Poezija posvećena grčkoj boginji Persefoni

Kore from the Acropolis, 6th century BCE, marble. New Acropolis Museum, Athens.

EDNA ST. VINCENT MILLAY: PRAYER TO PERSEPHONE

Be to her, Persephone,
All the things I might not be;
Take her head upon your knee.
She that was so proud and wild,
Flippant, arrogant and free,
She that had no need of me,
Is a little lonely child
Lost in Hell, – Persephone,
Take her head upon your knee;
Say to her, „My dear, my dear,
It is not so dreadful here.“

 

CECILIA WOLOCH: HADES

Where we go when he closes my eyes
and under what country:
some blue darkness, farther than hell;
a landscape of absence and root and stone.
There are no bodies here,
we dream shapeless dreams –
a constant, cloudless storm.

Mother, I’ll never wake up from him,
I have already traveled too far.
My mouth is the color of his mouth
and his arms are no longer his arms;
they’re mute as smoke, as my first white dress,
and the spear of his name, once ferocious,
dissolves on my tongue
like sugar, like birdsong, I whisper it:
Hades.

 

NIKITA GILL: CONVERSATIONS WITH PERSEPHONE

I asked Persephone,

„How could you grow to love him?
He took you from flowers to a kingdom
where not a single living thing can grow.“

Persephone smiled,

„My darling, every flower on your earth withers.
What Hades gave me was a crown
made for the immortal flowers in my bones.“

 

LOUISE GLÜCK: A MYTH OF DEVOTION

When Hades decided he loved this girl
he built for her a duplicate of earth,
everything the same, down to the meadow,
but with a bed added.

Everything the same, including sunlight,
because it would be hard on a young girl
to go so quickly from bright light to utter darkness

Gradually, he thought, he’d introduce the night,
first as the shadows of fluttering leaves.
Then moon, then stars. Then no moon, no stars.
Let Persephone get used to it slowly.
In the end, he thought, she’d find it comforting.

A replica of earth
except there was love here.
Doesn’t everyone want love?

He waited many years,
building a world, watching
Persephone in the meadow.
Persephone, a smeller, a taster.
If you have one appetite, he thought,
you have them all.

Doesn’t everyone want to feel in the night
the beloved body, compass, polestar,
to hear the quiet breathing that says
I am alive, that means also
you are alive, because you hear me,
you are here with me. And when one turns,
the other turns.

That’s what he felt, the lord of darkness,
looking at the world he had
constructed for Persephone. It never crossed his mind
that there’d be no more smelling here,
certainly no more eating.

Guilt? Terror? The fear of love?
These things he couldn’t imagine;
no lover ever imagines them.

He dreams, he wonders what to call this place.
First he thinks: The New Hell. Then: The Garden.
In the end, he decides to name it
Persephone’s Girlhood.

A soft light rising above the level meadow,
behind the bed. He takes her in his arms.
He wants to say I love you, nothing can hurt you

but he thinks
this is a lie, so he says in the end
you’re dead, nothing can hurt you
which seems to him
a more promising beginning, more true.

 

JO WALTON: HADES AND PERSEPHONE

You bring the light clasped round you, and although
I knew you’d bring it, knew it as I waited,
Knew as you’d come that you’d come cloaked in light
I had forgotten what light meant, and so
This longed for moment, so anticipated,
I stand still, dazzled by my own delight.

I see you, and you see me, and we smile
And your smile says you are as pleased as me
With everything and nothing still to say
All that we’ve saved and thought through all this time
Boils down to affirmation now as we
Stand here enlightened in my realm of grey.

Cerberus wags his solitary tail,
And though the dust of Hell lies round our feet
Your flowers are already sprouting through.
“You came,” “I said I would,” “You didn’t fail,”
“And you’re still here,” “Of course. We said we’d meet.”
“Yes,” “Yes!” “You’re really here! “And so are you!”

We don’t say yet that you will have to go
And Hell return inevitably black
Your flowers fade when parted from your tread
Though this is something we both surely know,
As certain as you come, you must go back,
And I remain alone among the dead.

They say I snatched you from the world above
Bound you with pomegranates, cast a spell
Bribed you with architecture. It’s not so.
Friendship is complicated, life is, love,
Your work the growing world, my task is Hell
You come back always, always have to go.

But here and now, this moment, we can smile,
Speak and be heard, this moment we can share
And laugh, and help each other to be great,
And talk aloud together, all worthwhile,
Our work, our worlds, and all we really care,
Each word shines golden, each thought worth the wait.

And Hell’s poor souls whirl round us as they glide
Off up to Lethe to begin again,
On to new lives, new dawns beyond Hell’s night.
We walk among your flowers, side by side,
Such joys we share are worth a little pain.
You come back. And you always bring the light.

 

RITA DOVE: PERSEPHONE, FALLING

One narcissus among the ordinary beautiful
flowers, one unlike all the others! She pulled,
stooped to pull harder—
when, sprung out of the earth
on his glittering terrible
carriage, he claimed his due.
It is finished. No one heard her.
No one! She had strayed from the herd.

(Remember: go straight to school.
This is important, stop fooling around!
Don’t answer to strangers. Stick
with your playmates. Keep your eyes down.)
This is how easily the pit
opens. This is how one foot sinks into the ground.

Izvor poezije: Pinterest, Poetry Foundation

Slika: Mermerna sklptura Kore (devojke), 6. vek pre nove ere, Atina.

O Rembrantovoj slici „Otmica Persefone“

Rembrandt van Rijn 177.jpgBerlín rapto de Proserpina 01.JPGBerlín rapto de Proserpina 02.JPGBerlín rapto de Proserpina 03.JPG

Sliku Otmica Prozerpine holandski umetnik Rembrant stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na kvalitet dela. Otimica Persefone je tema koja interesuje barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija.

Slika ima nekoliko odlika baroka: ona afirmiše dinamiku i prikazuje snažno kretanje. Celovitost i jedinstvo slike kao da ne postoje, tačke fokusa nisu ravnomerno raspoređene, slikar poentira ne u ravni celine već jedino prema efektnim delovima. Takođe, slika naglašava dramatičan odnos svetlosti i tame. Slika kao da prikazuje letnje popodne prožeto tamnim oblacima pred snažnu oluju. Međutim, glava devojke koja rukama gura od sebe muškarčevu glavu tako je precizno označena svetlošću. Možda je upravo to ono na čemu ćemo zadržati pogled.

Slika je atmosferična i poput daha na staklu: nepostojana, evokativna, kao sećanje, kao odraz snevanog po buđenju – još uvek je oko nas mračno, ali ne u potpunosti, i nešto nam izmiče. Kontura je razorena. Tamna boja, na pojedinim mestima crna, na nekima plava, na nekim rubin crvena. Had i Persefona deluju kao dve ribe izgubljene na pučini nekog okeana. Ambis koji Rembrant predočava odnosi se i na gore i na dole, i na nebo i na zemlju.

Gore je ambis neba, koje se polako gubi u levom uglu, dok ljubavnici streme ka donjem desnom uglu, ka još dubljem poniranju. Otmica Persefone je i metafora seksualnog čina, odnošenja, samozaborava, odlaska i povratka. Mladi Rembrant koristi temu koja je u duhu doba i aktualizuje ju umetnički na svoj način, ali ju i prilagođava sopstvenoj dobi i spostvenom životnom trenutku. Ova slika odraz je i njegove ljubavi prema prvoj supruzi i svakako je jedan od alegorijskog primera ljubavne strasti i stvaralačkog nadahnuća.

Persefona u časopisu A . A . A

Persefona, Demetra i Flora kao deo prerafaelistskog slikarstva i popularne kulture

Saskia van Uylenburgh (1612-1642) as Flora, by Rembrandt.jpgRelated imageImage result

ALDŽERON ČARLS SVINBERN: PROZERPININ VRT

Tu, gde miran je svet;
Tu, gde jad sav izgleda
Ko mrtvog vetra i splasnulog vala živost
U nejasnom snevanju snova;
Posmatram u polju zelenom rastinje
Za sejanje i za žeteoce,
Za berbu i za košenje,
Usnuli svet tokova.

