцу који кажњава свој плен, не убијајући га већ перверзно се играјући са њим. Бодлерови касноромантичарски декаденти, опхрвани досадом од које су створили ритуал и позу као одговор на свакидашњицу која нема изазова, задају ране заривајући отров у тела својих љубавница. Сви набројани елементи, истовремено, у функцији су сексуалне конотације. Сексуалност је поимана као део хтонског. Одломак из песме „Превеселој“, која је припадала циклусу забрањених песама збирке Цвеће зла, описује узајамни однос сексуалних персона Шарла Бодлера.
Зато бих хтео, једне ноћи,
У позно доба сладострасно,
Ко подлац пузећи безгласно,
Над ризнице твог тела доћи,Да пут ти казним раздрагану
Да згњечим твоје чисте груди
да ти удар моје жуди
На боку зада тамну рану,А тад, о сласти дивног споја!
Да кроз те лепше усне нове
У рујно месо што ме зове
Свој отров слијем, сестро моја!
Бодлерови декаденти раздирани су садистичким и мазохистичким поривима. Истовремено рањиви и окрутни такве одлике пројектују и на своје музе које желе да потчине, видећи у њима Природу која их нагони на сексуалну активност, тиме им силујући и сламајући дух. Они, истовремено, желе да се потчине, као мува пауку, својим драганама. Овај узрочно-последични садо-мазохистички однос једна је од главних компоненти Бодлерове еротске поезије. Камил Паља је писала:
За Бодлера, секс је ограничење, а не ослобађање. Жеља, која је обично покретач мушке акције, чини мушкарца активним у односу на своје, од мајке рођено тело. Тело га издаје, предаје у женске руке због своје сексуалне слабости. Моћ природе је у рукама немилосрдних вампирица, најбројнијих ликова у Бодлеровој поезији.
Вампирице, харпије, сфинге, вештице специфичне су за касноромантичарску, декадентну и симболистичку уметност. Подједнако као и мушкарац који за жуди за њиховим телима, и оне жуде за његовом течношћу, двоструким отровом. Аналогије са шкорпионима и влагом, мржњом, отровима, истовременом зељм и немоћи, евидентне су и у неким од наредних стхова:
Тај отров црн сва крв је моја!
(песма „Heaautontimorumenos“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)
Ја сам ко краљ у земљи где, киша стално пада,
богат, али без моћи, млад, ал’ жив одвајкада
(песма „Сплин“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)
Са дна мрачне јаме вапим за твоје милосрђе,
преклиње пало срце, једина коју волим!
(песма „De Profundis Clamavi“, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)
Ја полазим у напад, верем се, пузим, ближе,
ко јато црва које према лешини гмиже,
па волим још, о звери, свирепа у даљини,
чак и хладноћу ову што ми те лепшом чини!
(песма XXIV, циклус „Париске слике“ из збирке Цвеће зла)
На основу фрагментарних стихова видимо сву двострукост којом је лирски субјект прожет. Он је истовремено и ловац и плен, и мучитељ и мучени, немоћан краљ кастриран од своје охоле љубавнице. Али и он узвраћа уједима. Ево једног прозног одломка:
Прича о мојој љубави налик је бескрајном путовању по површини чистој и углачаној попут огледала, вртоглаво монотоног, које би сва моја осећања и гестове одразило са ироничном прецизношћу моје сопствене савести, тако да нисам могао себи да допустим неки неразуман гест или осећај, а да не приметим неми приговор моје нераздвојне утваре. Љубав ми се представљала као надзорница. […] Лишавала ме је свих користи у којима сам могао уживати услед свог личног лудила.. Колико сам се само пута уздржао да је не ухватим за грло и подвикнем: ‘Беднице, буди несавршена! Да бих могао да те волим без муке и беса!’ Током неколико година посматрао сам је срца испуњеног мржњом. На крају крајева, нисам ја умро од тога! […] Једне вечери, у шуми.. на обали једне мочваре.., након меланхоличне шетње где су њене очи одражавале лепоту неба, у којима је моје срце било згрчено као пакао…
Наративни низ одјекује бес, безнађе, жељу за несавршенством које, када бива ослобођено и/или досегнуто, опет резигнира и производи мучан утисак, чамотињу која разара. Но, поред ових набројаних елемената, требало би се концентрисати на тренутак и на афирмативне елементе Бодлерве поезије, бар оне који у свој центар постављају мушкарца и жену, љубавнике у вечитој и никада разрешеној битци. Наредне песме – Накит, Егзотични мирис и Лета – неке су од најлепших песама посвећених женском телу, од Сапфе па до савремених остварења. Неке од њих биле су цензурисане и проглашаване опсценим. Бодлер је, пак, тврдио како у њима првенствено треба „да сам предмет буде у другом плану а у песми се сагледа само пластична намера“. Под „пластичном намером“ песник је подразумевао форму. Она је изузетно битан елемент његове поезије, компонента која јој додатно учвршћује статус дела која изнова представља изазов за многе преводиоце.
