Културни и књижевни значај великог образовног путовања („Grand Tour“)

IMG_20200125_131910_357

Помпео Батони, „Портрет Жоржа Лежеа“, 1778. (детаљ)

Питање почетка. Увек подстицајно.

Од Талеса, Анаксимандра и Хераклита па до научника и мислилаца нашег доба, питање почетка заокупља машту физичара, филозофа и песника. Реч машта, уместо речи разум, чини нам се адекватнијом, примеренијом, јер како почетак другачије замислити него посредством снага маште? Одакле све долази, како је нешто настало? Како је хаос постао космос? Пред овим питањима одговори физике постају поезија.

Предмет нашег проучавања, феномен културе 18. и 19. века, у времену је завршен, али ми, путујући кроз време, посредством сопствене маште, посредством уметности, књига, слика и музике, тих снажних медијума, покушавамо да на необичан начин оживимо нешто што се одавно завршлио, што је прошло. Не да га дословно повратимо, ми немамо амбицију да васкрснемо време, то ће уместо нас учинити уметност, већ да продремо кроз њега, кроз феномен једног времена, кроз датост културе која се манифестовала у уметности и на путовању. Наши откривалачки заноси реализоваће се кроз читање и писање: два путовања која се одвијају искључиво у месту.

Бавећи се темом великог образовног путовања, одликом једне културе, класе, времена и простора, ко би могао очекивати да ће својим истраживањима опет покренути једну тако велику и значајну институцију као што је била Grand Tour? Дакле, то оживљавање сада, пост фестум, има другачији ток и, свакако, потпуно другачији циљ. Ми покушавамо да посредством читања, писања и разговора, посредством историографских и научних чињеница обухватимо, разјаснимо и, најзад, писаним или усменим путем пренесемо другоме, своме читаоцу или слушаоцу, знање о тој теми.

Почетак је најбитнији у процесу стварања али, и пре њега, у процесу истраживања. Средину и крај почетак сам из себе развија, средина и крај се на њега настављају и, усуђујемо се рећи, лишени су индивидуалности. Почетак је симболизација борбе, а она формира индивидуалност. Под њом ми подразумевамо оно што мит казује о Атени, богињи која је рођена у потпуности довршена, формирана, у пуној ратној опреми. Индивидуалност је јасна, има дефинисане границе. Пре тога морао је постојати сукоб. Сукоб утиска и јасне мисли, неодређене слике и артикулисане речи, замисли и коначног довршења. Неуобличено је трансформисано у уобличено великом борбом. Један податак сукобљен је са другим, али не зато што је један тачан, а други није, већ зато што су у питању диоскури које треба помирити у њиховој навикнутости на самодовољност. Ми феномене о којима ћемо говорити (путовање, образовање, колекционарство, дипломатске мисије, уметничка дела) треба да реафирмишемо, оживимо новом интерпретацијом произашлом из нашег угла посматрања, резултатом прозора са кога ми посматрамо предео. Тај угао, тај прозор, заправо је наш егзистенцијални, интелектуални и друштвени пртљаг, али и становише садашњости са кога посматрамо прошлост. Прошлост никада није само прошло време, она је увек обогаћена, шта више, фикционализована, онеобичена. Наставите са читањем

Гете у Риму. Образовни значај Гетеовог италијанског путовања

imageedit_9_9994567361

Јохан Хајнрих Вилхелм Тишбајн, „Гете у пољу надомак Рима“, 1787.

Познате су две Тишбајнове слике на којима је приказан Гете. На једној, познатијој, песник седи поред античког рељефа на коме је приказан сусрет Ореста и Ифигеније (сликарева алузија на драму Ифигенија на Тавриди коју је Гете у том тренутку писао), међу римским рушевинама, са црним шеширом широког обода и белим плаштом преко своје одеће. У питању је уље на платну из 1787. године које носи назив Гете у римском пољу. Други приказ песника, мање познат, али за нашу тему значајан и илустративан је Тишбајнов цртеж на коме је Гете у неформалној, свакодневној одећи, ослоњен на прозор своје собе, окренут леђима посматрачу. Он гледа из собе на улицу, изнутра прати шта се догађа споља. То што се догађа споља касније ће забележити у свој дневник или ће препричати у неком писму. Од те грађе, доста година по повратку из Италије, настаће једна од најлепших путописних књига, Путовање по Италији (Italienische Reise) (1). Ове две слике биће нам значајне, не само јер приказују ументика који је у нашем фокусу, већ и због начина на који га приказују, нарочито због простора којима је уметник одређен. Тај простор за нас, за њега и његове савременике, такође, морао је, осим свакодневног, имати и једно посредно, симболичко значење.

