Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом. Nastavite sa čitanjem

Документарни филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу

 

Две године пре него што је снимио филм о Пикасовом стваралаштву и његовој слици „Герника“ (1950), Ален Рене је 1948. године снимио филм о холандском уметнику Винсенту ван Гогу.

Интересантно је да је Рене овај филм снимио у црно белој варијанти иако Nastavite sa čitanjem

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Nastavite sa čitanjem

Ајфелов торањ у Паризу и допринос архитектури 19. века

Архитектури, коју обично називамо архитектура у гвожђу ценећи при том њен новаторски допринос, 19. век оспорава уметничку вредност. Она доживљава успех на Светској изложби 1889, када Гистав Ајфел гради металну кулу, високу триста метара која носи његово име. Ајфелова кула се данас Nastavite sa čitanjem

Sfinga Oskara Vajlda

Ukoliko bismo dekadentnu fatalnu damu morali da poredimo sa nekim mitološkim bićem onda bi to bila Sfinga. Njena nedodirljivost i okturnost inspiriše Oskara Vajlda, čiji je i nadgrobni spomenik, koji je izvajao britansko-američki skulptor Jakob Epštajn, u obliku ovom mitološkog Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT: „PETRU VUJIČIĆU“

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo Nastavite sa čitanjem

Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Svetlost nad Grčkom“ Herberta Lista

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Leni Rifenštal je krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj Nastavite sa čitanjem

Fotografije cveća Karla Blosfelta

Fotografije cveća nemačkog umetnika Karla Blosfelta (Karl Blossfeldt) podsećaju na, ne toliko osušene primerke iz carsva flore, koliko na okamenjene. Koristeći specifičnu stvaralačku tehniku umetnik je doprineo da posmatrač ima utisak kao da posmatra sepije okamenjenog cveća, skulptura rađenih prema Nastavite sa čitanjem

Fotografije pahuljica Vilsona Bentlija

Image result for Wilson Bentley:

Vilson A. Bentli (Wilson A. Bentley) je prvi fotografisao pahuljice. On je načinio svoju prvu fotografiju ovog tipa 1885. Njegov metod podrazumevao je da pahuljicu stavi na crni pliš i pod mikroskop, a onda da ju, dok je još neotopljena, fotografiše. Nastavite sa čitanjem

Fotografije munja Vilijama Dženingsa

Vilijam N. Dženings je bio fotograf-amater kada je u periodu između 1895. i 1890. godine fotografisao svojom opremom munje na nebu. One nama, sa pozicije onih koji koriste daleko savršeniju tehniku, deluju izuzetno artistički, modeno i blisko našem senzibilitetu kada je u Nastavite sa čitanjem

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt i zaljubljuju se jedno u drugo. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, Žana će, Nastavite sa čitanjem

Emil Sioran: „Majstor u greškama“

the-night-picture-collector: ““André Kertész, Terrasse de Café, Paris, 1928 ” ”

Bože, bez Tebe sam lud, a s Tobom još luđi! Bože! Ja ne kažem da Ti nisi; kažem da ja više nisam. Ko nije potrošio svet u svojim unutrašnjim trzajima neće nikada stići do Boga. Na granici kosmičke dilatacije savesti postavlja se On. Kada smo progutali svet i ostali sami, ponosni na svoju gordost, iza vela Ništavila pojavljuje se Bog kao poslednje iskušenje. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Mana Reja i Teodora Adorna

Ova objava kombinacija je dve umetnosti, dva fenomena, erotskog i oniričkog, koji su česte teme umetnosti, jedne od njenih fundamentalnih. Adorno je vodio dnevnike snova i dati san je iz knjige Snovi, zapisnika koji je Adorno vodio od 1934. do 1969. Nastavite sa čitanjem

Ivo Andrić: „Na putovanju“

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutljajima oživljavalo je razgovor.

„Volim da putujem!“, rekao je Nastavite sa čitanjem

Ivo Andrić o sirotinji

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Strela

Paul Bergon, paris 1863

Ne samo kao znak, već i kao alat i oruđe, strela je simbol prodiranja i otvaranja. Otvor je svetlost. Strela simbolizuje i misao koja unosi svetlost, te stvaralački organ, koji otvara da bi oplodio, koji udvostručuje da bi omogućio sintezu… Ona je trag svetlosti koji osvetljava zatvoreni prostor, pošto ga on njome otvara. Strela je sunčev znak, oplođijući element, ona razdvaja slike. Nastavite sa čitanjem

Mit o Hipnosu

Hipnos, personifikacija sna, demon koji ljudima i bogovima donosi okrepljujući odmor.

