Igračke i umetnost: Šarl Bodler i Žan-Batist Simeon Šarden

Iako stariji, francuski slikar Žan-Batist Simeon Šarden na drugoj je poziciji u naslovu teksta. Razlog se krije u činjenici da je esej Moral igračke Šarla Bodlera bio glavno polazište za ovaj tekst na koji sam asocijativno nadovezala Šardenovo slikarstvo. Na mnogobrojnim Šardenovim slikama pojavljuju se deca zagledana u svoje igračke. Poetično predstavljeni prizori svakodnevnog života francuskog građanstva posredno nas uvode u svest i psihologiju dece, u njihove časove bezbrižnosti i razonode. Prikazi nisu žanrovske scene već su suptilan način podvlačenja ideje da se kroz igru i razonodu podjednako dobro može razviti dečija psiha kao kroz krutost nametnutih obaveza.

Na slici Dečak sa čigrom, naslikanoj 1737, vidimo dečaka kako radoznalo posmatra čigru koja se vrti na stolu. Dečak je koncentrisan na optičke iluzije koje njeni pokreti u mestu stvaraju. Njegov pogled je blag, radostan u otkriću precizno rotirajuće spravice. Za razliku od knjiga, mastionice i pera, ova igračka u fokusu je dečakove pažnje. Mali Ogist Gabriel Godfroa, sin Šardenovog prijatelja, oduševljeno posmatra svoj predmet dok knjige leže sklopljene. Nije dilema koju ova slika podstiče „igra ili učenje“. Dilema ne postoji. Igra je učenje, učenje je igra. Spoznaja sveta u dečijem umu nalik je okretima čigre: izuzetno je dinamična, a naizgled malena i jednostavna. Kao i čigra pred njim, tako je i dečak dinamičan, a nepomičan, neosetljiv na proticanje vremena, on deluje kao da je van prostora koji mi posmatramo.

U procesu stvaranja umetnik je dete koje se igra. To bi mogla biti gruba parafraza romantičarskog odnosa prema stvaralaštvu. Teme detinjstva, dečije radosti, iskrenosti, autentičnosti i naivnosti u procesu spoznaje stvarnosti ne tematizuju prvi romantičarski pesnici, kao što ni Sigmund Frojd nije prva osoba koja je uvidela svu složenost dečije psihologije, njihovu kompleksnu moć pamćenja koja se odražava na kasnije životne postupke. Umetnost je, pre filozofije i psihologije, uvidela i predstavila taj značaj sebi svojstvenim simboličkim jezikom. Umetnost otkriva, ne objašnjava.

Šarl Bodler u eseju Moral igračke ne dokazuje, ne tvrdi samouvereno o značaju i moralnoj funkciji igračke u razvoju detetovog odnosa prema umetnosti. Esej ima sentimentalnu vrednost i nešto od poetično predstavljenih soba i predmeta na osnovu kojih bi se i mogao porediti sa prikazanim Šardenovim slikama. Evo jednog karakterističnog odlomka:

Pre mnogo godina – pre koliko? to nikako ne znam; to zalazi u maglovita vremena ranog detinjstva, – majka me beše odvela u posetu kod gospođe Pankuk. Sećam se da je to bilo u nekoj vrlo tihoj kući, jednoj od onih kuća gde trava boji zelenilom kutove dvorišta, u jednoj tihoj ulici, u ulici Poatven. Sećam se sasvim jasno da je ova gospođa bila obučena u kadifu i krzno. Posle nekog vremena ona reče: „Evo dečka kome hoću nešto da poklonim, da bi me se sećao.“ Uze me za ruku, i mi prođosmo kroz više odeljenja; zatim otvori vrata jedne sobe iz koje se ukaza izvanredan i zaista čaroban prizor. Zidovi se nisu videli, toliko su bili pokriveni igračkama. Tavanica je iščezavala pod bokorima igrački koje su visile kao čudesni stalaktiti. Podom se pružala samo jedna uska staza na koju se mogla staviti noga. Tu se nalazio svet igračaka svih vrsta, od najskupljih do najskromnijih, od najprostijih do najkomplikovanijih.

U istoriji zapadnog slikarstva prikazi dece u igri ne zauzimaju značajno mesto. Portreti dece počinju da se izrađuju u renesansi, a neki od najlepših dometa u prikazu istih ostvaruju se kroz manirističko i barokno slikarstvo. Slike Broncina, Velaskeza, Žorža de la Tura o tome svedoče. Slede Vato i Buše, na čija se dela nadovezuju Šardenova. U 18. veku Žan-Žak Ruso i Fridrih Šiler pišu o vezi umetnosti i vaspitanja, vezi obrazovanja i razvijanja umetničkog senzibiliteta mladog čoveka. Žan-Žak Ruso 1762. godine objavljuje knjigu Emil, ili o vaspitanju. U 18. i 19. veku deca postaju karika sa prirodnim, sa neiskvarenim, sa božanskim stvaralačkim principom, odraz moralne čistote i jednostavnosti. Ona su značajan motiv u poeziji Vilijama Blejka i Vilijama Vordsvorta. Do kraja 19. veka, na jedan drugačiji način, inventivan, lucidan i podsticajan, biće i prikaz dece u literaturi Luisa Kerola. Tek potom dolazi bečki psihijatar sa umetnosti odavno poznatim idejama.

Prema Bodleru, detetov odabir igračke, kao i njegov odnos prema istoj, jedan je od presudnih faktora za estetsko formiranje i uobličavanje ukusa, kao i ideje o lepom koju ono treba da formira.

