Пјотр Дамјанович Успенски: „Симболизам тарота“

meadow-queen: ““The tarot represents the spectrum of the human condition, the good, the evil, the light, and the dark. Do not fear the darker aspects of the human condition. Understand them.” –Benebell Wen ”

У окултној или симболичкој литератури, то јест, литератури заснованој на признавању постојања скривеног знања, постоји једна појава од великог значаја. То је Тарот.

Тарот је пакло карата које се још увек користи у Јужној Европи за игру и прорицање. Оно се веома мало разликује од обичних карата за игру, које представљају редуковано пакло Тарота. Оно има исте краљеве, краљице, асове, десетке и тако даље.

Тарот карте су познате од краја 14. века, кад су већ постојале међу шпанским Циганима. То су биле прве карте које су се појавиле у Европи.

Постоји неколико варијација Тарота, које се састоје од различитог броја карата. Сматра се да је најтачнија репродукција најстаријег Тарота, такозвани „Марсељски Тарот“.

То пакло се састоји од 78 карата. Од њих, 52 су обичне карте за игру, са додатком једне карте са сликом у сваком низу, по имену „Витез“, који је смештен између краљице и жандара. То чини 56 карата подељених у четри врсте, две црне и две црвене, назване Штапови (треф), Пехари (херц), Мачеви (пик) и Пентаграми или Дискови (каро).

Постоје још 22 карте са посебним именима које су изван та четри низа.

1. Маг // Жонглер
2. Првосвештеница
3. Царица
4. Цар
5. Хиерофант
6. Искушење // Љубавници
7. Кочија
8. Правда
9. Пустињак
10. Точак среће
11. Снага
12. Обешени човек
13. Смрт
14. Време // Умереност
15. Ђаво
16. Торањ //  Кула
17. Звезда
18. Месец
19. Сунце
20. Судњи дан
21. Свет
0. Луда

Пакло Тарот карата, по легенди, представља египатску књигу хијероглифа, која се састоји од 78 таблица, које су до нас доспеле на чудесан начин.

Познато је да је у Александријској библиотеци, поред папируса и пергамента, било много таквих књига, које су се често састојале од великог броја глинених или дрвених таблица.

Што се тиче даље историје Тарот карата, речено је да су оне у почетку биле медаљони са утиснутим цртежима и бројевима, касније металне плоче, потом кожне карте, и на крају папирне карте.

Споља је Тарот пакло карата, али у свом унутрашњем значењу он је нешто сасвим другачије. То је „књига“ филозофског и психолошког садржаја, која се може читати на много различитих начина.

Даћу један пример филозофске интерпретације читаве идеје, или општег садржаја Књиге Тарота, њен метафизички назив, тако рећи, који ће јасно показати читаоцу да ту књигу нису могли измислити неписмени Цигани 14. века.

Тарот је подељен на три дела:

Први део – 21 нумерисана карта, од 1 до 21
Други део – једна карта обележена са 0
Трећи део – 56 карата. Четри низа, сваки од по 14 карата

Други део је карика између првог и трећег, јер се свих 56 карата трећег дела заједно сматрају једнаким карти обележеној са нула (Француски филозоф и мистик 18. века, Сент Мартен, назвао је своју главну књигу „Природна табела односа који постоје између Бога, Човека и Универзума“. Она се састоји од 22 поглавља која представљају коментаре на 22 главне Тарот карте).

Замислимо 21 карту поређану у облику троугла (седам карти са сваке стране); у центру троугла је карта са нулом. Троугао је окружен квадратом који се састоји од 56 карата (14 са сваке стране). Сада имамо метафизички приказ односа између Бога, Човека и Универзума, или између објективног света, психичког света човека и појавног света.

Троугао је Бог (Тројство) или свет ноумена. Квадрат (четри елемента) је видљиви, физички или појавни свет. Тачка је човекова душа, и оба света се одражавају у души човека.

Квадрат је једнак тачки. То значи да сав видљиви свет садржан у човековој свести, то јест, створен у човековој души, представља његов приказ. А човекова душа је тачка која нема димензија у центру троугла објективног света.

Јасно је да се таква једна идеја није могла појавити међу неуким људима, и јасно је да је Тарот више од пакла карата за играње и гатање.

