Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT: „PETRU VUJIČIĆU“

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo

u Čika Ljubinoj ulici
u bijelom Gradu
na rijeci koja ponovo krvari

razgovarali smo dugo
preko Alpa, Karpata, Dolomita

a sada u starosti
stvaram kseniju
i to je ksenija za tebe

slušao sam starca koji je recitovao Homera
poznavao sam ljude prognane kao Dante
u pozorištu sam gledao sve Shakespeareove komade
pošlo mi je za rukom
može se reći rođen pod sretnom zvijezdom

objasni to drugima
imao sam divan život

patio sam

Preveo: Kenan Efendić

Ova pojedinačna objava deo je ciklusa Poljska poezija ponedeljkom poslepodne. Skup objava pod ovim nazivom započet je pre četri godine, leta 2014. Do sada je u ovom časopisu objavljeno mnoštvo poljskih pesnika koje su prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Fragment je samo deo celine ali bez njega, ipak, nema celine. To je, u kratkim crtama, najbolji opis prevodioca. Tako je i sa ovom objavom. Ona je fragment veće celine ali bez tog fragmenta celina je neodrživa. Petar Vujičić, naš značajan prevodilac, zaslužuje posebnu objavu.

Kada sam pronašla pesmu Zbignjeva Herberta upućenu našem prevodiocu odlučila sam da ju objavim, ali ne u okviru pomenutog ciklusa jer Vujičić nije bio poljski pesnik a Herberta sam već objavljivala. Kasnije sam se predomislila. Da nema prevodioca ne bi bilo ni poljske poezije na ovom mestu.

Neverovatno kako je jedna ogromna količina pesničkog i umetničkog potencijala bila prisutna u zemlji koja je imala složenu i tragičnu istoriju tokom 20. veka. Ova naconalna poezija naročito dobro reflektuje to stanje. Druga fantastična nacionalna poezija 20. veka je grčka poezija. I nju bi valjalo istražiti.

Ogledalo na fotografiji je refleks i odnos. Ono je metafora recepcije srpske i poljske poezije. Ono što je u ogledalu – neko unutrašnje dvorište, socijalne stambene zgrade, neobični prozori – jeste ono što su, verujem, sa svojih prozora u tmurnim i teškim vremenima i akteri naše priče posmatrali.

Dva su izdanja koja preporučujem kada je u pitanju poljska poezija koju je preveo Petar Vujičić: Savremena poljska poezija, Nolit, Beograd, 1964. i Savremena poljska poezija (dopunjeno i prošireno izdanje), BIGZ, Beograd, 1985. Inače, on nije prevodio samo poeziju. Kada na Cobissu ukucate njegovo ime izaći će lista od deset strana sa delima koja je preveo ili u čijem izdavanju je učestvovao.

Petar Vujičić je rođen 1924. godine u Boljevcima. Preminuo je u Beogradu 4. decembra 1993. godine. Stanovao je veći deo života u Čika Ljubinoj ulici broj 6, u centru Beograda. U svom stanu dočekivao je neka od najvećih imena evropske literature 20. veka, među kojima su i poljski pesnici Zbignjev Herbert i Česlav Miloš. Posećivali su ga i najbolji naši književnici, među kojima su Vasko Popa, Milorad Pavić, Stevan Raičković, Raša Livada.

Izvor pesme: Sic!  |  Fotografija: Herbert List

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Herbert

PRIČA O RUSKIM EMIGRANTIMA

Bilo je to godine dvadesete
ili dvadeset prve

stigli su
ruski emigranti

vrlo visoki plavi
sanjalačkih očiju
sa ženama kao san

kad su prelazili preko trga
govorili smo – ptice selice

odlazili su na plemićke balove
okolo se šaptalo – kakvi biseri

ali kad su se gasila svetla zabava
ostajali su bespomoćni ljudi

sive novine stalno su ćutale
i samo je pasijens imao milosti

utišavale su se gitare po sobama
i čak su bledele oči čarne

uveče bi ih u rodne stanice
odnosio samovar sa piskom

posle nekoliko godina govorilo se
samo o troma
onome što je poludeo
onome što se obesio
i o onoj kojoj su dolazili muškarci

ostali su živeli po strani
i polako se pretvarali u prah

Tu priču priča Nikolaj
koji razume neminovnost istorije
da bi me uplašio to znači ubedio

PESNIKOV DOM

Nekad je tu bio dah na oknima, miris pečenja, ono isto lice u ogledalu. Sad je tu muzej. Potamnjena je flora podova, ispražnjeni koferi, sobe zalivene voskom. Danima i noćima otvarani su prozori. Miševi zaobilaze tu okuženu kuću.

Krevet je propisno prekriven. Ali niko tu neće da provede nijednu noć.

Između njegovog ormara, njegovog kreveta i njegovog stola – bela granica neprisutnosti, čvrsta kao odlivak ruke.

ŠTA GOSPODIN KOGITO MISLI O PAKLU

Najniži krug pakla. Uprkos opštem mišljenju ne nastanjuju ga ni despoti, ni materoubice, kao ni oni koji hode za telom drugih. To je azil umetnika, pun ogledala, instrumenata i slika. Na prvi pogled to je najkomfornije pakleno odeljenje, bez smole, vatre i fizičkih mučenja.

