Igračke i umetnost: Hofmanove i Andersenove bajke

Muziku za balet Kopelija komponovao je 1870. godine francuski kompozitor Leo Delibe. Balet je rađen prema pričama Automata (1814) i Peskar (1817) nemačkog romantičnog pisca Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana, poznatog još i po bajkama Krcko Oraščić (1816) i Princeza Brambila (1820), kao i po obaveznom pominjanju kada se pokrene razgovor o groteski ili romantičarskoj ironiji. Delibe nije prvi koji je komponovao muziku za balet ili operu prema Hofmanovim pričama. Učinio je to još jedan francuski kompozitor, Žak Ofenbah, komponujući operu Hofmanove priče 1881. godine u kome je glavni junak sam pisac. Prema Hofmanovoj bajci Krcko Oraščić, u kojoj junak biva pretvoren u igračku, Čajkovski je 1892. komponovao muziku za balet. U priči Peskar reč je o usamljenom čarobnjaku koji pravi lutke, i koji jednu od njih, prethodno ju načinivši u prirodnoj veličini, želi da oživi, ali mu to, na kraju, ne polazi za rukom. On ostaje sam, usamljen i ogorčen, u svom ateljeu-laboratoriji, isto kao i Viktor Frankenštajn, junak poznatog romana Meri Šeli koji je nastajao u približno isto vreme kada i Hofmanov Peskar. Imamo na delu zlikovca i bizarnog junaka koji nas vraća grčkom mitu o Pigmalionu, sada uklopljenom u žanr fantastike i horora.

Kao devojčica sam se pitala da li porcelanske figurice koje je moja baba držala u vitrini, na uštirkanim heklanim miljeima, pošto se svetla ugase, ožive i vode svoj život, poput escajga u Diznijevom filmu Lepotica i zver. Pretpostavljala sam da je njihov život kao život mačaka noću, oprezan i brz, kako bi nas ujutru sačekale na istim mestima gde smo ih ostavili. Dešavalo se, ponekad, da figurice budu prevrnute ili da ne budu na svom mestu. Samo sam ja znala za njihovu tajnu. Vitrina bi obavezno u pozadinskom delu imala ogledalo koje bi odražavalo ptičice, konje koji se propinju, lovačke pse i zaljubljene pastire. Oni su se nalazili između savršeno oblikovanih bokala za alkohol i čašica poređanih u krug oko njih, u bojama smaragda i ametista, koji nikada nisu korišćeni. Unutra je sve mirisalo. Moj ujak je imao jednu muzičku kutiju koju je odbacio, nije mu trebala, dobio ju je na poklon, pa ju je odložio na tavan. Bila je srednje veličine, braon boje, sa iscrtanim predelom na poklopcu. Imala je duplo dno. Prvi deo je bio sav u ogledalima a kada bi se on dvokrilno otvorio, u donjem delu bila je balerina koja bi, zahvaljujući magnetu, počela da se kreće, dok bi se piskavo čula muzika koja je podsećala na Ples vile Šećerke. Uvek ističem koliko je bitno sanjariti i maštati. Moja ljubav prema romantizmu i ovakvim temama posledica je čitanja prve knjige koju sam dobila u životu. Bio je to poklon od oca „za odličan uspeh i primereno vladanje“ kada sam završila prvi razred osnovne škole. Bajke i priče Hansa Kristijana Andersena trajno su se urezale u moj doživljaj stvarnosti i odredile su moj umetnički ukus, kao i stav da je eskapizam, sasvim suprotno tendencijama našeg vremena, sasvim dobar, potreban i značajan elemenat umetnosti. 

Berenis Abot, „Izlog u njujorškoj ulici Bliker, 1948.

Još jednu priču o igračkama i njihovom aktivnom životu kada se svetla ugase i ukućani odu na počinak, bajku Olovni vojnik, napisao je najtužniji bajkopisac, Hans Kristijan Andersen, 1838. godine. I ova bajka, kao i pomenuta Hofmanova, podrazumeva da su igračke žive, da vode tajanstven i teško uočljiv život, obično kada se svetla ugase, u mraku svoje kutije, vitrine, police i sobe (o tome je pisao Bodler u svom eseju o igračkama), i da one, baš kao i ljudi, imaju sudbine i emocije, da se dečija okrutnost podstiče ili blaži, isto kao i plemenitost, kroz odnos sa njima. Bajke o igračkama mogu biti i parabola ljudske sudbine u kojoj je sve predodređeno i gde ništa ne ostavlja prostora pojedinačnoj odluci i volji koja u njihovom slučaju skoro uvek izostaje. Evo o čemu se radi u bajci Olovni vojnik:

Dečak za rođendan dobija komplet od dvadeset pet olovnih vojnika od kojih je jedan bio faličan, nedostajala mu je noga jer je proizveden poslednji, i za njega nije ostalo dovoljno materijala. Inače je po svemu ostalom bio kao drugi vojnici, isto je izgledao i isto je stajao uspravno kao i oni. Taj olovni vojnik je stavljen na sto, pored papirnog zamka sa papirnim figuricama, među kojma je bila balerina od papira u koju se olovni vojnik zaljubio. Bojao se da ga ona neće zavoleti jer on živi u kutiji sa drugim vojnicima a ona u zamku. Kad je pala noć, i kada su svi zaspali, igračke su oživele. Crni trol koji je bio među njima opazio je da olovni vojnik gleda u balerinu. Trol mu je pripretio, govoreći mu „samo sačekaj sutrašnji dan“. Sutradan je olovni vojnik postavljen pored otvorenog prozora kroz koji je pao na ulicu. Našla su ga dva dečaka i pustila niz vodu u brodiću od papira koji je u jednom trenutku počeo da tone. Vojnik se uplašio ali je ipak nastavio da stoji mirno ne pomerajući se. Kada je brod potonuo, vojnika je progutala riba. Međutim, riba je ubrzo upecana i prodata istoj porodici u kojoj je on bio kada je dečaku donesen kao poklon. Kuvarica ga je našla u stomaku ribe i ponovo smestila među igračke te je vojnik opet bio sa svojom balerinom. Ipak, dečak je, nezadovoljan fizičkim nedostatkom vojnika, bacio igračku u vatru, a sa njim i balerinu. Sledećeg dana kada je služavka došla da počisti pepeo u kaminu pronašla je dva mala srca.

Hofman (1776-1822) je bio skoro trideset godina stariji od Andersena (1805-1875) ali mi obojicu danas svrstavamo u predstavnike iste epohe, epohe romantizma, čiji bajkoviti, fantastični i onirički elementi nisu uvek bili sami sebi svrha. Hofman je često posredstvom satire upućivao na određene društvene probleme isto kao i Andersen, koji se družio sa Dikensom (čijem opusu bi Devojčica sa šibicama više pristajala nego Dikensovom? – možda jedino Marksovom?). Većina Andersenovih bajki bile su njegove, bile su autorske i izmišljene, za njih pisac nije koristio već postojeći literarni ili folklorni predložak, kao što su to, na primer, činila Braća Grim. U neke od njegovih najpoznatijih bajki spadaju Palčica, Princeza na zrnu graška, Snežna kraljica, Mala sirena, Devojčica sa šibicama, Ružno pače, Carevo novo odelo. Prema Hofmanovim bajkama komponovano je mnođtvo muzičkih dela ali snimljen je i jedan zanimljiv film. Majkl Pauel i Emerik Presburger snimili su 1951. film na osnovu Ofenbahove opere. Trejler možete pogledati ovde.

Rober Desno, „Pariski luna park“, 1951.
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.