Rečnik simbola: Krila

speciesbarocus: “Right wing of Eros (2nd c. BC). ”

Simbolizam krila, perja, pa zato i leta, ispoljava se u različitim oblicima, a svi se svode na uopšteni pojam duhovne lakoće i uspinjanja sa zemlje u nebo.

Poslednje tumačenje je blisko šamanskom, a prvo, različito tek po stepenu shvatanja, zajedničko je budistima i taoistima. Pernato pokrivalo za glavu kod američkih Indijanaca ukazuje na Sveopšti Duh, a ogrtanje pernatim ogrtačem u drevnoj Kini ukazuje na uspostavljanje nebeskog poretka. Mada šamansko uspinjanje u nebo pokazuje delatnu moć, ono je najčešće tek duhovne prirode: na tragičan način to dokazuje i Ikarova pustolovina.

Postizanje lakoće na koju se jasno pozivaju indijski tekstovi, a i Čuang Ce, oslobađanje je od telesne težine, od vezanosti za formalno ispoljavanje: ono je plod kontemplacije. Budističkim letom se stiže do jezera Anavatapta, ili do raja, a to su simboli suptilnog područja.

Lakoća i moć letenja je svojstvo taoističkih besmrtnika, koji lako stižu do ostrva besmrtnika. Već i sama etimologija njihovih znakova otkriva sposobnost dizanja u vazduh. Zbog posebnog načina prehrane tela su im obrasla pahuljicama ili perjem, a i način života ponekad im je nalik ptičijem.

Uzlet se uopšteno odnosi na dušu koja teži nadličnom stanju. Prema simbolizmu razrađenom u belešci kupola uzlet, odnosno izlazak iz tela, izvodi se kroz teme glave. Taoizam tako zamišlja i uzlet suptilnog tela, što je zapravo zametak besmrtnosti.

Krila otkrivaju spoznajnu sposobnost: ko shvata, ima krila, navodi jedna Brahmana, a Rgveda: Inteligencija je najbrža ptica. Zato i anđeli – stvarni ili simboli duhovnih stanja – imaju krila.

Krila i perje su u vezi s elementom vazduhom, koji je suptilni element u pravom smislu reči. Božanski je graditelj Višvakarman rukama ukrašenim perjem kao kovačkim mehom ostvario svoje delo tvorca.

U hrišćanskom predanju krila označavaju vazdušno, lagano kretanje i simbolizuju duh, pneumu. U Bibliji su krila simbol duhovnosti ili oduhovljenja krilatih bića ljudskoga ili životnjskog obličja. Obeležje su božanskog i svega onoga što mu se preobražajem može približiti: anđeli i ljudska duša, na primer. Kad je reč o krilima neke ptice, najčešće su ona simbol golubice, koja označava Duha Svetoga. I sama duša činom oduhovljenja dobija krila golubice: Psalam (55, 6): Ko bi mi dao krila golubinja? ja bih odleteo i počinuo. Imati krila znači napustiti zemaljsko i pristupiti nebeskom.

Temu krila, koja je platonskog porekla (Fedar, 246), upotrebljavaju crkveni oci i mistici. U Svetom pismu reč je o Božjim krilima. Ona su znak njegove moći, blaženstva i nepodmitljivosti. Sjenom krila svojih zakloni me (Psalam, 17, 8). Sinovi ljudski u sjenu krila tvojih ne boje se (Psalam, 36, 7). Po svetom Grguru Nisenskom ako Bog, arhetip, ima krila, ima ih i duša koja je stvorena na njegovu priliku. Ako ih je zbog svoga porekla izgubila, može ih ponovo steći u skladu sa svojim preobražajem. Udaljuje li se čovek od Boga, gubi svoja krila; približuje li mu se, iznova ih dobija. Zavisno od krila duša se uspinje u nebo nalik bezdanu. Uspinjati se može zauvek, jer ga potpuno ne može doseći. Duša je, kao i točak, uobičajeni simbol preseljenja, oslobođenja od uslovljenosti mesta i simbol ulaska u saodnosno duhovno stanje.

Pseudo- Dionisije Areopagit, govoreći o anđelima, kaže da su krila srećna slika brzog trka, onog nebeskog poleta koji anđele neprestano tera naviše i tako ih potpuno oslobađa svake niske sklonosti. Lakoća krila pokazuje da kod tih uzvišenih bića nema ničeg zemaljkog i da ništa iskvareno ne otežava njihov uspon u nebo.

Krila, dakle, uopšteno izražavaju uspinjanje ka uzvišenom, polet u transcendiranju ljudske sudbine. Najkarakterističniji su atribut diviniziranog bića i njegovog pristupa uranskim predelima. Ako se krila dodaju nekim likovima, simboli se menjaju. Na primer, dobije li zmija krila, prestaje da bude znak duhovne iskvarenosti i postaje simbol oduhovljenja i božanstva.

Krila uz sublimaciju označavaju oslobođenje i pobedu: imaju ih junaci koji ubijaju nemani, fantastične, okrutne ili odvratne životinje.

Hermes (Merkur) je imao krila na petama. U dinamizovanim petama Gaston Bašlar vidi simbol noćnog putnika, to jest snove o putovanjima. Proživljena dinamična slika u oniričkoj stvarnosti mnogo je značajnija od krila pričvršćenih o pleća. San o lepetu krila često je tek san o padu. Od vrtoglavice se branimo pokretima ruku, a to pokretanje može proizvesti krila na ramenima, Ali prirodni onirički let, pozitivan let, koji je naše noćno delo, nije ritmizovan, nego ima kontinuitet i istoriju nekog zanosa, i hitro je ostvaranje jednog dinamizovanog trenutka. Bašlar upoređuje krila na petama sa cipelama nazvanim lake noge, kojima su budistički sveci putovali  vazduhom, s letećim cipelicama iz narodnih priča i sa čizmama od sedam milja. Sanjaču u nozi počivaju snage letenja. Dopustićemo, zaključuje Bašlar, u našim metapoetskim traganjima, da krila na petama nazovemo oniričkim krilima. Krilo kao simbol pokretljivosti nadvladalo je ovde simbol oduhovljenja; krilo pričvršćeno o nogu ne uključuje nužno ideju sublimacije, ali sredstvima preseljenja pridaje nadljudska svojstva.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Desno krilo Erosa (2. vek pre nove ere).

Rečnik mitova: Nereide

berndblacha: “ Hippocampus and Nereid carrying the shield of Achilles, Terracotta #Greek 323 B.C @MuseeLouvre ”

Nereide, čerke boga mora Nereja i Doride. Najstarije predanje poznaje trideset i tri Nereide po imenu, kasnije se pominje poimenice njih pedeset, a smatralo se da ih je bilo stotinu. Njihovim imenom najčešće se obeležavaju odlike mora: njegov sjaj, talasi, struje i zatišja.(Halija, Glauka, Galena, Kimo, Kimodoka, Kimotoja, Toja). Imena nekih vezuju se za ostrva, obale i morske pećine (Psamata, Neso, Limnoreja), a katkad za lepote mora (Talija, Erato, Melita). Kao čuvarice mora i zaštitnice moreplovaca, one se zovu: Pleto, Ferusa, Euagora, Doto, Deksamena, Proto, Amfinoma, Janasa, Temisto, Tetida. Samo neke od Nereida imaju lične sudbine (Tetida, Galateja, Amfitrita); one se u mitu najčešće pojavljuju u grupi, kao posmatrači raznih zbivanja.

Nereide žive u morskim dubinama, u srebrnoj pećini; često izlaze na površinu i igraju se na talasima sa ostalim stanovnicima mora (ribama, delfinima, Tritonom, hipokampima) ili dolaze na obale da suše svje plavo-zelene kose. I vuna koju Nereide predu ima boju mora. One su vične svim poslovima i provode vreme kao i smrtnice, ali su pošteđene ljudskih briga i patnji. Njihov vedar i idiličan život samo izuzetno prožima strah i tuga, i to kad Posejdon proganja Amfitritu i kad dele brige svoje sestre Tetide. One je prate do obala Troade, prisutne su kad se kuje Ahilovo oružje, a kad je Tetidin sin pao pred Trojom, njihovo bolno naricanje proželo je sve Ahajce jezom. Nereide su Ahilov leš obukle u ambrozijsko ruho, a zatim su divinizovanog heroja pratile do ostrva Leuke, gde su prisustvovale njegovom venčanju sa Helenom.

Kćerke starca Nereja brižno prate sve događaje koji se zbivaju na moru; one slede Europu na putu ka Kritu i brinu se o lađi Argo. Tetida spasava Dionisa i Hefesta iz mora, a Leukoteja pomaže Odiseju da dopliva do obala feačke zemlje.

U celom grčkom svetu Nereide su uživale božanske počasti; najčešće su ih prikazivali moreplovci, i to zajedno sa Posejdonom. U Tesaliji, na obali oko rta Sepijade, prinošene su žrtve Tetidi, Nereidama i vetrovima, jer se verovalo da je na ovom mestu Pelej ugrabio Tetidu. Poznata kultna mesta Nereida nalazila su se na ostrvu Lezbu i na Korintskoj prevlaci.

Nereide su najpre zamišljene kao divne devojke, u dugim haljinama, a tek od četvrtog veka stare ere one se prikazuju kao lako obučene i obnažene. Često su predstavljane u likovnoj umetnosti. Na crnofiguralnim vazama one su prikazane kao posmatrači sukoba između Herakla i Nereja ili kako tuguju za Ahilom. Kasnije, na crvenofiguralnim vazama, predstavlja se uglavnom idiličan život Nereida, najčešće kako u lepršavim, prozirnim haljinama igraju ili jašu. Od monumentalnih skulptura sačuvane su statue Nereida sa nadgrobnog spomenika u Ksantu (V-IV vek stare ere) i sa Asklepijevog hrama u Epidauru (370. godina stare ere). Čuvena je bila Skopasova grupa Prenos Ahila na ostrvo Leuku. Prikazivane su i na sarkofazima iz rimskog doba.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Nereida na morskom konju (hipokampusu) nosi Ahilejev štit. Terakota, Grčka, 323. godine pre nove ere. Muzej Luvr.

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

laclefdescoeurs: “Vanitas - Still Life with Books and Manuscripts and a Skull, 1663, Edwaert Collier ”

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

Mrtva priroda je isečak iz života, a reprodukcije na naslovnim stranama ploča bile su isečak isečka i one su mi, možda bolje od neke pouzdane istorije umetnosti, dozvolile da imam bolji uvid u detalj, u jedan skriveni i tihi svet. Bila je to kamerna muzika. Uz muziku, prošlost u našoj imaginaciji vaskrsava, sećanje biva pokrenuto. Mi prošlost ne pamtimo, ali je se sećamo. Pamćenje i sećanje nisu isto. Pamćenje je nepouzdanije od sećanja. Sećanje otkriva istinu, sećanje je arhetipsko, ono povezuje, ne može se materijalizovati i nije u domenu lične prošlosti. Sećanje ide ka analogiji, ka snu i simbolu. Ono obuhvata jednu višu kategoriju, večnost koja nam se otkriva dok sanjamo ili dok smo predati umetnosti. Predmeti koje vidimo na slikama mrtve prirode, poput zvuka čela ili klavira, jesu sećanje, i oni u nama proizvode impresiju. Međutim, sećanje ne mora biti konkretno. Ono je često senka, samo trag. Krećemo se ka toj senci, iz hodnika u hodnik ju pratimo, otvarajući stalno nova vrata, sve dok ne dođemo do jedne prazne sobe u kojoj je sto.

Ove slike predstavljaju tih svet, neobičan, primamljiv, tajanstven, a prepoznatljiv, kao da je naš vlastiti. Neodređen, taman, zvuk u daljini koji se, poput sporih vrata, otvara. Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom i zrakom. Sve je tiho, sve je tamno. Ko će razobličiti njihovu tajnu? Ove slike pretpostavljaju melanholiju, ali pre nje, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini tečnosti nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, tada su mrtva, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo.