Umoran sam od suza i smeha,
I onih koji se smeju i plaču;
Od onog što bi budućnost doneti mogla
Ljudima koji seju da bi mogli da uberu:
Umoran sam od dana, umoran od sati,
Pupova ogolelog cveća što su vetrom nošeni,
Želja i snova i moći,
I svega osim mira u snu.

Smrt je tu sused životu,
I od oka i uha udaljeni
Valovi bledi i vetrovi vlažni nadiru,
Plove krhki brodovi i duhovi;
Nasumice oni putuju, kamo –
Oni ne znaju šta je tamo;
A vetrovi isti ne duvaju amo,
I ništa isto ovde ne zri.

Nema tu ni rastinja pustopoljine il’ šumarka,
Niti loza uspeva il’ vres cvetni,
Već pupovi maka bez cveta,
Prozerpinini zeleni grozdovi,
Bledi nizovi šaša na vetru,
Gde ni jedan list nije rumen il’ u cvatu
Osim tamo gde ona cedi u tijesku
Vino smrtno za opijanje pomrlih ljudi.

Bledi, bezimeni i nebrojeni,
Po jalovim njivama žita
Povijaju se i odmaraju oni
Po celu noć dok svetlost ne zasja;
I poput duše okašnjele,
U paklu  i u raju, koje nikad ne spariše,
Oblaci i izmaglica prigušiše
Jutro koje izbi iz mraka.

Iako čovek onaj beše snažan kao sedmorica,
I on će da se druži sa smrću,
U raju se neće probuditi, noseći krila,
Niti će ječati od muke u paklu;
Iako čovek onaj beše lep poput ruže,
Lepota njegova tamni i iza oblaka nestaje;
I iako se ljubav zadovoljna smiruje,
Ona zadovoljna nije na kraju.

Bleda, iza trema i porte,
Nepokretnim lisjem krunisana, stoji ona
Koja kupi sve ono što umire
Studenim, besmrtnim rukama;
Malaksale usne njene slađe su
Od usnica ljubavi one koja živi u strahu
Da nju upozna sa ljudima koji se mešaju i sreću nju
U dobima raznim, i predelima.

Svakog ponaosob ona iščekuje,
Čeka ona svakog rođenog sina;
Zaboravlja da joj zemlja majka beše;
Život voća i žita;
I proleće i seme i laste poleću
Za njom, i tamo se upućuju
Gde leto peva muklu pesmu,
I prezir cveće prožima.

Evo, venući odlaze ljubavi,
Ljubavi ostarele zamornih krila;
I tamo ona vuče sve mrtve dobi,
I sve ono što pogodi nesreća;
Zaboravljenih dana mrtve snove,
Snegovima otresene oslepele pupove,
Lisje nemirno koje vetrovi odneše,
Rumene ostatke propalih proleća.

Nismo se uzdali u tugu,
I radost nikad pouzdana ne beše;
Današnjica će da zamre u sturašnjicu;
Vreme ni na kakav čovekov mamac nasesti neće;
I ljubav, zlovoljna i klonula,
Kroz napola ožalošćene usne ispušta
Uzdahe, i iz zaboravnih očiju pušta
Suze koje ni jedna ljubav podneti ne može.

Od silne ljubavi prema životu,
Oslobođeni nada i strahova,
Mi odajemo, za tren, zahvalnicu
Mogućem liku božanstva,
Što ničiji život ne traje večno;
Što pokojnici neće ustati nikako;
Što čak i najmirnije korito rečno
Sigurno negde u moru završava.

Ni zvezde, ni sunce buditi se neće tada,
Niti će se svetlo menjati:
Nit’ će se čuti žubor voda,
Ni bilo kakvi zvuci il’ pogledi:
Ni lišće zimsko ni prolećno,
Ni dan, ni sve ono što je dnevno;
Večni san samo
U večnoj noći.

Won’t you come into the garden? I would like my roses to see you. – Richard B. Sheridan

Citat pripada jednom irskom dramskom piscu iz 18. veka koji mi se učinio pogodnim za ovu priliku. Međutim, pre Šeridana, tu je bio Rembrant. Iako je naslovom naznačeno da će se tekst ticati prerafaelitskog odraza mita o Persefoni i Demetri, vizuelne umetnosti, naročito slikarstvo, iako tematizuju jedan segment mitske priče, mogu evocirati sasvim neki drugi.

Flora je jedno od najstarijih italskih božanstava, ona je boginja cveća i proleća. Prvobitno, ona je bila numen žita, a tek kasnije boginja cveća i plodonosnog drveća. Florom se oženio Zefir. Svojoj supruzi on je dodelio vladavinu nad cvećem. Jedna od najlepših predstava Flore, Zefira, Gracija, Merkura i Venere jeste na Botičelijevoj slici Proleće.

Povezala sam Rembrantove prikaze njegove supruge Saskije (Flore), kao i potonje prerafaelitsko slikarstvo sa mitom o Demetri i Persefoni. I Persefona je kao mlada brala cveće po livadama, i ona je strašna boginja, dvosmisleno božanstvo, baš kao što su bile i prerafaelitske muze. Njihova prethodnica svakako je, pored Rembranotove Saskije, Kitsova Lepa dama bez milosti.

Ono što je u slikarstvu prerafaelitski stil, to je u poeziji simbolistički. Najpoznatiji prerafaelitski slikar i pesnik je Dante Gabrijel Roseti, a jedan od najpoznatijih pesnika simbolista (posebno njene dekadentne faze) je Aldžeron Svinbern.

Naredni redovi dobro opisuju prerafaelitsku estetiku koja crpe inspiraciju iz starogrčkog mita. Mario Prac, italijanski kritičar i istoričar književnosti ovako je pisao o Rosetiju i Svinbernovim uzorima:

Kod Rosetija nalazimo izrazitu sklonost prema svemu što je tužno i okrutno; njegov srednji vek je krvava legenda; pored njegovih blaženih Beatriča nalaze se i zlokobni likovi. Njegova Sister Helen, u istoimenoj baladi, je okrutna i fatalna žena koja uništava čoveka čija je sudbina u njenim rukama. Roseti je obožavao bolnu lepotu koja je bila osobito romantična; neka sablasna svetlost kao da zrači iz njegovih likova, a njome su obavijene i neke epizode iz njegovog života, među kojima istorija njegovog braka kao da je istrgnuta iz Poovih novela. Uticaj zločinačke Renesanse elizabetinskih dramaturga, uticaj okrutnog srednjeg veka prerafaelita i, malo kasnije, uticaj orgijaške Antike Gotjea i mračne modernosti Bodlera; najzad, grčke tragedije, neumoljiva doktrina Starog zaveta i grozni nihilistički hedonizam De Sada… sve su to izvori koji su lako mogli da se stope zajedno i nađu prirodno ležište u predisponiranoj duši kakva je bila Svinbernova.

Persefona je dvostruka boginja: blaga mlada devojka i okrutna gospodarica Podzemlja. Od njenog boravka u Podzemlju zavisi čitava vegetacija prirode, a mit o njenoj otmici način je i objašnjenje smene godišnjih doba. Dvostrukost se vezuje i za njen odnos sa Hadom.

Ovaj mit višestruko je inspirisao i različite bendove. U pitanju su grupe poput Cocteau Twins, Stellamara, Dead Can Dance, Opeth.

Ovaj mit inspirisao i je mnoštvo mladih savremenih fotografa, kao i korisnika društvenih mreža Pinterest i Tumblr.

Ja sam, inspirisana ovim mitom, napisala knjigu Pisma Persefoni o kojoj možete čitati OVDE.

Pesma: Aldžeron Čarls Svinbern, Prozerpinin vrt, preveo Zoran Jungić, Glas, Banja Luka, 1987.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Karen Armstrong o Eleusinskim misterijama

Kao i velika boginja iz doba lovačkih zajednica, neolitska boginja majka pokazuje da, iako muškarci možda izgledaju moćniji, u stvari, žene su te koje su jače i koje vladaju.

To je očigledno i u grčkom mitu od Demetri i njenoj kćeri Persefoni, koji gotovo sigurno potiče iz neolitskog razdoblja. Demetra je boginja žita koja štiti useve i plodnost zemlje. Kada Had, vladar donjeg sveta, otme Persefonu, Demetra napušta Olimp i luta svetom skrhana bolom. Razjarena, ona ljudima uskraćuje žetvu, preteći da će ih izgladneti ukoliko njena kći Kora („devojka“, drugi naziv za Persefonu) ne bude vraćena. Zabrinut, Zevs šalje Hermesa, glasnika bogova, da spase Koru, ali je ona, nažalost, u donjem svetu pojela seme nara, pa je zbog toga primorana da četiri meseca godišnje provede sa Hadom, koji je postao njen muž. Kada se ona vrati svojoj majci, Demetra ukida zabranu i zemlja ponovo postaje plodna.