Могуће је да се идеја Тарота изрази такође и у облику троугла у који је укључен квадрат (материјални универзум), у који је укључена тачка (човек).

Веома је интересантно да се одреди циљ, сврха и примена књиге Тарота.

Пре свега је неопходно да се запази да је Тарот „филозофска машина“, која по свом смислу и могућој примени има много заједничког са филозофским машинама за којима су средњевековни филозофи трагали и покушавали да их изумеју.

Постоји хипотеза по којој се проналазак Тарота приписује Рејмону Лилију, филозофу и алхемичару 13. века и аутору многих мистичких и окултних књига, који је заправо у својој књизи „Арс Магна“ поставио схему „филозофске машине“. Помоћу те машине било је могуће постављати питања и добијати одговоре на њих. Та машина се састојала од концентричних кругова са речима које су означавале идеје различитих светова, поређане у тим круговима по извесном реду. Када би се поједине речи поставиле у међусобни однос ради формирања питања, друге речи би давале одговор.

Тарот има много заједничког са овом „машином“. По својој сврси он је нека врста филозофске рачунаљке.

  • Он даје могућност да се поставе у различитим графичким облицима (као поменути троугао, тачка и квадрат) идеје које је тешко, ако не и немогуће, изразити речима.
  • Он је нека врста инструмента ума, инструмента који може да служи за обуку способности за комбиновање и тако даље.
  • Он је справа за увежбавање ума, за његово навикавање на нове и шире замисли, за мишљење о свету виших димензија и за разумевање симбола.

Систем Тарота у свом дубљем, ширем и разноврснијем значењу стоји у истом односу према метафизици и мистицизму као што систем бележења цифара, децимала и друго, стоји у односу према математици. Тарот је можда само покушај да се створи један такав систем, али чак и сам покушај је интересантан.

Да бисмо се упознали са Таротом, неопходно је да се упознамо са идејом Кабале, Алхемије, Магије и Астрологије.

По мишљењу разних коментатора Тарота, које је веома вероватно, он представља синопсис херметичких наука са њиховим разним подподелама, или покушај да се направи такав синопсис.

Све те науке сачињавају јединствен систем психолошког проучавања човека у његовом односу према свету ноумена (према Богу, свету духа) и према свету феномена (видљивом физичком свету).

Слова јеврејске азбуке и разне алегорије Кабале; имена метала, киселина и соли у алхемији; имена планета и сазвежђа у астрологији; имена богова и злих духова у магији – све то само конвенционални скривени језик за психолошке идеје.

Отворено проучавање психологије, посебно у ширем смислу, било је немогуће. Мучење и ломача чекале су истраживаче.

Ако погледамо још даље у прошла столећа, видећемо још више страха од свих покушаја да се проучи човек. Како је било могуће да се усред свег мрака, незнања и празноверица тих времена говори и делује отворено? Отворено проучавање психологије је сумњиво чак и у наше време, које се сматра просвећеним.

Права суштина херменеутичких наука била је зато скривена иза симбола Алхемије, Астрологије и Кабале. Од њих, Алхемија је узела облик прављења злата, или проналажења еликсира живота; Астрологија и Кабала, предвиђања; а магија потчињавања духова. Али, кад је прави алхемичар говорио о злату, он је говорио о еликсиру живота, он је говорио о потрази за златом у човековој души. А кад је говорио о еликсиру живота, он је говорио о потрази за вечним животом и путевима ка бесмртности. У тим случајевима он је називао „златом“ оно што се у Јеванђељима назива Царство небеско, и што се у Будизму назива Нирвана. Кад је прави астролог говорио о сазвежђима и планетама, он је говорио о сазвежђима и планетама у човековој души, то јест, о особинама људске душе и њеном односу према Богу и свету. Кад је прави кабалист говорио о Божијем Имену, он је тражио то Име у души човека и у Природи, а не у мртвим књигама, не у библијском тексту, као што су радили схоластички кабалисти. Кад је прави маг говорио о потчињавању „духова“ и елемената човековој вољи, он је под тим потчињавањем подразумевао потчињавање једној јединој вољи различитих човекових „Ја“, његових различитих жеља и склоности. Кабала, Алхемија, Астрологија и Магија су паралелни симболички системи психологије и метафизике.

