Arhive oznaka: Crno-bela fotografija

Сексуалне персоне Луизе Чиконе

Objavljeno od strane

За оне који нису упознати, Луиза Чиконе је право име певачице која наступа под псеудонимом Мадона.

Остаје отворено питање да ли бисмо могли, када је реч о њеној књизи Sex, говорити о једној особи. Можемо говорити о појединачном телу које се појављује у низу различитих улога којима приказује или нарушава одређене сексуалне стереотипе, табуе, конвенције, на врло отворен, скоро порнографски експлицитан начин. Сама књига не истиче конкретну индивидуу у први план, већ тело. Оно је у функцији различитих персона (маски) које Луиза Чиконе користи како би стереотипе настале у друштву поводом сексуалности, нарочито женске, разбила, довела у питање, продубила и визуелно о њима експлицитно сведочила. Наставите са читањем

Osam godina bloga A . A . A

Objavljeno od strane

Povodom osmog rođendana želim da pišem o tome zašto smatram da je A . A . A umetničko delo, bez obzira na sve njegove prefikse – blog, časopis, internet mesto – koje mu ja ili čitaoci dodajemo u razgovoru, trudeći se da budemo verbalno ekonomični, a, verujem, svesni njihove neadekvatnosti.

A . A . A nije umetničko delo zato što se sastoji od mojih esejističkih ili fikcionalnih radova. I da je tako, sama forma, opet, ne bi imala osnova za naziv umetničkog dela. Sadržaj se sastoji od mojih eseja, mojih prikaza određenih umetničkih dela, postavljenih u odnos prema mom, često slobodnom, i za zvaničnu istoriju umetnosti ili teoriju/kritiku, neprihvatljivom i neodbranjivom doživljaju, kao i direktno prekucanih odlomaka, eseja, poezije drugih umetnika i kritičara.

Tako organizovan sadržaj tvori autorski jezik koji ne smatram galerijom ili zbornikom, čiji sam ja kustos ili urednik, već ga vidim kao novu vrstu umetničkog dela. Individualan doživljaj i izražena autorska inte(rve)ncija, novi jezik tvoren odnosom citiranog i prikazanog, dijalog dve objave, vremenski udaljene, naizgled sadržinski nepovezane, raspored objava, nazivi temata, oznaka, kategorija, sve to je moja postavka koja pojedinačno gledano ne bi morala biti umetnost, ali ona to jeste kada se posmatra u celini.

Odnos delova i celine je bitan, odnos autorskog i tuđeg, sada već stara postmodernistička teza o autorstvu, kopiji, originalu. U pitanju je i stara priča o citatnosti i, ne o činjenicama, koje kao takve niko ne skriva, već o njihovom povezivanju i tumačenju. To povezivanje pripada samo meni, a ova elektronska forma, kao što nijedna druga tradicionalna (štampana) forma ne bi mogla, omogućava mi da se jezik, koji sam već pomenula, čuje i ono na njemu napisano na nov način interpretira. Nastavite sa čitanjem →

Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

Objavljeno od strane

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу

Objavljeno od strane

 

Две године пре него што је снимио филм о Пикасовом стваралаштву и његовој слици „Герника“ (1950), Ален Рене је 1948. године снимио филм о холандском уметнику Винсенту ван Гогу.

Интересантно је да је Рене овај филм снимио у црно белој варијанти иако је познато да је једна од главних особености ван Гоговог сликарства снажан и упечатљив колоритет, допуњен специфичним потезом.

У Musée de l’Orangerie у Паризу организована је ретроспективна изложба дела Винсента ван Гога. Тим поводом Ален Рене је снимио филм, а Антонен Арто је написао есеј „Ван Гог, самоубица, жртва друштва“.

Ренеов филм је 1950. добио Оскара за најбољи краткометражни филм. Интезитет приказа ван Гогових слика и начин монтаже кореспондирају са емоцијом самих дела и преносе нас из поља визуелног у поље звучног.