To nije obična alegorija o prirodi. Obredi posvećeni Demetri nisu se podudarali ni sa setvom ni sa žetvom. Persefona možda silazi u zemlju kao seme, ali na Sredozemlju semenu treba samo nekoliko nedelja da proklija, a ne četiri meseca. Kao i mit o Inani, to je još jedna priča o boginji koja nestaje i vraća se. Ovo je mit o smrti. U drevnoj Grčkoj, Demetra, boginja žita, ujedno je i gospodarica smrti i predsedava kultu misterija u Eleusini kraj Atine. To su bili tajni obredi, ali izgleda da su u njima mystai („inicijanti“) bili primorani da prihvate neizbežnost smrti kao neodvojivi deo života i da na taj način shvate da ona nije strašna. Ti upečatljivi obredi utisnuli su zauvek značenje tog mita u umove i srca onih koji su prošli kroz taj dugi proces inicijacije. Konačna pobeda na dsmrću nije moguća. Kora zauvek mora da naizmenično boravi u gornjem i donjem svetu. Nema žita, hrane i života bez simboličke smrti te devojke.

O eleusinskim misterijama znamo veoma malo, ali oni koji su učestvovali u tim obredima bili bi zbunjeni ako bi ih neko pitao da li veruju da je Persefona zaista sišla u utorbu zemlje, na način na koji je to opisano u mitu. Taj mit je bio istinit, jer gde god da su ljudi pogledali videli bi da suživot i smrt neodvojivi i da zemlja umire i ponovo oživljava. Smrt je bila užasna, zastrašujuća i neizbežna, ali ona nije bila kraj. Ako zasečete biljku i odbacite svelu granu, na njoj će se pojaviti novi izdanak. Ratarstvo je dovelo do novog, mada ograničenog, optimizma. Seme mora da umre da bi stvorilo žito, a orezivanje je zapravo korisno za biljke i podstiče novi rast. Inicijacija sprovođena u Eleusini pokazivala je da suočavanje sa smrću vodi ka duhovnoj obnovi i da je to svojevrstan vid orezivanja koji se primenjuje na ljudima. Ona nije mogla da donese besmrtnost – samo bogovi žive večno – ali je mogla pomoći ljudima da ovde na zemlji žive sa manje straha, pa stoga i potpunije, i da mirno gledaju smrti u lice. Zaista, svakodnevno smo primorani da se suočimo sa smrću svoga ja koje smo već izgradili. I u neolitskom razdoblju mitovi i obredi inicijacije pomogli su ljudima da prihvate svoju smrtnost, da pređu u drugu fazu i da imaju hrabrosti da se menjaju i razvijaju.

Izvor: Karen Armstriong, Kratka istorija mita, prevela Zorica Đergović Joksimović, Geopoetika, Beograd, 2005.

Slika: Fragment reljefa koji prikazuje otmicu Persefone, nastao oko 470. godine pre nove ere u južnoj Italiji. Metropolitan muzej u Njujorku.

Ervin Rode o Eleusinskim misterijama

Grčka prirodna religija slavila je u predstavama eleusinskih misterija svoje istinske orgije. Demetra je zemlja, Kora-Persefona, njena kći, je seme. Korina otmica i vraćanje označavaju polaganje semena u zemlju i izbijanje semena iz dubine, ili, u drugoj verziji, „godišnju propast i obnavaljanje vegetacije“. Ta mistički zaodevena radnja simbolizuje prirodu. Misti posmatrajući treba da budu navedeni na uviđanje da je sudbina semena, personifikovana u Persefoni, iščezavanje semena u zemlji i njegovo ponovno izbijanje iz nje, model sudbine ljudske duše, koja takođe iščezava kako bi ponovo oživela. I to bi onda trebalo da bude istinski sadržaj tih svetih tajni.

Učesnicima u eleusinskoj službi obećava se privilegovana sudbina posle smrti, ali već u životu, srećan je onaj koga dve boginje vole, one mu u kuću šalju Plutona – donosioca bogatstva. Nasuprot tome onaj ko ne poštuje Koru, vladarku podzemnog sveta, prinoseći joj žrtve i darove, uvek će morati da ispašta.

Pesništvo onog vremena je samo iz sebe porodilo želju za sadržajnijim i ispunjenijim postojanjem u dugoj, nesagledivoj budućnosti sa one strane života. U dalo je toj želji konkretniji oblik u slikama odvođenja pojedinih smrtnika u Elisij, na ostrva blaženih. Ali to je bila i ostala poezija, ne stvar vere. Želja za trajanjem s one strane groba i prazne egzistencije tažila je žeđ iz drugih izvora. Pobude iz kojih su nastale skriva period osmog i sedmog veka pre nove ere i ne vredi nam da snagom vlastite inspiracije pokušamo da popunimo praznine banalnostima i neplodnim maštarijama. Institucija koje se svako seti kada se povede reč o verovanju u besmrtnost ili o nadi u božanstvo kod Grka jesu eleusinske misterije.

Gde god je cvetao kult božanstva zemlje i podzemnog sveta – učesnici u toj službi lako su mogli razviti nadu u bolju sudbinu u podzemnom carstvu duša. U Eleusini je na svetlost sunca ponovo izašla i bila vraćena majci božanska kći Demetrina koju je oteo Had. Ovaj starohelenski kult je služba božija jedne usko zatvorene zajednice, obnavljanje kulta se iz straha od božanstva ne smeju saopštiti drugima. Blažen je čovek koji je gledao sve ove svete radnje, onaj koji nije u njima učestvovao neće imati istu sudbinu posle smrti u Hadu. Učesnicima u eleusinskoj službi obećava se privilegovana sudbina posle smrti. Misterija je bila dramska radnja, tačnije religiozna pantomima praćena svetim pesmama i izrekama u vidu formula, prikazanje o otmici Kore, o Demetrinom lutanju, o ponovnom sjedinjenju boginja. Eleusinska svečanost se razlikovala po tome što je budila nade posvećenicima. Posle himne Demetri pobožni poštovalac ovih boginja sme da se nada bogatstvu u životu i boljoj sudbini posle smrti.

Kroz analogiju duše i semena (Kora) razvija se verovanje u besmrtnost.

Posle pojedinačnih nagoveštaja kod Plutarha i Lukijana mora se pretpostaviti da je u mističkoj drami u Eleusini dat i scenski prikaz podzemnog sveta i njegovih stanovnika.

Grčkoj religiji je na najranijem stupnju razvitka koji nam je dostupan, znači u Homerovim epovima, tuđe sve ono što bi bilo slično kultu uzbuđenja u stilu dionizijskih orgija Tračana. Homerovom Grku bi ta radnja izgledala kao neko varvarsko čudo. Ipak, zna se da su entuzijastički zvuci tog kulta nailazili u srcu mnogih Grka na odjek kao odgovor najdubljeg bića. Taj ton, iako čudno moduliran, obraćao se opšteljudskom osećanju. Svuda silno usplahiren ples, izvođen do iscrpljenosti noću uz treštanje bučnih instrumenata, služi hotimičnom izazivanju krajnje napetosti i prenadraženosti osećanja. Plesom se nagoni u religijski zanos ali plesom, muzikom i svakojakim podsticajnim sredstvima prelazi se u svet „duhova i bogova“.

Promuklin glasom, grubim rečima, u božanskom ludilu, Sibila izriče ono na šta je ne nagoni vlastita volja nego prinuda božanske nadmoćne sile koja nju opseda. Takva demonska prinuda duše u svoj njenoj strahoti sasvim stvarnoj za one koje je ona obuzela još živi u potresnim zvucima koje je Eshil u „Agamemnonu“ pridao svojoj Kasandri – prauzoru Sibile.

Izvor: Ervin Rode, Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka, prevele Drinka Gojković i Olga Kostrešević, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1991.

Slika: Reljef na kome su prikazani Demetra, Persefona i Triptolem, Eleusina, 440. godine pre nove ere.