Ja sam uostalom sačuvao trajnu naklonost i svesno divljenje prema tom čudnom vajarstvu koje, blistavom čistotom, zasenjujućim sjajem boja, žestinom pokreta i odlučnošću oblika, tako dobro predstavlja detinje misli o lepoti.

Sva deca govore svojim igračkama; igračke postaju učesnici velike životne drame, umanjene mračnom komorom njihovog malenog mozga. Svojim igrama deca dokazuju svoju veliku sposobnost zanosa i svoju visoku moć uobrazilje.

Ova lakoća s kojom deca zadovoljavaju svoju maštu svedoči o duhovitosti dece u njihovim umetničkim koncepcijama. Igračka je prvo upućivanje deteta u umetnost.

Ja mislim da, uopšte uzev, deca utiču na svoje igračke, da, drugim rečima, njihovim izborom upravljaju raspoloženja i želje, istina, nejasne i neformulisane, ali vrlo realne. Ne bih, međutim, tvrdio da se i suprotno ne dešava, to jest, da igračke ne utiču na dete, naročito u slučaju literarne ili umetničke predestinacije.

Većina derana hoće da vide šta ima unutra, neki pošto ih upotrebljavaju neko vreme, neki odmah. Tako brži ili sporiji nalet ove želje određuje veću ili manju dugovečnost igračke. Ne osećam se hrabrim da kudim ovu dečiji strast: to je prva metafizička tendencija.

Napuštanje igračaka, njihovo postepeno prevazilaženje, vodi svetu iskustva. Njihov trag biće prisutan u kasnijm odabirima kada su u pitanju estetske forme, naročito one koje spadaju u primenjenu umetnost, u lepe predmete. Izražen odnos prema lepoj formi predmeta može svedočiti o fetišističkim naklonostima esteta. Oduvek sam predmete posmatrala kao misao, kao sećanje, kao mogućnost za reminiscenciju stvorenu posredstvom zvuka čestica prašine koja se u njima nataložila.

Oduvek sam smatrala, takođe, da ljudi koji se okružuju predmetima, imaju nedovršeno detinjstvo. Okruživanje lepo oblikovanom materijom, koja je građa za sećanje, odlika je usamljenih ljudi. O umetničkim predmetima su naročito lepo pisali Henri Džejms, Marsel Prust, Karl Uismans, Orhan Pamuk. Poeziji predmeta doprineli su i mnogobrojni slikari posvećeni žanru mrtve prirode, među kojima se nalazi i Šarden, kao i stihovi francuskog barda koji je  u svom melanholičnom svetu kiše i parfema, patnje i dosade, obožavao da evocira sećanja, zarobljena u igračkama, kao duh u lampi.

U velikoj radnji sa dečjim igračkama oseća se neka neobična veselost koja je uzdiže iznad lepog građanskog stana. Zar se tamo ne nalazi sav život u malom, i to mnogo obojeniji, čistiji i sjajniji od stvarnog života? Tu se vide lepi vrtovi, pozorišta, lepe haljine, oči bistre kao dijamanti, obrazi zapaljeni rumenilom, divne čipke, kola, konjušnice, staje, pijanice, varalice, bankari, glumci, pajaci koji liče na vatromete, kuhinje i čitave dobre disciplinovane armije, s konjicom i artiljerijom.

Pomenula sam da je Šarden bio savremenik velikog francuskog rokoko umetnika Fransoa Bušea. Tematski i formalno oni su bili različiti slikari, ali jedna Bušeova slika se može porediti sa Šardenovom. Posmatrajući dela francuskih slikara 18. veka ponekad se čini da su sa dosta zakašnjenja otkrili holandske slikare 17. veka koji su favorizovali prikaze svakodnevice. Na Bušeovoj slici vidimo majku i guvernantu, ili pak dve prijateljice, koje su zajedno sa batlerom posvećene deci. Raskoš francuskog građanskog stana, svećnjaci, bogato ukrašen časovnik, skulptura Bude, pribor za čaj, ogledalo, visok prozor kroz koji prodire jutarnja svetlost, najupadljivije su pojave na ovoj slici. Ali, u desnom uglu, o tabure je naslonjena devojčica koja drži u ruci drvenog konjića i raskošno odevenu lutku. Ona, za razliku od druge devojčice, ne želi da sedne u krilo ženskoj osobi koja joj nudi kašičicu suklijaša i toplog mleka.

Tematski slična Bušeovoj, dole prikazana Šardenova slika nastala je godinu dana kasnije, 1740. Prisustvujemo sličnoj sceni, samo u skromnijem enterijeru. Guvernanta sluša da li je devojčica dobro naučila svoju molitvu pred obrok. Devojčica je svoje igračke-instrumente, doboš i frulu, odložila, baš kao i guvernanta što je postavljanje stola, ne bi li čula šta devojčica ima da kaže. Druga devojčica za stolom ne trepće dok sluša mlađu devojčicu, kao da se i sama preslišava.

Slike: Žan-Batist Simeon Šarden, Dečak sa čigrom, 1738; Sa učiteljicom, 1737; Kuća od karata, 1740; Kuća od karata, 1740; Devojka sa reketom, 1737; Baloni od sapunice, 1733; Molitva pre doručka, 1740; Fransoa Buše, Doručak, 1739.

Citati: Šarl Bodler, Romantična umetnost, preveo Aleksandar Đ. Arsenijević, Prosveta, Beograd, 1954.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.