Освалд Вирт на интересантан начин говори о Алхемији у једној од својих књига.

Алхемија заправо проучава метафизичку металургију, деловање које Природа врши у живим бићима; најдубља наука о животу била је скривена под чудним симболима.

Али, такве огромне идеје сагореле би умове који су сувише уски. Нису сви алхемичари били ингениозни. Похлепа је привлачила алхемији људе који су тражили злато, који су били страни сваком езотеризму; они су све разумели буквално, и њихова лудовања често нису имала граница.

Из те фантастичне кухиње вулгарних шарлатана родила се савремена хемија.

Али, прави филозофи, достојни тог имена, заљубљеници у мудрост, пажљиво у раздвајали суптилно од грубог, са опрезом и промишљеношћу, као што је тражила „Смарагдна Табла“ Хермеса Трисмегиста; односно, одбацвали су значење које је припадало мртвим словима и остављали за себе само унутрашњи дух доктрине.

У наше време ми бркамо мудре са лудима и потпуно одбацујемо све што не носи званични печат.

Тарот је, тако рећи, комбинација Кабале, Алхемије, Магије и Астрологије.

Свака од 56 карата означава нешто активно или пасивно, добро или зло, што се јавља или из човекове воље или му долази споља. Даље, значења разних карата усложњена су на разне начине комбинацијом симболичких значења знакова и бројева. Све заједно, 56 карата представљају, тако рећи, слику свих могућности у животу човека.

Филозофско значење тарота непотпуно је без 22 карте Велике Аркане. Те карте имају, најпре, нумеричко значење, а потом веома сложено симболичко значење.

Литература посвећена Тароту састоји се већим делом од тумачења симболичких слика 22 карте. Мора се приметити да библиографија Тарота никад не може бити потпуна, пошто се највредније информације и кључеви за разумевање Тарота налазе у делима Алхемије, Астрологије и Мистицизма уопште, чији аутори можда уопште нису мислили на Тарот или га нису помињали. Али, уопштено говорећи о литератури о Тароту, упознавање са њом је крајње разочаравајуће, као и упознавање са окултном, а посебно теозофском литературом, јер сва та литература обећава исувише много у поређењу са оним што даје.

Свака од књига о Тароту садржи нешто интересантно. Али, упоредо са вредним и интересантним материјалом, оне садрже и много тога безвредног, које је карактеристично за сву „окултну“ литературу уопште. Пренагљени закључци, покривени речима које сам аутор није разумео, прескакање тешких проблема, недовршена размишљања, компликованост и несиметричне конструкције. Сви аутори коју су писали о Тароту узносили су свој систем и звали га Универзалним Кључем, али нису показали како се тај кључ користи.

Испитујући 22 карте Тарота у различитим комбинацијама и покушавајући да установимо могуће и трајне односе који постоје међу њима, нашли смо да је могуће поставити те карте у паровима, последњу са првом, другу са претпоследњом и тако даље. И видимо да карте, када се поставе на тај начин, добијају веома интересантно значење. Карте су поређане овако:

1-0 (1. Маг // Жонглер – 0. Луда)

2-21 (2. Првосвештеница – 21. Свет)

3-20 (3. Царица – 20. Судњи дан)

4-19 (4. Цар – 19. Сунце)

5-18 (5. Хијерофант – 18. Месец)

6-17 (6. Љубавници // Искушење – 17. Звезда)

7-16 (7. Кочија – 16. Торањ)

8-15 (8. Правда – 15. Ђаво)

9-14 (9.Пустињак – 14. Време // Умереност)

10-13 (10. Точак среће – 13. Смрт)

11-12 (11. Снага – 12. Обешени човек)

Кад се распореде на овај начин, једна карта објашњава другу, и што је најважније, показује се да оне могу бити објашњене само заједно и никад се не могу објаснити одвојено (као што је у случају карата 1 и 0). Проучавајући ове парове карата, ум се навикава да види јединство у двојности.