Ako postoji prazan prostor i nelagoda u vezi sa njim, ona ne proističe jedino iz arhitektonske datosti i odlike sobe koja u sebi ne obuhvata nameštaj i pokućstvo, dekoraciju svakodnevnim upotrebnim predmetima. Praznina nije jedino arhitektonska odlika, ali nije ni metafora. Uvek mi se činilo da je prazna soba sinonim za hladnu sobu. Zašto za prazne sobe kažemo da su hladne, čak i onda kada je u njima sasvim odgovarajuća temperatura? Sobe koje su krcate nameštajem deluju toplije. Reč je starahu koji je u vezi sa smrću, a ona je, u predstavama, lišena toplote, energije i pokreta. Sekund pre našeg pogleda, u toj sobi, pred prizorom, za datim stolom, neko je sedeo. Gde je nestala osoba koja jede, koja miriše cveće, koja drži kompas u ruci i čašu piva pred sobom? Kao da je neko pokucao na vrata i kao da je osoba koja bi trebalo da je vlasnik predmeta, ili ona koja ih aranžira, ustala i otišla da otvori. Zašto su ovi predmeti na tamnoj površini? Zar ti predmeti nisu neprirodno združeni? Iz koga dela sveta potiču? Šta će kornjača na stolu? Gde su nabavljeni muzički instrumenti, u Kremoni ili u Hamburgu? Da li su papiri na stolu dnevni spisak ili računi za plaćanje ili dnevnička beleška? Globusi, lobanje, enciklopedije i peščani časovnici. Bube između latica. Sir i kriške hleba. Laute i tarot karte. Ogledala. Dogorele sveće. Prevrnuti, izokrenuti mesingani tanjiri, breskve i nakit, leptiri na svećnjacima. Odakle dolazi svetlost oblicima dajući sjaj, atmosferu čineći gušćom? Tek na ponekoj slici Biblija.

Vrhunci holandskog slikarstva 17. veka o tim prostorima nam govore na način nedorečenosti: najvažnije je ono što nije prikazano, već što je sugerisano. Sugestija je ključna za postizanje umetničkog efekta. Ona je, pak, tvorena orginalnim tretmanom svetlosti. Uzmimo za primer Vermerovo slikarstvo. Velike mermerne podne pločice, visoki kamini, slike velikog formata sa mitološkom ili religioznom sadržinom, mrtvom prirodom i egzotičnim pticama iz kolonija, orijentalni stolnjaci i tapiserije, muzički instrumenti od teškog drveta proizvedeni, stolice sa visokim tapaciranim naslonima, mape velikih formata koje prekrivaju zidove, vrč i oljušteni limun ostavljeni nehajno na stolu, nameštaj od teškog drveta i kavez sa pticom. Sve ovo, samo po sebi, da nije prikazano sredstvima koja su inherentna likovnoj umetnosti, boji i liniji, bilo bi istorijski dokument na platnu. Ovako, mi pred sobom vidimo nešto više od toga. Mi osećamo da tu mora postojati nešto više od onog što vidimo.

Ne znamo kakve su to prostorije, možemo samo da naslućujemo šta se zbilo sa ljudima koji su do tada tu boravili. To je nedorečenost koja ima narativni potencijal jer afirmiše maštu posmatrača da priču dovrši ali, i pre toga, da priču stvori. Mrtve prirode imaju veliki narativni potencijal, podjedanko i u pogledu zapleta i u pogledu predstavljanja (mimeze). Kako je protestantska etika bazirana na radu, izvesno je da već tada ljudi nisu često boravili u svojim domovima, okupirani različitim obavezama, bilo u okviru domaćinstva, bilo van njega. Ta nostalgija za domom, ali ona je samo jedna od mnogobrojnih nostalgija koje ovo slikarstvo za sobom povlači, doprinela je da upravo kamerne teme postanu neke od dominantnih u slikarstvu ovog dela Evrope. U Italiji žanr mrtve prirode dugo nije zaživeo. On je uvek bio deo veće celine i predmeti po sebi, oneobičeni bojom i svetlošću, koji su stvarali izvesnu poetsku atmosferu, nisu imali naročit umetnički značaj. Isto je važilo i za pejsažni žanr. U Holandiji, u istom periodu, stvari stoje potpuno drugačije. Te sobe, za kojima je i danas posmatrač u muzeju u stanju da oformi neku vrstu nespoznatljive i neodređene nostalgije, trebalo je opremiti i prazninu prostora (horor vacui) učiniti domom. Bila je potrebna, džojsovski rečeno, kamerna muzika.

Postojala je moda među naručiocima kojoj su slikari prilagođavali svoju tehničku virtuoznost, po strani stavljajući tematski korpus i orginalnost na tom polju. Vidimo da su sve ove slike međusobno slične, čak se i na slikama različitih umetnika ponajvljaju isti predmeti. Tokom najmanje sedamdeset godina ovaj žanr se nije menjao što nas navodi da ga posmatramo kao pojavu u oviru jednog pomalo konzervativnog kružoka ljubitelja umetnosti, iako promena odnosno kategorija novog sama po sebi ne mora da označava nikakvu suštinsku vrednost. Ono što izdaja sve ove slikare jeste način na koji oni stvarnost predstavljaju, tehnička virtuoznost, zanatska delikatnost kojoj su posvećeni i koju su savladali. Svaka biljka koja bi bila naslikana dobro je proučena isto kao i lauta ili ugao pod kojim svetlost pada na površinu vina, ogledala ili lobanje.

Pomenuli smo zanatsku veštinu ovih slikara. Svaki predmet, svaki detalj, tračak svetlosti i prirodna pojava (bilo da je u pitanju cvet ili mrtav zec) predstavljeni su detaljno i precizno. Ipak, mi prisustvujemo nestabilnosti. Nešto taj svet iznutra narušava. Ukoliko se malo bolje približimo cvetu prepoznaćemo insekta, a na jabuci ćemo ugledati tačku truleži, lauti je jedna žica pukla, a peščanik samo što nije iscureo. Ipak, svetlost odnekud dolazi, njen izvor nam je nepoznat, ali ona, uglavnom odozgo, obasjava prizor.  – Ana Arp

Slike: Harmen Steenwijck, Jan Davidszoon de Heem, Pieter Claesz, Willem Claeszoon Heda, Frans Snyders. Sve slike nastale su približno u periodu 1620-1680. Detaljnije

books0977: “Vanitas Still-Life (1659-60). Pieter Claesz. (Dutch, c.1597-1661). Oil on canvas. Dated to 1659/60 making it the artist’s last known Vanitas still life. Although Claesz. started painting Vanitas still lifes in the 1620s the majority of...masterpiecesindetail: ““Still life by Pieter Claesz, 1629 ” ”

Avangardni balet Oskara Šlemera

Reci mi kako proslavljaš svoje praznike i reći ću ti ko si.
Svaka društvena klasa ima slavlja kakva zaslužuje. – Oskar Šlemer, Iz dnevnika, 1929.

Oskar Šlemer (1888-1943) je bio pripadnik Bauhaus pokreta između dva svetska rata kome je doprineo individualnim razvijanjem novih tendencija u plesu. Šlemer je smatrao da je za ples potrebno troje, ne dvoje kako je to uobičajeno. Otuda je njegovo najpoznatije delo Balet trijade iz 1922. godine koji je prvi put izveden u Štutgartu i jasno označava avangardne tendencije unutar evropskog baleta.

Igra je i metafizika i matematika. Ljudsko telo posmatrano je kao mašina i kao mehanizam koji, umesto krivih linija, sugerisanih pokretom, može da stvara i geometrijske, prave, ugaone forme, na taj način ujedinjujući dionisijsko (emociju) i apolonijsko (formu) koji su prisutni u pokretu čoveka koji igra. Trijada je podrazumevala dva muškarca i ženu (što podseća na slučaj Majakovskog i bračnog para Brik).

Bauhaus balletBauhausBauhaus

Sam balet je podeljen u tri dela. Svaki je sugerisan različitom bojom pozadine: žutom, ružičastom i crnom. Dada je, naročito Hana Heh i Sofi Tojber Arp, koristila lutke kao deo svog izražajnog modela, a one nisu bile samo dečiji odnos prema stvaralaštvu, već su lutkarska pozorišta, marionetske odlike modela, bile superiornijih pokreta tela u odnosu na čoveka, istovremeno zadržavajući metaforu kojom bi označavale ljudski život kao „san smešnog čoveka“.

Šlemerovi igrači nosili su posebno dizajnirane kostime koji su podsećali na one iz pozorišta lutaka ili cirkusa. Pored samog izvođenja baleta i fotografija učesnika, moguće je, na kraju ove objave, videti i makete, lutke kako ih je Šlemer zamislio, učesnike u njegovom baletu. Za svakog igrača urađena je posebna lutkica, koja se odlikuje posebnim pokretom, fizionomijom i kostimom. One su sa izložbe „Visions of a New World“ koja se održala 2015. u Štutgartu.

Izvor slika: Desing is Fine   |   Preporuka: The Guardian

Rečnik simbola: Stopala

Iz legende o Budi je poznato da je on nakon svog rođenja izmerio svet tako što je napravio sedam koraka u svakom pravcu prostora. Iz legende o Višnuu, da je izmerio svet u tri koraka, od kojih prvi odgovara zemlji, drugi međusvetu, a treći nebu; ponekad se kaže da ti koraci odgovaraju izlasku, zenitu i zalasku sunca.

Kada se ostavljaju otisci stopala, nije reč o tome da se kaže došao sam, već da se potvrdi: ja sam ovde, i ovde ostajem, kao što to ponekad dokazuje i legenda, ucrtana u stopalu, koja iskazuje želju da se ostane u prisutnosti božanstva. 

Ipak, za Budu i za velike budističke svece se kaže da su bez traga, izvan dometa; podsećamo ovde na univerzalni simbolizam vestigia pedis. To su tragovi stopala koji se prate u lovu i simbolički u duhovnom lovu. Međutim, otisci su vidljivi samo do Vrata sunca, samo do granica kosmosa. Sa one strane tragovi nestaju, jer božanstvo je na svom početku i konačno bez stopala (zmijoliko).

Spomenućemo još da u mitu o Vaišvanari stopala odgovaraju zemlji sa kojom ona uspostavljaju dodir telesnog prikazivanja. Stopalo simbolizuje i izvestan smisao za stvarnost: imati noge na zemlji.

Pošto je stopalo oslonac tela u hodu, Dogoni smatraju da je ono pre svega simbol osnove i izraz za pojam vlast, poglavice i kralja. Međutim, podrazumeva i pojam porekla. Stopalo označava i kraj jer u hodu kretanje uvek počinje i završava stopalom. Kao početak tela suprotstavlja se glavi koja je njegov završetak. Taj početak je zanemaren i zlostavljan ali glava ništa ne može bez stopala. To je način da se istakne zavisnost božanskog čoveka od običnog čoveka.

Čovekovo stopalo ostavlja otisak na stazama – dobrim ili lošim – koje on odabira po slobodnoj volji. I obrnuto, stopalo nosi znak obavljenog hoda – dobrog ili lošeg. To zapravo objašnjava obrede pranja nogu koji su zapravo obredi očišćenja.

Pseudo-Dionisije Areopagit piše da su stopala anđela slika njihove brzine i onog snažnog i večnog kretanja koje ih nosi prema božanskim stvarima; zato nam ih je teologija predstavila sa krilima na stopalima.

Ono što mi u Evropi nazivamo zamotana stopala bilo je povod za bezbrojne pretpostavke. O toj tipično kineskoj temi pisac Lin Ju Tang piše: Priroda i poreklo izobličenja stopala nisu bili shvaćeni. Ukratko, u dobro prilagođenom obliku, taj je običaj predstavljao simbol sputavanja žena. Veliki konfučijevski pisac Či-Ksi iz vremena dinastije Song hvalio je tu praksu na jugu kao način za širenje kineske kulture i za pouku o razlikama između žena i muškaraca. Međutim, da je isključivi cilj bio sputavanje žena, majke ne bi tako rado obmotavale stopala svojih kćerki. Takvo izobličenje bilo je seksualne prirode. Nema sumnje da potiče sa dvorova raskalašnih kraljeva; sviđalo se muškarcima zbog njihovog kulta ženskih stopala i cipela, u njihovim očima fetiša ljubavi, a sviđalo im se i hodanje koje je takva izobličenost prirodno nametala njihovim partnerkama; što se njih tiče, one su po svaku cenu težile da steknu naklonost muškaraca. Obmotana stopala predstavljaju najvišu čulnu prefinjenost Kineza. Pored ženstvenog hoda, muškarac je počeo da obožava i mala stopala, da im se divi, da o njima peva, pa je od njih napravio ljubavni fetiš. Noćne papučice zauzele su važno mesto u erotskom pesništvu. 

