Zar nećeš doći u vrt? Voleo bih da te moje ruže upoznaju.
Citat pripada jednom irskom piscu iz 18. veka koji se zvao Ričard B. Šeridan. Učinio mi se pogodnim za ovu priliku. Dvosmislen muški glas poziva devojku u svoj vrt, kako bi ju njegove ruže upoznale. Pročitavši ga, čitalac u sećanje priziva Hada koji Persefonu nudi narom i poziva ju u svoje carstvo mraka. Međutim, pre Šeridana, o sličnim temama razmišljao je Rembrant van Rajn. Iako je naslovom naznačeno da će se tekst ticati prerafaelitskog odraza mita o Persefoni i Demetri, istorija umetnosti ne dozvoljava nam da temu o pomenutim boginajma i nimfama započnemo sa njima već sa Rembrantom, osećajući grižu savesti što se ne možemo detaljnije posvetiti, recimo, i Sandru Botičeliju.
Flora je jedno od najstarijih italskih božanstava. Prvobitno je bila numen žita a kasnije postaje boginja cveća, plodonosnog drveća i proleća. Florom se oženio Zefir, vetar. Svojoj voljenoj dodelio je vladavinu nad cvećem. Jedna od najlepših predstava Flore, Zefira, Gracija, Merkura i Venere jeste ona na Botičelijevoj slici Proleće. Botičeli je jedan od najvećih uzora prerafaelita.
Ono što je u slikarstvu prerafaelitski stil, to je u poeziji simbolistički. Najpoznatiji prerafaelitski slikar i pesnik je Dante Gabrijel Roseti, a jedan od najpoznatijih pesnika simbolista (posebno njene dekadentne faze) je Aldžeron Svinbern. Naredni redovi dobro opisuju prerafaelitsku estetiku koja crpe inspiraciju iz starogrčkog mita. Mario Prac, italijanski kritičar i istoričar književnosti, ovako je pisao o Rosetiju i Svinbernovim uzorima:
Kod Rosetija nalazimo izrazitu sklonost prema svemu što je tužno i okrutno; njegov srednji vek je krvava legenda; pored njegovih blaženih Beatriča nalaze se i zlokobni likovi. Njegova Sister Helen, u istoimenoj baladi, je okrutna i fatalna žena koja uništava čoveka čija je sudbina u njenim rukama. Roseti je obožavao bolnu lepotu koja je bila osobito romantična; neka sablasna svetlost kao da zrači iz njegovih likova, a njome su obavijene i neke epizode iz njegovog života, među kojima istorija njegovog braka kao da je istrgnuta iz Poovih novela. Uticaj zločinačke Renesanse elizabetinskih dramaturga, uticaj okrutnog srednjeg veka prerafaelita i, malo kasnije, uticaj orgijaške Antike Gotjea i mračne modernosti Bodlera; najzad, grčke tragedije, neumoljiva doktrina Starog zaveta i grozni nihilistički hedonizam De Sada… sve su to izvori koji su lako mogli da se stope zajedno i nađu prirodno ležište u predisponiranoj duši kakva je bila Svinbernova.
Persefona je kao mlada brala cveće po livadama, ona je strašna boginja, ali i krhka Kora koja ne može bez majke. Persefona je dvostruka boginja: blaga mlada devojka i okrutna gospodarica sveta mrtvih. Od njenog boravka u Podzemlju zavisi vegetacija prirode, a mit o njenoj otmici način je i objašnjenje smene godišnjih doba. Dvostrukost se vezuje i za njen odnos sa Hadom.
U nastavku sledi pesma Aldžerona Svinberna Prozerpinin vrt. Sa vrtom, čestim toposom renesansne i prerafaelitske književnosti, koji se nedvosmileno povezuje i sa božanstvima vegetacije, prirode i regeneracije, zaokružujemo pisanje na ovu temu.
