Жан-Батист Симеон Шарден, „Дечак са чигром“, 1738.

Иако старији, француски сликар Жан-Батист Симеон Шарден на другој је позицији у наслову текста. Разлог се крије у чињеници да је есеј Морал играчке Шарла Бодлера био главно полазиште за овај текст на који сам асоцијативно надовезала Шарденово сликарство. На многобројним Шарденовим сликама појављују се деца загледана у своје играчке. Поетично представљени призори свакодневног живота француског грађанства посредно нас уводе у свест и психологију деце, у њихове часове безбрижности и разоноде. Прикази нису жанровске сцене већ су суптилан начин подвлачења идеје да се кроз игру и разоноду подједнако добро може развити дечија психа као кроз крутост наметнутих обавеза.

На слици Дечак са чигром, насликаној 1737, видимо дечака како радознало  посматра чигру која се врти на столу. Дечак је концентрисан на оптичке илузије које њени покрети у месту стварају. Његов поглед је благ, радостан у открићу прецизно ротирајуће справице. За разлику од књига, мастионице и пера, ова играчка у фокусу је дечакове пажње. Мали Огист Габриел Годфроа, син Шарденовог пријатеља, одушевљено посматра свој предмет док књиге леже склопљене. Није дилема коју ова слика подстиче „игра или учење“. Дилема не постоји. Игра је учење, учење је игра. Спознаја света у дечијем уму налик је окретима чигре: изузетно је динамична, а наизглед малена и једноставна. Као и чигра пред њим, тако је и дечак динамичан, а непомичан, неосетљив на протицање времена, он делује као да је ван простора који ми посматрамо.

У процесу стварања уметник је дете које се игра. То би могла бити груба парафраза романтичарског односа према стваралаштву. Теме детињства, дечије радости, искрености, аутентичности и наивности у процесу спознаје стварности не тематизују први романтичарски песници, као што ни Сигмунд Фројд није прва особа која је увидела сву сложеност дечије психологије, њихову комплексну моћ памћења која се одражава на касније животне поступке. Уметност је, пре филозофије и психологије, увидела и представила тај значај себи својственим симболичким језиком. Уметност открива, не објашњава.

Шарл Бодлер у есеју  Морал играчке не доказује, не тврди самоуверено о значају и моралној функцији играчке у развоју дететовог односа према уметности. Есеј има сентименталну вредност и нешто од поетично представљених соба и предмета на основу којих би се и могао поредити са приказаним Шарденовим сликама. Ево једног карактеристичног одломка:

Пре много година – пре колико? то никако не знам; то залази у магловита времена раног детињства, – мајка ме беше одвела у посету код госпође Панкук. Сећам се да је то било у некој врло тихој кући, једној од оних кућа где трава боји зеленилом кутове дворишта, у једној тихој улици, у улици Поатвен. Сећам се сасвим јасно да је ова госпођа била обучена у кадифу и крзно. После неког времена она рече: „Ево дечка коме хоћу нешто да поклоним, да би ме се сећао.“ Узе ме за руку, и ми прођосмо кроз више одељења; затим отвори врата једне собе из које се указа изванредан и заиста чаробан призор. Зидови се нису видели, толико су били покривени играчкама. Таваница је ишчезавала под бокорима играчки које су висиле као чудесни сталактити. Подом се пружала само једна уска стаза на коју се могла ставити нога. Ту се налазио свет играчака свих врста, од најскупљих до најскромнијих, од најпростијих до најкомпликованијих. 

У историји западног сликарства прикази деце у игри не заузимају значајно место. Портрети деце почињу да се израђују у ренесанси, а неки од најлепших домета у приказу истих остварују се кроз маниристичко и барокно сликарство. Слике Бронцина, Веласкеза, Жоржа де ла Тура о томе лепо сведоче. Следе Вато и Буше, на чија се дела надовезују Шарденова. У 18. веку Жан-Жак Русо и Фридрих Шилер пишу о вези уметности и васпитања, вези образовања и развијањa уметничког сензибилитета младог човека. Жан-Жак Русо 1762. године објављује књигу Емил, или о васпитању. У 18. и 19. веку деца постају карика са природним, са неисквареним, са божанским стваралачким принципом, одраз моралне чистоте и једноставности. Она су значајан мотив у поезији Вилијама Блејка и Вилијама Вордсворта. До краја 19. века, на један другачији начин, али инвентиван, луцидан и подстицајан, биће и приказ  деце у литератури Луиса Керола. Тек потом долази чувени бечки психијатар са иновативним, али уметности одавно познатим идејама.

Према Бодлеру, дететов одабир играчке, као и његов однос према истој, један је од пресудних фактора за естетско формирање и уобличавање укуса, као и идеје о лепом коју оно треба да формира.