Prema psihoanalitičarima (Frojd, Jung), stopalo ima faličko značenje, a cipela je ženski simbol. Stopalo treba da joj se prilagodi. Stopalo je infantilni simbol falusa. Prema jednoj američkoj anketi o najprivlačnijim delovima tela, stopalu pripada peto mesto, nakon očiju, kose, čitavog tela i stražnjice.

Stopalo je bilo fetiš Retifa de la Bretona, a cipela je za njega bila snažan seksualni nadražaj. Ako se stopalo i ne javlja kao bitno žarište, ono je barem jedan od polova polne privlačnosti. Stopalo je erotski simbol, naročito moćan u dve krajnosti društva – kod primitivaca i kod prefinjenih.

U psihološkom razvoju deteta otkriće stopala igra važnu ulogu. Milovati nečija stopala, naročito ako su lepa, može kod neke dece da postane prava strast; i mnogo odraslih priznaje da su sačuvali ostatke istog nagona, koji im izgleda obezbeđuje jako zadovoljstvo.

Prema Polu Dilu stopalo je simbol snage i duše, pošto je uporište uspravnog položaja koji je karakterističan za čoveka. Ranjivo stopalo (Ahilej), hromost (Hefet) i svaka izobličenost stopala otkrivaju slabost duše.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Budina stopala. Reljef, 3. vek nove ere, Indija. (British Museum)

Fridrih Niče: „Rođenje tragedije iz duha muzike“ (fragmenti)

Terracotta stand, 
				Signed by ErgotimosSigned by Kleitias,Vases

U helenskom svetu postoji ogromna suprotnost po poreklu i ciljevima između likovne umetnosti, apolonske, i nelikovne umetnosti muzike, kao Dionisove.

Da bi smo ta dva nagona približili našem poimanju, zamislimo ih najpre kao odvojene umetničke svetove sna i pijanstva; između tih fizioloških pojava uočljiva je suprotnost koja tačno odgovara onoj između apolonskog i dioniskog. U snu su se prvi put, prema Lukretijevoj predstavi, divni likovi bogova pojavili pred očima ljudske duše, u snu je veliki likovni stvaralac ugledao prekrasni telesni sklop natčovečanskih bića. Lepi privid svetova sna, u čijem je stvaranju svaki čovek potpun umetnik, jeste pretpostavka svekolike likovne umetnosti.. Mi uživamo u neposrednom poimanju lika, svi oblici nama nešto kazuju.

A kako se filozof odnosi prema stvarnosti postojanja, tako se umetnički osetljiv čovek odnosi prema stvarnosti sna; on ga tačno i rado posmatra jer u tim slikama nalazi tumačenje života, na tim zbivanjima se vežba za život.

Tu radosnu neophodnost doživljavanja sna i Heleni su izrazili kroz Apolona; Apolon, bog svih likovnih tvoračkih snaga, u isto vreme je i bog-predskazivač, tumač snova. On koji je po svom poreklu „vidljiv sjaj“, božanstvo svetlosti, vlada i sjajnim prividom unutarnjeg sveta mašte.

Apolona bismo označili divnim božanskim simbolom načela individuacije. Razbijanje načela individuacije diže se sa najdubljeg dna čovekova, štaviše iz prirode same, onda nam pogled prodire u suštinu dioniskog, čijem ćemo se poimanju još ponajviše približiti pomoću analogije pijanstva.

Pod čarobnim delovanjem dioniskog načela ne samo što se ponovo sklapa savez između čoveka i čoveka, već i otuđena, neprijateljska ili podjarmljena priroda opet proslavlja praznik pomirenja sa svojim bludnim sinom, čovekom. Zemlja dobrovoljno pruža svoje darove, i miroljubivo se približuju grabljivve zveri gora i pustinja. Cvećem i vencima zasuta su Dionisova kola, pod njegovim jarmom ujednačili su korak panter i tigar. Pretvorite Betovenovu kliktavu odu „radosti“ u sliku i nemojte zaostati za svojom uobraziljom kad milioni prestravljeno padaju ničice u prašinu – tako se možete približiti dioniskom.

Kao što sada i životinje govore a zemlja dariva mleko i med, tako i iz njega odjekuje nešto natprirodno; on sebe oseća bogom, on se sada i sam kreće onako zaneseno i svečano kao što je u svojim snovima gledao bogove kako grede. Čovek više nije umetnik, on je postao umetničko delo – umetnička moć cele prirode.

U svim krajevima starog sveta, od Rima do Vavilona možemo da dokažemo postojanje dionisijskih svetkovina, čiji se tip prema tipu helenskih svečanosti odnosio kao bradati satir (kome je jarac pozajmio ime i osobine) prema Dionisu samom. Gotovo svuda se središte tih svetkovina nalazilo u bezmernoj polnoj raspojasanosti, čiji su talasi plavili svaki smisao za porodični život i njegove drevne zakone; upravo najdivlje zveri prirode puštene su da slobodno mahnitaju, sve do one odvratne mešavine pohote i svireposti koja mi je oduvek izgledala kao pravi pravcati „čarobni napitak“ veštica.

Iz najveće radosti izbija krik užasa ili čežnjivi glas tugovanja nad nenadoknadivim gubitkom. U helenskim svetkovinama probija se takoreći neka sentimentalna crta prirode, kao da je primorana da izdiše zbog svog komadanja na jedinke. Pesma i jezik pokreta takvih dvojako nastrojenih zanesenjaka bili su za homersko-helenski svet nešto novo i nečuveno; naročito je dioniska muzika izazivala u njemu stravu i grozu. Ako je muzika naizgled već bila poznata kao apolonska umetnost, ona je to, strogo uzevši, ipak bila samo kao talasanje ritma čija je snaga oblikovanja razvijana za prikazivanje apolonskih stanja. Apolonova muzika bila je dorska arhitektonika u zvucima, ali u samo nagoveštenim zvucima kakvi su svojstveni kitari.

S kakvim je čuđenjem apolonski Helen morao da ga gleda! Sa čuđenjem koje je bilo utoliko veće što se javljalo pomešano sa grozom i saznanju da mu sve to, u suštini, ipak nije toliko strano, štaviše da mu njegova apolonska svest samo kao veo prikriva dioniski svet.

Apolon, etičko božanstvo, zahteva od svojih stvorenja meru i, da bi se ona mogla poštovati i održati, samosaznanje. I naporedo sa estetskom potrebom lepote, teče zahtev „Poznaj sebe“ i „Nipošto suviše!“, dok su preuzdizanje sebe i prekomernost smatrani istinskim neprijateljskim demonima neapolonske sfere, zato kao osobine doapolonskog sveta tj. sveta varvara.

„Titanski“ i „varvarski“ izgledao je apolonskom Helenu uticaj koji je izazvao dionisku snagu; ne mogavši pri tom da sakrije pred samim sobom da je on sam ipak istovremeno i prisno u srodstvu s oborenim titanima i herojima. Morao je da oseti i više: čitavo njegovo postojanje, sa svekolikom lepotom i umerenošću, počivalo je na skrivenoj osnovi patnje i saznanja, a ta osnova otkrivala mu se opet kroz dionisko. I gle! Apolon nije mogao da živi bez Dionisa! Ono „titansko“ i „varvarsko“ postalo je najzad isto onako nužno kao i apolonsko!

Zamislimo sad kako je u ovaj na prividu i umerenosti izgrađeni svet prodro i u njemu sve zamamljivijim čarobnim melodijama odjekivao ekstatični zvuk dioniskih svečanosti, kako se u tim zvucima oglasila celokupna prekomerenost prirode u nasladi, patnji i saznanju, penjući se do prodornog krika.

Jedinka, sa svim svojim granicama i merama, tonula je ovde u samozaborav dioniskih stanja i zaboravljala apolonske zakone. Prekomernost se otkrivala kao istina; protivrečnost, iz bolova rođena naslada progovarala je iz srca prirode. I tako se svuda gde se dionisko načelo probilo, apolonsko ukinulo i uništilo.

Izvor: Fridrih Niče, Rođenje tragedije, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2001.

Slika: Stalak od terakote na kome je prikazana Meduza, oko 570. godine p.n.e (link)

Rečnik simbola: Jednorog

Onda je jedan lepi jednorog, beo kao sneg, noseći zlatnu ogrlicu s nekoliko utisnutih slova, prišao fontani i, previvši prednje noge, kleknuo je kao da želi da oda počast lavu što se uspravljao na fontani. Lav, koji mi je zbog svoje potpune nepomičnosti delovao kao da je od kamena ili bronze, odmah dograbi goli mač koji je držao pod svojim šapama i prebi ga po sredini; mislim da su oba dela pala u fontanu. Zatim nije prestajao da riče sve dok jedna bela golubica, noseći maslinovu grančicu u kljunu, nije doletela do njega. Prižila je grančicu lavu koji ju je progutao, što mu je povratilo mir. Onda se, u nekoliko čilih skokova, jednorog vratio na svoje mesto. – Žan Valanten Andrea (1586-1654). Delo: „Hemijska svadba Kristijana Rozenkrojca“ (Strazbur, 1616)

Srednjevekovni jednorog je simbol moći, koju u prvom redu izražava rog, ali je i simbol raskoši i čistoće.

Ta značenja nalazimo i u drevnoj Kini gde je jednorog kraljevski amblem i simbolizuje kraljevske osobine. Kad se te osobine ispolje, pojavi se jednorog, kao za vreme Šuenove vladavine. To je izrazito povoljan znak. Ipak, pridonoseći kraljevskoj pravdi, jednorog svojim rogom pogađa krivce. On se još bori protiv sunca i pomrčine, proždirući ih.

Ples jednoroga je omiljena razonoda na Dalekom istoku, na dan sredine jeseni. Tada je jednorog, izgleda, samo varijanta zmaja, takođe kraljevskog simbola, ali pre svega gospodara kiše. Sličnost se može objasniti time što se jednorog bori protiv sunca, koje je krivac za strašne suše. Jednorog se verovatno, kao i zmaj, rodio posmatranjem oblaka raznovrsnih oblika, koji uvek nagoveštavaju plodnu kišu.

Sa svojim jednim rogom nasred čela jednorog simbolizuje i oštroumnost, sunčanu zraku, Božji mač, božansku objavu, prodiranje božanskog u ljudsko. U hrišćanskoj ikonografiji jednorog simbolizuje Devicu koju je oplodio Duh sveti. Jedan rog može biti i simbol jedne etape na putu diferencijacije: od biološkog stvaranja (polnosti) do psihičke razvijenosti (bespolno jedinstvo) i polne sublimacije. Kao čeoni ud, psihički falus, on simbolizuje duhovnu oplodnju. Istovremeno je i simbol fizičke nevinosti. Za alhemičare je bio slika hermafrodita; izgleda da je to plod nesporazuma: jednorog nije spoj dva pola, nego on transcendira seksualnost. U srednjem veku je jednorog postao simbol otelovljenja Božje reči u utorbi Device Marije.

Bertran d’ Astorg je u Mitu o gospi s jednorogom (1963) obnovio tumačenje simbola, povezavši ga sa srednjovekovnim shvatanjem viteške ljubavi. On najpre opisuje svoje pesničko viđenje: Beše to beli jednorog, velik kao moj konj, ali mu je korak bio lakši i duži. Nad čelom mu je lebdela svilenkasta griva, u hodu su mu krznom prolazili blistavi drhtaji, a gusti rep se raspušteno vijorio. Celo telo mu je isijavalo beličastu svetlost; iz kopita bi mu katkad poletele iskre. Galopirao je kao da želi visoko da uznese strašni rog na kom su se u pravilnim spiralama izvijale sedefaste žilice. Zatim on u jednorogu vidi tip žena koje odbijaju ispunjenje ponuđene ili obostrane ljubavi. Jednorog ima tajanstvenu moć otkrivanja nečistoga, pa i opasnosti od kvarenja u sjaju dijamanta: njegovoj prirodi odgovara svaka materija u svojoj celovitosti. Takva stvorenja se odriču ljubavi da bi bila verna ljubavi i da bi je spasli od neizbežnog usahnuća (Iv Berže). Smrt ljubavi, da bi živela ljubav. Lirika odricanja ovde se suprotstavlja lirici posedovanja, a održanje devojaštva otkriću ženskosti. Mit o jednorogu mit je o fascinaciji kojom čistoća deluje na najpokvarenija srca.