Cele godine tu se održavaju konkursi, festivali i koncerti. Nema špica sezone. Špic je stalan i gotovo apsolutan. Svaka tri meseca nastaju novi pravci i ništa, kako se čini, nije u stanju da zaustavi trijumfalni pohod avangarde.

Velzevuv voli umetnost. Hvali se da njegovi horovi, njegovi pesnici i njegovi slikari već gotovo prevazilaze nebesko. Ko ima bolju umetnost, ima bolju vladavinu –to e valjda svima jasno. Uskoro će moći da se ogledaju na Festivalu Dvaju Svetova. I tada ćemo videti šta će ostati od Dantea, Fra Anđelika i Baha.

Velzevuv potpomaže umetnost. Obezbeđuje svim umetnicima mir, dobru hranu i apsolutnu izolaciju od paklenog života.

PORUKA GOSPODINA KOGITA

Idi kuda su pošli oni u tamnu krajinu
po zlatno runo ništavila svoju poslednju nagradu

idi uspravan sred onih što su na kolenima
sred okrenutih leđima i srušenih u prašinu

spasen si ne zato da bi živeo
imaš malo vremena treba dati svedočanstvo

budi hrabar kad razum obmanjuje budi hrabar
u poslednjem računu jedino se to računa
a tvoj bespomoćni gnev neka bude kao more
kad god čuješ glas poniženih i tučenih
nek te ne napušta brat tvoj Prezir
prema žbirima dželatima kukavicama – oni će dobiti igru

poći će na tvoj pogreb s olakšanjem baciti grumen
a potkornjak će napisati tvoju ulepšanu biografiju
i ne praštaj zaista nije u tvojoj moći
da praštaš u ime onih koji su izdati u zoru

čuvaj se ipak nepotrebne oholosti
gledaj u ogledalu svoje ludačko lice
ponavljaj: pozvan sam – zar nije bilo boljih

čuvaj se krutosti srca voli jutarnje vrelo
pticu neznana imena voli zimski hrast

svetlost na zidu veličajnost neba
njima ne treba tvoj topli dah
postoje da bi govorili: niko te neće utešiti

pazi – kad svetlost na gorama daje znak – ustani i idi
dok krv okreće u grudima tvoju mračnu zvezdu

ponavljaj stare basne čovečanstva bajke i legende
jer ćeš tako steći dobro koje nećeš steći
ponavljaj velike reči ponavljaj ih uporno
kao oni što su išli kroz pustinju i ginuli u pesku

a nagradiće te zato onim što imaju pri ruci
šibom smeha ubistvom na đubrištu

idi jer samo tako bićeš primljen u društvo hladnih lobanja
u društvo svojih predaka: Gilgameša Hektora Rolanda
branilaca kraljevstava bez granice i grada pepela

Budi veran Idi

FORTINBRASOVA ELEGIJA

Česlavu Milošu

Sada kad smo ostali sami kneže možemo da porazgovaramamo kao čovek sa čovekom
iako ležiš na stepenicama i vidiš koliko i mrtav mrav
to znači crno sunce slomljenih zraka
Nikad nisam mogao da mislim bez osmeha o tvojim rukama
i sada kad leže na kamenju kao oborena gnezdaesposobne su kao i nekad To je zapravo kraj
Ruke leže posebno Špada leži posebno glava
i noge viteza u mekim cipelama
Pogreb ćeš imati vojnički mada vojnik nisi bio
to je jedini ritual u koji se malo razumem
Neće biti sveća ni opela biće fitilji i grmljavina
crno platno na kaldrmi šlemovi potkovane čizme artiljerijski konji doboši doboši znam ništa lepo
to će biti moj manevar pred preuzimanjem vlasti
treba grad ščepati za vrat i malo ga prodrmatii

Ovako ili onako morao si da pogineš Hamlete nisi bio za život
verovao si u kristalne pojmove a ne u ljudsku glinu
živeo si u stalnom grču kao u snu lovio si himere
požudno si grizao vazduh i odmah povraćao
ništa nisi umeo ljudki nisu umeo čak ni da dišeš

Sad imaš mir Hamlete učinio si svoje
i imaš mir Ostalo nije ćutanje nego preostaje meni
izabrao si lakši deo efektan potez
ali šta je junačka smrt u poređenju s večnim bdenjem
s hladnom jabukom u ruci na visokoj stolici
s pogledom na mravinjak i brojčanik časovnika

Zbogom kneže čeka me projekat kanalizacije
i dekret o prostitutkama i prosjacima
moram takođe da izmislim bolji sistem zatvora
jer kao što si dobro zapazio Danska je zatvor
Odlazim svojim poslovima Noćas će se roditi
zvezda Hamlet Nikad se nećemo sresti
ono što posle mene ostane neće biti predmet tragedije
Nije nam dato ni da se pozdravljamo ni da se opraštamo živimo na arhipelazima
a ova voda ove reči – šta one mogu šta mogu neće

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Stranica nepoznatog rukopisa na kojoj je prikazan lavirint, 1611.

Zbignjev Herbert o Betovenu

Alois Kolb, Betoven, 1900.

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike: W. Strasser | Alois Kolb