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama predstavljena je posredstvom kratkog videa, kao i posredstvom nekoliko predmeta, pronađenih na arheološkom lokalitetu. Eleusinske misterije bile su posvećene Demetri i Kori (reč Kora označava mladu devojku ali, u užem smislu, odnosi se i na Persefonu), antičkim grčkim boginjama, majci i ćerki koje se pominju u kultovima plodnosti.

Misterije su se održavale u mestu Eleusina koje se nalazi severno od Atine. Kako samo ime nagoveštava sadržaj okupljanja mista i vernika u svetilištu nije bio poznat. O ovim misterijama i religijskim kultovima koji su u vezi sa božanstvima plodnosti, preporoda i žetve najbolje je pisao Ervin Rode u svojoj studiji Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka.

Statua Persefone koja je u „letu“ odnosno mlade boginje koja pokušava da pobegne od Hada nastala je 480. godine pre nove ere. Ona je deo izložbe koja se održava u Muzeju Akropolja i vraća me ideji Hajnriha Velflina o renesansi i baroku kao tipološkim odlikama umetnosti. Sledeći Velflinovu podelu, možemo reći da je ova statua Persefone tipičan primer baroknog stila, forme koja je dinamična, otvorena, u nastajanju, forme čiji ideal proporcije iščezava, forme čiji se „interes se ne vezuje za postojanje, nego za zbivanje.“

Još jedan dodatak ovoj temi, iako unekoliko i proširen, jeste jedna etrurska statua mlade devojke, koja se sada nalazi u Metropoliten muzeju u Njujorku. Statua datira iz IV veka stare ere i načinjena je od terakote. Veruje se da je ova statua bila deo nekog svetilišta. Ono što se na njoj posebno ističe je nakit devojke, njene male grudi i neobičan pogled, kao i kosa, njen oblik koji je drugačiji u odnosu na grčke prikaze.

Nije sigurno da ova figura predstavlja boginju Persefonu, iako su za to božanstvo Etrurci sigurno znali. Međutim, i ovde je reč o Kori, mladoj devojci koja je deo određenog religijskog kulta. Kult Demetre i Persefone naročito je poštovan na Siciliji, hramovi posvećeni ovim boginjama bili su od drveta, a skulpture su se isticale naročitom purpurnom bojom.

Izvor: The Acropolis Museum | Greek Reporter

Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga.

Persefona je u mitu povezana sa Heraklom, Orfejem, Tezejem i Piritojem. Ona je volela lepog Adonisa i delila je njegovu naklonost sa Afroditom.

U kasnijim predanjima Persefona se pominje kao zevsova i Stigina ili Zevsova i Rejina kći. Orfičari su je smatrali majkom Dionisa Zagreja. U rimskoj religiji poistovećena je sa Prozerpinom i povezana sa boginjom Liberom.

U kultu i mitu Persefona se pojavljuje u dva vida: kao gospodarica Podzemlja ona je mračna, tajanstvena i zastrašujuća boginja, a kao Demetrina kći Kora – ona je nežna i ljupka devojka. U svojstvu boginje Podzemlja ona nema poseban kult, a kao Kora poštovana je zajedno sa Demetrom, posebno u Eleusini.

Likovne predstave Persefone mogu se po tematici svrstati u četri grupe: Kora i Demetra, otmica Kore, povratak iz Podzemlja i Persefona i Had u Podzemlju. U Mikeni je nađena jedna grupa od slonovače (XV vek stare ere), koja verovatno predstavlja Demetru i Koru sa malim Plutom. Demetra i Kora prikazane su zajedno sa Triptolemom na jednom reljefu iz Eleusine (oko 440. godine stare ere). Otmica Kore predstavlja se na freskama, sarkofazima i nadgrobnim stelama, a njen povratak iz Podzemlja česta je tema rimskih mozaika. Kao gospodarica Podzemlja, Persefona je često prikazivana na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Fotografija: Minna Keene, 1906.  |  Izvor: Tate Gallery

Rečnik simbola: Nar

Despair with pomegranate taste by NataliaDrepina on deviantART

Simbolizam nara zavisi od uopštenijeg simbolizma voćaka s brojnim semenkama (cedrat, tikva, narandža). Simbol je plodnosti i brojnog potomstva: u staroj Grčkoj nar je Herin i Afroditin atribut; u Rimu lišćem nara kite kosu neveste. U Aziji je slika rastvorenog nara izraz dobrih želja. Prema vijetnamskoj legendi nar se otvara i pušta stotinu dece. I u Gabonu simbolizuje majčinsku plodnost. U Indiji su žene sokom od nara lečile jalovost.

Hrišćanska mistika prenosi simbolizam plodnosti na duhovni nivo. Svetom Jovanu Krstitelju koštice nara su simbol božanskih savršenstava u njihovim nebrojenim pojavama; zaobljenost toga ploda je izraz božanske večnosti, a ukusnost soka užitak duše koja voli i spoznaje. Nar tako predstavlja najuzvišenije tajne Boga, njegove najdublje misli i najnedohvatnije veličine. I crkveni su oci u naru videli simbol same Crkve. Kao što nar pod jednom korom sadrži veliki broj semenki, tako i Crkva u jedinom verovanju sjedinjuje razne narode.

U Grčkoj je značenje koštce nara povezano sa grehom. Persefona pripoveda majci kako je protiv svoje volje bila zavedena: krišom mi je u ruku stavio slatko jelo – košticu nara i protiv moje volje, silom, primorao me da ga pojedem (Homerova himna Demetri). Koštica nara koja osuđuje na podzemni svet, simbol je kobnih slastiPersefona će, jer ju je pojela, provesti trećinu godine u maglovitim tminama, a preostale dve trećine uz besmrtnike. U mitskom kontekstu koštica nara znači da je Persefona podlegla zavođenju i zaslužila kaznu da trećinu života provede u podzemnom svetu. Osim toga, kušajući košticu nara prekinula je post, koji je zakon podzemnog sveta. Ko god bi tamo uzeo neku hranu, više se ne bi mogao vratiti u boravište živih. Tek je posebnom Zevsovom naklonošću mogla svoj život da podeli između dva područja.

Mada su hijerofanti, Demetrini sveštenici u Eleuzinu, bili tokom Velikih misterija ovenčani granama nara, sam nar, sveto voće koje je upropastilo persefonu, strogo je zabranjen inicijantima, jer je, kao simbol plodnosti, u sebi nosio sposobnost da duše spusti u telo. Koštica nara koju je pojela Demetrina kći osudila ju je na podzemni svet, a kontradikcijom simbola i na neplodnost. Ustaljeni zakon podzemnog sveta prevagnuo je nad prolaznim užitkom kušanja nara.

U persijskom ljubavnom pesništvu nar ukazuje na dojku: obrazi su joj kao cvet nara, a usne kao sok nara; sa srebrnih joj prsa rastu dva nara (Firodusi). Turska narodna zagonetka, koju navodi Sabahatin Ejuboglu, kaže da je verenica ruža neomirisana, nar nerastvoreni.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Fotografija: Natalia Drepina

Metafore Henrija Džejmsa

Fridrih Šlegel, nemački pisac i kritičar (u kontekstu romantičarske teorije stvaralaštva ovo je pleonazam jer kritika i jeste posmatrana kao oblik umetničkog stvaralaštva), u jednom svom fragmentu napisao je da u dobroj prozi sve mora biti podvučeno.

Upravo je to slučaj sa romanom Portret jedne dame američkog pisca (sa višedecenijskim prebivalištem u Evropi) Henrija Džejmsa. Ovaj roman smatram, pored romana U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, za najbolji roman koji je ikada napisan, od kako sam žanr postoji.

Ako ovo zvuči pretenciozno i preuveličano, uverite se i sami. Ukoliko bi postojao udžbenik za neki oblik idealnog primera romana, rečenice, stila, vođenja radnje, psihološke karakterizacije, predstave iskustva i spoljnog sveta to bi, svakako, mogao biti ovaj Džejmsov roman.

Čitajući Džejmsa čitalac je primoran da drži olovku u ruci i podvlači. Ja sam, čitajući Portret jedne dame i Evropejce, podvlačila ono što u najširem smislu zovemo metaforom (ona obuhvata alegoriju, poređenje, metonimiju, itd). Podvlačila sam sve moguće oblike stilskih figura kojima je Džejms bio sklon. Milsim da nema sličnih u literaturi.