У наредне три песме доминантан мотив је утицај мириса који женско тело и коса остављају на посматрача. Мирис има синестезијско дејство. Такође, накит као одлика варварске лепотице, конкубина налик Делакроаовим и Енгровим, представља утицај који је песник црпео од сликара савременика. Море, такође једна од најчешћих Бодлерових слика, присутна је у песми Накит и у функцији је једне од најлепших поетских слика светске књижевности која предочава однос двоје људе као што то може бити однос мора и обале. Такође, песник неколико пута своје драгане, у различитим песмама, ословљава са „љубљени тигре“, назначавајући тако сву гипкост и дивљу раздражљивост својих љубавница. Оне су, извесно је, директан или посредан узор имале у Бодлеровом окружењу. Жана Дивал (којој су посвећене песме Накит и Лета), Аполонија Сабатје (којој је посвећена песма Превеселој) или госпођа Помаре неке су од чувених Бодлерових инспирација, декадентних сексуалних персона Париза 19. века.
НАКИТ
Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.
Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се са металом у камење прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.
На дивану је лежала, сасвим горе,
и смешила се мило ономе ком се дала –
љубави мојој благој, дубокој као море,
што се к њој пропињала као пут свога жала.
Гледајући ме, налик на укроћеног тигра,
сањалачки је разне заузимала позе,
и невина је ова и похотљива игра
красила новом дражи њене метаморфозе;
њезине руке, ноге и слабине и бедра
глатки ко науљени и лабуђе гипкоће,
ткали су испред мога погледа оштро-ведра;
а трбух њен и груди, то моје зрело воће,
умиљатији него Анђели зла, пут мене
ближили су се да ми душу из мировања
тргну и да је смаме с кристалне оне стене
где се спустила, жељна спокојног самовања.
Бокове Антиопе и грудни кош дечака
као за неки нови цртеж у једној споји:
струк јој тако узан, а стегна тако јака.
Како јој дивно шминка на смеђем лицу стоји!
– Кад се светиљка затим угаси, затрептавши,
једино још је камин по нашој соби сјао
и с времена на време, с уздахом пропламсавши,
њену је амбра-кожу крвљу обасипао!
Превео Бранимир Живојиновић
ЕГЗОТИЧНИ МИРИС
Када склопим очи у јесење вече
И удишем мирис твојих топлих груди,
Видим пламен сунца што, једнолик, блуди
По благом приморју неком, пуном среће.
Видим лени откок и чудно дрвеће
И земљу што сочне плодове нам нуди,
Видим народ витких и окретних људи
И жена што поглед оборити неће.
Твој мирис ме носи до предела жарких
У луку препуну уморних катарки
И од бурног мора клонулих једара,
Док ми из зелених тамаринда мирис
Што кроз ваздух струји и ноздрве шири –
У души се стапа са песмом морнара.