Прва карта, „Maг“ („Жонглер“), осликава Надчовека, или човечанство као целину која повезује небо и земљу. Њена супротност је „Луда“, карта 0. То је појединац, слаби човек. Те две карте заједно представљају два пола, почетак и крај.

Друга карта, „Првосвештеница“, је Изида, или Скривено Знање. Њена супротност је карта 21, „Свет“, у кругу Времена, усред четири принципа, то јест објект знања.

Трећа карта, „Царица“, је Природа. Њена супротност је карта 20, „Судњи дан“ или „Ускрснуће мртвих“. То ј природа, у вечно регенеришућој и наново оживљавајућој активности.

Четврта карта, „Цар“, је Закон Четворке, животоносни принцип, а њена супротност је карта 19, „Сунце“, као прави израз тог закона и видљиви извор живота.

Пета карта, „Хијерофант“, је Религија, а њена супротност је карта 18, „Месец“, који се може разумети као супротстављени принцип, непријатељски према религији, или као „Астрологија“, то јест као основа религије. У неким старим Тарот картама, уместо вука и пса, на карти 18 је слика два човека који врше астрономска посматрања.

Шеста карта, „Искушење“ или „Љубавници“ је емоционална страна живота, а карта 17, „Звезда“ (Астрални свет) је емоционална страна природе.

Седма карта, „Кочија“, је Магија у смислу непотпуног знања, у смислу „куће саграђене на песку“, а њена супротност, карта 16, „Торањ“, је пад који неминовно следи иза вештачког успона.

Осма карта, „Правда“, је Истина, а карта 15, „Ђаво“ је Лаж.

Девета карта, „Пустињак“, је мудрост, или знање и потрага за знањем, а карта 14, „Време“, је садржај знања, или оно што се осваја знањем, или што служи као мера знања. Све док човек не разуме време, или док човеково знање не промени свој однос према времену, његово знање не вреди ништа. Штавише, право значење карте 14, Умереност, указује на владање собом или контролу емоција као неопходни услов за „мудрост“.

Десета карта је „Точак Среће“, а њена супротност је карта 13, „Смрт“. Живот и смрт су једно. Смрт само указује на окретање точка живота.

Једанаеста карта је „Снага“, а њена супротност је карта 12, „Обешени човек“, Жртва, то јест оно што даје снагу. Што је већа човекова жртва, већа ће бити његова снага. Снага је сразмерна жртви. Онај ко може да жртвује све, може да учини све.

„Велика Аркана“ је подељена на Бога, Човека и Универзум. Први низ од 7 карата односи се на човека. Други низ се односи на Природу. Трећи се односи на свет идеја (на Бога или Дух).

Први низ: Човек. „Жонглер“ или „Маг“ (Адам Кадмон), човечанство или надчовек; „Луда“ (појединачни човек); „Искушење“ (љубав), човечанство; „Ђаво“ (пад); „Кочија“ (илузорна потрага); „Пустињак“ (права потрага); „Обешени човек“ (постигнуће); Карте 1, 0, 6, 15, 7, 9, 12.

Други низ: Универзум. Сунце, Месец, Звезда, Муња (Торањ), Васкрснуће мртвих, Живот и Смрт. Карте 19, 18, 17, 16, 20, 10, 13.Трећи низ: Бог. Првосвештеница (знање); Царица (креативна моћ), Цар (четири елемента); Хијерофант (религија); Снага (љубав, јединство и бесконачност); Истина. Карте 2, 3, 4, 5, 14, 11, 8.

Првих седам представља седам корака на путу човека која постоје напоредо са њим, седам лица која су изражена у промени човекове персоналности – ово последње ако се узму у мистичком смислу тајне доктрине Тарота.

Друга и трећа седморка – Универзум и свет идеја или Бог – свака одвојено, а такође и у комбинацији са првом, представљају широко поље за проучавање. Свака од седам симболичних слика које се односе на Универзум повезује човека на одређени начин са светом идеја. А свака од седам идеја повезује човека на одређени начин са Универзумом. Ниједна од ове три седморке не укључује 21. карту, „Свет“, која у овом случају садржи у себи све остале карте, то јест, цео троугао.