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Objavljeno od strane

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

Pet pesama Žaka Prevera

Objavljeno od strane

Rober Desno, „Prever sa psom“, Pariz, 1954.

BARBARA

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara

Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara

Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Mit o Persefoni

Objavljeno od strane

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem →

Serija fotografija „Svetlost nad Grčkom“ Herberta Lista

Objavljeno od strane

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Leni Rifenštal je krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj i stvorila svojevrsnu simfoniju pokretnih slika, snimajući Olimpiju, film koji je slavio Olimpijske igre održane u Berlinu 1936. godine.

Da bi smo dobro razumeli stvaralaštvo nekog umetnika moramo ga prvenstveno staviti i u vremenski okvir, u kontekst njegovog stvaralačkog trenutka. Vizija Grčke kakvu imamo delimično je projektovana zahvaljujući nemačkom uticaju. Antička Grčka estetika i umetnost vizuelno nisu bile u tako kontrastnim tonovima i geometrijskim određenjima kao što su Listove fotografije ili kadrovi Leni Rifenštal, ali mi volimo da idealizujemo Grčku na osnovu njenog „minimalizma“ koji, zapravo, nikada nije postojao u tom obliku. Jursenar, Rifenštal i List samo su neki od umetnika koji su nam antičku Grčku predstavili kao „mirnu veličinu“, „skladno jedinstvo“, nastavljajući idealizaciju na tragu Vinkelmana. Nastavite sa čitanjem →

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Objavljeno od strane

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt 1917. godine. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, 24. januara 1920, Žana će, dan kasnije, skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze. Ona je poticala iz građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem.

Nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani otvara svoju prvu izložbu. Nekoliko ženskih aktova, slike koje danas smatramo za najbolje u njegovom opusu, galerista je ubrzo morao da ukloni i da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv nemorala!

Ljubavna priča Amedea Modiljanija i Žane Ebitern povratak je u 19. vek, u doba romantizma i ljubavi posle koje „stvaran život“ deluje besprizorno. Ona kao da svoju realizaciju i suštinu pronalazi na drugoj strani. Podseća nas na priču o Hitklifu i Ketrin. Nastavite sa čitanjem →

Seksualne persone Mana Reja i Teodora Adorna

Objavljeno od strane

Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969.

Motivi iz ovog bizarnog erotskog sna poklopili su se u mom doživljaju i vizelnom odnosu prema pročitanom sa fotografijama, malo poznatim, Mana Reja, koje sam pronašla na jednom zvaničnom mestu, sajtu muzeja Žorž Pompidu, uprkos eksplicitnoj sadržini.

Man Rej je „delikatan susret“ nekoliko prijatelja zabeležio svojim fotoaparatom. Učesnici u erotskom druženju bili su Nuš i Pol Elijar (muza i pesnik), Adrijen Fidelin (tadašnja Rejeva devojka), a činu su, voajerski, prisustvovali Pikaso, Li Miler i Rolan Penros. Nastavite sa čitanjem →

Ivo Andrić o sirotinji

Objavljeno od strane

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili. Nastavite sa čitanjem

Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

Objavljeno od strane

1[1] 2[1]

Café de Flore, kultni pariski kafe, bio je sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa, Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao mađarski umetnik u egzilu, Đula Brasai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra, deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka čini se nevidljivom, a se koluta u mestu, sve vreme prisutna. Nastavite sa čitanjem →

Serija fotografija „Ljubav na levoj obali“ Eda van der Elskena

Objavljeno od strane

Ljubav na levoj obali, serija fotografija holandskog umetnika Eda van der Elskena nastala je u Parizu između 1950. i 1954. godine, među francuskim studentima, boemima i džez muzičarima. Sjajno vreme za pokret egzistencijalista, predvođen Sartrom i Kamijem, ali i pokret situacionističke internacionale, predvođen Gi Deborom. U nastavku sledi odlomak iz teksta Beda studentskog života koji i pripada jednom od učesnika prethodno pomenutog intelektualnog pokreta posleratne Francuske. Sjajan preludij za proleće 1968. Nastavite sa čitanjem →