San, brat Smrti (Tanatos), boravi na ostrvu Lemnu kao gospodar svih bogova i ljudi. Na Herinu molbu, on je dva puta uspavao čak i Zevsa; prvi put je to učinio da bi Hera podigla buru i bacila Herakla daleko od prijatelja, na ostrvo Kos. Nastavite sa čitanjem

Macuo Bašo: „Uska staza ka dalekom severu“ (odlomak iz putopisa)

Image result for fan ho photography

UVODNA REČ

Meseci i dani su putnici večnosti. Putnici su i godine što prolaze. Večnim putnicima – onima što provode svoj život na brodu ili onima što ostare jašući konja, dom je gde god ih put nanese. Mnogi ljudi iz vremena  starine umreše na putu, a i mene samog već nekoliko godina prati vetrom nošen usamljeni oblak, neprekidno budeći u meni želju da lutam. Nastavite sa čitanjem

Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

„Café de Flore“, kultni pariski kafe, sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa Žan-Pol Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao umetnik u egzilu, Gula Brassai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku. Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Ljubav na levoj obali“ Eda van der Elskena

Ljubav na levoj obali, serija fotografija holandskog umetnika Eda van der Elskena nastala je u Parizu između 1950. i 1954. godine, među francuskim studentima, boemima i džez muzičarima. Sjajno vreme za pokret egzistencijalista, predvođen Sartrom i Kamijem, ali i pokret situacionističke internacionale, predvođen Gi Deborom. U nastavku sledi odlomak iz teksta Beda studentskog života koji i pripada jednom od učesnika prethodno pomenutog intelektualnog pokreta posleratne Francuske. Sjajan preludij za proleće 1968. Nastavite sa čitanjem

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Gret Paluka (1902-1993), balerina i koreograf, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure nemačkog ekspresionizma kada je bila u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila sopstvenu školu za igru, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Nastavite sa čitanjem

Patrik Modiano: „U kafeu izgubljene mladosti“ (odlomak)

Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“

225f26e6fe2e016fe1e9bc0daf9cf4ac

Za G. F

Ova knjiga bila je zamišljena, zatim napisana, u celosti ili delimično, u različitim oblicima između 1924. i 1929. godine, između moje dvadesete i dvadeset pete godine. Svi su ti rukopisi uništeni, što su i zasluživali.

*

Ponašla sam u jednoj svesci Floberove prepiske, koju sam mnogo čitala i mnogo ispodvlačila oko 1927. godine, nezaboravnu rečenicu: „Pošto bogova više nije bilo, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedinstveni trenutak kada je samo čovek postojao.“ Veliki deo svog života provela sam u pokušajima da definišem, a zatim i naslikam tog čoveka samog, a ipak vezanog za sve. Nastavite sa čitanjem

Film „Pristanište“ Krisa Markera

Film Pristanište (La Jetée) francuskog reditelja Krisa Markera snimljen je 1962. godine i u potpunosti je sastavljen od fotografija koje svojim redosledom, nedorečenim vizuelnim sugestijama, formiraju u svesti posmatrača tok radnje koji je dodatno određen i glasom naratora.

U pitanju je film naučno fantastičnog žanra koji je bio inspirisan filmom Vertigo Alfreda Hičkoka, a kasnije je inspirisao film Dvanaest majmuna Teri GilijamaOno što pored formalne strane samog filma fascinira jesu crno-bele fotografije koje se mogu zasebno posmatrati.

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Chris Marker - La Jetée

Chris Marker – La Jetée

Žak Prever: „Barbara“

Robert Doisneau - Jacques Prevert

Robert Doisneau – Jacques Prevert

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara
Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara
Nemoj da zaboraviš
Tu mudru kišu radosnicu
Na tvom srećnom licu
I nad ovim srećnim gradom
I nad morem i nad valom
Nad arsenalom
I nad lađom sa ostrva Uesan
O Barbara
Rat je gadna svinjarija
A s tobom šta je sada
Pod tom kišom od gvožđa
Od čelične vatre od krvi od jada
A taj što te grlio tada
Zaljubljeno
Da li je umro nestao il je možda živ
O Barbara
Pljušti nad Brestom bez prestanka
Kao što je pljuštalo tada
Al to više nisu one iste kiše
Ove kiše poput zadušnica bruje
Ovo nisu ni oluje
Gvožđa, čelika, krvi:
Jednostavno samo oblaci sa visine
Koji crkavaju ovde kao psine
Plove tako niz morske struje
S maticom u pravcu Bresta
Da istrunu negde daleko
Daleko od Bresta
Od kojeg ne osta ništa
Koji i sam nesta

Prevod: Danilo Kiš

Ova verovatno najpoznatija Preverova pesma nastala je kao evokacija na Brest (brodogradilište, vojna i trgovačka luka na krajnjem severozapadu francuske obale), koji je među francuskim gradovima tokom Drugog svetskog rata doživeo možda najtežu sudbinu. Kako je Brest za vreme rata 1940-1944. bio značajna baza nemačkih podmornica , tokom mnogih bombardovanja sravnjen je sa zemljom.