Напомена: Модел тарот карата које су приложене као илустрација тексту називају се Рајдер-Вејт-Смит шпил (Rider-Waite-Smith tarot deck). Рајдер је назив издавача, Артур Едвард Вејт је аутор књиге „Ликовни кључ за тарот“ за чије потребе је Памела Колман Смит начинила илустрације. Карте и књига штампани су у Лондону 1909. године.

Извор: Пјотр Дамјанович Успенски, „Симболизам Тарота“, у: Нови модел универзума, превео Горан Бојић, Methaphysica, Београд, 2007.

Препорука: Марсељски шпил, Рајдер-Вејт-Смит шпил

Татљинов Споменик Трећој Интернационали

Геометријски знак спирале послужио је Владимиру Татљину за нацрт Споменика Трећој Интернационали, никад оствареном али „оптимално“ пројектованом. Спирала као знак кретања према будућности ранијег је порекла. Спирала као метафора која означава дијалектику историјског кретања у циклусима изворно је хегелијанска. Под утицајем Марксове и Енгелсове доктрине о процесима који се одвијају ступњевито и скоковито, како у природи тако и у повијести човечанства, у облику тријаде теза-антитеза-синтеза, ова је метафора добила специфичну примену. Знаком таквог кретања постала је спирала која превладава супротности и диже се у висине. После револуционарних збивања из 1917. тај је знак постао симбол историјске пројекције, и не само Татљину.

Мирослав Крлежа у есеју Eppur si muove из 1919. године, који својим насловом зазива Галилеја („Ипак се окреће“), предочава прогрес управо у облику спирале:

Креће се. Полагано. Али се ипак креће! У спирали успиње се напредак људске расе и сваких стотину година та „прогресивна“ спирала заокрене за један завој више, тако да се кугла пење тајанственим завијуцима, свладавајући своја властита протусловља сталним успоном. О, сваких дугих стотину година за један незнатни завој више, пење се кугла за коју су предгалилејска стољећа вјеровала да мирује, да би га послијегалилејска стољећа спознала да се врти, а ми поново повјерујемо како се пење.

Метафору спирале у том контексту Крлежа доследно развија. Повијест Еуропе од Француске револуције приказује се као спирално кретање „прогреса“ који превладава све нове и нове антиномије.

У мисаоном свијету руске авангарде појам кретања „по спирали“ налазимо већ прилично рано, и то без везе са хегелијанско-енгелсовком концепцијом. Можемо га уочити у симболистичким метатекстовима Белога, а сљедећи примјер преузмимо из мемоарске књиге бенедикта Ливишица Једноипооки стријелац у којој је ријеч између осталога о дјелатности једнога од зачетника авангарде, Кул’бина године 1908, дакле, прије него што се у Русији авангарда очитовала у дијелатности покрета (футуризма):

Повијест умјетности – говорио је – пратимо ли њезину еволуцију од првотног хаоса до наших дана, није друго доли спиралолико узлажење са стално промјенљивим фазама, с окретањем од идеализма према реализму. Унутар сваке фазе можемо означити поједине етапе: академизам – мртви простор у умјетности, декаденцију – труљење, гнојење за будућа стољећа, сентиментализам – сјетву, романтизам – процват, и напослијетку, вријеме бербе плодина – нова умјетност, слободно стварање.

Сродну је идеју о кретању умјетности развијао у вријеме када је Татљинова спирала постајала умјетничком чињеницом, иначе несклон утопијама, аутор романа Ми Евгениј Замјатин. Примјер узимамо из његова есеја О синтетизму (1922):

то су три школе у умјетности – и других нема. Афирмација, негација и синтеза – негација негације. Силогизам је затворен, круг је обигран. Изнад њега настаје нови – па ипак исти – круг. И тако од кружница – спирала умјетности која подупире небеса.

Тезу како је Татљин у својој „кинетичкој конструкцији“ полази од Бабилонске куле као праоблика (неостварене) утопије или пак од традиције рускога умјетничког средњовековља не бисмо овдје жељели оспоравати, премда нам је ближе цитирање различитих модела Татљину нешто временски ближе умјетности, па бисмо у том контексту радо истакли де Кирикову Велику кулу из 1913, коју јамачно Татљин ипак није познавао, али бисмо се на крају ипак најрадије сложили с Андерсеном, који је изразио скепсу према трагању за узорима Татљиновог пројекта:

Сама је тема стара колико Икарова крила. Нема разлога истраживати цијелу иконографију торња.