Smatrala sam da nije potrebno pored predočenih rečenica postavljati engleski original jer je očigledno da je ovaj stil svojstven piscu i da se sam od sebe ponavlja i da ne može biti, kao u pesništvu, plod prevodiočevog ekskursa. Moj primarni cilj nije bio da podvlačim metafore. Ovo je način na koji Džejmsova proza postoji i to sam želela da, umesto uobičajenog odlomka, prinesem pred čitaoce. Jedno potpuno novo viđenje stvarnosti, nov pogled na svet, nove oči koje im pisac daruje.

*

PORTRET JEDNE DAME

Bio je koristan kao poštanska marka koja na poleđni nema lepka.

Međutim, njegova vedrina bila je samo miris divljeg cveća koje je počelo da niče u ruini njegovog organizma.

Naravno, oholost nosi u sebi opasnost neumerenosti – opasnost držati zastavu razvijenu i posle kapitulacije opsednutog grada; jedno ponašanje koje je toliko neodgovorno da čak i samoj zastavi nanosi sramotu.

Za njenu uobrazilju njena priroda imala je izvesne kvalitete bašte: nagoveštavala je miris cveća, šušanj granja, hladovite senice i druge aleje; i ona je smatrala da sve u svemu to zagledanje u sebe predstavlja izlet na čist vazduh i da poseta odmaralištima duha ne može biti štetna kad se neko odatle vraća s punim naručjem ruža. Ali je često bila opominjana da na ovom svetu postoje i druge bašte sem onih njene zagonetne duše, i da, štaviše, ima vrlo mnogo mesta koja uopšte nisu bašte, već prašnjavi, nezdravi krajevi, ogrezli u jad i bedu.

Ralf je uživao da je naziva „Kolumbijom“ i da je optužuje da je njen patriotizam toliko vatren da smrdi na goretinu.

On je posmatrao zgradu spolja i mnogo joj se divio; zavirivao je kroz prozore u nju i stekao utisak da su i unutrašnje prostorije isto tako lepe. Međutim, osećao je da zgradu gleda samo sa strane i da još nije bio pod njenim krovom. Vrata su bila zaključana i, mada je u džepu imao ključeve, bio je uveren da nijedan od njih ne otvara bravu. Izabela je bila inteligentna i velikodnušna, po prirodi otmena i slobodna; ali šta namerava da radi sa sobom? (Ralf Tačet o Izabeli Arčer)

… i Ralf odmah primeti da je gospođica Stekpol sveža, aktuelna i nova kao prvo izdanje još nesavijenih novina. Od glave do pete ona valjda nije imala nijednu štamparsku grešku. Govorila je jasnim visokim glasom, koji nije bio pun, već samo jak. Pa ipak, kad zauze sa njima mesto u karucama g. Tačeta, njemu se učini da ona nije nimalo tip velikih štamparskih slova, od onog strašnog tipa slova za naslove, kao što je očekivao.

Ti obziri za njega nisu imali veću važnost od cveta koji je nosio u rupici svog kaputa. (Odnosi se na lorda Vorbertona)

Ali mada je bila sva ushićena pruženom prilikom, ona ipak postiže da se povuče u najmračniji kut svoje duše, kao ulovljena divljač u prostranom kavezu.

Moć Kaspara Gudvuda nije značila neku njegovu prednost, već je odražavala duh koji je sedeo u njegovim bistrim očima, kao neki neumorni motrilac kraj prozora.

Priliku da upropasti svoj lepi mladi život. Nikad nije previše brzo, kad se radi o spasavanju jednog divnog ljudskog stvorenja od davljenja. Koliko sam razumeo, reče Ralf, vi prema tome hoćete da ja gospodina Gudvuda gurnem preko palube u vodu za njom? (Razgovor Ralfa i Henrijete Stekpol)

Pretpostavljajući da je njemu zaista mnogo stalo do Izabele, govorio je Ralf sebi, onda on mora da gleda na gospođicu Stekpol kao na trn u peteljci svoje ruže, kao na jednog posrednika kome nedostaje dovoljno takta.

Po neki put uplašila bi se svoje otvorenosti: činilo joj se da nekoj prilično nepoznatoj osobi daje ključ od ladice u kojoj čuva svoje dragocenosti. Duhovni dragulji bili su jedina dragocenost koju je Izabela posedovala, ali utoliko je više vredelo brižljivo ih čuvati.

Naša junakinja sama je važila za osobu od inicijative, i u izvesnoj meri osećala se ponosna na to. Ali ona je – kao da se nalazi sa spoljne strane zida nekog privatnog vrta – obilazila oko njoj nedostižnih talenata, postignuća i pogleda madam Merl.

To je sasvim tačno; svako ima mnogo više posuđa od gvožđa nego od porculana, ali možete biti sigurni da svako ima svoju belegu. Čak i najtvrđi lonac od gvožđa ima neko ulubljeno mesto, neku malu rupu negde. Ja laskam sebi da sam prilično tvrda, ali moram da vam priznam da sam strahovito lupana i ulubljena. Još vrlo dobro služim, jer sam vešto iskrpljena, i jer se trudim da ostanem, što duže mogu u kuhinjskom ormaru…koji miriše na ustajale začine. Ali kada moram da izađem iz ormana i stanem pod jaku svetlost…onda sam, draga moja, pravi užas! (Razgovor između Izabele i madam Merl u kome poslednja govori o sebi i svojim nedaćama)

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebi. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

… ona je imala veliko poštovanje za ono što se obično smatra pristojnošću, a mlada otmena žena bez vidljivih rođaka, njoj se činila kao svet bez lišća.

Život treba lakše uzimati. Nemojte stalno da se pitate da li je ovo ili ono dobro za vas. Ne ispitujte previše svoju savest, inače će da se rasklima kao klavir, po kome se neprestano lupara. Čuvajte je za velike prilike. Ne trudite se suviše da formirate svoj karakter; to je kao da hoćete silom da otvorite uvijen nežan ružin pupoljak. Živite onako kako vam se najviše sviđa i vaš karakter postaraće se sam za sebe. Navijte vaš časovnik na pravo vreme. Stišajte svoju groznicu. Razvijte svoja krila; prhnite uvis. To nikad ne škodi. (Ralf Tačet u razgovoru sa Izabelom Arčer)

Ja se iscrpljujem u sebi, gledam na život kao na lekarski recept. Zaista, zašto da se stalno pitamo da li su stvari dobre za nas, kao da smo bolesnici koji leže u bolnici? Zašto da se stalno plašim da ne postupam kako treba? Kao da to ima neke važnosti za svet da li ja postupam ovako ili onako. (Izabelni odgovor Ralfu)

S vremena na vreme, Izabela bi čula kako grofica, na neku oštroumnu misao svoje sagovornice, tek bubne nešto, kao pudlica koja pljasne u vodu za bačenim štapom. Izgledalo je da i madam Merl uviđa koliko će daleko ova da pliva.

Ja sam potpuno svestan toga da sam zarđao kao ključ koji ne može da se podudari ni na jednu bravu. Podmaže me malo to što mogu da govorim sa vama… ne da uobražavam, naravno, da  mogu da okrećem komplikovanu bravu koju, rekao bih, predstavlja vaš intelekt.

Ona se otisla na jednu istraživaču ekspediciju i ja ne verujem da će promeniti kurs plovljenja zbog signala koje joj daje Gilber Osmond. Možda će da uspori brzinu za koji čas, ali pre nego što mi to i primetimo, već će opet da plovi punim jedrima.

Ali ja se slažem s vama da je bolje za nju da ne odlučuje prenagljeno o svom životnom pozivu. Jer promeniti smisao jednog poziva skoro je isto onako teško kao i promeniti oblik jednog nosa: oba su tu, usred nečijeg lica, odnosno karaktera. Mora se početi odnatrag ako se hoće nešto izmeniti.

Ona je sa svoje posete vili na brežulku ponela sliku o njemu. Slika nije bila bogata bojama, ali ona je volela njen blagi ton i onu atmosferu letnjeg sumraka.

