Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

VI

Иг се замислио: како је та моћ наликовања недокучива.

Она одговара двема супротстављеним потребама људске природе, навици и новини. Навика која је закон, сам ритам бића, код Ига се са једном оштрином уприличила, са којом је донела одлуку да његовој судбини нема лека. Пошто је десет година живео крај жене која му је одувек била драга и није могао више од ње да се одвикне, продужио је да се њом бави и док је била одсутна, и да њен лик тражи у другим лицима.

Укус за новину није ништа мање нагонски. Човек се умори од поседовања једног те истог добра. Он у срећи не ужива, као ни у здрављу, сем када се догоди оно супротно.

У љубави се првенствено ради о таквој врсти истанчаности, дражи једне новонаишле жене, која би личила на ону пређашњу.

Иг је у њој уживао повишеном слашћу, он, кога су самоћа и бол већ поодавно учинили осетљивим на та душевна превирања. Није ли уосталом то било из једног урођеног осећаја за пожељне подударности, да је дошао да живи у Бриж, чим је постао удовац?

Имао је оно што би се могло назвати „смисао за сличност“, један осећај, себи придодат, крхки и патетичан, који је путем одржавања хиљада односа, међусобно присаједињавао ствари, дрвеће ородио са сином Деве Марије, успоставио једну телеграфију без материјалног преносиоца, и то између своје душе и неутешних кула.

И баш је био због тога Бриж и одабрао, онај Бриж одакле се море повукло, као и срећа, исто тако. То је већ била једна сличност у појави, а и зато да би размишљања његова, у сазвучју била са тим највећим од Сивих Градова.

Туробност тог сивила улица у Брижу, где сваки дан изгледао као Дан свих Светих. То сивило, саткано од белине калуђерских капица и црнила поповских мантија. Тајна је тог сивила у једној вечитој полужалости. Nastavite sa čitanjem