Izvor: Žak Prever, Neke stvari i ostalo, priredio i preveo Miroslav Karaulac, BIGZ, Beograd, 1985.

Anri Kartije-Breson: Fotografija kao „Da, da, da!“

Fotografski aparat za mene predstavlja svesku za skiciranje, instrument intuicije i spontanosti, gospodara vremena koji, u vizuelnom smislu, istovremeno postavlja pitanja i odlučuje.

Anri Kartije-Breson rođen je u Francuskoj 1908. godine. Smatra se jednim od rodonačelnika takozvane „ulične fotografije“. Poznat je i po isticanju „odlučujućeg trenutka“ u procesu nastajanja fotografije i po tome što je na dokumentaristički, podjednako koliko i na humoristički način predočavao ljudske postupke, trenutne radnje, reakcije ili događanja, na svim kontinentima, u mnogobrojnim zemljama. Za njegovu knjigu, seriju fotografija pod nazivom „Evropljani“ slikar Anri Matis je ilustrovao naslovnu stranu.

Breson se isprva bavio slikarstvom, a zahvaljujući guvernanti iz Engleske, zainteresovao se za engleski jezik, kao i za klasičnu muziku, poeziju Lotreamona i Malarmea. Jednu godinu provodi na Kembridžu gde studira slikarstvo i književnost i gde doživljava emotivni neuspoh posle koga odlazi u Afriku, inspirisan Konradovim romanom Srce tame. Po povratku u Evropu počinje druženje sa pripadnicima nadrealističkog pokreta ali ubrzo odlučuje da se posveti isključivo fotografiji, naročito ohrabren prizorima koje je uslikao u Africi, naročito fotografija na kojoj su tri dečaka na obali jezera Tanganjika.

Breson je živeo avanturistički, često je putovao, upoznavao različite ljude, prisustvovao mnogim istorijskim događajima, kako pre Drugog svetskog rata, tako i tokom njega, i posle njega. Upravo je takav način života uslovio njegove fotografije, prizore i likove na njima. Po završetku rata, Breson, sa još nekoliko drugih fotografa, osniva Magnum Photos. Često odlazi u Aziju, Kinu, Indiju, zemlje Indonezije, tek oslobođene holandske kolonijalne vlasti. Cilj Magnuma je bio da se oseti „puls vremena“ u kome se živi i to je njihovim fotografima pošlo za rukom.

Breson je svoju prvu izložbu u Parizu imao 1955. godine. Njegova prva knjiga zvala se „Odlučujući trenutak“. Objavljena je 1952. godine čiji predgovor Breson dopunjuje jednim odgovorom, datim u intervjuu 1957. godine, u kome objašnjava svoju poetiku:

Fotografija nije kao slikarstvo. Kada fotografišete kreativnost traje jednu sekundu. Vaše oko mora da vidi kompoziciju ili izraz koji život nudi, i vi morate znati, zahvaljujući intuiciji, kada da pritisnete dugme na foto-aparatu. Taj momenat je za fotografa kreativni momenat. Ukoliko ga propustite tada, onda je zauvek je izgubljen.

Oko 1970. godine, posle više od trideset godina bavljenja fotografijom, Breson je prestao da fotografiše. Za njega svet nije imao granice jer ljudsko iskustvo nije imalo granice. Ispostavilo se da je svuda blisko, da je svuda slično. Video je Španski građanski rat, oslobođenje Pariza 1944, studentske proteste 1968, Gandijevo ubistvo i sahranu, detalje Kineske kulturne revolucije, pad Berlinskog zida, pustinje Egipta i, najvažnije, svakodnevne događaje, bilo da su na nekom grčkom ostrvu ili u Rimu ili u Parizu ili u Moskvi. Ljudi, njihove reakcije i emocije, to je bila vodeća Bresonova inspiracija. Fotografisao je, takođe, vodeće umetnike svoga doba: Kamija, Pikasa, Kolet, Đakometija, Paunda. Umro je u devedeset šestoj godini života.

Длан као симбол стваралачког

Ханс Белмер, 1934.

Ханс Белмер, 1934.

Ханс Белмер, 1934.