Превео Никола Бертолино
ЛЕТА
Дај да те грлим, биће зло и пусто,
Љубљени тигре, чудовиште снено,
Дрхтави прсти нек ми опијено
И дуго блуде твојом косом густом;
У твоје скуте што миришу тобом
Дај да сахраним мисли неспокојне,
Да сласни задах љубави покојне
Удишем, као свели цвет над гробом.
Да спавам хоћу, да спавам, па макар
И не жив! У сну слатком попут смрти
Без кајања ћу пољупцима стрти
То лепо тело, глатко као бакар.
И ништа као понор твог кревета
Јецање моје неће да успава:
Твоја су уста пуна заборава,
У пољупцима твојим тече Лета.
Судбини својој, одсад својој сласти,
Покорићу се ко суђеној коби;
Мученик кротки, који невин доби
Казну да муке пламте му у страсти,
Својој ћу мржњи ја дати да пије
Непентес, отров који дух мој жуди
С љупких вршака твојих оштрих груди
Где никад срце тамновало није!
Превео Никола Бертолино
Цитати:
Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, превели: Бранимир Живојиновић, Никола Бертолино, Борислав Радовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.
Камил Паља, Сексуалне персоне: уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превела Александра Чабраја, Зептер Боок Wорлд, Београд, 2002.
Жан Старобински, Меланхолија у огледалу, превео Бојан Савић-Остојић, Карпос, Београд, 2011.
Последњих година визуелни уметници који своја дела излажу на друштвеној мрежи TUMBLR су феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима излагачки простор максимално је либерализован и доступан. Уметност свако може да излаже, конципира или реципира, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, чија дистинкција у нашем времену губи смисао, конвенционално од оригиналног, уметност од егзибиционизма, баналност новог од естетски релевантног новог, које, такође, у нашем времену губи на значају. Преведено са језика поезије: има много палпа (eng. pulp) у контексту савремене уметности. То ме је вратило поезији, мојој преокупацији, па сам подвукла аналогију између сликара чије би теме могле бити блиске циклусу Сексуалне персоне и одређених примера из популарне поезије.
Веома омиљен песник међу конзументима друштвених мрежа и почетницима у читању поезије (односно онога што бисмо могли назвати „изрази кроз редове“, упорно погрешно називаним „стихови“), Чарлс Буковски етаблирано је име књижевности, но поставља се, и увек ће се постављати, питање о уметничкој вредности његовог израза. Искреност никоме није потребна када говоримо о уметности, оно што желимо јесте униврзалност истине коју би једно уметничко дело требало да подразумева. Нема никакве универзалности у делу Чарлса Буковског, у тим редовима нема никакве естетске истине већ једино врло патетично представљене искрености, емоције просуте као вода из кесе у којој кружи златна рибица. Дакле, потенцијал лепоте остаје једино у домену потенцијала, али не до краја искоришћеног, јер би и он бивао просут са висине, одакле тресак воде звучи пискавије него иначе што би. Тематски одабир Чарлса Буковског далеко је од проблематичног али оно што је заиста вредно преиспитивања (и у контексту поменутог америчког песника и у контексту сваког другог уметника) јесте начин на који су те теме преобликоване у естетски израз. Ту ја имам велики проблем са прихватањем поменутог песника, краља дилетаната и палпа. Величанственост патње, попут палате огледане у бари, дилетантски је самоуверено представљена а, заправо, веома је патетична.
LOL* је име савремене колумбијске сликарке чија дела више волим од песама Буковског. У њима сам пронашла нешто што је учинило да те исте песме, ипак, још једном прочитам. То ме је вратило мојој тези да једно уметничко дело огледано у другом може да надограђује своје потенцијале. Када се два дела користе као заједнички одрази истих мотива тај поступак може оба дела да обогати. Аналогије су добри демони, генији откривања. Теме сексуалног чина и фантазија везаних за тело жене честе су код Буковског. Директна представа коитуса присутна је на Лолиним сликама. Кроз афирмацију пурпурне боје којом су представљена тела, чије се појединачне границе не могу распознати, љубавници изгледају као неуобличана маса меса. Нагласак на месу, на огољено телесном, присутан је и у књижевности Чарлса Буковског. Простор и атмосфера на Лолиним сликама подсећају на Буковског, нарочито на следећу песму.