P. H. Simon savršeno je sintetizovao značenje simbola: Bilo da je – svojim rogom kao simbolom koji čisti zagađene vode, otkriva otrove i što ga nekažnjeno može dotaknuti samo devica – amblem delatne čistoće, bilo da ga, gonjenog i nepobedivog, može uhvatiti samo lukavstvom mlada devojka uspavljujući ga mirisom devičanskog mleka, jednorog uvek evocira misao o čudesnoj sublimaciji telesnog života i o natprirodnoj sili koja zrači iz onoga što je čisto.

Mnoga umetnička dela, skulpture i slike prikazuju dva oštro sukobljena jednoroga. Mogla bi se u tome videti slika žestokog unutrašnjeg konflikta između dve vrednosti koje simbolizuje jednorog: zaštita devičanstva (jedan rog, okrenut nebu) i plodnost (faličko označenje roga). Porođaj bez defloracije, to bi mogla biti na telesnom planu kontradiktorna želja koju izražava slika dva sukobljena jednoroga. Sukob je nadvladan, jednorog je plodan i smiren, samo na nivou duhovnih odnosa.

Izvor: Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Izvor citata: Serž Iten, Istorija alhemije, preveo Veljko Nikitović, Marso, Beograd, 2013.

Slike: Dama i jednorog, francuske tapiserije iz 1500. godine.

Rečnik simbola: Mačka

Cat, double-sided votive relief, 305-30 B.C. Limestone. Egyptian. Museum of Fine Arts, Boston.

Simbolika mačke je vrlo raznolika i koleba se između dobrih i zlih značenja, što je jednostavno objasniti istovremenim umiljatim i podmuklim ponašanjem te životinje. U Japanu je mačka zloslutna životinja koja, kažu, može ubiti ženu i poprimiti njeno obličje. Čuvena krotka mačka Jingoroa iz Nikoa verovatno je imala samo dekorativnu vrednost. U budističkom svetu prebacuju joj da samo nju i zmiju nije ganula Budina smrt, što se ipak, s druge tačke gledišta, može shvatiti i kao znak više mudrosti.

Svakako je zanimljivo zabeležiti da se u Kabali, kao i u budizmu, mačka povezuje sa zmijom: ona označava greh, prekomerenost dobara ovog sveta (Devuku). U tom značenju se ponekad prikazuje uz Hristove noge.

U starom Egiptu poštovala se u obličju božanske mačke boginja Bastet, dobrotvorka i jedna od čovekovih zaštitnica. Na mnogim umetničkim delima prikazana je kako nožem u api seče glavu zmije Apopkis, Zmaja tmina, koji otelovljuje neprijatelja Sunca i nastoji prevrnuti svetu lađu dok prolazi podzemnim svetom. Tu mačka simbolizuje snagu i okretnost mačije ćudi koje boginja zaštitnica stavlja u službu čoveka kako bi mu pomogla da pobedi svoje skrivene neprijatelje.

U keltskom predanju simbolika mačke mnogo je nepovoljnija od simbolike psa ili risa. Čini se da se na tu životinju gledalo s nepoverenjem.

U islamskom predanju, naprotiv, svaka mačka (quatt), osim crne, je dobronamerna. Legenda kaže da je Noje, jer su pacovi smetali putnicima Arke, rukom prešao lavu preko čela, on je kinuo i izbacio mačiji par. Zbog toga ta životinja liči na lava. Sasvim crna mačka ima čarobnu moć. Za oslobađanje od čini se jede njena koža. Slezina crne mačke zaustavlja ženinu menstruaciju. Njenom krvlju se zapisuju moćne čini. Ona ima sedam života. Demoni (djin) se često javljaju u obličju mačaka. U Persiji se veruje da se onaj ko muči crnu mačku izlaže opasnosti da se sukobi sa vlastitim hemzadom (duh koji se rađa zajedno sa čovekom kako bi mu pravio društvo) i samom sebi naudi. Neki veruju da je crna mačka zao djin kog treba pozdraviti kad iz mraka uđe u sobu.

U mnogim predanjima crna mačka simbolizuje mrak i smrt.

Veruje se i da je mačka sluga pakla. Niasi (Sumatra) imaju kosmičko stablo koje je stvorilo sve. Da se uspnu na nebo, mrtvi moraju preći preko mosta. Ispod mosta je ponor pakla. Na ulazu u nebo stoji čuvar sa štitom i kopljem. Kraj njega je mačka koja grešne duše baca u vode pakla.

Kod severnoameričkih Poni Indijanaca divlja mačka je simbol okretnosti, razmišljanja, oštroumnosti. Ona je lukav i staložen posmatrač koji uvek postiže svoj cilj. Zbog toga je to sveta životinja koja se sme ubiti samo za religiozne svrhe i uz određene obrede. Sa okretnosti i oštroumnosti prešlo se na vidovitost.

Izvor: Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Reljef sa prikazom mačke iz profila, 300. godina pre nove ere. Egipat.

Meša Selimović: „Derviš i smrt“ (odlomak)

Kad već nisam imao razloga ni mogućnosti da je slušam s pažnjom, počeo sam s pažnjom da je posmatram. To sam činio sa zanimanjem, mogla je misliti da je to zbog njenih riječi, i tako smo izgledali pristojni oboje.

Gledao sam je doduše od samog susreta, iznenadila me ljepotom glatkog lica što se prosijavalo kroz tanku tkaninu, i stišavanom svjetlošću velikih očiju što su otkrivale vrelu naglost i teške sjenke u njoj. Ali to je bio letimičan pogled, uznemiren, nesiguran, u očekivanju onog što će ona reći, i više je govorio o meni nego o njoj. A kad je skinula sa sebe opčinjenost, kad sam se ušančio u sigurnost tobožnjeg slušanja, povukla me da je vidim očima a ne strepnjom.

Nije to bila obična radoznalost, da bolje sagledamo ova neobična stvorenja, toliko izvan našeg svijeta, a koju rijetko zadovoljavamo, ili je čak i ne osjećamo u susretima, iz razumljivih obzira. Iznenada sam se našao u položaju da je posmatram skriven, ne remeteći ništa u odnosu, ostajući pred njom derviš koji uvažava njenu volju i njeno gospodstvo. Malo nadmoćan u sebi zato što znam šta misli, i što je slobodno gledam, a ona mene ne vidi. Ne vidi, i ništa ne zna o meni. To je prednost koju bi čovjek uvijek mogao da želi, a rijetko je ostvaruje. To je ona stara njegova želja da bude nevidljiv. A ne činim ništa ružno, gledam mirno i sabrano, i znam da se u meni neće pokrenuti nijedna misao koje bih se sjećao sa stidom.

Prvo sam zapazio njene ruke. Dok je pridržavala jašmak, prisilnom kretnjom, koja je određena, bez mnogo mogućnosti, bile su razdvojene i neizrazite, jedva su se primjećivale. Ali kad je pustila tkaninu i sastavila ruke, one su odjednom oživjele, postavši cjelina. Nisu u pohod polazile naglo niti su se kretale živo, ali je u njihovom stišanom mirovanju, ili laganom lutanju, bilo toliko snage i nekog neobičnog smisla, da su neprestano prikivale moju pažnju. Izgledalo je da će svakog časa učiniti nešto važno, nešto presudno, stvarajući tako napetost očekivanja, stalnu i uzbudljivu. Mirovale su u krilu, sastavljene, obgrljene, kao da se dave u tihoj čežnji, ili čuvaju jedna drugu da ne odlutaju, da ne učine štogod nerazumno, nepomične u neprestanom talasanju što se jedva vidjelo, slično nemirnom drhatu, lakom grču od preobilja snage. Onda su se bez žurbe razdvajale, kao da su se dogovorile, i samo trenutak lebdjele, tražeći se, pa nježno padale, poput zaljubljenih ptica, na atlasno koljeno, opet zagrljene, nerazdvojne, srećne u svom sastavljenom ćutanju. Dugo je tako trajalo, i jedna se pomaknula, prstima što su se sporo i strasno grčili počinjala da gladi atlas ispod sebe, i kožu ispod atlasa, a druga je ležala na njoj, priljubljena, utišana,osluškujući nečujno pucketanje glatkog kumaša nad okruglim mermernim koljenom. Samo ponekad bi se otkinule i jedna bi pošla u samostalan pohod, da ovlaš dodirne minđušu na kraju uha stidljivo skrivenog ispod crne kose crvenkasta odsjaja, ili bi se zaustavila u vazduhu, da čuje neku riječ, pa bi se povlačila, bez mnogo zanimanja za razgovor, idući u susret onoj drugoj što je ćutala, uvrijeđena tom malom nepažnjom.

Pratio sam ih, iznenađen izrazitošću njihova osamostaljenog života, kao dva mala stvora što imaju svoju vlastitu životnu putanju, svoje prohtjeve i svoju ljubav, svoju ljubomoru, čežnju, blud, u jednom trenutku oduševljen, u drugom uplašen, zbog lude misli o zatvorenosti i besmislenosti tog sitnog života, sličnog svakom, ali je to bila brza i bezopasna misao, trenutni otkucaj drukčijeg života u meni, koji nisam želio da budim.

Gledao sam ih i zbog ljepote. Počinjale su od zglavaka, oivčene halhalama i vezenim rubom svilene košulje, nježno oblih i nepojmljivo tankih zglobova, prozračnih članaka. Najljepši su bili prsti, dugi, gibljivi, svijetle kože salivene u pravilne čunjeve sa sjenkama pregiba, začudno živi kad su se polako širili ili sklupljali u prozirnu čašku, kao latice.

Ali ako sam prvo obratio pažnju na ta dva mala stvora, dvije životinjice, dvije sipe, dva cvijeta, nisam ih primjećivao same, ni u početku dok sam najviše u njih gledao, ni poslije kada sam je otkrivao kao nepoznatu zemlju. Sve je na njoj bilo skladno i nerazdojivo: pogled očiju lako oivčen crnom bojom, što se spajao s pokretom ruke jedva skrivene providnom tkaninom košulje; meki nagib glave; kad bi zatreptao zlatom obuhvaćeni smaragd na čelu, i nesvjestan trzaj noge u srebrnoj papuči; lice bez neravnina, po kome se razlivala blaga svjetlost nekud iznutra, iz krvi što se preobraćala u tople odsjaje; vlažan bljesak zuba iza prividno lijenih, punih usana.

Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila želju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je usamom začetku, stidom, mišlju o godinama i zvanju, sviješću o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji može da bude teži od bolesti, navikom da vladam sobom. Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uživanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvečerje, mjesec u ponoć, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez želje da se ima, bez mogućnosti da se potpuno doživi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji.

Izvor: Meša Selimović, „Derviš i smrt“, Novosti, Beograd 2004.

Slika: Ruke od slonovače, Egipatska umetnost nastala između 1539-1190. pre nove ere.

Rečnik simbola: Strela

Paul Bergon, paris 1863

Ne samo kao znak, već i kao alat i oruđe, strela je simbol prodiranja i otvaranja. Otvor je svetlost. Strela simbolizuje i misao koja unosi svetlost, te stvaralački organ, koji otvara da bi oplodio, koji udvostručuje da bi omogućio sintezu… Ona je trag svetlosti koji osvetljava zatvoreni prostor, pošto ga on njome otvara. Strela je sunčev znak, oplođijući element, ona razdvaja slike.

Kao merdevine, i strela je simbol razmena između neba i zemlje. U silaznom pravcu ona je obeleže božanse moći, munja koja kažnjava, svetlosni zrak ili kiša koju opolođuju; ljudi koje Bog upotrebi da izvše njegova dela u Starom zavetu se zovu sinovi tobolca. U uzlaznom pravcu strela se povezuje sa simbolima vertikalnosti; označava vazdušnu pravu liniju svoje putanje koja, prkoseći težini, simbolički ostvaruje oslobođenje od zemaljskih stanja.