Пусти да ти свирам, душа гине од тишине
и не бој се буке, то што свира то су руке. – Дарко  Рундек

Руке и дланови као инспирација за поезију, музику и фотографију честа су појава. Облик длана приказан у форми коју бисмо могли назвати делом сликарства првобитно нам долази из пећинске уметности. Тада је човек имао инстинктиван однос према стваралаштву и у дубинама пећина није био свестан да ствара нешто што ћемо ми, много миленијума касније, назвати уметношћу. Оцртавање мокрих зидова материце земље био је део ритуала, чин умољавања природе или божанства да исто оно што је представљено буде приносом богато за првобитну заједницу која је од меса и крзна представљене животиње зависила. Има у том процесу још нечег што подразумева повратак на почетну запитаност: да ли су та осликавања била у део инстинкта за одржањем, сујеверја и повод за бестијална жртвовања? Разлог недоумици крије се у чињеници да је читав један зид у тим пећинама био би посвећен искључиво формама у облику длана. Постоје две могућности за њихово порекло које нам не откривају и разлоге за њихова постојања, а што к нама, још једном, приводи тезу да мистерија одржава уметност. Оно што је далеко и неухватљиво више привлачи јер човек је, баш као и његов предак из пећине, архетипски предодређен да буде ловац. Прва од могућности значења дланова на зидовима пећина јесте да се древни уметник на тај начин потписивао. У остатке боје он би умочио већ мусави длан и на тај начин оставио свој потпис. Дакле, тада је човек имао свест о свом стваралачком значају. Исти ритуал могао је бити рађен и са другачијим циљем. Можда би после „потписивања“ тај исти длан био одсечен како би се жртвом одређеног дела људског тела, оног којим животиња бива савладана, умилостивило божанство и плен у виду животиње лакше омогућио припадницима племена. Свест примитивног човека инстинктивна је али не и без плана. То нам пећинско сликарство лепо показује.

Дакле, длан је симбол онога што приноси жртву али што и само бива жртвовано. Длан је симбол стварања, длан је симбол човека у непрекидној потрази за пленом. Са визуелних примера прелазимо на књижевне где длан, такође, задобија извсну мистичку димензију коју није изгубио још од пећине, Константиновог кажипрста или Микеланђела (сетимо се само фреске „Стварање Адама“ или Давидовог прецизно исклесаног длана). У наредним поетским примерима видећемо како, у случају Џона Китса, длан заправо симболизује живог човека, оног који дела, кроз чије вреле вене протиче крв, енергија живота. Слика таквог длана истовремено је и упозорење. Писана тоном који одаје извесну ноту готског сaспенса ова песма пример је романтичарске опсесије темама ствараоца и смрти. У контексту песме Пабла Неруде длан је инструмент љубавника, налик латицама цвета и крилима голубице, симбол рањивости и нежности. Руке које се додирују и укрштају заједно настављају свој лет, путовање коме је одредиште тело другог. У песми Сивa Цедеринга руке су део сна и независно биће у међупростору живота и смрти. Дланови лете, враћају се, цртају и опет се враћају етру, летећи на југ. У другом делу песме руке се лирском субјекту одају као сенке које знају тајне раста поморанџи, као море које зна тајну путовања бродова, они су топли као бића која су расла крај сунца. У последњој песми песникиња Џејн Хиршфилд набраја шта рука није, на тај начин јој стварајући значења и пишући, заправо, шта све рука јесте. Поступак негације је поступак афирмације. Рука није само пет прстију, јастук и ливада за сан, подлога за предвиђање будућности и стаза путовања, оловка која исписује стихове по другом телу. Длан је налик здели у коју падају капи које носе у себи многострука значења. Длан окренут ка небу, налик глиненој посуди, нерешива је загонетка налик зују пчела који нараста, приближава се и одмиче, без обећања за повратак.

JOHN KEATS: THIS LIVING HAND

This living hand, now warm and capable
Of earnest grasping, would, if it were cold
And in the icy silence of the tomb,
So haunt thy days and chill thy dreaming nights
That thou wouldst wish thine own heart dry of blood
So in my veins red life might stream again,
And thou be conscience-calmed–see here it is–
I hold it towards you.

PABLO NERUDA: YOUR HANDS

When your hands go out,
love, toward mine,
what do they bring me flying?
Why did they stop
at my mouth, suddenly,
why do I recognize them
as if then, before,
I had touched them,
as if before they existed
they had passed over
my forehead, my waist?

Their softness came
flying over time,
over the sea, over the smoke,
over the spring,
and when you placed
your hands on my chest,
I recognized those golden
dove wings,
I recognized that clay
and that color of wheat.

All the years of my life
I walked around looking for them.
I went up the stairs,
I crossed the roads,
trains carried me,
waters brought me,
and in the skin of the grapes
I thought I touched you.
The wood suddenly
brought me your touch,
the almond announced to me
your secret softness,
until your hands
closed on my chest
and there like two wings
they ended their journey.

SIV CEDERING: HANDS

I

When I fall asleep
my hands leave me.

They pick up pens
and draw creatures
with five feathers
on each wing.

The creatures multiply.
They say: „We are large
like your father’s
hands.“

They say: „We have
your mother’s
knuckles.“

I speak to them:
„If you are hands,
why don’t you
touch?“

And the wings beat
the air, clapping.
They fly

high above elbows
and wrists.
They open windows
and leave

rooms.
They perch in treetops
and hide under bushes
biting

their nails. „Hands,“
I call them.
But it is fall

and all creatures
with wings
prepare to fly
South.

