KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima.

Kao da si još neoktrivena budućnost ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.

Kad govoriš, reču su tako nove i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove. Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada, neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.

Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.

Iz tvojih usana rađaju se ne zvuci ili njihova opovrgavanja, nego mehanizmi s nepoznatom primenom.

Čak i ćutanje kojim se izražavaš ne oslabljuje snagu njihovog delovanja.

Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca, izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.

Kad si tu, dogadja se kao da se Zemlja brže, vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.

Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola, a u prostoru između prstiju uzlaze vetrom rasute konstelacije.

Tvoj dodir razišao se tako potpuno da se objavljuje u svakoj zemaljskoj vrsti. Kao tvoja žeđ koju sam poznavao samo kao svoju vlastitu.

Do sunca nošena gruda zemlje što te poseduje, pre nego što uspem da preživim jedan mig koji na njoj klija, okrilaćuje se i odleće do nekog ne-mitskog i ne-sunčano toplog neba.

S trudom čuvana za misao o tebi, suza vlastitim tokom probija sebi put u vazduhu, tražeći od ptica prihvaćenim instinktom ušće u oblacima.

U tvome licu tama odgaja za svetlost mlade, u astronomskim tablicama još nerođene zvezde. Uče se da nose izgled, da poseduju blesak i inteligenciju budućih uzbuđenja još nesmišljenih ljudi.

Tvoja silueta razvejava se van svoga obrisa, na sve strane, kao da nikada nije služila kao uniforma ljudskom telu, ustaljenom u svojim prostornim mogućnostima.

Istovremeno si visoka i niska, vitka i bez vitkosti.

Prostor koji te smešta u sebi tako je prostran kao da su se svi vidokruzi, koje si bilo kad predvidela, sabrali u jedno mesto.

U njemu si bezgranična.

Takva si kao da te još uopšte nema.

Kada te nema, svi elementi postojećeg sveta vraćaju se u svoju još pre potopa ustaljenu nezavisnost. Ni od kakve koristi nije znanje o njihovoj saradnji obavljenoj dok si tu bila. Međusobno su nezavisni.

Vatra gori bez kisika i bez gradova prepuštenih njenom besu.

Vazduh postaje nepokretan, neuznemiravan bilo kakvim plućima ili razlikama temperatura. Kad bi moglo tako da potraje duže, skamenio bi se i ptice bi u svim mogućim pozicijama za večna vremena učvrstile svoju vrstu. Mogle bi da postoje na javi, u snu i u srednjem stanju, u beskrajnim repordukcijama stvaranim po sistemu beskrajne trake mašte. Čak i obim daha potreban za jednu notu njihovog peva mogao bi biti izmerljiv.

Voda se ne ustručava zbog svojih oblika. Ploveći u nigdinu, ima potpunu slobodu nekoristoljubivog kretanja ili inercije.

Zemlja na proizvoljnom mestu prekida svoje obrtanje oko sunca, ponovo ga počinje i obrće se tamo i natrag. Za nju nema neophodnosti ponavljanja izgleda svoje površine periodima. Dva puta, jedno za drugim, proleće, sedam puta leto… Zakon teže obavezuje u kategorijama drugačijim nego obično.

Ova evo ruža, nakon mnogih vežbanja svoga tkiva, proizvela je boju, koja bi, ustaljena, postala početak nove ere saznanja. Samo od Zemlje zavisi da stanje cvetanja traje do rođenja, do sveže osećajnosti. I traje.

Ovaj pejsaž ispuniće u ovom trenutku nade svih dosadašnjih. Očekuje samo da stigne jedan mrav, koji, udaljen stotinu vidokruga, nosi poslednje zrnce peska, neophodo za uzbuđenje…

Zvuk se razleže bez glasa, samim svojim pojmom.

Svetlost se ispunjava čak i u očima slepih.

Pojavljuješ se i nestaješ.

Takva si kao da te nema.

Kada te nema, jasnost osećanja mojih čula deluje tako da mi se čini da postojiš.

Neuhvatljiva je granica između bezgraničnosti tvoje prisutnosti i osećanja tvoga nedostajanja.

U trenutku kad ta granica postane poznata, postaćeš u poznatom mi stepenu (ili dostupnom mome domišljaju) daleka ili bliska. Bićeš takva, drugačija i još drugačija, a ipak određena, ma i raznoliko određena uspomena.

Tada –

Kad moje sećanje na tebe ostari, kada te mašta izgubi, imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje.

Bez kolebanja sećaću se tih tvojih očiju, tih ruku i te siluete.

Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada, da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice.

ZBIGNJEV BJENJKOVSKI

Mada je u časopisima počeo objavljivati pesme pre rata, kao kasni đak avangarde, Zbignjev Bjenjkovski pripada posleratnom periodu poljske poezije. Već prve posleratne godine objavio je zbirku Problem mašte, koja ga je uvrstila među najznačajnije poljske pesnike. Gotovo petnaest godina kasnije objavio je drugu svoju knjigu stihova, Tri poeme (1959), knjigu koja dolazi u najvrednija ostvarenja poljske moderne poezije i koju treba smatrati značajnom u evropskim razmerama.

Već svojom prvom knjigom Bjenjkovski je pokazao da se misli o ratu, o besmislu umiranja i čovekovoj bespomoćnosti pred apsurdom uništenja mogu izraziti misaonom lirikom, koja je takođe vid borbe i nepokoravanja. Rat je nametnuo razmišljanje o suštinskim problemima, kao što su življenje i neživljenje, postojanje i ništavilo , krajnost i beskrajnost, ja i ne-ja. Bjenjkovski je na ta pitanja reagovao kao pesnik.

Tri poeme su pokušaj da se o poeziji razmišlja sredstvima lirske poezije. To su filozofski eseji o principima umetničkog stvaranja, ali iskazani postupkom pesničkim, a ne filozofskim. To su i poeme, i, istovremeno, pesnički traktati, i himne poeziji kao umetnosti reči i viđenja, i najlirskije pesme što se u naše vreme mogu napisati.

Za Bjenjkovskog je reč sve. Ona ima magično delovanje. Stvar postoji tek onda kada se imenuje, a ime može da otkrije nove, neslućene osobine stvari ili pojava.

Mašta Bjenjkovskoga je stvaralačka. On postavlja pitanje: „Ko će reči dati smisao sveta, a svetu blesak reči?“ Tražeći odgovor na ovo i slična pitanja, Bjenjkovski ponire u problem ne samo stvaranja poezije nego i u mehaniku i u psihologiju svakog stvaranja.

Ma koliko da je daleko od opisivanja intimnih osećanja, Bjenjkovski uzdiže probleme svoje poezije do najopštijih problema, daje im lični ton, bogati ih osećanjima i maštom, prisiljava čitaoca da zajedno sa njim pođe na veliko putovanje u otkrivanje nepoznatog, da zajedno sa njim traži zlatno runo poezije.

Izvor: Savremena poljska poezija, preveo i priredio Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Tanya Ling