Uopšteno posmatrano, strela je sveobuhvatni simbol prekoračenja normalnih stanja; ona je zamišljeno oslobađanje od razdaljine i težine; duhovna anticipacija osvajanja nečega što je van dometa.

Nasuprot rašljama strela simbolizuje ukidanje dvosmislenosti, udvosturčenu projekciju, objektivaciju, izbor, usmereno vreme. Pokazuje smer u kojem treba tražiti poistovećivanje, pošto biće dolazi do svog identiteta, do svoje individualnosti i do svoje ličnosti tek razlikujući se. Ona je simbol ujedinjenja, odluke i sinteze.

U Upanišadama je strela uglavnom simbol brzine i munjevite intuicije. U evropskoj tradiciji strela, sagitta, ima isti koren kao i glagol sagire, koji znači brzo opaziti: tako je ona simbol brzog saznanja, a njen dublet je trenutni znak – munja.

Ona je takođe simbol zuba, žaoke, oštrog šiljka koji leti u daljinu da iznenadi i ubije svoju žrtvu. Priziva se kao boginja da bi jedne odbranila, a druge pogodila:

Kiti se orlovim perjem,
ima zube divlje zveri,
zadržana tetivama
odleti čim je puštena,
Strela…
O Strelo ravna, poštedi nas,
nek telo nam postane od kamena,
…Odapeta, odleti u daljinu,
vrha naoštrenog molitvom;
idi, nasrni na neprijatelja,
ne propusti nijednoga.
(Rgveda)

Strela je simbol sudbine:

Moja bi želja zadovoljena bila,
da čujem kakva me sudba čeka;
jer kad strelu već predvidimo,
udara sa manje snage.
(Dante, Raj)

Strela simbolizuje i iznenadnu, munjevitu smrt. U Ilijadi, bog smrti, Apolon, probada strelama Niobinu decu.

Strela stiže na određeni cilj i pokazuje uspeh poduhvata. Liči na sunčev zrak i predstavlja oružje izdeljano u drvetu. Tim povodom, K. G. Jung primećuje da su očevi drevnih junaka bili drvodelje, skulptori, drvoseče, tesari, na primer, otac Avramov, Adonisov, i Josip, Isusov hranitelj. Taj simbol je upotrebljen kao oplođujući element ili kao sunčev zrak. Podseća i na tobolac i na luk kentaura. U jednoj italijanskoj minijaturi iz XII veka, Bog isteruje Adama i Evu strelama, kao što u Ilijadi Apolon goni Grke. Ostale minijature XII veka prikazuju Boga sa lukom i strelama u ruci.

U japanskim predanjima strela se povezuje sa lukom i simbolizuje ljubav. Njen falički izgled je očigledan, ona prodire u centar; muški princip usađuje se u ženski element. U mističkom smislu, ona znači traženje božanskog jedinstva.

Bašlar kaže da slika strele spaja brzinu i ispravnost. Upoređuje sa njom lik skijaša koji u jednom potezu silazi niz padinu. Predstavljanje strele više je dinamičko nego formalno, a njen dinamizam je više uzlazni nego vodoravan. Strela koja oživljava balzakovske stranice je pokazatelj uzlaznog kretanja, objašnjava Bašlar. Utoliko je shvatljivija njena uloga u priči koja od gledaoca zahteva duboko učešće u uzlaznom zbivanju. Reč je o učešću u imaginarnom uzlaženju po nekoj vitalnoj nužnosti, kao pri nekom vitalnom osvajanju ništavila. Slikom strele postajemo angažovani svim našim bićem u dijalektici ponora i vrhunaca.

Tačnost svoje putanje i snagu svoga udarca strela duguje vrednosti onog koji je odapinje. Kao da se poistovetila sa strelcem: njome se on izbacuje i baca na svoj plen. Strela nekog boga nikad ne promaši cilj. Apolonove, Dijanine i Amorove uvek su pogađale svoju metu tačno u srce. Isto tako i strela ispravne misli probada dušu nezadrživom boli:

Svirep Zenon, pouke što deli,
grud krilatom strelom mi prostreli,
koja trepti i leteć, ne leće!
Zvuk me rađa a strela me smače!
Sunce, duši kakva sen kornjače,
Ahil što se, trčeć ne pokreće!
(Pol Valeri, Groblje kraj mora)

Mada su strele kad je reč o ljubavi, nepogrešive, ona počinje pogledom koji se upoređuje sa munjom. Aleksandar Afrodizijski tumači da ljubavnik istovremeno vidi i želi, te da od tog osećanja prema predmetu njegove želje šalje neprekidne zrake. Ti zraci se mogu uporediti sa strelicama kojima bi on gađao ljubljenu. Međutim, ljubav se služi sa dve vrste strela, uči nas Ovidije, koje sve dostižu svoj cilj; u zavisnosti od metala, one zapale ljubav ako su od zlata, a ugase je ako su od olova.

Reče i krilima na to zalepeće i presiječe
Uzduh te brzo stane na vrhu Parnasa hladnog,
Onda iz tulca punog strela izvadi dve
Strele razli-čite snage, što čine i teraju ljubav.
Zlatna je prva, što čini, i oštri rt joj se sjaji,
Tupa je druga, što tera, u cevčici olovo ima.
Ovom strelom probode Kupido Penejku Nimfu,
A drugom probije kosti do moždine on Apolonu;
Odmah se zaljubi ovaj, a ona od ljubećeg beži…
(Ovidije, Metamorfoze)

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Fotografija: Paul Bergon, Pariz, 1863.

Rečnik simbola: Sova

Zato što se ne izlaže dnevnoj svetlosti sova je simbol tuge, tame, setne i samotnjačke povučenosti. U grčkoj mitologiji ona pokazuje Atropu, onu od Parki koja kida nit sudbine. U Egiptu izražava hladnoću, noć, smrt.

Sova je u drevnoj Kini imala važnu ulogu: to je bila strašna životinja za koju se verovalo da je progutala svoju majku. Simbolizuje jang, čak i višak janga. Pojavljuvala se tokom dugodnevice, a izjednačavala se sa bubnjem i munjom. Povezivala se i sa kovačnicom. Bila je amblem žutog vladara i prvog topioničaraHuang Tija. Kao višak janga, sova je izazivala sušu, a deca rođena na sovin dan (dugodnevica) bila su nasilna (možda oceubice). Bilo kako bilo, sova se uvek smatrala okrutnom i zlokobnom životinjom. To je jedan od najstarijih kineskih simbola, još iz takozvanog mitskog doba. prema nekim autorima, mogla bi biti podudarna sa zmajem-bakljom, amblemom druge dinastije, Jin.

Sova je amblem munje, lik joj se nalazio na kraljevskim barjacima. To je ptica posvećena kovačima i solsticijima; u pradavnim vremenima bila je zaštitnik posebnih dana kad su kovači izrađivali mačeve i čarobna ogledala. Nije potrebno reći kako Kinezu ne bi palo na pamet da na vrata svog ambara prikuje sovu.

Ćuk pripada precima sveta, punim mudrosti i iskustva, prema jednoj apokrifnoj stoimenoj galskoj legendi. Trebalo bi ga dakle svrstati među prvobitne životinje i verovatno se može poistovetiti sa sovom. Te se životinje ipak ne pojavljuju u keltskom verskom simbolizumu. Sova se ovde uzima u lošem smislu pod uticajem hrišćanstva. Povoljni simbolizam stariji je i verovatno predhrišćanski.

Sova koju prati zao glas da je kradljivica i od koje smo napravili simbol ružnoće bila je Atinin znak. Pošto je noćna ptica i povezana sa mesecom, sova ne može da podnese sunčevu svetlost, pa se po tome suprotstavlja orlu koji tu svetlost prima otvorenih očiju. U tome, kao i u njenoj vezi sa Atinom Minervom, moguće je, po Genonu, videti simbol racionalnog saznanja – percepcija mesečeve svetlosti putem odraza – koja se suprotstavlja intuitivnom saznanju – neposredna percepcija sunčeve svetlosti.

U grčkoj mitologiji sovu predstavlja Askalaf koji je video da je Persefona okusila voće iz podzemlja (zrno nara) i odao je te joj je tako uskratio svaku nadu da konačno ugleda svetlost dana.

Sova, Atenina ptica, simbolizuje misao koja vlada u tami.

Kod Asteka je sova, uz pauka, simbolička životinja boga podzemlja. U više kodeksa se predstavlja kao čuvarka mračne zemljine kuće. Pridružena htonskim silama ona je i otelotvorenje noći, kiše i oluja. Taj simbolizam se ponekad povezuje sa smrću i silama mesečevo-zemaljskog nesvesnog koje upravljaju vodama, rastinjem i rastom uopšte.

Među grobnim nalazima iz perioda civilizacije pre Inka, Šimi (Peru), često se sreće prikaz žrtvenog noža u obliku polumeseca, nad kojim je lik poluljudskog, poluživotinjskog božanstva u obliku noćne ptice, sove ili ćuka. Taj simbol je očigledno povezan sa pojmom smrti ili žrtve, ukrašen je ogrlicama od bisera i morskih školjaka, grudi su obojene crvenom bojom, a tako prikazano božasntvo često se nalazi između dva psa čije značenje psihopompa je dobro poznato. Taj ćuk ili sova često drži drveni nož u jednoj ruci, au drugoj posudu za sakupljanje krvi.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Bočica za parfem u obliku sove, 640. godina pre nove ere. Protokorintski stil.

Helderlinov delfin

Antički disk sa delfinom, 500. p.n.e

Vraćaju li ti se ždralovi, i da l traže
brodovi opet do obala ti put? Veju li dahom
zeleni lahori oko smirenih ti voda, i da l sunča
dubini izmamljen delfin na novoj svetlosti leđa?
Cveta li Jonija? Je li čas? Jer s proleća, uvek,
kada živima srce obnavlja se i prva
ljubav se ljudska budi, i spomen zlatnog doba,
dolazim tebi, i u tvom te miru pozdravljam, Starče!

Delfin vizuelno naročito zaokuplja Helderlina. Nije izvesno da je on mogao videti antičku grčku crnofiguralnu kupu nastalu oko 525. godine pre nove ere, koja se sada nalazi u Minhenu, na kojoj je prikazan bog Dionis na brodu čije je kormilo obraslo grožđem, koje se nad njim nadvija, stvarajući mu hlad, a oko koga delfini prave krugove u poskocima. Od 1828. godine Lisjen Bonaparta vrši iskopavanja u italijanskom gradu Vulči gde i pronalazi ovu kupu. Nju je tek 1841. otkupio kralj Ludvig I Bavarski. Takođe, pesnik nikako nije mogao videti delfine ni na kritskim freskama, u Minojevoj palati, no njegov naivni genije ih spontano pridružuje pejsažu koji je oformio u svom duhu. On prevodi Pindara i piše Arhipelag u približno isto vreme, oko 1800. godine. Takođe, on je prevodeći Pindara morao naići na pominjanje te morske životinje, o kojoj je u komentaru uz prevod napisao:

U dubinama mora bez vala
Milo ga uzbudila pesma frula.

„Pev prirode, usred lahora Muza, kad ponad svetova oblaci poput pramenja lebde, a iznad se preliva zlatno cveće. U to doba svako biće izjavljuje svoj ton, svoju vernost, način kako se sa sobom zglašava. Jedino razlika u načinima tada vrši razdvajanje u prirodi, pa je, tako, sve više pev i čisti glas nego naglasak potrebe ili jezik od neke druge strane.

To je more bez vala, gde gipka riba oseća zvižduk tritona, odjek rastenja u mekom vodenom bilju.“

Fridrih Helderlin, „Odlomci o Pindaru“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije.

Slika: Crnofiguralni kiliks (posuda iz koje se pije vino) u čijoj je unutrašnjosti prikazan bog Dionis

 

Salon jednog dendija

File:Albert Chevallier Tayler - The Grey Drawing Room 1917.jpg

Albert Chevallier Tayler – „The Grey Drawing Room“, 1917.