ТУШ
волимо да се туширамо после
(ја више од ње волим врућу воду)
њено лице је увек благо и спокојно
и она прво опере мене
насапуња ми муда
дигне их
стисне,
затим ми пере киту:
„еј, овај је још крут!“
онда сапуња све оне длаке доле –
па трбух, леђа, врат, ноге,
ја се кезим кезим кезим
а онда перем њу…
прво пицу, ја
стојим иза ње, кита ми је уз њено дупе
и нежно сапуњам пицино руно,
перем је мазним покретима,
отежем можда више него што је неопходно,
затим прелазим на задњи део ногу, дупе,
леђа, врат, окрећем је, љубим,
сапуњам сисе, сисе и стомак,
предњи део ногу, чланке, стопала,
а онда пицу, још једном, за срећу…
нови пољубац, и она излази прва,
брише се, понекад пева док сам ја унутра
и пуштам врућу воду
уживајући у чуду љубави
а онда излазим…
обично је поподне и тихо је,
облачећи се, разговарамо шта би можда
требало да се уради,
али то што смо заједно решава већи део тога,
у суштини, решава све,
јер докле год су те ствари решене
у историји жене и
мушкарца, сваком од њих је друкчије
сваком је боље и горе –
за мене, довољно је лепо да памтим
мимо војски што марширају
и коња што касају улицама
мимо сећања на бол, пораз и несрећу:
Линда, ти си ми то донела,
и када то узмеш
учини то нежно и полако
као да умирем у сну уместо у
свом животу, амин.
Дуго је посматрао Жану, која се опружила, окренута на страну и обучена само у танку, провидну кошуљицу.
Била је савила једну ногу откривајући тако хармоничне линије свог тела. Бодлер скрену поглед да не би подлегао неодољивим заповестима тела, сладострашћу које само обећава, а никада не угаси жеђ.
Ах!, рече он, тело које памти почиње да дрхти. Зар не видиш да ми параш срце и да су наши јецаји и наши победнички узвици само богохулно осана свештеника који приносе жртву, као да дивљаштво треба увек да има удела у љубави, а телесно уживање, по некој сатанској логици, да води уживањима у злочину.
Једним нестрпљивим гестом он одгурну Жанино тело. Она се окрете зиду и дурећи се загњури лице у јастуке. (1)
Овај одломак припада једном потцењеном књижевном роду, понекад и заслужено, романсираној биографији. Одломак је из књиге о животу Шарла Бодлера која се зове Уклети песник а написао ју је Мишел Манол. Цитирала сам га зато што ми се свидела формулација „тело које памти почиње да дрхти“. Асоцијативни низ мојих мисли водио је ка Егону Шилеу. То је био почетни импулс да напишем есеј о начину на који Шиле види људска тела и начину на који их доводи у вези са сексуалношћу. Nastavite sa čitanjem
Анри де Тулуз-Лотрек, 1896.
Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интезивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устотстручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“ (одломак)
У претходном тексту о Aнри де Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних клубова, кабареа и кафеа које је сликар посећивао. Овога пута, биће речи о другом тематском циклусу, подједнако заступљеном у сликаревом опусу: Nastavite sa čitanjem
„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, Nastavite sa čitanjem
Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Музе обично везујемо за планину Хеликон у Грчкој. Oнда, откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Nastavite sa čitanjem
Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“
Леонор Фини рођена је 1907. године у Аргентини. Велики део живота провела je у Европи, највише у Италији и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Андре Бретона, Пикаса, Далија, Коктоа, де Кирика, Моравију. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције Nastavite sa čitanjem