Ипак, увјерени смо да није толико тема торња који се диже према небу, колико управо тема спирале, темељна Татљинова тема аналогна према „процесу еволуције посредством дијалектичког сукоба“. Међу руским критичарима Шкловски  је означивао пројект споменика као „гвоздену спиралу“ с властитом семантиком, при чему је полазећи од формалистичких засада, револуцију сматрао само једним од материјала конструкције:

Споменик је направљен од жељеза, стакла и револуције.

Револуција пак у овом контексту може значити само револуционарну мисаоност – идеју о њој. Први је пропагандист Татљинова торња тумачио спиралу не само као аналогију у односу на дијалектичко мишљење, него управо као оптималну пројекцију, линију кретања „ослобођена човјека“. Спирала је према Пунину – идеални израз ослобођења, симбол ослобођења од свега земаљскога.

Управо та динамична спирала с планираним кретањем које је требало одговарати кретању земаљске кугле, разликује торањ Татљинов од „торњева“ који су претходили, како од споменуте „куле“ де Кирикове тако и од Развијања боце у простору Умберта Боћионија која, додуше, има елементе вртње, али није друго него „радикализација мртве природе“, па ову скулптуру, супостављену с (каснијом) Татљиновом спиралом, данас можемо сматрати ироничним коментаром Татљиновом споменику, посебно када знамо да није ни мишљен да буде реализиран. Управо је Милнер нагласио немогућност остварења у изгладнелој Русији овог „свјесно утопијскога, а не само непрактичнога пројекта“, а коју је приметио и Шкловски (вртња куле има „више значај задаће неголи остварења“) па цијели конструкт има у бити само идеално значење („Била је то идеја а не механичка збиља која је занимала Татљина“, пише Милнер), подређено мисли о незаустављиву кретању напријед и увис. Не би ваљало том приликом заборавити да се тај пројект појавио под насловом Споменик Трећој Интернационали, а то значи утопијском пројекту!

Извор: Александар Флакер, Руска авангарда (Књижевност и сликарство), Профил, Службени гласник, Загреб, Београд, 2009.

Речник симбола: Кула

Изградња куле одмах призива у свест Вавилон, врата небеска, где је циљ био реконструисати срушену првобитну осу и по њој се успети до боравишта богова.

Вавилонска кула је била вавилонски зигурат. За Вавилонску кулу се каже да се продужавала у тло. Спратови куле који се смањују према врху уистину подсећају на планину. Куле имају подземни део обележен блокажом или дубок средишњи бунар. Тако повезују три света: небо, земљу, подземни свет.

У Кини је Кула срећног утицаја, коју је изградио Вен Ванг, кажу, служила за посматрање неба. Но, као што показује њено име, служила је пре свега прихватању утицаја. Била је, осим тога, нека врста земаљског раја где су животиње живеле у слободи. Зато не треба инсистирати на њеној улози осе. Чу Ксин је, такође, изградио своју Вавилонску кулу и на њеном је врху или на врху неке друге њој сличне – био смештен мех неба у који је Чу Ксин одапињао стреле и из кога је потекла киша крви.

Вавилонска кула је била изграђена од печених опека и од битумена, као и многе месопотамијске куле (зигурати). Једна је откривена у Уру, граду из кога потиче Аврам, подигнута вековима пре патријархова поласка за Палестину. Зигурат је степенаста кула, којој је на врху храм, како би јој врх био налик небу и Божијем боравишту. На акадском Вавилон значи Божја врата. Те куле, које су се дизале над вавилонским градовима, биле су знамења политеизма, те ће их хебрејски монотеизам осудити. Традиција грађевина уздигнутих небу, што је несумњиво потицацала од жеље за приближавањем божанској моћи и њена усмеравања земљи, обрнута је у библијској објави у своју супротност: Вавилонска кула је постала дело човечје охолости, човеков покушај да се вине до божанске висине, а на колективном плану покушај града да се дигне против Бога. Због тога је Јехова распршио њене градитеље:

А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи. А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској и населише се ондје. Па рекоше међу собом: Хајде да правимо плоче те их у ватри печемо! И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча. Полије рекоше: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи!