II

When I sleep
the shadows of my hands
come to me.

They are softer than feathers
and warm as creatures
who have been close
to the sun.

They say: „We are the giver,“
and tell of oranges
growing on trees.

They say: „We are the vessel,“
and tell of journeys
through water.

They say: „We are the cup.“

And I stir in my sleep.
Hands pull triggers
and cut
trees. But

the shadows of my hands
tuck their heads
under wings
waiting
for morning,

when I will wake
braiding

three strands of hair
into one.

JANE HIRSHFIELD: A HAND 

A hand is not four fingers and a thumb.

Nor is it palm and knuckles,
not ligaments or the fat’s yellow pillow,
not tendons, star of the wristbone, meander of veins.

A hand is not the thick thatch of its lines
with their infinite dramas,
nor what it has written,
not on the page,
not on the ecstatic body.

Nor is the hand its meadows of holding, of shaping—
not sponge of rising yeast-bread,
not rotor pin’s smoothness,
not ink.

The maple’s green hands do not cup
the proliferant rain.
What empties itself falls into the place that is open.

A hand turned upward holds only a single, transparent question.

Unanswerable, humming like bees, it rises, swarms, departs.

Зачудни свет Едварда Мејбриџа

Eadweard Muybridge

Едвард Мејбриџ

Едвард Мејбриџ рођен је истог дана када и француски песник Шарл Бодлер – 9. априла – али девет година касније (1830). Баш као и песник, и фотограф о коме је реч био је иноватор и зачетник новог сензибилитета у оквиру уметности којој је припадао. Ако Бодлера можемо сматрати оцем модерне поезије, онда Мејбриџа можемо сматрати једним од зачетника модерне уметности – кинематографије.

Мејбриџ је захваљујући својим фотографијама учинио да оне више не буду једино документовани и заустављени поетски тренутци, већ одрази брзине и покрета, динамике својствене америчком духу који је Мејбриџ прихватио по пресељењу из Енглеске. У наредном документарном филму приказан је развојни пут фотографа, подједнако прожет личним драмама, жељом за иновацијом и уметничким признањем.

Muybridge's The Horse in Motion, 1878.

Едвард Мејбриџ, Коњ у покрету, 1878.

Eadweard Muybridge - Boys playing Leapfrog, 1887.

Едвард Мејбриџ, Скок, 1887.

Eadweard Muybridge

Едвард Мејбриџ

Galloping horse, animated in 2006, using photos by Eadweard Muybridge

Едвард Мејбриџ, Коњ у галопу. Анимација из 2006.

American bison cantering – set to motion in 2006 using photos by Eadweard Muybridge

Едвард Мејбриџ, Бизон у покрету. Анимација из 2006.

Седам портрета Шарла Бодлера које је начинио Феликс Надар

Felix Nadar - Charles Baudelaire

Феликс Надар – Фотографија Шарла Бодлера

Феликс Надар – Фотографија Шарла Бодлера

Felix Nadar - Charles Baudelaire

Феликс Надар – Фотографија Шарла Бодлера

Felix Nadar - Charles Baudelaire

Феликс Надар – Фотографија Шарла Бодлера

Felix Nadar - Charles Baudelaire

Феликс Надар – Фотографија Шарла Бодлера

Felix Nadar - Charles Baudelaire

Феликс Надар – Фотографија Шарла Бодлера

Felix Nadar - Charles Baudelaire

Феликс Надар – Фотографија Шарла Бодлера

Француски фотограф Феликс Надар рођен је само годину дана пре Шарла Бодлера, 6. априла 1820. године, и сматра се једним од зачетника уметности фотографије. Бодлер је, упркос оспоравањима и немогућности проналажења потпуне афирмације у свом времену, ипак имао одређен број особа које су одобравале његов рад, а које ми данас сматрамо стожерима модерне уметности. Поред Надара у ту групу спадали су и импресионистички сликар Едуард Мане, песник Теофил Готје и сликар Ежен Делакроа. Бодлер је, са друге стране, црпео утицаје Едгара Алана Поа и Рихарда Вагнера, уметника који су својим естетичким начелима и уметничким достигнућима инспирисали њега подједнако колико и друге уметнике доба.

Имајући у виду ове податке, тек овлаш назначене цртице, стиче се утисак да је слика о неприлагођеном и непорепознатом песнику који наступа са маргине свог времена и социјалног оквира само илузија и читалачка тенденција да романтизује одређене биографске податке. Бодлер је у више наврата у својим есејима писао о уметности фотографије, у Надаровом студију импресионисти су одржали прву изложбу, Мане је насликао портрет Бодлерове љубавнице Жане Дувал, итд. Стога, ови Надарови портрети сведчанство су, не само песниковог маркантног изгледа, већ и једнога доба, простора на коме су се формирале невероватне уметничке прилике и духовна остварења.