Iznosio je svoje ideje kao da se navikao i saživeo sa njima, ma koliko da su one često bile neobične (sve uglačani stari čvorovi, glave i držalje izvanrednog kvantiteta koje mogu, ako zatreba, da posluže kao štap za šetnju, a ne prutići otkinuti u nedostatku boljeg s nekog običnog drveta kojima se posle razmetljivo vitla po vazduhu).

Bila je kao list čiste bele hartije – idealna jeune fille iz starih romana. Izabela se jedino nadala da će tako jedan čist i gladak listić biti ispisan dobrim tekstom. Grofica Đemini takođe je došla u posetu, ali ona je bila nešto drugo. Ona niukoliko nije bila neispisani list; naprotiv, mnoge ruke pisale su po njemu.

Ako gospođica Stekpol ne može da bude mirisna kao ruža, može da bude pažljivo brana kao kopriva.

Ona je mislila na to da se najsrećniji doživljaj njenog života bliži kraju (a tako je gledala na ovo premalo dana u Rimu, koje je romantično mogla da pripiše osobi neke male princeze iz nekog od onih doba raskošnog odevanja, u purpurnom svečanom ogrtaču i sa repom toliko dugačkim da su istoričarima bile potrebne čitave stranice da bi ga opisali.

Njoj navreše suze na oči. Ovog puta one otkriše jačinu potresa koji oseti i koji se njoj učini kao da su zalupljena neka vrata – spreda ili pozadi, ni ona sama ne bi umela da kaže. (Izabelina reakcija na saznanje da je Osmond zaljubljen u nju)

Ona je zamišljala sebi smelije stvari nego da provede zimu u Parizu (Pariz je imao ponešto što ga je činilo sličnim Njujorku: bio je kao neka lepa korektna proza).

Iscrpeno i izlomljeno, ali još živahno i ironično, njegovo lice ličilo je na upaljeni fenjer, iskrpljen hartijom, koji se nesigurno klati.

Izabelina inteligencija imala je da bude srebrna posuda (ne zemljana) koju će on da napuni zrelim voćem, što će joj dati vrednost ukrasa, tako da njihov razgovor bude njemu neka vrsta služene poslastice. On je u Izabeli našao odlike srebra do te savršenosti, da je mogao prstom da kucne po njenoj duši pa da ona zazvuči.

Njegov vidik je širok kao džepna maramica, i to ona mala s čipkastim ivicama.

To gubljenje poverenja došlo je postepeneo; nju je spopala sumnja pre nego što će da se završi prva godina njihovog braka, u početku tako zanosno prisnog. Tek onda su počele senke da se šire. Izgledalo je kao da Osmond gotovo zlonamerno gasi jednu svetiljku za drugom. U početku mrak nije bio mnogo crn, i ona je mogla u njemu da vidi svoj put. Ali je bivao sve gušći i, mada bi tu i tamo postao providan, izvesni uglovi njenog vidika ostajali su neprozirno crni.

On je izgledao kao neki nepoverljivi moreplovac koji čeka da nastupi plima, zagledan u more ali ne otiskujući se na pučinu. U svemu tome ona je videla priliku na koju je čekala. Ona će biti ta koja će za njega porinuti njegov brod u more; ona će biti njegovo proviđenje.

To je jedna mračna, gluha kuća koja guši dah. Osmondov izvanredni duh nije u nju uneo ni svetlosti ni vazduha. Imala je utisak da Osmondov suvereni duh viri na nju kroz jedanmaleni visoki prozor i podsmeva joj se.

Izgledalo joj je da grofica uopšte nema dušu. Bila je kao kakva šarena retka školjka, s glatkom površinom i vrlo rumenim rubom, ali u kojoj je nešto klaparalo kad se zatrese. To klaparanje, to je svakako bio grofičin moralni princip, jedno malo nepričvršćeno zrnce koje se kotrlja u njoj. Ona je bila odviše orginalna da bi bila omalovažavana i odviše nenormalna da bi služila za poređenja.

To je izgledalo kao sudar dva broda usred bela dana. Nije bilo ni magle, ni podzemnih struja da bi služili za izgovor, a ona je jedino želela da plovi što dalje. Međutim, on je naleteo na provu njenog broda, dok su njene ruke bile na kormilu i – da upotpunimo metaforu – lakši brod toliko je bio ulubljen da se posledice toga i sada ponekad osete kad on zaškripi. (Posledice susreta Izabele Arčer i Kaspara Gudvuda)

Dođe i gleda ti kćer kao da je došao da iznajmi stan pod kiriju: proba kvake na vratima, gleda kroz prozor, pokuca zidove i pravi utisak kao da se već nastanio. Ti samo što ne sedneš da pišeš ugovor o najmu. Onda, najednom, pronađe da su mu sobe male, da ne veruje da može da izdrži da stanuje na trećem spratu, da mora da ima jedan piano nobile – i izgubi se, pošto je mesec dana stanovao džabe u jednom malom stanu. (Osmond o lordu Vorbertonu)

Gilbert je rekao Izabeli da nalazi da je to vrlo orginalan čovek, snažan je i ima stila, kao kakav engleski ručni kofer s mnogo kaiševa i pređica, koje nikad neće da popuste, s patent-bravom. (Osmond o Kasparu Gudvudu)

On upita Izabelu da li je i g. Gudvud tražio da je uzme za ženu, i izjavi čuđenje što nije pristala. To bi bila divna stvar, kao da živiš po okriljem nekog velikog zvonika koji otkucava sve časove i njihove delove, i izaziva brujanje gore u vazduhu. On joj reče da voli da razgovara sa velikim Gudvudom. Istina, govorio je, u početku nije bilo prijatno: trebalo je pentrati se uz beskrajne strme stepenice sve do vrha zvonika, ali kad dopreš tamo imaš bar širok vidik i malo svežeg povetarca.

Ti si kao ranjeni jelen koji traži najtamniju senku. (Henrijeta Stekpol Izabeli)

Izabela instinktivno pusti jedan uzvik neprijatnog iznenađenja; oseti se kao da joj je rekao da je izvadio sve zube. (Izabelna reakcija na vest da je Edvard Rozije prodao sve svoje antičke predmete)

Zavidela je Ralfu što umire, jer ako neko priželjkuje počinak, onda najpotpuniji pruža samo smrt. Potpuno iščeznuti, odreći se svega i zaboraviti sve – to je bila pomisao slatka kao vizija kupanja u hladnoj vodi u nekom mramornom bazenu kakvog zamračenog kupatila u nekoj zemlji žarkog sunca.

*

EVROPEJCI

Ova iznenadna provala elemenata koji se nije slagao sa shemom uobičajenih obaveza u sređenu svest Ventvortovih zahtevala je prilagođavanje onog osećanja odgovornosti koje je predstavljalo glavnu sadržinu te svesti.

Šarlotina mašta nikada nije lutala; ona ju je držala, kako bi se reklo, u džepu, sa ostalim sitnicama koje su joj bile nužne – naprstkom, malom kutijom peperminta, i komadom flastera.

Kakvu ribu očekuje da će uloviti u ovako mrtvim vodama? Ova igra je očigledno bila neprozirna. Avgustina je mogla imati nepoverenja u svoju gazdaricu ali osećanje da tapka u mraku odavala je fizionomija ove mršave, trezvene, ispijene, sredovečne osobe, koja nije imala ništa zajedničko sa idejom Gertrude Ventvort o subreti, najironičnijom grimasom koja je ikada bila upućena na skromne znake spokojstva i izobilja Ventvortovih.

Nije se sećao da mu je u životu išta bilo prijatnije od pažnje sa kojom su slušali ono što govori. To je upoređivao sa velikim komadom čistog sitnozrnastog papira za crtanje na kome će početi da radi akvarel.

On je imao sreću da poznaje mnoge otmene dame pune vrlina, ali mu se sada činilo da je u svojim odnosima sa njima (naročito kada su bile u pitanju neudate dame) posmatrao slike kroz staklo. Sada je učio koliko je staklo smetalo – kako je izopačavalo i mutilo sliku, kako su se u njemu videli odblesci drugih predmeta i primoravali čoveka da se stalno premešta.

To je kompliment, reče Gertruda. Sve komplimente stavljam u štednu kasicu koja ima prorez sa strane. Protresem kasicu i oni zazveckaju. Još nije ni izdaleka puna – svega dva ili tri.