А Господ сиђе да види град и кулу што зидаху синови човјечији. И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо и да им пометемо језик, да не разумију један другога што говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, оданде их Господ расу по свој земљи (Постање, 11, 1-9).

Кула вавилонска је симбол охоле и тиранске завере, као и симбол збрке и пропасти.

У хришћанском предању, које се надахнуло војним и феудалним грађевинама, начичканим кулама, стражарницама и торњевима, кула је постала симбол будности и уздизања. Симбол куле који сусрећемо у литанијама Девице – а имајмо на уму да су називи Девице и Цркве здружени – у вези је с потпуно одређеним симболом. Куле су, у средњем веку, могле служити вребању евентуалног непријатеља, али су имале и значење студа: реч је о односу неба и земље који су савладавале поступно. вака од степеница, сваки спрат куле означавали су етапу у уздизању. И Вавилонска је кула – где је Бог побркао говор људи – тежила да досегне до неба. Ту ћемо тему срести и на фресци светог Савина, где видимо како се пратиоци крећу у ритму плеса, упркос тешким громадама камења које носе на раменима. Постављена у неко средиште (средиште света), кула је мит о уздизању и, као звоник, преноси сунчеву енергију која је стваралачка и упућена земљи. Данаја је дочекала златну плодоносну кишу Зевсову у бронзаној кули у коју је била затворена. Атанор алхемичара је преузео облик куле како би обележио да трансмутације за којима теже у својим поступцима све смерају уздизању: од олова злату и, у симболичком смислу, од чулне тромости чистом одуховљењу.

По Елреду де Ривоу цистерцитски ред се може поистоветити са утврђеним градом, окруженим зидинама и кулама које штите од изненађења непријатељева. Сиромаштво чини зидине, ћутање кулу која уздиже до бога.

Извор: Ален Гербран, Жан Шевалије, Речник симбола, превели др Павле Секеруш, Кристина Копрившек, Исидора Гордић, Киша, Стyлос Арт, Београд, 2009.

Слика: Ђорђо де Кирико, Црвена кула, 1913.

Vavilonska kula na slikama flamanskih majstora

Predanje o Vavilonskoj kuli jedno je od najzanimljivijih u Starom zavetu. Nalazi se u „Knjizi postanja“, a predstavlja pomamu ljudske sujete i taštine. Najbolje bi bilo pročitati odlomak iz Biblije radi boljeg razumevanja, a korisnije smernice možete dobiti, za početak, ovde.

Vavilonska kula čest je motiv u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka zbog izuzetno snažne ekonomije zemalja Nizozemske tog vremena kada je, zahvaljujući berzi i pomorskim putevima, Antverpen, u kome je Piter Brojgel živeo i radio, odakle je posle prešao u Brisel, bio verzija današnjeg Njujorka ili Londona. Enormna količina novca slivala se u ruke bankara, pomoraca, trgovaca i plemstva tadašnjeg Antverpena.

Vavilonska kula nema pozitivno značenje na slikama majstora već više, umesto žanra mrtve prirode, takođe značajnog za kasnije holandsko (protestantsko) slikarstvo, jednu moralističku poruku. Ili je pak njena slika, kao u verziji Pitera Brojgela, istovremeni lament nad ljudskim rodom i slavljenje sposobnosti ljudi (na prve dve slike prikazane u ovom postu, koje je naslikao Piter Brojgel, strušnjaci su prepoznali sve tada postojeće mašine za izgradnju visokih zgrada koje mi danas zovemo „kranovi“. To je samo jedan od primera.).

Slike:
Piter Brojgel, 1563. (1, 2)
Nepoznati flamanski slikar, 1587. (3)
Tobias Verhaecht (4)
Lucas van Valckenborch, 1594. (5)
Marten van Valckenborch, 1600. (6)
Nepoznati slikar (7)
Nepoznati slikar (8)

Grafika: Athanasius Kircher, Prospectus Turris Babylonicae, 1679.

Athanasius Kircher, Prospectus Turris Babylonicae, 1679. Engraving and etching. Germany. Via Getty Open Content.