KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima.

Kao da si još neoktrivena budućnost ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.

Kad govoriš, reču su tako nove i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove. Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada, neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.

Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.

Iz tvojih usana rađaju se ne zvuci ili njihova opovrgavanja, nego mehanizmi s nepoznatom primenom.

Čak i ćutanje kojim se izražavaš ne oslabljuje snagu njihovog delovanja.

Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca, izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.

Kad si tu, dogadja se kao da se Zemlja brže, vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.

Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola, a u prostoru između prstiju uzlaze vetrom rasute konstelacije.

Tvoj dodir razišao se tako potpuno da se objavljuje u svakoj zemaljskoj vrsti. Kao tvoja žeđ koju sam poznavao samo kao svoju vlastitu.

Do sunca nošena gruda zemlje što te poseduje, pre nego što uspem da preživim jedan mig koji na njoj klija, okrilaćuje se i odleće do nekog ne-mitskog i ne-sunčano toplog neba. Nastavite sa čitanjem →