Топографија људског лица: Сали Ман и Орхан Памук

Sally Mann - Self-portraits

Аутопортрети Сали Ман

Узајамна веза лица и предела. На свакој географској карти, на свакој страници књиге, кори дрвета, облаку или кратеру месечевог наличја може се препознати људско лице. Лица која је фотографисала Сали Ман (серија Лица, 2004.) допуњују њене циклусе који су у претходним фазама подразумевали афирмацију облика који сугеришу распадање, трулеж и декомпозицију. Циклус Лица састоји се од приказа лица сопствене деце, као и њених аутопортрета. Уметница користи специфичну технику, с обзиром на доба у коме ствара. Да би њен, преко сто година стар фото-апарат, забележио лице пред собом потребно је да прође више од неколико минута. За то време фотографисани не сме да трепће и мора да гледа право у објектив. У једном од документарних филмова о америчкој фотографкињи забележен је такав тренутак. Скоро концептуалним средствима Сали Ман упорно преиспитује однос живота и смрти, виталне форме и мртвог ткива. Сва енергија бића које позира концентрисана је у једну тачку, очи се пуне сузама услед недовољно трептаја, лице постаје биста, предмет за слику мртве природе. Још више, лице постаје рељеф, лице постаје избраздана фасада, кора брезе, облик, крхк налик старом осушеном папирусу, лице постаје пергамент. Сећање.

Роман Црна књига турског писца Орхана Памука адекватна је допуна теми лица и могућностима његовог симболичког потенцијала у уметности. Прво: лице не треба изједначавати са портретом. Приказ лица у уметности, за разлику од портрета, има својеврсну картографску тенденцију. Приказ лица не афирмише оно унутрашње већ оно спољашње, начин на који су спољашњи облици обликовали унутрашњи предео. У роману Црна књига, видећемо на основу наредног цитата, да су лица житеља града или државе најадекватнија дословна и симболичка слика тих истих градова и држава (у овом случају Истамбула и Турске). Лица су огледала спољашњег. У поглављу под називом „Мистерија слова и нестанак мистерије“ један од јунака романа, Галип, открива трајну фасцинацију лицима свог рођака Џелала, колумнисте и коментатора истамбулских прилика. Док чита Џелалове колумне Галип у стану открива кутије са фотографијама на којима су искључиво лица потпуно непознатих људи, из разних крајева Турске. Сви они били су Џелалови читаоци и сви су му они послали своју слику, на његов захтев.

Из плакара у ходнику извадио је кутију у којој је Џелал чувао књиге, брошуре, исечке из новина и часописа и на хиљаде слика и фотографија у вези са хуруфијским редом и почео да ради. Видео је лица сачињена од арапских слова, очи направљене од слова вав и ајн, обрве од слова з и р, носеве од слова елиф.  Видео је […] галије што се њишу на олуји, муње што с неба падају као око, поглед и ужас, лица помешана с гранама дрвећа, браде од којих је свака била различито слово. Видео је бледа лица с очима ископаним са слике, невине са словима назначеним траговима греха што су им захватили углове усана , грешнике са причом о њиховој страшној будућности утиснутом међу браздама на челу. […] Видео је на стотине, хиљаде, десетине хиљада слика „грађана“ послатих Џелалу које су врвеле од слова – из свих места Анадолије у последњих шездесет година, из градића прекривених прашином, забитих касаба у којима лети земља испуца од сунца а у које зими због снега нико не може да сврати осим гладних вукова, из шверцерских села на сиријској граници по којима половина мушкараца храмље због нагазних мина, из планинских села која сто година чекају да се направе путеви, из барова и ноћних клубова у великим градовима, из кланица смештених у пећине, из „управних“ соба пустих железничких станица и кафана шверцера и цигарета и хашиша, из хотелских лобија у којима су ноћивали трговци говедима и јавних кућа у Согуколуку. Видео је на хиљаде фотографија снимљених старим апаратима лајка којима је управљао улични фотограф што се покривао црним чаршавом са својим троножним апаратима са стативом поред столова државних надлештава, вилајетских зграда и састављача молби, и који се бавио стаклом припремљеним са хемикалијама попут алхемичара или гатара, црним поклопцима, пумпама и меховима. Није било тешко осетити да је земљаке док су гледали у објектив обузимао језив осећај за време с неодређеним страхом од смрти и жељом за бесмртношћу. Галип је увиђао да је та дубока жеља везана уз пропаст, смрт, пораз и несрећу, чије је знакове препознавао на лицима и картама.