Уметника на цртежу видимо у његовој соби, он нам је представљен као посматрач. Тема уметника у соби или атељеу где је прозор, отворен или затворен, нарочито наглашен, честа је тема у уметности романтизма. Ово је, заправо, прва слика у низу других слика доба романтизма која приказује уметника у камерној атмосфери, она је иконолошки врло значајна за романтизам, али своје порекло као жанр има у холандској уметности која је фаворизовала интимне, свакодневне сцене. Можемо се сетити Вермерових слика Географ и Астроном па да разумемо сличности и разлике у третирању теме. Уметник у атељеу део је и израз грађанског сензибилитета. Уметник је затворен у свој стваралачки простор. Улога његовог места стварања, размишљања, контемплације стављена је у први план тек у уметности романтизма на симболичку раван, то није био случај у холандском сликарству. Соба, осим што је симбол субјективног и затвореног, она је и симбол стваралачких моћи које би да превазиђу дате границе субјективног и искораче у свет, у објективно, у опште. У соби уметника налази се прозор као нарочито битан елемент. Прозор је виђен као симбол субјективне перспективе, граница, место где се сусрећу унутрашње (уметник) и спољашње (свет). Такође, прозор је виђен и као врста рампе, баријера коју је неопходно превазићи. Гете из своје перспектве, субјективне, личне, посматра са прозора спољашњи свет, Рим, динамику града, друге људе. Приказ и опис атељеа уметника, његове собе или простора боравка, подједнако су приказивали и сликари и књижевници романтизма. Оно што је прозор у сликарству, индивидуална, субјективна перспектива са које се посматра и доживљава свет, у књижевности су писма, дневници, путописи, епистоларни романи и други романи који комбинују или садрже ове форме. Ова тема кореспондира са филозофијом свога доба, најбоље израженој у Кантовој гносеологији која се бавила питањима граница и крајњих домета људског сазнања, питањима како субјект перципира стварност, шта је ствар по себи, како је и да ли је могуће у потпуности спознати ју.

Песник на прозору, отворен прозор, субјект загледан у хоризонт слика је жеље да се превазиђе уска егзистенција собе и да се изађе вани, у ширину искуства. Та жеља у холандском сликарству није присутна. Прозор на ранијим сликама није имао ту симболичку функцију. Он је увек приказан искоса или као неопходан део ентеријера, често украшен и исцртан симболом који допуњује слику, али прозор, сам по себи, никада није имао симболичко значење. У романтизуму је другачије. Прозори су у центру слике, нису више приказани са стране. Медитативно расположење насликаних фигура је још једна разлика. На холандским сликама фигуре су дате тако да ми као посматрачи можемо да оформимо одређени наративни след. Упркос својој затворености и наизглед статичној атмосфери ове слике су у покрету, све је наглашено предметима-симболима око приказаних фигура, ми наслућујемо да је у току одређена радња, да је одређена емоција покренута. Међутим, у романтизму, особа у ентеријеру је често статична, меланхоличног или медитативног расположења. Она гледа кроз прозор који је и праг и баријера истовремено, нешто што отвара могућност и што истовремено ствара препреку. Субјект у својој соби, уметник у свом атељеу чезне за далеким и давним. Са прозора посматрано, све далеко прераста у поезију и постаје романтично. Ове слике су чежња за путовањем, за даљином, позив на маштање. Симбол пронађен у свакодневном. Тема нехеројска, недраматична, што и величина платна на коме је сугерише. Наставите са читањем

Путник Тарнер

img_20200125_005102_383

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

I Хронологија путовања Вилијама Тарнера (1775-1851)

Вилијам Тарнер, енглески сликар доба романтизма, рођен је у Лондону 23. апрла 1775. године. Чињеница да је Тарнер рођен истог дана када и највећи енглески бард, Вилијам Шекспир, додатно га, симболички, приближава најзначајнијим именима британске културе. У наставку следе сва сликарева путовања. Она су, у ствари, његова права биографија.

1791 – Путује по западу Енглеске

1792 – Путује по јужном и централном Велсу.

1794 – Путује по северном Велсу и кроз Мидлендс.

1795 – Путује по јужној Енглеској и јужном Велсу.

1797 – Путује по северној Енглеској и Језерској области.

1798 – Путује по северном Велсу.

1799 – Путује по западу земље, Ланканширу, и северном Велсу.

1801 – Путује по Шкотској.

1802 – Путује по Швајцарској.

1805 – Прва изложба у споственој галерији у Лондону. Пре тога излагао је 1790. и 1796. у Краљевској академији (Royal Academy).

1807 – На Краљевској академији постаје професор перспективе.

1808 – Путује по Велсу.

1812 – Пише песму „Falacies of Hope“.

1813-1814 – Путује западом земље.

1815-1816 – Путује Јоркширом.

1817 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком.

1818 – Посећује Единбург.

1819 – Први пут посећује Италију (Венецију, Фиренцу, Рим, Напуљ). Излаже преко шездесет акварела у Лондону.

1821 – Посећује Париз и северну Француску. Интензивно слика катедрале.

1822 – Посећује Единбург.

1824 – Путује југоисточном Енглеском, као и областима река Меусе и Моселе на Континенту.

1825 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком. Умире колекционар његових слика и мецена Валтер Фавкс.

