IKAR U GRADU

U pesmi Icarus Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. One su nekada nosile teška krila zahvaljujući kojima je leteo. Tu je i metod izbegavanja direktnog pogleda svojih sagovornika, ljudi kojima je naš postmoderni junak uvek okružen. On zna da oni neće prepoznati odblesak sunca koji je još uvek u njegovim očima, jer kako on, koji je gledao put zraka, on čiji je pogled bio uprt naviše, da razume one čiji je pogled uprt naniže – ka časovniku? Gomila koje se gnuša ista je ona kojoj i sam pripada. Otuda odbojnost i nemogućnost prevazilaženja teskobe u gomili koja je modernom Ikaru bila zamena za – strah.

U drugom poglavlju knjige Umeće ljubavi Eriha Froma stoji da „doživljaj odvojenosti izaziva teskobu; on je u stvari, izvor svake teskobe.“. Jedna od osnovnih postavki Fromove knjige, od koje Tijana Kojić – umetnica čije je delo u fokusu – polaziglasi da je u srži pojedinca želja da prevlada svoju usamljenost kroz drugog, kroz sjedinjavanje u iskustvu ljubavi koje je podjednako čulno,emotivno i duhovno. Intezivna čovekova potreba da prevaziđe svoju odvojenost, svoju dvostruku otuđenost – od prirode i od ljudi – navodi ga da svojim postupcima večito tezi premošćavanju tog jaza. Ta potreba, ispostavice se,izvor je čovekove dinamike,procesa sazrevanja i nadgradnje samosvesti,ali i najdubljih zabluda. Pitanje koje se nameće pojedincu od najranijeg doba jeste kako da pomiri sebe sa svetom,kako poeziju ideala i prozu prilika da uskladi i da dosegne sklad. U osnovi ovog problema,neumitne postavke koja je a priori nametnuta,leži čitava tema mita o Ikaru. Nastavite sa čitanjem →