Povodom osmog rođendana želim da pišem o tome zašto smatram da je A . A . A umetničko delo, bez obzira na sve njegove prefikse – blog, časopis, internet mesto – koje mu ja ili čitaoci dodajemo u razgovoru, trudeći se da budemo verbalno ekonomični, a, verujem, svesni njihove neadekvatnosti.

A . A . A nije umetničko delo zato što se sastoji od mojih esejističkih ili fikcionalnih radova. I da je tako, sama forma, opet, ne bi imala osnova za naziv umetničkog dela. Sadržaj se sastoji od mojih eseja, mojih prikaza određenih umetničkih dela, postavljenih u odnos prema mom, često slobodnom, i za zvaničnu istoriju umetnosti ili teoriju/kritiku, neprihvatljivom i neodbranjivom doživljaju, kao i direktno prekucanih odlomaka, eseja, poezije drugih umetnika i kritičara.

Tako organizovan sadržaj tvori autorski jezik koji ne smatram galerijom ili zbornikom, čiji sam ja kustos ili urednik, već ga vidim kao novu vrstu umetničkog dela. Individualan doživljaj i izražena autorska inte(rve)ncija, novi jezik tvoren odnosom citiranog i prikazanog, dijalog dve objave, vremenski udaljene, naizgled sadržinski nepovezane, raspored objava, nazivi temata, oznaka, kategorija, sve to je moja postavka koja pojedinačno gledano ne bi morala biti umetnost, ali ona to jeste kada se posmatra u celini.

Odnos delova i celine je bitan, odnos autorskog i tuđeg, sada već stara postmodernistička teza o autorstvu, kopiji, originalu. U pitanju je i stara priča o citatnosti i, ne o činjenicama, koje kao takve niko ne skriva, već o njihovom povezivanju i tumačenju. To povezivanje pripada samo meni, a ova elektronska forma, kao što nijedna druga tradicionalna (štampana) forma ne bi mogla, omogućava mi da se jezik, koji sam već pomenula, čuje i ono na njemu napisano na nov način interpretira. Nastavite sa čitanjem →