IKAR U GRADU

U pesmi Icarus Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. One su nekada nosile teška krila zahvaljujući kojima je leteo. Tu je i metod izbegavanja direktnog pogleda svojih sagovornika, ljudi kojima je naš postmoderni junak uvek okružen. On zna da oni neće prepoznati odblesak sunca koji je još uvek u njegovim očima, jer kako on, koji je gledao put zraka, on čiji je pogled bio uprt naviše, da razume one čiji je pogled uprt naniže – ka časovniku? Gomila koje se gnuša ista je ona kojoj i sam pripada. Otuda odbojnost i nemogućnost prevazilaženja teskobe u gomili koja je modernom Ikaru bila zamena za – strah.

U drugom poglavlju knjige Umeće ljubavi Eriha Froma stoji da „doživljaj odvojenosti izaziva teskobu; on je u stvari, izvor svake teskobe.“. Jedna od osnovnih postavki Fromove knjige, od koje Tijana Kojić – umetnica čije je delo u fokusu – polaziglasi da je u srži pojedinca želja da prevlada svoju usamljenost kroz drugog, kroz sjedinjavanje u iskustvu ljubavi koje je podjednako čulno,emotivno i duhovno. Intezivna čovekova potreba da prevaziđe svoju odvojenost, svoju dvostruku otuđenost – od prirode i od ljudi – navodi ga da svojim postupcima večito tezi premošćavanju tog jaza. Ta potreba, ispostavice se,izvor je čovekove dinamike,procesa sazrevanja i nadgradnje samosvesti,ali i najdubljih zabluda. Pitanje koje se nameće pojedincu od najranijeg doba jeste kako da pomiri sebe sa svetom,kako poeziju ideala i prozu prilika da uskladi i da dosegne sklad. U osnovi ovog problema,neumitne postavke koja je a priori nametnuta,leži čitava tema mita o Ikaru.

U savremenom društvu uklapanje u dati i unapred utvrđeni poredak jedna je od vodećih nedaća pojedinca jer on, u dubokoj zabludi, misli da taj poredak može prevladati,izmeniti ili preokrenuti u sopstvenu korist. Prilagođeni mit pesme o Ikaru Edvarda Filda ili figure u okvru rada Tijane Kojić govore suprotno. Načini prevazilaženja usamljenosti su razni: uniformisanost posredstvom oblačenja, prihvatanje zadatih obrazaca komunikacije, poštovanje rutine. Takođe, moderni čovek u tom cilju ponavlja i neke drevne rituale. Oni se naročito ogledaju u korišćenju droga,kao i u seksualnim/orgijastickim radnjama kada se pojedinac zapravo najmanje oseća izolivanim. Bog Dionis otuda je uvek praćen gomilom. Ipak, taj samozaborav i iluzija pripadnosti traju kratko. Pojedinac teži uklapanju u celinu kako bi ublažio svoju usamljenost ali ta težnja okrenula se protiv njega. U grupi, okružen ljudima,lišen individualnosti,pojedinac je usamljeniji nego ikada.

Modernost teži poništenju razlika. To poništenje podrazumeva, ne da svi budemo ravnopravni, već da svi budemo isti. Otuda naš moderni poetski Ikar, depersonalizovan i lišen mitske uzvišenosti, jedinu svoju visinu ostvaruje onda kada se popne na stolicu da zameni sijalicu. Poništavanje razlika, kao tendencija modernosti, briše individualnost, ali ne i socijalnu, sve više prisutnu i rastuću nejednakost. Svi smo isti (ali ne i ravnopravni). Stoga, zagrade su podrazumevane kada govorimo o mogućnostima slobode kao preduslovu identiteta. Na slikama Tijane Kojić nelagoda ključa u očima ljudi gomile (njen rad zato često podseti na određene slike Edvarda Munka). Koliko je Ikara medju njima? Ekumenu, mesto naseljeno pojedincima, možemo poimati kao područje pada. Okupljeni na radu Tijane Kojić čine se istima,otuda ponavljanje figura. Mladić u odelu deluje poznato? Devojka uznemirenih ociju ima razloga za nemir?

Ono što stoji izmedju pojedinca i ideala jeste strah. Strah svoj najočigledniji oblik dobija u konformizmu. Prevazilaženje istog moguće je kroz drugog, kroz iskustvo ljubavi. Istrajavanje u davanju most je ka pronalaženju sebe, ka poništenju razlika izmedju subjekta i objekta,pojedinca i gomile. From piše: „Davanje je najvisi izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo,svoju snagu.“ Stoga, u gomili postoji jedna mogućnost: prepoznavanje drugog kome bismo pružili radost, interesovanja, znanja, humor, tuge – sve ono što u jednom biću postoji. Potreba za drugim, kao put ka ostvarenju sopstvene individualnosti, nikada nije bila jača, ali ni potisnutija nego među drugima. Pakao, to su drugi. Spasenje, to je drugi (?). Neka pitanja treba preformulistai ili ostaviti otvorenim, za svaki slučaj.

* Ovaj tekst napisan je povodom izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić. Tekst se našao u katalogu koji je pratio izložbu održanu tokom aprila 2015. godine u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Za ovu priliku tekst je neznatno izmenjen i dopunjen u odnosu na tekst iz kataloga.

Fotografija umetnice: Katarina Ćirković

Fotografije sa izložbe: Milan Kralj (Gallery Shots)