Опседнутост рељефом људског лица као симболичким огледалом историјских и културних артефакта у прози Орхана Памука има сасвим другачију конотацију од оне која је присутна на фотографијама Сали Ман. Памук је концентрисан на лице као одраз објективног света, лице као одраз традиције и културе која га твори. Сали Ман концентрисана је на дешифровање слова речи „Танатос“ које свако лице крије у свакој својој пори. Интенција Сали Ман циклусом Лица вербално је описана и обликована двема последњим реченицама цитираног одломка из књиге Орхана Памука. Особа која гледа у објектив сусреће се, у тим дугим минутима непомичности, првенствено са собом, сопственом прошлошћу, страхом од протицања времена. Када гледамо у лица која је Сали Ман фотографисала чини нам се да уколико бисмо их дотакли могли бисмо осетити колико су мека, колико су етерична. Људски дух садржан у њима води константну борбу са шкољком ткива којом је обгрљен, налик воћу у посуди и води између дланова. The Flesh and the Spirit, последња серија фотографија коју је Сали Ман израдила, својим називом предочава вечити дуалитет, константну узајамност и међусобну неодвојивост тела и духа, пропадљивог и оног што остаје. Иста тема предочена је и у овом циклусу, неколико година млађем од редова који припадају роману Црна књига. Два савременика различите националности, пола, животног и историјског искуства, два уметника који користе различит медиј за своју уметност проговарају, заправо, о суштински истој ствари: оно што остаје нису лица. Као и градови, и она ће нестати. Као и царства – и она ће се урушити. Као и текст на пергаменту – и преко њих ће неки нови текст бити исписан. Али, оно што остаје јесте дух, а то је, у случају оба уметника овог текста, ништа друго до уметничко дело које су створили.

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века, на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена за потребе једне изложбе.

Жан Жене је био француски романсијер, драмски писац и песник чија је веза са Ђакометијем био Жан-Пол Сартр. У једном париском локалу, у коме су се тадашњи уметници и интелектуалци окупљали, Ђакомети је видео Женеа, чија му се физиономија допала, нарочито глава, и пожелео је да га упозна и портретише.

Уметници су се упознали 1954. Ђакометијев атеље налазио се у улици Иполит-Мендрон који је Жене од тренутка упознавања често посећивао и чији је резултат Атеље Алберта Ђакометија. У питању је есеј, пун импресија, асоцијативних утисака и запажања о Ђакометију. Ја сам за ову прилику изабрала следеће:

АТЕЉЕ

Тај атеље у приземљу, пак, изгледа као да ће свакога часа да се сруши. Од црвоточног је дрвета, сив од прашине, статуе од гипса, платна из којих извирују влакна, кудеља, или парче жице, сликана сивим, одавно су изгубила онај спокој којим су зрачила у трговаца бојама, све је умрљано и затрпано отпацима, све је привремено и само што се није урушило, све као да ће да се распрши, све лебди: а опет, све то као да је ухваћено у некој апсолутној стварности. Кад изађем из атељеа, кад сам на улици, као да више ништа око мене није стварно. Да ли да кажем? У том атељеу један човек лагано умире, нестаје, и пред нашим очима преображава се у божице.

САМОЋА

Ђакометијево дело мртвима преноси спознање самоће свакога бића и сваке ствари и да је та самоћа наша најсигурнија слава.

Самоћа, како је ја схватам, не значи стање беде него пре неко тајно краљевско достојанство, не дубоку несаопштивност него мање или више магловиту спознају једне неоспорне посебности.

БОРДЕЛИ, ЉУБАВНИЦЕ

Жали за изгубљеним борделима. Верујем да су они заузимали превише простора у његовом животу а да се о њима не каже ни реч. Између сваке наге курве и њега постојала је можда она иста дистанца коју непрестано гради свака његова статуа између себе и нас. Свака статуа као да се повлачи у неку ноћ, или долази из неке ноћи толико далеке и густе да се меша са смрћу: тако је свака курва морала једном ући у тајанствену ноћ у којој је била господарица. А он, напуштен на некој обали са које је гледа како се смањује и расте у истом трену. Усудићу се да кажем и ово: зар није бордел оно место на коме се жена може подичити раном због које се више никад неће избавити из самоће, и зар је бордел неће ослободити свега користољубивог, чинећи тако да она досегне неку врсту чистоте.

Ђакомети ми је причао о својој љубави са једном старом клошарком, љупком и одрпаном, вероватно и прљавом, којој је, док га је задовољавала, гледао у већ скоро сасвим ћелаву лобању осуту бубуљицама.

ОН – Баш сам је волео, да. Кад два или три дана не би дошла, излазио сам на улицу да видим иде ли… Вредела је више од свих лепотица, зар не?

ЈА – Требало је да се ожените њоме и да је представите као госпођу Ђакомети.

Гледа ме, уз једва приметан осмех.

ОН – Мислите? Да сам то урадио, био бих чудна нека добричина, не?

ЈА – Да.

Извор: Жан Жене, Атеље Алберта Ђакометија, превео Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2009.

Alberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti's StudioAlberto Giacometti in Studio

Серија фотографија „Пали Анђео“ Дуејна Мајкла

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Наредни наративни след фотографија припада америчком уметнику Дуејну Мајклу, рођеном 1932. године. Мајкл је познат о фотографским есејима. Својим фотографијама он визуелно приповеда о анђелу који долази у посету девојци. Анђео улази у девојчину собу са крилима, а излази без њих. Он к њој долази наг а излази обучен.

После студија уметности Дуејн се посвећује фотографији коју једно време и предаје на различитим колеџима. Његови радови се појављују у магазинима Vogue, Mademoiselle, Scientific America. Музеји који су откупили његове радове су Museum of Modern Art, New York, Art Institute of Chicago, Metropolitan Museum of Art.

Његове поетске фотографије понекад неодољиво подсећају на поезију једног другог америчког уметника, песника Е.Е. Камингса. Овај тип фотографија почео да израђује око 1966. године. Они су се доста разликовали од фотографских есеја који су тада излазили у магазину Life. Његове фотографије често су праћене речима које дописује пошто их изради. Углавном је у питању поезија.

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Duane Michals - The Fallen Angel

Дуејн Мајкл – Пали Анђео

Андре де Дијан: Фотографије Мерилин Монро на плажи

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Андре де Дијан, још једна планета у соларном систему Мерилин Монро, невероватан авантуристички дух, фотографски егзибициониста у потрази за различитим облицима који славе нагост женског тела. Објава о његовим фотографијама Мерилин Монро наставак је серије текстова посвећених оном типу жена које са правом имају статус филмских јунакиња: ексцентрична лепотица, непредвидива јунакиња, заљубљује се непосредно – као секира која пада.

Пре него што је секира самој Мерлин пала на ноге, многи фотографи налазили су инспирацију посматрајући америчку pin-up Венеру. Претходни текстoви о Мерилин – Последње позирање Мерилин Монро и Како је Норма помогла Ели – могу бити допуна наративу који овом серијом текстова желим да употпуним. Он је подједнако прича и о његовим ауторима и о периферним јунацима, колико и о хероини у главној улози.

The impact Norma Jeane had on me was tremendous. As minutes passed, I fell more and more in love with Norma Jeane; there was an immediate rapport between us. She responded to everything I said. She started to look around in my room examining all the pictures I put on the walls and began asking questions. I had the immediate feeling that she was something special, something different from most girls and models I had met before her, mainly because she was so eager to ask questions about me and the pictures I put on the walls. She wanted to know many things right away, she was interested in me! She was utterly sincere; she did not wish to speak about herself, except when I asked her my own questions. She was sincere in wanting to know who I was and what I was doing with my life, and I began to amuse her exceedingly with all sorts of stories that ran through my mind and I just kept dishing them out to her. I still remember it as clearly as if it happened just recently.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

Marilyn Monroe photographed by Andre de Dienes at Long Island’s Tobay Beach in Oyster Bay, New York, 1949.

Андре де Дијан, Мерилин Монро на плажи, Њујорк, 1949.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

André de Dienes- Plates of study for Marilyn Monroe, 1946.

Андре де Дијан, Студије Мерилин Монро, 1946.

 

У почетку беху Море и Тишина: Масао Јамамото и Џон Зерзан

Фотографија: Масао Јамамото

Тишина је тако прецизна. Марк Ротко

Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини. – Емил Сиоран

Тишина и Море нераскидиво су повезани. У раним јутрима небо их одражава и доприноси хармонији. Тако је било у почетку. Безброј могућности је у празнини. У одсутности, самопоништење је пут ка самостварању. Nastavite sa čitanjem

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Огледало и сенка, speculum и umbra, два најприсутнија мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од светлости у мери у којој зависи фотографији. Nastavite sa čitanjem

Јужњачка готика Сали Ман

Southern trees bear a strange fruit,
Blood on the leaves and blood at the root,
Black bodies swinging in the southern breeze,
Strange fruit hanging from the poplar trees.

Pastoral scene of the gallant south,
The bulging eyes and the twisted mouth,
Scent of magnolias, sweet and fresh,
Then the sudden smell of burning flesh.

Here is fruit for the crows to pluck,
For the rain to gather, for the wind to suck,
For the sun to rot, for the trees to drop,
Here is a strange and bitter crop.

Термин „јужњачка готика“ односи се на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Nastavite sa čitanjem

Апсурд и деца: Луис Керол и Данил Хармс

Портрет Луиса Керола, 1856.

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби – са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу – јер, у изокренутом свету смо. Nastavite sa čitanjem

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Питер Линдберг

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ.

И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

Цитат: Фридрих Шлегел, Иронија љубави, превео Драган Стојановић, Zepter book world, Београд, 1999.

Фотографија: Питер Линдберг