Mislim da je sedeti nekome kao model jedan od različitih vidova dokoličenja, reče gospodin Ventvort. Dragi moj gospodine, uzviknu Feliks, ne možete reći da je to dokoličenje kada dajete jednom čoveku toliko posla.

Ekton je doista bio vrlo razborit čovek – pa čak i nešto više; i zaista gospodinu Ventvortu treba priznati da je onaj moralno sumnjiviji deo njegove pristrasnosti prema Ektonu sadržavao nejasnu senku verovanja da je krajnja vrednost njegovog rođaka izvesna sposobnost na kojoj mu se moglo zavideti; sposobnost da fućka, i to nonšalantno, na sankcije proste razboritosti – sposobnost za neku veću smelost, lepši vid hrabrosti, no što obične prilike zahtevaju.

Formirati mišljenje, recimo po ponašanju neke osobe, za gospodina Ventvorta je dobrim delom ličilo na pokušaj da otključa vrata ključem koji je naslepo uzeo. Izgledao je sebi kao neko ko hoda po svetu sa velikim svežnjem ovih slabo korisnih instrumenata za pojasom. Njegov sestrić, nasuprot tome, samo jednim okretajem otvara svaka vrata, vešto kao kakav lopov.

Ovde je ona, znate, slika izvađena iz okvira.

I laskao je sebi da je njegovo neženstvo branjeno kao tvrđava. Ako je to i bila tvrđava, on je na njoj već odavno porušio spoljna utvrđenja. Uklonio je topove sa bedema; spustio je viseći most preko šanca. Viseći most se ljuljuškao pod koracima gospođe Minter; zašto ga ne bi naglo podigao i nju zadržao kao zarobljenika? Bio je donekle uveren da bi ona postala – bar vremenom, kad bi videla sve prednosti ovog mesta – tolerantan, strpljiv zatočenik. Ali viseći most nije dizan, i Ektonova briljantna gošća uživala je slobodu da odlazi i dolazi.

Jer i pored toga što je bio veoma vezan za svog druga iz Kine, nije doputovao od srca. Činilo mu se kao da su ga izvukli iz pozorišta na pola neke napete drame. Za vreme njegovog odsustva zavesa je bila podignuta sve vreme, i on nije video četvrti čin; četvrti čin koji je bio toliko važan za razumevanje petog. Drugim rečima, mislio je na baronicu, koja mu se, ovako iz daljine činila zaista briljantnom osobom.

Njena razdraženost je, u samom korenu, poticala od osećanja, koje je, mada je uvek tinjalo, iznenada buknulo, da ovo društveno tlo na ovom velikom, njoj nejasnom kontinentu, nije nekako bilo podesno za podizanje onih biljaka čiji je ona miris neobično volela da udiše i kojima je volela da bude okružena – vrsta vegetacije za koju je ona, kako bismo mogli reći, nosila pune džepove semena.

A sada je osećala bes koji spopadne prilično iscrpljenog plivača koji je, kada se približio obali da izađe iz vode, naišao na gladak okomit zid stena, a računao je da će naići na čistu, lepu plažu. Njena snaga je, pod ovim amarečkim podnebljem, izgleda, izgubila moć hvatanja; po glatkom zidu se nije moglo peti.

Svoju sestru u svojoj viziji uvek je video kao mesečev disk kada mu je samo jedan deo osvetljen. Senka na ovoj osvetljenoj površini izgledalo mu je da se širi i skuplja; ali ma kakve bile njene razmere, uvek je cenio mesečinu.

Nije bio veseo posao, u najboljem slučaju ,kuckati po kovčegu u koji je čovek u svrhu sahrane položio siroto malo priznato čedo svog sopstvenog grešnog srca; a taj zadatak nije postao ništa prijatniji zbog činjenice što je duh čovekovog prigušenog sna bio izazvan iz carstva seni neobičnim, odvažnim rečima jednog brbljivog mladog tuđinca.

Njegova blagoglagoljivost, kao ljuljuškanje čamca po dubokom mirnom jezeru, pravila je vrtloge tišine.

Tačno je, Judžinija odvrati, da je čovekov razum žalosno površan. To je postelja bez dušeka.

Izvor: Henri Džems, Portret jedne ledi, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Izvor: Henri Džejms, Evropejci, preveli Vasilija Đukanović i Marko Pajić, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2006.

Književnost Henrija Džejmsa

gregorygalloway: “Henry James (15 April 1843 – 28 February 1916) ”

Američki pisac Henri Džejms rođen je u Njujorku 15. aprila 1843. godine. Džejms je rođen u uglednoj i bogatoj porodici što je doprinelo njegovom izvanrednom obrazovanju, mnogim društvenim vezama, čestim putovanjima, naročito evropskim kontinentom, na kome je proveo većinu svog života. Džejmsov rođeni brat je filozof Vilijam Džejms, takođe uticajna figura kada je u pitanju moderni subjekt i stvaralaštvo.

Džejms je autor mnogobrojnih romana od kojih su najpoznatiji Portret jedne dame, Ambasadori, Zlatna zdela, Krila golubice, ali i novela kao što su Aspernovi rukopisi, Dejzi Miler, Zver u džungli, Okretaj zavrtnja. Džejms preispituje odnos Evrope i Amerike, smeštajući Ameriku i Evropu u kontekst iskustva pojedinca gde je prva uvek mlada i naivna devojka, a druga stara i iskusna, bogata i prepredena dama.

Portret jedne dame, Džejmsovo najpoznatije delo, objavljeno je 1881. godine. Tolstojev roman Ana Karenjina objavljen je samo četri godine pre ovog. To naglašavam zato što je, uprkos istom vremenskom periodu pisanja i objavljivanja, razlika između tradicionalnog i modernog romana ogromna, u toj meri da se Tolstoj izučava na trećoj godini studija a Džejms na četvrtoj. Njegovi romani, jedan od značajnih modernističkih impulsa, obeležili su nova shvatanja umetnosti proze. Nastavite sa čitanjem

Izložba „Henri Džejms i američko slikarstvo“

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Ovo su reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer. One mogu biti adekvatna predstava Džejmsovog odnosa prema stvarima, prema predmetima, pojavljivanju, prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz izložbu posvećenu ovom piscu: Henri Džejms i američko slikarstvo.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskih odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta, Evrope i Amerike.

Izložba je imala za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Edit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Kolm Tojbin koji je Džejmsu posvetio jedan svoj roma, Gospodar. Isti je moguće pronaći u prevodu na srpski. Nastavite sa čitanjem

Nataša Marković – Identiteti Izabele Arčer

SUBJEKAT I IDENTITET

Kao dva osnovna pitanja moderne rasprave o subjektu i identitetu Džonatan Kaler [1] izdvaja: da li je ličnost nešto što je dato ili je stvoreno i da li ličnost treba posmatrati u individualnim ili društvenim kategorijama. Kaler dalje navodi da iz ova dva stanovišta proizlaze četiri teorijske struje u raspravi o subjektu. Prva struja preuzima premisu da je ličnost data i da je treba posmatrati u individualnim kategorijama, pa shodno tome ličnost posmatra kao posebno unutrašnje svojstvo, kao nešto što prethodi dejstvu, kao jezgro koje se izražava (ili ne) kroz reči i dela. Druga struja pod premisom da je ličnost data, ali da je treba posmatrati u društvenim kategorijama naglašava da je ličnost određena poreklom i društvenim okvirom i da je to ono što konstituiše subjekat, tj. ličnost. Treća struja smatra da je ličnost stvorena i da je treba posmatrati u individualnim kategorijama, te pitanju ličnosti prilazi pod pretpostavkom da se ličnost menja i nastaje kroz postupke koje čini. Četvrta struja kombinuje ideje da je ličnost stvorena i da je treba posmatrati u društvenim kategorijama, naglašavajući da se ličnost formira kroz različite pozicije koje preuzima u društvu.

Tumačenja pitanja subjekta koja Kaler grupiše u ove četiri struje osvetljavaju i pristupe teorija koje se bave pitanjem identiteta – njih je moguće podeliti na dva različita pristupa: esencijalistički [2], koji veruje u postojanje esencije, nečega što je dato; i antiesencijalistički, koji poriče postojanje esencije, zastupajući ideju da je identitet nešto što nastaje.