Ovako je mogao izgledati jedan engleski ili francuski dendi i esteta početkom 20. veka u svom salonu. Zamišljam Rilkea ili Prusta (odličn vizuelni predložak za prostore kojima su se kretali njegovi junaci) na mestu ovog gospodina. Ipak, ne zaboravimo da je slika nastala 1917. godine. Prvi svetski rat još uvek nije završen, a u Rusiji revolucija uzima maha. Zato, kada vidim ovu sliku, setim se izjave jednog Bakunjinovog sledbenika koji nije mogao da poveruje da su sve novine ovog sveta, sve reportaže, izveštaji i događanja tu samo da bi buržuj mogao spokojno čitati novine izjuta!

Da, zvuči duhovito, a pomalo i apsurdno. No, novac, posebno velika količina novca u posedu jedne osobe, upućuje na neravnopravnu raspodelu i, bez izuzetka, na nepravdu koju velika grupa ljudi podnosi zbog toga. Nadamo se da ovaj gospodin koga je Tajler prikazao nije eksploatisao decu u rudnicima, što je bio običaj bogatih engleskih industrijalaca, a i njihovih prethodnika kolonizatora. Setimo se, baza svekolikog bogatstva Evrope nije proizvodnja, već pljačka.

No, ne moramo nužno ovoj priči davati socijalni aspekt, ali je dobro kontrastirati je sa istorijskim događanjima u svetu godine kada je nastala. Naglašavam ovo jer smatram da je slika lepa, ali anahrona. Zamislimo, opet anahrono, da ovaj esteta čita jedan Hartmanov odlomak:

Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen.

Primer je anahron jer je Hartmanovo delo „Estetika“, odakle je citat preuzet, objavljeno tek 1953. godine. Takođe, slika danas, u kontekstu doba u kome mi živimo, deluje anahrono, ne samo zbog svog realističnog prikaza, već i zbog same teme. Koliko ljudi znate da ovako provode svoja jutra, u ovakvim salonima?

Na zidu vidimo ikonu Bogorodice sa Hristom u vizantijskom stilu. Levo od nje, na bogato ukrašenoj komodi, recimo da je od orahovine, stoje tri vazne, recimo da su kineske, iz dinastije Ćing. Pod nogama prikazanog su položeni crteži, tu je još jedna vazna, ovog puta možda dopremljena iz Drezdena i stilska stolica iz doba Luj-Filipa.

Kao i citirani redovi Nikolaja Hartmana, tako i ova slika poseduje izvesnu poetsku bistrinu, svež jutarnji vazduh, orošen od besmisla istorije i problema modernog sveta. Zato se i našla na ovom internet mestu. Ja sam polazeći od nje izgradila jednu sasvim novu priču, tek mogući narativ, i ona me je podsetila mnogih detalja. Osim što je lepa, ona i podučava. Eto, čak je i Horacije našao svoje mesto pod Suncem našeg doba.

Knjiga o nakitu

Hans Memling, portrait of Maria Maddalena Baroncelli, wife of Tomaso Portinari, detail, 1471. Oil on canvas. Brugge. Great publication online: the Metropolitan Jewelry

Nedavno sam naišla na internet izdanje knjige „Metropolitan Jewelry“ koju je na svojoj Google Books stranici objavio istoimeni muzej iz Njujorka povodom izložbe posvećene prikazu nakita u zapadnoevropskom slikarstvu, podjednako koliko i u artefaktima umetnosti Istoka ili Afrike. Autorka knjige je Sophie McConnell.

Nakit je sagledan kao odraz moći i statusnog simbola, ali i kao jedna od najranijih umetničkih formi koja je odražavala želju za lepim, za ukrašavanjem i otklonom od nepoznatog koristeći se, kao uostalom i sve najranije umetničke forme, u čisto magijske svrhe, kao amajlija i zaštita od nepoznatog.

Nekada, previše nakita na nekoj osobi bio bi odraz varvarskog, bar prema merilima starog grčkog shvatanja lepote. No, estetska merila su se od tada više puta menjala pa je tako nakit postao odraz elegancije i prefinjenosti osobe koja ga nosi, pored već pomenutog statusnog simbola.

Kako bilo, nakit je i dalje prisutan, podjednako kao deo primenjene umetnosti i kao deo našeg svakodnevnog života. U nastavku slede vizuelni primeri, najčešće detalji nakita sa pojedinih slika renesansnih majstora. Na slici gore je detalj portreta koji je naslikao Hans Memling (Hans Memling, „Portrait of Maria Maddalena Baroncelli“, 1471), a više primera umetničkog nakita iz različitih epoha možete pogledati ovde.

Džon Kits: „Oda grčkoj urni“

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

Zajedno sa Helderlinom Kits predstavlja obnovu stvarnog helenskog duha u evropskoj poeziji, koja je ranije, za vreme klasicizma, uglavnom bila oslonjena na latinsku antičku književnost. Oda je napisana u maju 1819, a januara sledeće godine (1820) objavljena je u časopisu Annals of the Fine Arts. Valjalo bi uraditi uporednu analizu Helderlinovog romana Hiperion i Kitsove ode istoimenog naziva, a kada već govorimo o revitalizaciji antičkog grčkog duha u modernoj Evropi s početka 19. veka ne možemo zaobići ni Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi.

Ova ekfraza, opis umetničkog dela unutar umetničkog dela, književna je evokacija prostorne umetnosti. Prostor koji zauzima opisana scena je jedna antička vazna (urna). Međutim, to je u svetu fikcije koji nam pesma omogućava. Do čitaoca, a ne lirskog subjekta, pesma je došla posredstvom reči, takođe svojevrsnog tela u obliku urne, tela oblikovanog rečima. Lirski subjekt vidi pred sobom urnu, a na njoj je slika. Mi pred sobom vidimo tekst u kome je opisana vazna na kojoj je (opisana) procesija, arkadijska scena jednog zlatnog dana, a pre toga, jedan tužan mladić što pod stablom svira frulu. Ta slika nas podseća na jednu idiličnu scenu Frederika Lejtona iz 1881. godine.

Ekfraza ne podrazumeva mimetički odnos prema posmatranom predmetu, ona nije deskripcija. Detaljan opis predmeta primarno je bila retorska vežba koja nije morala podrazumevati opis određenog umetničkog dela, slike ili skulpture. Ekfraza je uvek u vezi sa vizuelnim i ova pesma to potvrđuje pred čitaoca prinoseći, a u obliku pitanja, procesiju, živopisno lirski ispripovedano kretanje mase koja koja ide u hram „u dolini Arkadije zlatne“. Bokove vazne obavila je cvetna bajka u kojoj istovremeno prebivaju bogovi i ljudi, device i frule, bitke i junica. Svi oni napustili su grad i nekuda se uputili, a delo, nemo, „odojče tišine“, neće im otkriti tajnu da kretanja, zapravo, nema. Uostalom, to kružni oblik predmeta o kome je reč i potvrđuje.

O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Ćutljivi oblik muči, poput večnosti, čitaočeve misli, ali, za razliku od čitaoca, ona muči i lirskog subjekta koji ju posmatra. Snagom njegove imaginativne moći, dinamikom i dijalektikom reči i teksta tvoreno je umetničko delo. Lirski subjekt, posmatrač, u formi pitanja opisao je urnu, ali nije doznao njenu tajnu, značenje slika kojima je kroz reč dao telo. Delo za njega ostaje hladna pastorala jer je predmet pasivan. Za razliku od njega, tekst je ativan i podsticajan za analizu.

Ova oda, zapravo, nije o onome što je prikazano na urni, oblici koje je antički majstor svojom kičicom iscrtao po oblom telu predmeta. Pesma je, zapravo, autopoetički iskaz u kome mit ne govori o onom spoljašnjem, istorijskom, društvenom, opštem, već o subjektu, o pojedinačnom, o njegovom doživljaju svoga bića i svoje umetnosti u vremenu. Ovo je pesma i o umetničkoj vrednosti, važnosti i samosvesti upravo kroz isticanje značaja vremena i trajanja, uprkos godinama, vremenu koje teče, a sve kao da je spoljašnje u odnosu na sam predmet, kao i ono što je prikazano na njegovoj površini.

Kits je proto larpurlartista. On, za razliku od Šelija, smatra da poezija treba da teži ispunjenju jedino estetskog ideala. Lepota i istina u pesmi su, pesma je ta urnu, savršeno oblikovana i samodovljna, duboka i šuplja. Njena šupljina je njena praznina, a praznina je uvek mogućnost za narativ, za sadržaj. Pesma ima pet strofa, svaka strofa ima deset stihova (u ovom prevodu, doduše, duga strofa ima devet stihova, ali u orginalu ima deset). Pesma je aktuelizacija romantičarske preokupacije odnosa dela i umetnika. Umetničko delo je večno, život je prolazan. Ars longa, vita brevis, latinska izreka, sjajan je našla pandan, proširen i poetički drugačije uobličen u stihovima ove verbalne urne. Dakle, urna je materijalna, ali transcendira i od čulnog, konkretnog čini potez, luk, kas ka onostranom, duhovnom, neopipljivom.

Treba naglasiti da ovo nije oda grčkoj urni već je ovo oda o grčkoj urni (orginalni naslov pesme nije Ode to a Grecian Urn već je Ode on a Grecian Urn). Na njoj je prikazana pastoralna slika sveta koja svoje postojanje ostvaruje jedino u umetnosti. Ova pems nije, žanrovski posmatrano, pastoralna pesma, ali jeste pesma koja u deskripciji sadrži te elemente. Ipak, tu bezbrižnu sliku sveta nešto narušava, nešto ju čini nestabilnom. Prazan grad. Činjenica da su se ljudi kroz određenu procesiju, zajedno sa okićenom junivcom uputili ka žrtveniku. Žrtva bogovima za milost ili za zahvalnost, to ostaje pitanje. Pesma je fokusirana na dve scene: prva je scena sa frulašem koji večito žudi za svojom dragom, u pesmi večito mladom (druga strofa, peti stih i dalje), druga je scena kolone koja vodi junicu na žrtveni oltar.

Kitsova inspiracija za ovu pesmu bio je esej njegovog savremenika Benjamina Hejdona, ali i Eldžinovi reljefi koje je ovaj škotski grof doneo iz Atine.

Slike: Crtež Džona Kitsa (Sosibos Vase) i prva poznata kopija pesme Oda grčkoj urni.

Izvor: Džon Kits, „Oda grčkoj urni“, preveo Vladeta Košutić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Pesma  |  Audio

Herta Miler: „Ljuljaška daha“ (odlomak)

O blagu             

Mala blaga su ona na kojima piše: Tu sam ja.

Veća blaga su ona na kojima piše: Znaš li još.

Ali, najlepša blaga su ona na kojima će pisati: Tu sam boravio ja.

TU SAM BORAVIO JA neka piše na blagu, rekao je Tur Prikulič. Pod bradom mi se penjao i spuštao grkljan, kao da sam progutao lakat. Berberin je rekao: Još smo ovde. Peti dolazi posle devetog.

Tada, u berbernici, mislio sam da ako ovde ne umremo, biće to POSLE. Kada budemo izašli iz logora, slobodni, možda čak opet kod kuće. Tada će moći da se kaže: TU SAM BORAVIO JA. Ali, peti dolazi posle devetog, imali smo malo balamuka, dakle zamršene sreće, pa moramo da kažemo gde i kako. I zašto bi neko poput Tura Prikuliča kasnije kod kuće nadmeno rekao da mu sreća uopšte nije bila neophodna.

Možda je već tada neki logoraš naumio da posle logora ubije Tura Prikuliča. Neko ko je hodao naokolo sa anđelom gladi, dok je Tur Prikulič po logorskom korzou šetao cipele kao lakovane tašnice. Možda je u vremenimakostiikože neko na postrojavanju ili u karceru bezbroj puta uvežbavao u glavi kako bi se po sredini moglo preseći telo Tura Prikuliča. Ili je taj neko tada stajao do guše ured vejavice na železničkim šinama, ili kod Jame do nosa u uglju, ili u Carjeri u pesku, ili u cementnim kulama. Ili je, mučen nesanicom, ležao na svojoj skalameriji od kreveta u žutoj dežurnoj svetlosti kada se zavetovao na osvetu. Možda je čak isplanirao ubistvo onog dana kada je Tur Prikulič u berbernici pričao o blau. Ili u trenutku kada me je pitao u ogledalu: Kako je kod vas u podrumu. Možda dok sam odgovarao: Udobno, svaka smena je umetničko delo. Možda je i ubistvo sa kravatom u ustima i sekirom na stomaku zakasnelo umetničko delo.

