Жорж де ла Тур и Франц Шуберт: Девојка и Смрт

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Жорж де ла Тур, „Марија Магдалена“, 1640.

hksa

Жорж де ла Тур, „Марија Магдалена“, 1850.

Јер сад видимо као у огледалу, као у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познат. (1 Кор. 13. 12)

Два платна француског сликара Жоржа де ла Тура и концерт за гудачки квартет аустријског композитора Франца Шуберта, упркос вишевековној разлици, као и одликама које им законитости њихових уметности намећу, спаја заједничка тема: долазак Смрти по младу Девојку. Током средњевековних и ренесансних приказа Смрти која у обличју костура обавија похотним рукама младо тело Девојке која се огледа, дивећи се својој лепоти, тренутак препознавања два учесника био је очигледан. Посматрача на ликовном приказу ништа није могло изненадити, навикнутог на иконолошки код који је имао две етичке поруке. Прва: vanitas, или таштина, сујета, празнина, таштина празнине, празнина таштине, очигледна у чину огледања и самодивљења, смртни је грех. Друга је, пак, гласила: memento mori.

Временом, уметници су правили одступе од уобичајених приказа сусрета и традицију учвршћивали односно настављали тако што су од ње правили одступ. Натурализам нема застрашујућу функцију баш зато што је експлицитан и очигледан. Поруке ранијих слика биле су недвосмислене. Долазак Смрти замењен је контемплацијом о истој или истом (смрт је именица женског рода у српском језику али је Смрт у традицији персонификована као мушкарац) која је у делима барокних мајстора суптилније представљена кроз приказ мртвачке главе над којом Девојка размишља. Над смрћу, окружена предметима као што су крст, бич, огледало, свећа и књигама, контемплира хришћанска светица Марија Магдалена коју препознајемо по пуштеној коси и откривеном рамену. У питању је библијска блудница из Магдале, једна од највернијих Христових следбеница.

Две слике као да имају наративни след, као да су два кадра који, смењујући један другог, откривају поступан процес спознаје и прихватања. На првој слици Маријин поглед уперен је у неодређену тачку. Пламен свеће, упадљив, који читавој слици даје особиту атмосферу, не скреће јој пажњу, иако има функцију елемента који дозива. Она једном руком придржава лобању која јој је на бутинама (Магдалени су ноге откривене, као и део недара), друга рука јој је на образу, што је у традицији била поза меланхолика и оних који контемплирају над судбином или неминовностима које их очекују. Наставите са читањем