Stjuart Hal [3] takođe navodi ova dva pristupa u posmatranju problema identiteta, ali svoj pregled usredsređuje na niz teorija koje su proistekle iz Lakanovih, Fukoovih i Deridinih stavova, a koje zastupaju antiesencijalistički pristup, što ukazuje na tendenciju da savremena debata o identitetu ide u tom smeru. Moguće je da je tome doprinela činjenica da su prošla vremena subjekta prosvećenosti [4] i sociološkog subjekta, kao i da danas vlada postmoderni subjekat čija fragmentarnost i sastavljenost od više identiteta odriče mogućnost da se govori o zadatoj vrednosti, tj. esenciji. Nastavite sa čitanjem

Nataša Marković – Portret infantkinje: velaskezovska retorika u „Portretu jedne ledi“

Premda su italijanski slikari renesanse zauzimali najviše mesta u Džejmsovom likovnoj umetnosti naklonjenom srcu, poneki kutak je ostao i za španske umetnike. Među njima, Džejms je posebno cenio baroknog slikara Dijega Velaskeza. U svojim likovnim kritikama i prikazima isticao je da je u Velaskezu, pored Servantesa, oličena „španska genijalnost“[1], da je „nemoguće zamisliti veće majstorstvo četke“[2] do one koje nalazimo kod Velaskeza, da je ovaj barokni slikar „uistinu veliki kolorista“[3], „moćan u oponašanju“[4], da je stil njegovih platana „plemenite težine i čvrstoće“[5] i da je Velaskez zaista „jedan od najmoćnijih slikara“[6]. U svojim proznim ostvarenjima, iako daleko manje nego što je to činio, na primer, s Ticijanom ili Tintoretom, Džejms Velaskezeovo ime pominje kao svojevrsno sredstvo karakterizacije junaka (u „Slici na tepihu“, na primer, kada kaže da je Verekerova velika književna studija „trebalo da bude vrhunski književni portret, neka vrsta kritičkog Vandajka ili Velaskeza“[7] ili, kada u „Svetom izvoru“, za gdina Brisidena kaže da „podseća […] na neki dobar stari Velaskezov ili koji drugi portret – na predstavu ružnoće i melanholije koja je mogla biti kraljevska“[8]) ili njegova dela naizgled usputno pominje u, za radnju, ključnim trenucima, kao što to, na primer, čini s Velaskezovim portretom pape Inoćentija X u noveli „Dejzi Miler“. Gotovo podjednako poznat primer upućivanja na Velaskezovo delo predstavlja onaj koji nalazimo u 37. poglavlju romana Portret jedne ledi, u kome zaljubljeni Edvard Rozije nastojeći da prenebregne nedostatak elegancije kod izabranice svog srca, zaključuje da je Pensi Osmond, u slučaju da ga to neko uopšte i pita, moguće uporediti samo s infantkinjom od Velaskeza.

Rozijeovom zaključku da je „Pensi sa svojih devetnaest godina postala mlada ledi“ koja poseduje „eleganciju male princeze“ i da ta „nežna ozbiljna devojka u svojoj maloj štirkanoj haljini izgleda samo kao infantkinja od Velaskeza“[9], prethode portreti Pensi Osmond koji poseduju nagoveštaje da će Osmondova kći, na koncu, biti, premda krajnje idealizovano, poistovećena sa slavnim Velaskezovim portretima španske infantkinje Margarete Tereze. Nastavite sa čitanjem

Nataša Marković – Holbajnovski portreti madam de Vijone: vizuelna retorika u „Ambasadorima“

„Vrhunski genije“ kao što je Hans Holbajn mlađi, pisaće Henri Džejms 1875. godine u eseju „Špligen“[1], „nikada nije direktno i suštinski lep. U njegovom smislu, lepota je verodostojnost, dostojanstvo, bogatstvo, izobilje kostima i dekora; prijatan izgled mnogih njegovih ličnosti jednostavno počiva u živopisnom sklopu tih odlika.“[2] Osvrćući se na Holbajnova platna izložena u Umetničkom muzeju u Bazelu (Kunstmuseum Basel), s posebnim naglaskom na čuveni profil Erazma zanesenog u pisanje (Portret Erazma Roterdamskog kako piše, 1523) i na portret misterioznog mladića s velikom crnom kapom (Portret Bonifacija Amerbaha, 1519), Džejms će hvaliti portretsku veštinu starog nemačkog majstora, njegov „ideal lepote izvršenja“, ali će mu zameriti na tome što nam „govori tek polovinu od onoga što bismo voleli da znamo“ o ličnosti prikazanoj na portretu.[3]

Dok je Džejmsov zaključak o prirodi Holbajnove portretske umetnosti[4] moguće uvažiti kada je reč o njegovim ranim portretima, među kojima se nalaze portreti Erazma Roterdamskog i Bonifacija Amerbaha, teško da ga je moguće primeniti na Holbajnove zrele portrete. Na njima će Holbajn, baš kao i Džejms u svojim zrelim romanima, usavršiti svoj ideal lepote izvršenja a vizuelna retorika, koja će nam o predstavljenim ličnostima reći mnogo toga što smo voleli da znamo, dosegnuti svoj vrhunac. Nastavite sa čitanjem

Adelajn R. Tintner – Džejms otkriva Jana Vermera iz Delfta

Jan Vermeer van Delft - Lady Standing at a Virginal - National Gallery, London.jpg

Prustu je pripisivana zasluga da je prvi slavni pisac koji je Vermera uveo u moderni senzibilitet, u Traganju za izgubljenim vremenom, u kojem Šarl Svan piše esej o holandskom majstoru i u kojem je Bergot, na umoru, rešen da vidi „žutu mrlju zida“ Pogleda na Delft. Međutim, Henri Džejms je zapravo preduhitrio francuskog romanopisca. I u dramskoj (1909 ) i u proznoj verziji Povika (The Outcry, 1911), mladi poznavalac umetnosti Hju Krimbl prepoznaje u malom pejzažu pripisanom Albertu Kapu delo Vermera, ili „Vandermira“ iz Delfta, kako je tada takođe bio poznat. Jedna od tema romana jeste ispravljanje pogrešnog pripisivanja slika, te prepoznavanje Vermera čitaocima predočava osetljivost Hjuovog nepogrešivog oka. Veliko pitanje u romanu – da li je Moretova slika vrednija od Mantovanove, izmišljenog slikara čiji se opus, kao i Vermerov, sastoji od samo nekoliko izbora i retkih slika – presuđuje ne samo Hju već i jedan od najvećih svetskih autoriteta. No, zasluga je Hjuovog genija što je odmah prepoznao holandskog majstora.

Od tri poglavlja knjige, dva odeljka prvog poglavlja posvećena su rešavanju Vermerovog pitanja. Brekenridž Bender, američki multimilioner očigledno sačinjen po uzoru na Dž. P. Morgana, „prilazi značajno malom platnu“[1] i pita ledi Sengejt, koja poseduje izvesne vredne slike: „’Da li znate šta je ovo?’“ Kako ona još uvek nije gospodarica Dedborua, zamka lorda Tajna, u kojem se scena odigrava, ona odgovara: „’Ah, ne možete imati to!… Ne smete opustošiti Dedburo.’ U međuvremenu, [njegov] nos je u slici: ’Pretpostavljam da je lažni Kap.’“[2] U narednom odeljku, ledi Sangejt prepričava događaj ledi Grejs, kćerci lorda Tajna. „’On misli da je vaš mali Kup podvala.’“ Ledi Grejs odgovara: „’Onaj?… Bednik!’ No, bez uzbune, ne reče ništa više.“[3] Kada Hju dođe u kuću da pogleda slike, odigrava se scena prepoznavanja. „[Ledi Grejs] ukazuje na mali pejzaž koji je gospodin Bender, prema rečima ledi Sangejt, hitro proučio i prokazao. ’Za šta držite tu malu sliku?’ Hju Krimbl ode i pogleda. ’Za ime, vi ne znate? To je divan mali Vandermir iz Delfta.’ ’Nije obična kopija?’ Pogledao je ponovo, ali je delovao zbunjeno. ’Kopija Vandermira?’ ’Gospodin Bender misli da je kopija Kupa.’ To učini da se mladić oglasi: ’Onda je gospodin Bender dvostruko opasan!’“[4] Nastavite sa čitanjem