Сексуалне персоне Луизе Чиконе

За оне који нису упознати, Луиза Чиконе је право име певачице која наступа под псеудонимом Мадона.

Остаје отворено питање да ли бисмо могли, када је реч о њеној књизи Sex, говорити о једној особи. Можемо говорити о појединачном телу које се појављује у низу различитих улога којима приказује или нарушава одређене сексуалне стереотипе, табуе, конвенције, на врло отворен, скоро порнографски експлицитан начин. Сама књига не истиче конкретну индивидуу у први план, већ тело. Оно је у функкцији различитих персона (маски) које Луиза Чиконе користи како би стереотпе настале у друштву поводом секусалности, нарочито женске, разбила, довела у питање, продубила и визуелно о њима експлицитно сведочила. Наставите са читањем

Osam godina bloga A . A . A

Povodom osmog rođendana želim da pišem o tome zašto smatram da je A . A . A umetničko delo, bez obzira na sve njegove prefikse – blog, časopis, internet mesto – koje mu ja ili čitaoci dodajemo u razgovoru, trudeći se da budemo verbalno ekonomični, a, verujem, svesni njihove neadekvatnosti.

A . A . A nije umetničko delo zato što se sastoji od mojih esejističkih ili fikcionalnih radova. I da je tako, sama forma, opet, ne bi imala osnova za naziv umetničkog dela. Sadržaj se sastoji od mojih eseja, mojih prikaza određenih umetničkih dela, postavljenih u odnos prema mom, često slobodnom, i za zvaničnu istoriju umetnosti ili teoriju/kritiku, neprihvatljivom i neodbranjivom doživljaju, kao i direktno prekucanih odlomaka, eseja, poezije drugih umetnika i kritičara.

Tako organizovan sadržaj tvori autorski jezik koji ne smatram galerijom ili zbornikom, čiji sam ja kustos ili urednik, već ga vidim kao novu vrstu umetničkog dela. Individualan doživljaj i izražena autorska inte(rve)ncija, novi jezik tvoren odnosom citiranog i prikazanog, dijalog dve objave, vremenski udaljene, naizgled sadržinski nepovezane, raspored objava, nazivi temata, oznaka, kategorija, sve to je moja postavka koja pojedinačno gledano ne bi morala biti umetnost, ali ona to jeste kada se posmatra u celini.

Odnos delova i celine je bitan, odnos autorskog i tuđeg, sada već stara postmodernistička teza o autorstvu, kopiji, originalu. U pitanju je i stara priča o citatnosti i, ne o činjenicama, koje kao takve niko ne skriva, već o njihovom povezivanju i tumačenju. To povezivanje pripada samo meni, a ova elektronska forma, kao što nijedna druga tradicionalna (štampana) forma ne bi mogla, omogućava mi da se jezik, koji sam već pomenula, čuje i ono na njemu napisano na nov način interpretira. Nastavite sa čitanjem

Пет песама Мацуа Башоа

Лутам усамљен.
Кукавице, поред тебе
још сам усамљенији.

Много заборављеног
враћа се опет у душу
кад процветају трешње.

Можда је овај камен
некад служио као мастионица?
Јамица у њему пуна је росе.

Стари рибњак.
Скок жабе у воду.
Пљусак у
тишини. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу

 

Две године пре него што је снимио филм о Пикасовом стваралаштву и његовој слици „Герника“ (1950), Ален Рене је 1948. године снимио филм о холандском уметнику Винсенту ван Гогу.

Интересантно је да је Рене овај филм снимио у црно белој варијанти иако је познато да је једна од главних особености ван Гоговог сликарства снажан и упечатљив колоритет, допуњен специфичним потезом.

У Musée de l’Orangerie у Паризу организована је ретроспективна изложба дела Винсента ван Гога. Тим поводом Ален Рене је снимио филм, а Антонен Арто је написао есеј „Ван Гог, самоубица, жртва друштва“.

Ренеов филм је 1950. добио Оскара за најбољи краткометражни филм. Интезитет приказа ван Гогових слика и начин монтаже кореспондирају са емоцијом самих дела и преносе нас из поља визуелног у поље звучног.

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT: „PETRU VUJIČIĆU“

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo

u Čika Ljubinoj ulici
u bijelom Gradu
na rijeci koja ponovo krvari

razgovarali smo dugo
preko Alpa, Karpata, Dolomita

a sada u starosti
stvaram kseniju
i to je ksenija za tebe

slušao sam starca koji je recitovao Homera
poznavao sam ljude prognane kao Dante
u pozorištu sam gledao sve Shakespeareove komade
pošlo mi je za rukom
može se reći rođen pod sretnom zvijezdom

objasni to drugima
imao sam divan život

patio sam Nastavite sa čitanjem

Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Svetlost nad Grčkom“ Herberta Lista

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Leni Rifenštal je krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj i stvorila svojevrsnu simfoniju pokretnih slika, snimajući Olimpiju, film koji je slavio Olimpijske igre održane u Berlinu 1936. godine.

Da bi smo dobro razumeli stvaralaštvo nekog umetnika moramo ga prvenstveno staviti i u vremenski okvir, u kontekst njegovog stvaralačkog trenutka. Vizija Grčke kakvu imamo delimično je projektovana zahvaljujući nemačkom uticaju. Antička Grčka estetika i umetnost vizuelno nisu bile u tako kontrastnim tonovima i geometrijskim određenjima kao što su Listove fotografije ili kadrovi Leni Rifenštal, ali mi volimo da idealizujemo Grčku na osnovu njenog „minimalizma“ koji, zapravo, nikada nije postojao u tom obliku. Jursenar, Rifenštal i List samo su neki od umetnika koji su nam antičku Grčku predstavili kao „mirnu veličinu“, „skladno jedinstvo“, nastavljajući idealizaciju na tragu Vinkelmana. Nastavite sa čitanjem

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt 1917. godine. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, 24. januara 1920, Žana će, dan kasnije, skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze. Ona je poticala iz građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem.

Nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani otvara svoju prvu izložbu. Nekoliko ženskih aktova, slike koje danas smatramo za najbolje u njegovom opusu, galerista je ubrzo morao da ukloni i da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv nemorala!

Ljubavna priča Amedea Modiljanija i Žane Ebitern povratak je u 19. vek, u doba romantizma i ljubavi posle koje „stvaran život“ deluje besprizorno. Ona kao da svoju realizaciju i suštinu pronalazi na drugoj strani. Podseća nas na priču o Hitklifu i Ketrin. Nastavite sa čitanjem