Ја сам уосталом сачувао трајну наклоност и свесно дивљење према том чудном вајарству које, блиставом чистотом, засењујућим сјајем боја, жестином покрета и одлучношћу облика, тако добро представља детиње мисли о лепоти.

Сва деца говоре својим играчкама; играчке постају учесници велике животне драме, умањене мрачном комором њиховог маленог мозга. Својим играма деца доказују своју велику способност заноса и своју високу моћ уобразиље.

Ова лакоћа с којом деца задовољавају своју машту сведочи о духовитости деце у њиховим уметничким концепцијама. Играчка је прво упућивање детета у уметност.

Ја мислим да, уопште узев, деца утичу на своје играчке, да, другим речима, њиховим избором управљају расположења и жеље, истина, нејасне и неформулисане, али врло реалне. Не бих, међутим, тврдио да се и супротно не дешава, то јест, да играчке не утичу на дете, нарочито у случају литерарне или уметничке предестинације.

Већина дерана хоће да виде шта има унутра, неки пошто их употребљавају неко време, неки одмах. Тако бржи или спорији налет ове жеље одређује већу или мању дуговечност играчке. Не осећам се храбрим да кудим ову дечији страст: то је прва метафизичка тенденција.

Напуштање играчака, њихово постепено превазилажење, води свету искуства. Њихов траг биће присутан у каснијм одабирима када су у питању естетске форме, нарочито оне које спадају у примењену уметност, у лепе предмете. Изражен однос према лепој форми предмета може сведочити о фетишистичким наклоностима истинских естета. Одувек сам предмете посматрала као мисао, као сећање, као могућност за реминисценцију створену посредством звука честица прашине која се у њима наталожила.

Одувек сам сматрала, такође, да људи који се окружују предметима, имају недовршено детињство. Окруживање лепо обликованом материјом, која је грађа за сећање, одлика је усамљених људи. О уметничким предметима су нарочито лепо писали Хенри Џејмс, Марсел Пруст, Карл Уисманс, Орхан Памук. Поезији предмета допринели су и многобројни сликари посвећени жанру мртве природе, међу којима се налази и Шарден, као и стихови француског барда који је  у свом меланхоличном свету кише и парфема, патње и досаде, обожавао да евоцира сећања, заробљена у играчкама, као дух у лампи.

У великој радњи са дечјим играчкама осећа се нека необична веселост која је уздиже изнад лепог грађанског стана. Зар се тамо не налази сав живот у малом, и то много обојенији, чистији и сјајнији од стварног живота? Ту се виде лепи вртови, позоришта, лепе хаљине, очи бистре као дијаманти, образи запаљени руменилом, дивне чипке, кола, коњушнице, стаје, пијанице, варалице, банкари, глумци, пајаци који личе на ватромете, кухиње и читаве добре дисциплиноване армије, с коњицом и артиљеријом.

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Поменула сам да је Шарден био савременик великог француског рококо уметника Франсоа Бушеа. Тематски и формално они су били прилично различити сликари, али једну Бушеова слика се може поредити са Шарденовим. Посматрајући дела француских сликара 18. века понекад се чини да су са доста закашњења открили холандске сликаре 17. века који су фаворизовали приказе свакодневице. На Бушеовој слици видимо мајку и гувернанту, или пак две пријатељице, које су заједно са батлером посвећене деци. Раскош француског грађанског стана, свећњаци, богато украшен часовник, скулптура Буде, прибор за чај, огледало, висок прозор кроз који продире бистра јутарња светлост, најупадљивије су појаве на овој слици. Али, у десном углу, о табуре је наслоњена малена девојчица  која држи у руци дрвеног коњића и раскошно одевену лутку. Она, за разлику од друге девојчице, не жели да седне у крило женској особи која јој нуди кашичицу суклијаша и топлог млека.

Франсоа Буше, „Доручак“, 1739.

Франсоа Буше, „Доручак“, 1739. (детаљ)

Тематски слична Бушеовој, доле приказана Шарденова слика настала је годину дана касније, 1740. године. Присуствујемо сличној сцени, само у скромнијем ентеријеру. Гувернанта слуша да ли је девојчица добро научила своју молитву пред оброк. Девојчица је своје играчке-инструменте, добош и фрулу, одложила, баш као и гувернанта што је постављање стола, не би ли чула шта девојчица има да каже. Друга девојчица за столом, баш као и гувернанта, не трепће док слуша млађу девојчицу, и као да се и сама преслишава.

Цитати: Шарл Бодлер, Романтична уметност, превео Александар Ђ. Арсенијевић, Просвета, Београд, 1954.

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден (детаљ)

Жан-Батист Симеон Шарден 

Жан-Батист Симеон Шарден (детаљ)