U međuvremenu znam da na mom blagu stoji: OVDE OSTAJEM. Logor me je pustio da se vratim kući kako bi se stvorilo nužno odstojanje, i ono u mojoj glavi postalo veliko. Od kada sam se vratio kući, na mom blagu više ne stoji TU SAM JA, ali ni TU SAM BORAVIO JA. Na mom blagu stoji: ODAVDE NE MOGU DA ODEM. Logor osvaja sve veći prostor između moje leve i desne slepoočnice. Tako o celoj lobanji moram da govorim kao o nekakvom području, području logora. Nemoguće je zaštititi se, ni ćutanjem ni pripovedanjem. Preteruješ i u jednom i u drugom, ali TU SAM BORAVIO JA ne postoji ni u jednom. A ne postoji ni prava mera.

Međutim, postoje blaga, u tome je Tur Prikulič bio u pravu. Moj povratak kući je obogaljena, neprestano zahvalna sreća, čigra preživljavanja koja se zavrti zbog svake gluposti. Drži me u šaci kao i sva moja blaga koja ne mogu da podnesem, a ne mogu ni da ih pustim. Služim se svojim blagom preko šezdeset godina. Slaba si i nasrtljiva, krajnje lična i odvratna i zlopamteća, pohabana i nova. Ona su miraz Artura Prikuliča i teško ih je razlikovati od mene. Posrćem dok ih nabrajam.

Moja ponosna podređenost.

Moje uplašene želje kojima su mi začepljena usta.

Moja nevoljna žurba, odmah skačem s nule na sve.

Moja prkosna popustljivost u kojoj svima dajem za pravo kako bih to mogao da im prebacujem.

Moj posrnuli oportunizam.

Moja učtiva škrtost.

Moja mutna čežnjiva zavist kada ljudi znaju šta hoće od života. To je osećaj nalik oštroj vuni, hladnoj i kudravoj.

Moja unutrašnja praznina, to što je sve iz mene iskusano kašikom, i spoljni pritisak, od kada više ne moram da gladujem.

Moja providnost za druge, i to što, kada pokušam sam da proniknem u sebe, počinjem da se raspadam.

Moja teskobna popodneva, vreme koje lagano klizi zajedno samnom između nameštaja.

Moja velika napuštenost. Potrebno mi je mnogo bliskosti, međutim, ne ispuštam sebe iz ruku. Ovladao sam svilenim smeškom uzmicanja. Od vremena anđela gladi više nikom ne dozvoljavam da me poseduje.

Moje najteže blago je unutrašnja prinuda da radim. To je suprotnost prinudnom radu i spasonosna je trampa. U meni čuči iznuđivač milosti, rođak anđela gladi. On zna kako se krote sva ostala blaga. Uspinje mi se u mozak i opčinjava me prinudom, zato što se plašim da budem slobodan.

Iz moje sobe može se videti sat na tornju tvrđave Šlosberg u Garacu. Kraj mog prozora stoji velika tabla za crtanje. Na mom radnom stolu leži moj poslednji građevinski nacrt kao ustreljeni stolnjak. Prašnjav je kao i leto napolju na ulicama. Gledao sam ga, ali on ne može da me se seti. Od kada je počelo proleće, ispred moje kuće svaki dan neki čovek šeta s kratkodlakim belim psom i izuzetno tankim crnim štapom s blago talasastom ručkom, kao uveličanim štapićem vanile. Kada bih hteo, mogao bih da ga pozdravim i kažem mu da njegov pas liči na belu svinju na kojoj je zavičajna čežnja nekada mogla da odjaše kući. U stvari, hteo bih da porazgovaram sa psom. Bilo bi dobro kada bi pas jednom izašao sam ili sa štapićem vanile, bez čoveka. Možda će se jednog dana to i desiti. Ja ću svakako stanovati ovde, tu će ostati i ulica, a leto će potrajati. Imam vremena i čekaću.

Najradije sedim za mojim belim resopalskim stočićem, kvadratom dugačkim i širokim metar. Kada sat na tornju otkuca pola tri, sunce obasja moju sobu. Senka mog stočića na podu je moj gramofonski kofer. Iz njega dopire pesma o hajdučkoj oputi ili melodija plisirano otplesne palome. Hvatam jastuk s fotelje i plešem kroz teskobno popodne.

Imam i druge partnere.

Plesao sam već i sa čajnikom.

S kutijom za šećer.

S keksom.

S telefonom.

S budilnikom.

S pepeljarom.

S ključem od kuće.

Moj najmanji partner bilo je otkinuto dugme s kaputa.

Nije istina.Jednom je ispod belog resopalskog stočića ležala prašnjava grožđica. Plesao sam i sa njom. Zatim sam je pojeo. A onda su me ispunile daljine.

Herta Miler, „Ljuljaška daha“, preveo Nebojša Barać, Laguna, Zlatni zmaj, Beograd, 2010.

Fotografija: David Meskhi

Anđelo Marija Ripelino o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Kunst und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope. Nastavite sa čitanjem

Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag (ako može), najvećem zaštitniku umetnosti na svetu našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, i drugde, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander (1604)

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga. Nastavite sa čitanjem

Braća Gonkur: „Istorija francuskog društva za vreme revolucije“

Ogromni nameštaj Francuske, taj nameštaj koji je Riše-Serizi procenio na milijardu četiri stotine miliona godine 1788; sva ta drvenarija, ti mermeri, to zlato koje je ukrašavalo Mare i predgrađe Sen-Žermen, ta neocenjiva domaća sredina nedostižna po brižljivoj izradi, primamljivoj lepoti, eleganciji, koju je XVIII vek spremao s ljubavlju svom građanskom životu, te divne biblioteke koje su strpljivo sakupljala kroz vekove kaluđerska udruženja, te carske privatne biblioteke, te biblioteke ljudi kao Lamoanjon, u koje su tri naraštaja, jedan za drugim, nagomilavala bogatstva, poručujući nabavke po svom izboru francuskim ambasadorima u inostranstvu, te zbirke antičkih predmeta, kineskih stvari, slika, crteža, gravira, porcelana, po kojima je lepi Pariz Luja XV i Luja XVI bio neuporedivi muzej retkosti, te lične zbirke starinskih stvari prebogate u najskupljim mramornim i raskošnim bronzanim stvarima, kao zbirke vojvode de Šon i opata Kampartena de Šopi; te zbirke slika i crteža, privatni Luvri, zbirke kneza Kondea, vojvode de Šabo, Kalonova, grofa de Vodreja, vojvode de Lin, vojvode de Monmoransi, maršala de Segir, vojvode de Brisak, barona de Bezanval, Lenoarova i de Bretejova, Difrenoa, Ditartroa, Peltijea de Monfortena, Kurmona, Šalija de Bertena, Sen-Morisoa, de la Renijera, Kuprija de Diprea, g-đe Soren; te zbirke koje su iznosile velikolepnost umetnosti, predavane od dedova, čuvane od sinova, obogaćene od unuka, i za koje su izvesni sopstvenici bili vezani sa toliko ljubavi da neće da emigriraju, i zalažu svoju glavu, kao Šansne, da bi ostali i živeli pored njih; te palate tako bogate u svojoj unutrašnjosti da sopstvenici stavljaju na kocku monarhiju da bi ih sačuvali; kraljevski nameštaj, skup onog što je umetnost najlepše izvela u zlatu, srebru, dragom kamenu, izbor međ samim divotama, koji je punio Magacin nameštaja, ukrašavao kraljeve dvorce; te crkve, bazilike, katedrale u kojima se umetnost ranog hrišćanstva sva iscrpla u kamenu, zlatu, srebru, nakitima, u kojima je sve bilo divna izrađevina, počevši od čipkastih portala do emalja na ćivotima; – sva ta blaga kraljevske, plemićke, feudalne, katoličke Francuske, dekreti, koji zabranjuju svaki kraljevski, feudalni znak, a docnije svako versko znamenje, osuđuju ih na propast i određuju, jedna na prostu licitaciju i rasturanje, druga na topljenje, jedna na vatru, druga na čekić.

Crkve su unakažene; kao kakva rezbarija Benvenuta Čelinija na kojoj bi se zabavljala pesnica kakvog grmalja, ostaju postiđene, nagrđene, sa iskrnjenim i obeščašćenim fasadama, sa svecima koje su gijotinirali maljevi, sa svojim pretopljenim srebrnim posudama.

Državni magacin nameštaja, smanjen oduzimanjem njegovih oklopa, smanjen gorenjem kraljevskih ćilimova radi vađenja srme iz njih, osiromašen prodajom neocenjive zbirke kraljevskog bisera za vreme uprave Pomerijeve i Tjerijeve, osiromašen na taj način već za blizu 1.300.000 franaka, lišen za vreme septembarskih dana nenaknadivih primeraka, taj Magacin tuguje, upropašćen, za svojim propalim sjajem.

U kraljevskim zamkovima vatra pali, divljak pustoši, lopov pljačka. Iz privatnih palata u parizu, iz kojih su se iselili domaćini, sele ono što je palate krasilo. Od privatnih nameštaja emigranata, gijotiniranih, konfiskovanih, rodoljubi prave za sebe imanje ili vatru. Federalci, tamo gde logoruju, čupaju finu drvenariju da se ogreju, dok drugi skidaju sa prozora od češkog stakla drvene okvire. Olovo, koje se uzima gde god se može, šalitra koju traže na sve strane, ostavljaju provaljene krovove ili ogolele zidove, a ono što ostane od nameštaja bez gospodara, izdaje se u Bilionovoj palati budzašto kakvom trgovcu starom gvožđurijom, Tako je prodan za bednu cenu Bretejov časovnik od malahita, jedini poznat u svetu. Tako su čuveni stolovi od okamenjena drveta Marije Antoanete, koji vrede više od 120.000 livara, prodati za 8.000; kao časovnik od 10.000 livara sa Sorbone što je prodan za 1.500 livara; kao slika Minita u Šajou data za 600 livara jednom kupcu koji je za nju odmah izvukao 1.000 zlatnika; kao Scipionov srebrni štit koji je prodan za 1.500 livara i umalo nije postao žrtva jednog zlatara, kao jedan klavir od 6.000 livara što je prodan za 100 zlatnika; kao što su dragocene Bokerinijeve note, donesene iz Šanijia, ne prodate nego poklonjene. Pri prodaji narodnih dobara, nameštaj zamkova nije ušao u procenu.

Na to stavljanje Francuske na doboš, tu vizitaciju jednog veka, stiču se žurno pljačkaši od zanata. Jevrejski trgovci koji, nema mnogo vremena, nisu mogli preći iz jednog alzaškog sela u drugo a da ne plate kopstik, sad oslobođeni ropstva i krećući se slobodno, u gomilama trče, ispruživši ruke, i od jedne kafane u ulici Sen-Marten, ubrzo prozvane Jevrejskom kafanom, prave berzu posmrtnih ostataka Francuske, Odatle odlaze u Nešatel denjkovi slika, skulptura, vaza, ukrasa od oltara, misala, koji se rasprodaju u Švajcarskoj i celoj Nemačkoj. U tim Jevrejima nalazi Engleska, koja nam je maločas odnela slike iz galerije vojvode od Orleana i Laborda, svoje trgovačke posrednike. Oni tovare na brodove za Englesku galeriju Šoazel-Gufije, koja je ostala spasena za Francusku samo zahvaljujući zabrani odlaska udarenoj na brod spreman da digne jedra. Oni su hteli da pošlju njoj dva Lorena i Van Dajka koje je očekivala da dođu iz Pariza, a koji su srećom zadržani jednom zaplenom robe.

Ali u isto vreme kad su ta nekolika remek-dela bila spasena, u Nansiju je za nekoliko časova spaljeno slika u vrednosti od 100.000 talira! U Verdenu ulične mase igraju kolo pred vatrom koja je napravila pepeo od svih umetničkih predmeta što ih je imala gradska opština! U potpunom ludilu neznanja, na jednom mestu jedna prostačka ikonoborna rulja razbija bistu Lineovu za koju drži da je bista Šarla IX! Tamo, u Pasiju, razbija paganske reljefe koji su joj se učinili hrišćanski! U Parizu časovnik Demulenovog tasta, Diplesija, uzapćen je, jer su se njegove kazaljke završavale listovima deteline, a listovi deteline liče na cvetove ljiljana!