1826 – Путује Немачком, Бретањом, долином Лоаре.

1827 – Одседа у East Cowes, замку који је пројектовао британски архитекта Џон Неш. Замак се налази у близини Ламанша, на Isle of Wight.

1828 – Посећује Италију по други пут. Углавном борави у Риму. Држи последња предавања на Краљевској академији.

1829 – Излаже седамдесет девет акварела под називом „Енглеска и Велс“ у Лондону. Исте године посећује Париз, обилази Нормандију и Бретању. Умире му отац. Пише тестамент.

1830 – Посећује Мидлендс. Последњи пут излаже аквареле у Краљевској академији.

1831 – Посећује Шкотску.

1832 – Посећује Париз. Могуће је да је том приликом срео Ежена Делакроаа.

1833 – Излаже шездесет шест акварела серије „Енглеска и Велс“ у Лондону. Путује у Беч. Путује у Венецију (први пут након четрнаест година).

1835 – Путује Данском, Пруском, Саксонијом, Боемијом, западном Немачком и током Рајне. Посећује Холандију.

1836 – Посећује Француску, Швајцарску и Вал д’Аоста, део западних Алпа, на граници Швајцарске, Италије и Француске.

1839 – Путује дуж река Меус и Мосел. Меусе извире у Француској, протиче кроз Белгију и Холандију, а улива се у Северно море. Мосел је река која извире у Француској и тече кроз Луксембург и Немачку. Улива се у Рајну (њена трећа притока) у Коблензу.

1840. Посећује по трећи пут Венецију. Први сусрет са Раскином.

1841-1844 – Путује Швајцарском током читавог лета.

1845 – У мају посећује северну Француску. У јесен Нормандију и део Француске северно од Париза, до границе са Белгијом. Последње путовање.

1850 – Велика изложба у Краљевској академији.

1851 – Умире 19. децембра у Лондону.

II Уметник и Венеција

Једино што би могло бити величанственије од града на води јесте град подигнут у ваздуху. – Вилијам Хазлит

Почетак писања налик је алхемијском процесу. Преображај је неминован: импресија, мисли, знања у адекватно уобличен низ речи. Њихово измицање је протејско пред сликом која је ренесансни сфумато, неодређена, магловита, једно кондензовано испарење, какве углавном могу бити мисли које се у нама тек рађају, које тек треба да се оформе, које и нису мисли, већ су то, заправо, душе мисли. (1)

Добро ће послужити као увод једна слика која је део графичке новеле „Бајка о Венецији“ Хуга Прата. Ноћ је плава, Црква Светог Марка је жута. То је доминантна контраст. Жута је злато, а злато је вредност лава, симбола снаге, славе и таштине. Плава је симболизација духовности, меланхолије, чежње за даљином, за местом и временом у коме ми нисмо. Плава је море, а бог мора је Нептун. (2) Божанство мора праћено је дивљим коњима, снажним и необузданим. Величанствени бронзани коњи донешени из Константинопоља део су цркве пред којом је Корто Малтезе. Нептун отелотворује принцип надахнућа, интуиције, визионарских снова, али и лудила, ирационалности, безумља. Нептун је илузија. Она може бити изазвана посредством опојних испарења (парфема или дрога), посредством огледала, посредством лавиринта, посредством маски и магле. Сви ови атрибути везују се за град о коме ћемо писати.

Венеција је град-лавиринт. Умножавајући светови, исти а другачији, очигледни су у феномену огледала и ходника венецијанских палата, а тај се прицип преноси и са унутрашњег на спољашњи план. Не само што су венецијанске палате лавиринти, већ је и град у коме су. Канали, исто колико и тротоари, јесу венецијанске улице. Магла, један аспект илузије, можда жеље да се залута, да се изгуби, да се самопоништи, неодвојива је од овог града. У магли се понеки гондолијер, Харун, може назрети како клизи низ глатке површине воде. Међутим, постоји и тренутак када ова два ходника лавиринта постану један. Ниво воде често преплави град: aqua alta је Венецијанцима добро познат природни феномен. Наставите са читањем

Свет разбијеног огледала. Слике Љубе Поповића

Он осећа одбојност према маски јер иза ње препознаје ништавило.

Много искуства било је потребно да би се прешло из прве фазе у другу, из стваралачког стања на првој фотографији, у стваралачки резултат на другој.

O Љуби Поповићу многи су писали. Ја том циклусу не могу нарочито оригиналном мишљу допринети. Могу једино овом објавом посведочити о неколико утисака које сам стекла посматрајући његова платна ове јесени у Галерији Српске акадамије наука и уметности, читајући неке есеје, гледајући емисије у којима је говорио о свом схватању живота, уметности и нашег времена.

Признајем, на изложби сам била изненађена. Његве боје, барокност израза, (де)композиција, нису ми увек пријали. Ипак, када сам стала испред слика, монументалних платна на којима су биле сцене „разбијеног огледала“, све је постало другачије. Покајала сам се због свог првобитног неповерења, а без доказа за исто. Наставите са читањем