У суштини, истински опсцени су само чедни људи.
Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он Nastavite sa čitanjem
Неки обележавају странице књиге коју читају картама за превоз, неки изгужваним папирима, неки флајерима за водоинсталатера, неки биоскопским картама, а поједини имају купљене букмаркере.
Tребало ми је више од два букмаркера, а већина их је била китњаста, па сам зато одлучила да их сама себи направим. Уметност романтизма, коју волим и која ми је инспиративна, омогућила ми је да оформим тематски циклус.
Пред вама је девет обележивача за књиге односно букмаркера које можете поручити мејлом и купити их по цени од 500 динара. Купивши овај сет симболичном сумом допринели сте и часопису А . А . А Nastavite sa čitanjem
Teodor Žeriko, „Splav Meduze“, 1818.
Francuski slikar naslikao je ovo delo sa dvadeset sedam godina i ono se smatra za jedno od najboljih u kontekstu francuskog romantizma. Meduza je bio naziv za francuski brod koji se uputio ka Senegalu, ali je zbog pogrešne procene kursa plovidbe potonuo. Sto četrdeset devet ljudi ostalo je usred okeana na improvizovanom splavu u očekivanju pomoći. Nastavite sa čitanjem
Priložene fotografije su kadrovi iz filma posvećenog slici „Splav Meduze“ koju je 1818. godine, sa samo dvadeset sedam godina, naslikao francuski romantičar, Teodor Žeriko, inspirisan stvarnim istorijskim događajem. Reditelj filma je Herle Jouon, u glavnoj ulozi je Nathan Gabily. Nastavite sa čitanjem
„Delakroa, jezero krvi opsednuto zlim anđelima..“: to je stih koji sve govori, kao što ne treba komentar ni onim esejima koje je Bodler napisao o svom omiljenom slikaru i čije bih najistaknutije pasuse hteo da prenesem, umesto da pravim bledu parafrazu koja bi bila oslabljena distancom koju čine naši izmenjeni ukusi. Nastavite sa čitanjem
Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.
Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće. Nastavite sa čitanjem
Autoportret: Léon Cogniet (1794-1880)
Autoportret: Vilijam Tarner ( 1775-1851)
Gerhard fon Kiglgen: Kaspar David Fridrih (1772-1820)
Orest Kiprenski: Aleksandar Puškin (1782-1836)
Teodor Žeriko: Ežen Delakroa (1791-1824)
Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara. – Vilijam Blejk – „Milton“
Citirani stihovi Vilijama Blejka mogu zvučati dvosmisleno, sa implicitnom seksualnom konotacijom koju bih ovom prilikom previdela kao jednu od mogućnosti značenja. Već na osnovu pet portreta nekih od umetnika doba romantizma naslućuje se svest stvaraoca prve polovine 19. veka. Blejkove stihove dovela bih u vezu sa ovom temom. Subjekt po prvi put postaje svestan svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik nije zanatlija, on je tvorac. Nastavite sa čitanjem
Teodor Žeriko, Ludakinja, 1822.
Teodor Žeriko, Žena sa kockarskom manijom, 1822.
Teodor Žeriko, Čovek koji je umislio da ima visok vojni čin, 1822.
Teodor Žeriko, Kleptoman, 1822.
Teodor Žeriko, Kidnaper, 1822.
Pa ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečijoj misli, pa čak i prosto u svakoj glavi – uvek ostaje takvo nešto što se nikako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao trideset i pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići kroz vašu lobanju i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji.
Ideja da postavim u zajednički okvir slike mentalnih bolesnika francuskog slikara Teodora Žerika i odlomak iz romana Idiot ruskog romanopisca desila se kada sam prelistavala sveske u koje sam prepisivala citate iz već pročitalih romana. Dnevnike čitanja sam, u međuvremenu, sa papira prenela u virtuelnu formu. U jednom od tih pisanih dnevnika naišla sam i na ovaj odlomak i povezala ih sa delima francuskog slikara. Oni mogu biti vizuelna dopuna napisanom, iako su slike starije od romana. Nastavite sa čitanjem
Каспар Давид Фридрих, „Путник у мору магле“, 1818.
Ја сам путник и планинар, говорио је своме срцу, не волим равнице и чини се да не могу дуго седети на миру.
И ма шта ми још буде наишло као судбина и доживљај у томе ће бити пешачења и планинарења: на крају човек доживљава још једино самог себе. – Фридрих Ниче
Мотиви путника и путовања не јављају се по први пут у уметности романтизма, као ни тема узајамног односа путника и предела. Слика природе коју путник пред собом посматра, доживљава и кроз посматрање снагом своје имагинације изграђује, чест је мотив романтичарске књижевности и он је тема овог рада. Nastavite sa čitanjem