To je najezda varvara izlivena u večnu Francusku: hoće da razbiju jednog bronzanog jelena u Aneskom zamku jer uobražavaju da predestavlja vlastelinsko pravo lova! Hoće da unište u kući člana Konventa Brijea Karačijeve slike, jer su na njima predstavljene crkvene utvare! Hoće da potroše na barutne fišeke misal versajske kapele! Zahtevaju da se dva srebrna zavetna štita pretope u Kovnici! Zahtevaju da se pretope medalje francuskih kraljeva i Koronelijevi nebeski krugovi, svi umetnički predmeti koji imaju vrednosti za kovanje novca, ako bi nosili i potpis Zabludeli – ti vandali koji skidaju patinu sa bronza držeći da je to neka mrlja!

Ali u tom spisku stvari koje je proganjala ili uništavala Revolucija, knjiga treba da dobije prvo mesto. Odmah po ukidanju monaških udruženja, preprodavci knjiga nanjušili su kaluđerske biblioteke, šunjali se oko njih, opkolili ih, i uprkos dekretima, biblioteka Sv. Jovana u Lanu, Sv. Farona u Mou prodane su, po katalogu nekog izmišljenog opata, u Bilionovoj palati; biblioteka benediktinaca klinijevskog reda, na Sorbonskom trgu, imala je istu sudbinu. Malo zatim, u istoj Bilionovoj palati, cela biblioteka iz Sv. Mora koju je bio kupio knjižar Gefije, pošto je skinuto ime opatije razblaženom kiselinom, odlazi u rasprodaju; i inostranstvo je skoro celu odnosi. U zgradama Kordelijerskog manastira knjige se prodaju na gomile od dvadeset, trideset i četrdeset hiljada funti. Prilikom prodaje knjiga nalaze se već narodni gardisti kojima nije bilo dovoljno što su sabljom skidali korice s grbovima po antikvarnim izlozima, nego bajonetima buše sveske kad ih procenitelj baca na sto, ako crveni maroken na njima nosi grb! U unutrašnjosti, uprkos dekretu od 23. oktobra 1790, koji je naređivao da se udare pečati i napravi katalog knjiga, bacali su ih kao neupotrebljivu hartiju, trpali jednu na drugu u staru burad, kao u Arneu, ili su ih desetinama hiljada pustili da se razvuku, kao u biblioteci Mežan u Eksu. I onda, što se tiče knjiga, osim aristokratskih znakova na poleđini i na koricama, ako ima neka posveta, napomena o dopuštenju za štampanje, neka vinjeta, naslovna strana, cvetna šara na dnu – to sve zaslužuje da ode na vatru, i na vatru odlazi. Neki predlažu da se skidaju sa knjiga starog režima korice, da se skine posveta, skine odobrenje za štampu, i da se tako zadrže. To je ono vreme kad je Amejon nadgledao spaljivanje šest stotina pedeset i dve kutije povelja poreklom iz kraljevske knjižnice… Koliko samo spaljenih knjiga! I ako pariska Komuna ne pušta naređenje da se sve spale, to je samo zato što su joj, jednom, rekli da se iz njih može praviti tutkalo, drugi put, što je građanka Simon obećala da od njih pravi hartiju za pisanje.

Spomeni koji su molili za milost, portreti na kojima su ponovo živeli preci i porodice kojih više nema, blagi likovi koji su se ozbiljno smešili današnjem naraštaju, te knjige koje su bile tako svoje po utisnutom porodičnom grbu, te gravire na kojima su Gravelo, Ezen, Moro izvijali ljupkosti zlatnog doba budoara, ta pisma koja bi ispričala anegdoti istoriju XVIII veka: – u vatru! brzo, u vatru!

Izvor: Edmon i Žil de Gonkur, Istorija francuskog društva za vreme revolucije, Prosveta, Beograd, 1953.

Slika: Žak-Luj David, Portret bračnog para Lavoazije, 1788.

Napomena: Zahvaljujem se Aleksandru D. Miletiću na otkriću ovog odlomka.

Kuća za lutke Petronele Ortman

Kuća za lutke koja je pripadala Petroneli Ortman (1656-1716), udatoj za amsterdamskog trgovca Johana Branta, izložena je u Rijks muzeju u Amsterdamu. Ona je veća nego što izgleda na priloženoj slici pa smo zato skloni da ju nazovemo kućom a ne, kako je to uobičajenije kada govorimo o lutkama, kućicom. U pitanju je umetnički predmet koji kroz standardna stambena vrata današnjice ne bi mogao da prođe. Njena masivnost svedoči o bogatstvu Petronele Ortman, ali je neproporcionalno materijalno veća u odnosu na detalje koji predmet vraćaju tajni. Jer, sve što u sebi i sa sobom nosi tajnu, veoma je malo. Ovde prisustvujemo jednom od mnogobrojnih paradoksa ovog predmeta.

Ovu kuću za lutke napravio je anonimni francuski stolar koji je između 1686. i 1710. godine radio u Amsterdamu. Kabineti kurioziteta bili su podjednako sobe i ormari koje su najčešće izrađivali italijanski ili nemački majstori od najkvalitetnijeg drveta. Njihovi vlasnici sakupljali bi predmete različitog porekla i izgleda kojima je zajedničko bilo da su egzotični, neobični, bizarni, groteskni i više su se ticali prirodnog sveta, neobičnih vrsta životinja, biljaka i hibridnih bića za koja se verovalo da postoje u dalekim zemljama, odakle su pristizali brodovi. Takođe, ti kabineti kurioziteta sadržali bi i verske relikvije, umetnička dela, numizmatičke kuriozitete, korale, nakit od najfinijih materijala, lobanje, bodeže, knjige.

Kabineti kurioziteta naizgled nemaju koncept. To je još jedna njihova iluzionistička odlika. Police, bilo drvenog ormara, čija bi škripa teških vrata najavljivala oblike koji se nalaze u tami, ili velikih soba u koje bi se vlasnici povlačili u osamu, bile su, doslovno, natrpane različitim predmetima, čiju je bizarnost i neobičnost dodatno isticala forma koju možemo nazvati nagomilanost. Ti predmeti nisu razumeli jedni druge, govorili bi različitim jezicima i tako bi se stvarala barokna vizuelna (i značenjska) kakofonija. Zub kita za koga se verovalo da je star osam stotina godina, novčići na kojima je Hadrijanov lik, prst mrtve svetice koji nije satrulio iz jednog španskog karmelićanskog manastira, antička ženska bista pronađena na Siciliji iz 1. veka nove ere, jedna savremena slika na kojoj je pejsaž pred oluju. Svi ti predmeti nisu bili sistematično poređani, a navikli smo da je upravo sistematičnost i kauzalna raspoređenost predmeta, stilska ili hronološka, odlika većina kolekcija na Zapadu.

U slučaju Petronele Ortman bilo je drugačije. Ona nije sakupljala predmete koji su ukazivali na dinamiku kretanja, niti na daljinu koju je kretanje pretpostavljalo. Njen radijus kretanja bio je suženiji i on nam govori o privatnoj situaciji žena u 17. veku. U slučaju Petronelinog kabineta kurioziteta prisustvujemo dupliranju, nalik efektu ruskih babuški. Unutar Petroneline kuće, arhitektonske kocke, uneta je druga arhitektonska kocka od drveta i unutar te kocke bilo je devet manjih kocki, devet prostorija u kući za lutke. Dakle, u pitanju je utrostručavanje dubine stvarnosti, nalik nekoj Borhesovoj priči.

Ostaje kao otvoreno pitanje šta je Petronela, kao autorka ove „priče“ i tvorac jednog fikcionalnog sveta, mislila kada je, s večeri, u polutami tople sobe, heklajući ili vezući, a možda i igrajući šah sa svojim suprugom, krajičkom oka posmatrala figurice i njihove sobe koje je tokom dve decenije formirala. Kao što čovek koji godinama sakuplja knjige posmatra svoju policu, tako mora da je i Petronela posmatrala svoje delo. Mora da je čitav taj raspored kuće za lutke imao neki smisao, neki svoj zaseban život. I kao što dete posmatra porcelanske figurice u vitrini, ptičice ili zaljubljene pastire, koje je njegova baka stavila na uštirkane heklane komade, misleći da će, eventualno, uspeti da primeti trag njihovog kretanja u mraku, tako je, možda, i Petronela Ortman mislila da se u mraku, kada zatvori teška orahova vrata svog kabineta, odvija neki drugi život. Zatvaranje teških orahovih vrata kabineta slično je sklapanju korica knjige.

Petronelina kuća za lutke podrazumeva priču, narativnost, radnju, tok događaja, prostor, vremenski sled. Kada se lutka kreće iz sobe u sobu, kada ju ruka njenog „autora“ pomera sa jednog mesta na drugo, za to mora postojati razlog, neki uzrok. Neko pokreće radnju i neko radnju vrši. Na tom mestu dolazimo do distinkcije ovog kabineta kurioziteta u odnosu na „prave“ kabinete kurioziteta. Petronelin je podrazumevao radnju i vizuelni narativni tok. Osim umnožavanja stvarnosti, Petronela je stvarala i priču. Ta priča nije napisana već je prikazana. Ta priča mogla je biti ogledalo života koji je Petronela vodila, a mogla je imati i zaseban scenario. Ovde je postojala priča koja je mogla, kao i kućice za lutke mnogih devojčica, imati infantilan zaplet baziran na samom životu, a mogla je, i to je uvek zavisilo od kreativnosti devojčice, a u ovom slučaju od Petronele, imati novi život. Jer za maštu je dovoljno, i tu dolazimo do još jedne distinkcije, i kada ostane kod kuće.

Klasični kabineti kurioziteta haotični su i ne nude vrstu priče koja ima pripovedni tok u sadašnjosti. Oni su slika baroknog sveta koje je izgubilo središte u svom religijskom i društvenom haosu. Takođe, oni su telo koje smo otkrili u tepihu, kao u orijentalnoj bajci, i koje, posmatrajući ga, težimo da kauzalno odgonetnemo. Odakle ono dolazi? Zanima nas način na koji je ono pred nas dospelo, automatski nas vraća pripovedanju u prošlom vremenu i pred nas formira istorijski narativ. Kod klasičnih kabineta kurioziteta uvek smo izmešteni prostorno i vremenski jer istorijski prostor i istorijsko vreme ne nude rešenje i utehu.

Kod kućica za lutke uvek smo ovde i sada, kod neobičnih i egzotičnih predmeta uvek smo daleko i davno. Međutim, ono što je zajedničko ovim fenomenima 16. i 17. veka, koji su i u našem vremenu prisutni, ali više kao deo ekscentrične estetske sklonosti pre nego kao deo svakodnevnog života, jeste okvir u kome su: drvena kutija koju zovemo „kabinet“ i koja je neka vrsta granice sveta kojim se krećemo. Zajedničko je i otuđenje od života i smeštanje istog u novi kontekst kome bi pojedinac dodao svoju želju. Želju za posedovanjem, za fikcijom, za lepotom, za tajnom, za sakupljanjem, za porukom Vremenu da bude umereno u svom razaralačkom nastojanju.

Zanimljivosti: Petronela je na opremanje i izgradnju ove kuće, koji su trajali od njene tridesete godine pa sve do smrti, potrošila između 20.000 i 30.000 guldena, sumu koja je tada bila dovoljna da se kupi kuća na kanalu u Amsterdamu. Svi predmeti u kući za lutke su od autentičnih materijala, presvlake za krevet su od vune i pamuka, činije su od porcelana i dopremljene su iz Kine. Tada poznati slikar Willem Frederiksz van Royen oslikao je mural u jednoj od soba a slikar Johannes Voorhout dekorisao je tapete jednoj od soba.

Slika 1 + detalji: Kućica za lutke Petronele Ortman (Rijksmuseum)

Slika 2: Jakob Apel, Kućica za lutke Petronele Ortman, 1710.