Tu, gde miran je svet;
Tu, gde jad sav izgleda
Ko mrtvog vetra i splasnulog vala živost
U nejasnom snevanju snova;
Posmatram u polju zelenom rastinje
Za sejanje i za žeteoce,
Za berbu i za košenje,
Usnuli svet tokova.Umoran sam od suza i smeha,
I onih koji se smeju i plaču;
Od onog što bi budućnost doneti mogla
Ljudima koji seju da bi mogli da uberu:
Umoran sam od dana, umoran od sati,
Pupova ogolelog cveća što su vetrom nošeni,
Želja i snova i moći,
I svega osim mira u snu.Smrt je tu sused životu,
I od oka i uha udaljeni
Valovi bledi i vetrovi vlažni nadiru,
Plove krhki brodovi i duhovi;
Nasumice oni putuju, kamo –
Oni ne znaju šta je tamo;
A vetrovi isti ne duvaju amo,
I ništa isto ovde ne zri.Nema tu ni rastinja pustopoljine il’ šumarka,
Niti loza uspeva il’ vres cvetni,
Već pupovi maka bez cveta,
Prozerpinini zeleni grozdovi,
Bledi nizovi šaša na vetru,
Gde ni jedan list nije rumen il’ u cvatu
Osim tamo gde ona cedi u tijesku
Vino smrtno za opijanje pomrlih ljudi.Bledi, bezimeni i nebrojeni,
Po jalovim njivama žita
Povijaju se i odmaraju oni
Po celu noć dok svetlost ne zasja;
I poput duše okašnjele,
U paklu i u raju, koje nikad ne spariše,
Oblaci i izmaglica prigušiše
Jutro koje izbi iz mraka.Iako čovek onaj beše snažan kao sedmorica,
I on će da se druži sa smrću,
U raju se neće probuditi, noseći krila,
Niti će ječati od muke u paklu;
Iako čovek onaj beše lep poput ruže,
Lepota njegova tamni i iza oblaka nestaje;
I iako se ljubav zadovoljna smiruje,
Ona zadovoljna nije na kraju.Bleda, iza trema i porte,
Nepokretnim lisjem krunisana, stoji ona
Koja kupi sve ono što umire
Studenim, besmrtnim rukama;
Malaksale usne njene slađe su
Od usnica ljubavi one koja živi u strahu
Da nju upozna sa ljudima koji se mešaju i sreću nju
U dobima raznim, i predelima.Svakog ponaosob ona iščekuje,
Čeka ona svakog rođenog sina;
Zaboravlja da joj zemlja majka beše;
Život voća i žita;
I proleće i seme i laste poleću
Za njom, i tamo se upućuju
Gde leto peva muklu pesmu,
I prezir cveće prožima.Evo, venući odlaze ljubavi,
Ljubavi ostarele zamornih krila;
I tamo ona vuče sve mrtve dobi,
I sve ono što pogodi nesreća;
Zaboravljenih dana mrtve snove,
Snegovima otresene oslepele pupove,
Lisje nemirno koje vetrovi odneše,
Rumene ostatke propalih proleća.Nismo se uzdali u tugu,
I radost nikad pouzdana ne beše;
Današnjica će da zamre u sturašnjicu;
Vreme ni na kakav čovekov mamac nasesti neće;
I ljubav, zlovoljna i klonula,
Kroz napola ožalošćene usne ispušta
Uzdahe, i iz zaboravnih očiju pušta
Suze koje ni jedna ljubav podneti ne može.Od silne ljubavi prema životu,
Oslobođeni nada i strahova,
Mi odajemo, za tren, zahvalnicu
Mogućem liku božanstva,
Što ničiji život ne traje večno;
Što pokojnici neće ustati nikako;
Što čak i najmirnije korito rečno
Sigurno negde u moru završava.Ni zvezde, ni sunce buditi se neće tada,
Niti će se svetlo menjati:
Nit’ će se čuti žubor voda,
Ni bilo kakvi zvuci il’ pogledi:
Ni lišće zimsko ni prolećno,
Ni dan, ni sve ono što je dnevno;
Večni san samo
U večnoj noći.
Najzad, treba napomenuti da je ovaj mit višestruko inspirisao različite muzičke grupe i postao značajan deo popularne kulture koji privlači čitavu jednu subkulturu. U pitanju su Cocteau Twins, Stellamara, Dead Can Dance, Opeth.
Pesma: Aldžeron Čarls Svinbern, Prozerpinin vrt, preveo Zoran Jungić, Glas, Banja Luka, 1987.
Slike: Džon Vilijam Voterhaus, Duša ruže, 1908; Dante Gabriel Roseti, Prozepina (Persefona), 1882; Džon Vilijam Voterehaus, Gather ye Rosebuds while ye may, 1909; Rembrant, Saskija kao devojka iz Arkadije, 1635; Saskija sa cvetom, 1641; Saskija kao Flora, 1634.
Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.
Preporuke: Ingrid Ridel, Majke i kćeri – Jedan proživljeni mit, prevela Slavica Sinđelić, Beograd, Fedon, 2011; Ervin Rode, Psyche – Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka, prevele Drinka Gojković i Olga Kostrešević, IKZS, Novi Sad, 1991.
A . A . A 