У суштини, истински опсцени су само чедни људи.
Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он Nastavite sa čitanjem
Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт
Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај. Nastavite sa čitanjem
VOZ IZ BORDOA
Imala sam šesnaest godina. U to doba još sam izgledala kao dete. Bilo je to na povratku iz Sajgona, posle kineskog ljubavnika, u noćnom vozu, vozu iz Bordoa, oko 1930. godine. Bila sam s porodicom, s moja dva brata i majkom. Bile su, verujem, dve ili tri druge osobe u kupeu treće klase sa osam mesta, a bio je preko puta mene jedan mladić koji me je gledao. Nastavite sa čitanjem
Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969. Nastavite sa čitanjem
Jutros je došla Elen. Oh, nesreća… nisam mogao.
Devojka je došla jutros da pozira. Elen je spavala ili se pretvarala da spava. Ne znam zašto sam se smatrao obaveznim da za to vreme izigravam obožavaoca, ali priroda nije s tim imala veze. Ja sam se u trenutku njenog odlaska pozivao na glavobolju, a kada više nije bilo vremena… vetar se promenio. Nastavite sa čitanjem
Brenda, srce moje!
Mrtav sam umoran. Najradije bih se vratio u krevet i nastavio sanjati što sam noćas sanjao – jedan od najživljih i najuzbudljivijih snova u mom dugom životu.
Sanjao sam nas. Bili smo u nečijoj kući i ležali na širokom kauču, obučeni. Na dva-tri koraka od nas bilo je pet-šest ljudi koji su se veselili, ali kao da nas nisu primjećivali, ili nas barem nisu uznemirivali. Nastavite sa čitanjem
Položio joj je ruke na ramena, i osetio hladnjikavost njene gole kože. Dok su im se lica približavala još je bio toliko nesiguran da je pomišljao kako bi se ona mogla izmaći, ili mu udariti šamar, filmski, raširenim dlanom. Usta su joj imala ukus karmina i soli. Na sekundu se razdvojiše, a onda je on zagrli i poljubiše se još jednom s malo više samopouzdanja. Nastavite sa čitanjem
Moja je nesreća – i možda moja radost – što stvari koristim kako mi strasti zapovedaju. Kako je jadna sudbina slikara koji obožava plavuše a ne sme da ih unese u sliku jer ne idu uz korpu sa voćem! Kako je strašno slikaru koji prezire jabuke a stalno mora da ih slika jer idu uz stolnjak. U svoje slike unosim sve što mi se sviđa. Stvari – utoliko gore po njih; one moraju s tim da se pomire.
Ovih nekoliko crteža Pabla Pikasa, za koje bi se reklo da na njih ni sam umetnik nije naročito obraćao pažnju, svedoče o seksualnosti koja je, očito, bila pokretačka snaga slikara. Crteži nisu ni studije akta, a ni prikaz opscenosti, a ukoliko ih i ima, one su nagoveštene. Parovi su prikazani kroz skicu i izdaleka. Nastavite sa čitanjem
Fotografija: Tod Hido
Dobro sam zapamtio film koji smo gledali, prezime glavnog glumca i njegove mnogobrojne avanture. To je bilo utoliko čudnije što sam nekoliko minuta posle početka predstave dodirnuo Lidinu toplu ruku i pred očima mi se zamutilo. Shvatao sam da se dešava nešto nepopravljivo i nisam mogao da se zaustavim. Desnom rukom sam obgrlio njena ramena, koja su mi se meko i gipko primakla, i od tog trenutka sam potpuno izgubio vlast nad sobom. Nastavite sa čitanjem
One su već svlačile jedna drugu i pri tom su se milovale, ali pokreti su im bili prežestoki da bi bili iskreni, njihovi zagrljaji prebrzi ili prespori ili skučeni, i previše nagao bes s kojim su nasrtale njihove usne i on: ubiću ih ako, ubio bi ih da su. Ali nisu se smejale: bile su se ispružile, isprepletale, poluodevene, napokon ćutljive, ljubile su se, tela su im se dodirivala sa uzdržanom sporošću. Osetio je da ga bes napušta, da su mu ruke vlažne od znoja, gorko prisustvo pljuvačke u ustima. Nastavite sa čitanjem
Џејмс Мекнил Вислер, „Мали Мефисто“, 1884.
Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. Nastavite sa čitanjem
Последњих година визуелни уметници који своја дела излажу на друштвеној мрежи TUMBLR су феномен виртуелних галеријских простора. Захваљујући тим сајтовима излагачки простор максимално је либерализован и доступан. Уметност свако може да излаже, конципира или реципира, али тешко да свако може да одвоји популарно од елитног, чија дистинкција у нашем времену губи смисао, Nastavite sa čitanjem
Егон Шиле, „Загрљај“, 1917.
Дуго је посматрао Жану, која се опружила, окренута на страну и обучена само у танку, провидну кошуљицу.
Била је савила једну ногу откривајући тако хармоничне линије свог тела. Бодлер скрену поглед да не би подлегао неодољивим заповестима тела, сладострашћу које само обећава, а никада не угаси жеђ.
Ах!, рече он, тело које памти почиње да дрхти. Зар не видиш да ми параш срце и да су наши јецаји и наши победнички узвици само богохулно осана свештеника који приносе жртву, као да дивљаштво треба увек да има удела у љубави, а телесно уживање, по некој сатанској логици, да води уживањима у злочину.
Једним нестрпљивим гестом он одгурну Жанино тело. Она се окрете зиду и дурећи се загњури лице у јастуке. (1)
Овај одломак припада једном потцењеном књижевном роду, понекад и заслужено, романсираној биографији. Одломак је из књиге о животу Шарла Бодлера која се зове Уклети песник а написао ју је Мишел Манол. Цитирала сам га зато што ми се свидела формулација „тело које памти почиње да дрхти“. Асоцијативни низ мојих мисли водио је ка Егону Шилеу. То је био почетни импулс да напишем есеј о начину на који Шиле види људска тела и начину на који их доводи у вези са сексуалношћу.
Егон Шиле је рођен 1890. године у једном царству које по његовој смрти није било могуће пронаћи на географској карти. Историјски распад Аустроугарске царевине симболично је означио и крај сликаревог живота. Он умире 1918. године од шпанске грознице. Међутим, симболичкој смрти и коначном растројству вредности једног друштва и појединца увек претходи доба декаденције. Накнадно је Шиле уврштен у експресионистичке сликаре којима, подједнако хронолошки и типолошки, припада. Такође, он се са правом сматра једним од најзначајнијих сликара актова, портрета и аутопортрета 20. века. Један од његових тематских опуса уклапа се у циклус који сам назвала Сексуалне персоне, ослањајући се на истоимени назив књиге америчке критичарке Камил Паље. Nastavite sa čitanjem
Анри де Тулуз-Лотрек, 1896.
Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интезивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устотстручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“ (одломак)
У претходном тексту о Aнри де Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних клубова, кабареа и кафеа које је сликар посећивао. Овога пута, биће речи о другом тематском циклусу, подједнако заступљеном у сликаревом опусу: Nastavite sa čitanjem
„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, Nastavite sa čitanjem
Бордел муза је назив антологије француске еротске поезије коју је одабрао и препевао Данило Киш. Музе обично везујемо за планину Хеликон у Грчкој. Oнда, откуда оне у борделу? Вероватно отуда што су временом постале далеко флексибилније када је у питању одабир места у коме ће преноћити. Nastavite sa čitanjem
Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“
Леонор Фини рођена је 1907. године у Аргентини. Велики део живота провела je у Европи, највише у Италији и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Андре Бретона, Пикаса, Далија, Коктоа, де Кирика, Моравију. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције Nastavite sa čitanjem
